Islam je druga najveća religija u Rusiji. Igra važnu ulogu u ruskoj unutrašnjoj i spoljnoj politici, a vlast Rusije pokušava da sve muslimane u njoj ubedi da je njihov prijatelj i stub stabilnosti na koji mogu da se oslone. Više od 14 miliona ljudi u Rusiji su muslimani, a to je 10% populacije. Podeljeni su međusobno po etnicitetu, jeziku i denominaciji. Za vreme Ruskog carstva, muslimani su živeli kao domorodci u svojim oblastima, a u Rusiju su masovno počeli da dolaze u vreme SSSR-a, najčešće kao radna snaga. Oko 90% njih su suniti, najviše ih ima na Kavkazu, a šijati su raspoređeni po većim gradovima. Prva veća muslimanska populacija se pojavila u Rusiji za vreme Zlatne horde pod Jani-begom. Kada su se Rusi počeli širiti ka Uralu i Sibiru, pokoravali su turkijske muslimane, a u 17. veku su pokorili i krimske Tatare. U 19. veku su zauzeli Čečeniju, Dagestan i Centralnu Aziju. Rusi, Čečeni, Kazaci i Tatari su živeli zajedno i trgovali, usput mešajući kulture. Iz te evroazijske mešavine su nastali neustrašivi kozaci sa svojim jedinstvenim načinom života koji se do danas održao. Dolazilo je do nasilnih pokrštavanja, ali retko, sve dok carica Katarina Velika nije 1773. to zabranila uz zabranu otimanja muslimanske imovine. Postavila je temelj institucionalizovanog islama 1788. pomoću sistema muftijata. Te muftije su Rusi školovali po gradovima i bili su veza između carske krune i muslimanskih podanika.
Starosedeoci muslimani u Rusiji su Čečeni, Dagestanci i Ingušeti na Kavkazu i Baškiri i Tatari na prostoru Volge i Urala. Iako je većina muslimana tu vekovima, mnogi su došli u Rusiju tokom 20. i 21. veka, a došlo je i do velikih internih migracije za vreme Sovjetskog saveza. Migracije muslimana na sever Rusije tokom i nakon SSSR-a su stvorile fenomen „polarnog islama“. Reč je o multietničkim zajednicama koje su se udružile da sačuvaju svoju veru u teškim klimatskih uslovima. Mnogi muslimani u Rusiji su Arapi, Iranci i drugi koji su kao stručnjaci dolazili u Rusiju tokom perioda komunizma. Muftijat u Moskvi vodi Ravil Gajnutdin i on se takmiči sa muftijom Talgatom Tačudinom. U Republici Čečeniji je verski vođa predsednik Ramzan Kadirov. Čečenija ima poseban odnos sa Rusijom, jer je 90-ih pokušala da se otcepi i to je izazvalo dva ozbiljna rata sa mnogo civilnih žrtava i kasnije terorističko delovanje. Danas Čečeni igraju važnu ulogu u ratu u Ukrajini od 2022. gde se vatreno bore za interese ruske države. Njihova republika ima veliku autonomiju i čak ima pravo na slobode u spoljnoj politici. Dok je čečenski vrh potpuno uz Kremlj, njihov sused muftija Albir Krganov iz Ingušetije umereno podržava Rusiju. Obezbeđivanje islama je počelo ranih 2000-tih nakon napada radikalnih islamista. Izvršava se tako što ruske vlasti i muslimani nadgledaju sumnjive grupe i zabranjuju knjige o džihadu. To je dovelo do jačanja mržnje prema islamu, najviše zbog čečenskog napada na Dubrovku 2002. godine u kojoj je stradalo između 130 i 174 ljudi i bilo ranjeno oko 700. Dve godine kasnije, u Beslanu su Čečeni držali 1000 talaca u srednjoj školi ubivši 333 ljudi, od kojih su 186 bila deca, i ranivši najmanje 783. U Rusiji je između 30% i 60% etničkog nasilja nad muslimanima. Toj činjenici ne pomaže to što većinu bandi u velikim gradovima čine kavkaski muslimani.
Rusija i dalje pokušava da institucionalizuje islam preko muftija i velikog muftije. Ta strategija podrazumeva kopiranje modela ruske crkve, što nije sasvim prirodno muslimanskoj umi. To pravno ojačava njihovu borbu protiv sekularizma u Rusiji, te su se borili protiv zakona o nasilju u porodici i zahtevali obrezivanje žena na Kavkazu. Islam se ubrzano urbanizuje u ruskim megalopoljima, imaju svoje ordinacije, klubove, modne časopise, sportske događaje, religijske psihologe i poslovne savetnike koji posluju po islamskim pravilima života. Državni napori da ujedine krst i polumesec su u nekoj meri urodili plodom, ali po cenu toga da mnoge patriote zbog toga ne podržavaju vlast. Mnogim pravoslavnim Rusima smeta združivanje države i islama. Na nekim bilbordima i reklamama su krstovi na crkvama bili promenjeni u šiljke da se muslimani ne bi uvredili, a to je isti onaj izraz cenzure i „voukizma“ koji postoji u Vašingtonu i protiv kog ruska država tvrdi da se bori. Problem ruskog islama je često istican od strane evropskih nacionalista i tradicionalista koji zbog toga Rusiju smatraju rasno nečistom, mongoloidnom, orijentalnom i multikulturalnom u negativnom smislu. Time opravdavaju svoje mišljenje da je Rusija antiteza beloj hrišćanskoj Evropi. S druge strane, time se mnogi evroazijci ponose, jer smatraju da je dobro ujediniti se sa svima koji se opiru globalizaciji i da za muslimane mora biti mesta u multipolarnom svetu. Muslimani Rusiji mogu biti korisni na mnoge načine, međutim nemogućstvo potpune asimilacije, ratobornost i fundamentalizam muslimana neće dugo moći da se poklapaju sa ruskom idejom o evroazijskom „bratstvu i jednistvu“ protiv Atlantske civilizacije. Državni vrh povlači dugoročne poteze koji treba da „obuzdaju“ islam i stave ga u službu ruskih interesa.