Данас, када међу нашим народном влада дух атеизма, агностицизма и секуларизма, многи људи се питају зашто су нам потребни свеци. Чак и они верујући, омамљени протестантском демагогијом на друштвеним мрежама, преиспитују црквену, цивилизацијску и личну потребу за свецима. Зато се често може чути, чак и од православаца, како се треба молити само Богу, како су свеци директно продужење паганског идолопоклонства и како многе канонизоване личности нису заслуже да буду проглашене свецима. Неки одлазе корак даље и каже да су они просто покојни људи и да између нас и Бога нема места за њих. Ако посматрамо есхатолошку улогу човечије историје и појединаца који је кроје, схватићемо да су свеци и те како потребни на ширем, светском, плану, а тако и на ужем, нашем личном и појединачном, плану ка спасењу. Давно нам је заповеђено да поштујемо наше свете, оне који су били лучоноше Божје истине. Прва житија светих су били римски судски записи које су хришћани узимали да би запамтили своје мученике, а тек од 4. века настају житија као књижевни стил када је свети Атанасије Александријски написао житије светог Антонија Великог. Житија нам служе да завиримо у најсветлије примере љубави и жртве и да се сетимо оних које нам је Бог послао да нас врате на праведан пут. „Сјећајте се својих старешина који вам проповједаше реч Божју…“ (Јевр. 13:7). Како нам заповед Нови Завет: „Узмите, браћо моја, за пример страдања и трпљења пророке…“ (Јак. 5:10). Постоји јасан историјски континуитет прогона светих људи још пре Христа, што је јеванђелист Матеј поменуо: „Блажени сте кад вас прогоне… као што су прогонили пророке пре вас.“ (Мт. 5:12). И добро је поменути цитат који одређује наш однос према светом предању и који нас учи правоверности, оно што протестантима који не разумеју поштовање светитеља увек звучи непримамљиво: „Сетите се речи које су унапред казали свети пророци…“ (2. Пт. 3:2)
Још од времена позне антике се непрестано пишу песме, похвале, житија, службе, химне, акатисти и приче о свецима, али њихови животи и чуда и данас инспиришу и дају наду хришћанима, а нехришћанима показују Господњу љубав и моћ. Од светих мученика који су страдали, преко учених и начитаних Отаца цркве, све до савремених светаца, сви они нас свакодневно подсећају на наше мане, врлине, на љубав, истрајност, жртву и на судњи дан. Срби су били благословени да од свог покрштавања до данашњег дана имају много светаца са различитим животима и судбинама, али са истим циљевима. Имамо мученичког краља – светог Јована Владимира, подарен нам је одбегли принц – свети Сава, посетили су нас и начитани интелектуалци који су својим беседништвом и вером враћали људе вери у најцрњим временима – свети Јустин Ћелијски и свети Николај Српски. Због јединствене повести нашег народа, имамо и многе мученике – светог Вукашина Јасеновачког ког су убиле усташе, светог Пајсија и Авакума које су убили Турци и још многе који су зарад очувања праве вере радо дали своје животе. Од најстаријих времена, људи су се поистовећивали са јунацима, тако су и верници одувек тражили узоре у људима који су од крви и меса, а чија је душа тако засветлела да су са лакоћом трпели муке, чинили чуда и ширили веру. Ми имамо срећу да смо рођени у време када је кроз свет прошло толико светаца и да смо рођени у делу света где се Бог слави на посвећен и древан начин. Због тога можемо да се угледамо на све те Божије угоднике и да поступамо по њиховим учењима.
Историчаре и даље одушевљавају невероватни утицаји хришћанских светаца на промене у свету, од ширења писмености, чувања списа и развијања научне свести, до утицаја на уметност, политику и идентитете народа. Светитељи нас и даље уче многим врлинама и знањима, вековима након њихове смрти. Њихова непресушна инспирација и жеђ за Богопознањем Светих Отаца нас учвршћују у радозналости, пожртвовању и мудрости. Аскетизам светих пустињака нас усмерава ка интроспекцији и преиспитивању свог живота. Оштре и Светим Духом надахнуте речи наших српских светаца хране осећај за заједницу и припадност овом заиста намученом народу чији је целовит идентитет проткан Христоликом жртвом и мојсијевских лутањем. Најважније, као верне људе, прелепо испреплетани љубав и пожртвовање светих мученика у нама буде истинску чежњу за Христом и осећај обавезе да другима, макар на скроман начин, представимо величину тих људи пред чијим иконама плачемо, смејемо се, развијамо се и живимо. Православна вера у свеце је најсветлији израз Христоцентричног хуманизма који је моћна љубав према човеку као Христотражитељу, као Божијем угоднику и као пратиоцу Новог Адама. У ликовима светитеља препознајемо све оне врлине Сина који је страдао за своју децу. Човек је биће добро, духовно, разумно и слободно и као такво треба да буде величано, али уз Христа, кроз Христа и за Христа. Дакле величањем људства и човечанства кроз свеце који су се угледали на Бога ми величамо Богочовека Исуса Христа. Без натурализма и антропоцентризма треба погледати човека као биће које живи и ствара и посматрати га као икону Божју, створену по Божјем лику.
Међутим, не можемо да не поменемо непријатну чињеницу да ми не знамо за већину хришћанских светаца. Знамо да постоје негде тамо уписани у некаквим житијима или календарима, пролазимо поред њихових икона и фресака, сетимо се да се неко далеко острво или град зове по њима, али у суштини ми не знамо ко су и шта представљају. Њихове готово епске животне приче и чуда пред којима су људи толико генерација падали на колена, уздисали и благодарили, сада су пале у заборав. Толико светаца српских и светских данас су нам познати само ако случајно на тај дан отворимо црквени календар да видимо да ли је црвено слово да не би случајно радили. О њима уче и пишу неки тамо досадни историчари, опскурни теолози, залуђени монаси и занешени верници. Да ли је поштено заборавити такве људе и њихова дела? Ово питање није само питање историје и традиције, већ питање преживљавања православног идентитета и самих наших душа. Толико људи је било блиско идеалу којем ми треба да тежимо, а нас не интересује да видимо ко су били и како су се понашали. Дубоко верујемо да је то могуће променити честим подсећањем и неговањем живе традиције и молитвене љубави према овим светим људима који су сада са Христом и који надгледају човечанство.
Како ли ће изгледати тај величанствени и страшни судњи дан када се сви ови свеци, заједно са другим Божијим светим људима из целог света, скупе заједно на небу? Каква ли ће бити та светлост у којој ћемо заједно видети свете апостоле, ратнике, цареве, краљеве и краљице, мученике, монахе, патријархе? Како ли је то сјединити се у Богу са светим Василијем Острошким, светом Петком, светим Николом Мирликијским, светим Антонијем Великим? Можда су нам одговори на ова питања далеко, али свакодневно сећање на ове свете људе, молитва, пост и рад у Божију корист нам никада нису далеко. Потребно је ширити ова мала јеванђеља великих људи у нади да ће некога нагнати да сазна више о животима и чудима светаца, како би пратили њихове стопе и чекали васкрсење мртвих и живот будућег века.