Oruđa globalne elite

Stefan Manojlović

Decembar, 2025.

Apstrakt

Rad polazi od teze da je dominacija manjine nad većinom istorijska konstanta društvenog organizovanja, koju je Robert Mihels formulisao kao „gvozdeni zakon oligarhije“, te analizira kako se ovaj princip u uslovima savremene globalizacije ispoljava na transnacionalnom nivou. Oslanjajući se na teorijske uvide Vilfreda Pareta, Mihelsa i Pitera Filipsa, autor razmatra strukturu i kohezivnost globalne ekonomske elite, posebno njenu povezanost kroz finansijske korporacije i mreže uticaja. Posebna pažnja posvećena je instrumentima očuvanja dominacije — kulturi i tehnologiji: kroz koncept kulturne hegemonije Antonija Gramšija tumači se uloga savremenog progresivizma kao sredstva legitimacije postojećeg poretka, dok se na osnovu analiza Zigmunta Baumana i Janisa Varufakisa razmatra uloga digitalnih tehnologija, algoritama i nadzora u oblikovanju ponašanja i pažnje pojedinaca. Zaključno, rad zastupa stav da je postojanje upravljačke manjine u složenim društvima delimično neizbežno, ali da je njeno delovanje neophodno podvrgnuti stalnom javnom preispitivanju radi očuvanja demokratske ravnoteže.

Uvod

Pogledavši istoriju društava i način na koji ljudi organizuju svoje društvene strukture, možemo uočiti jednu opštu karakteristiku: „manjina uvek vlada većinom“. Naravno, ova izjava predstavlja jednu opštu generalizaciju, te se autor ovog rada želi ograditi od mogućih previđanja u istoriji ljudskog organizovanja. Ovu pojavu Mihels naziva “Gvozdenim zakonom oligarhije”, teorijom koja tvrdi da svaka organizacija ljudi, bez obzira na njena egalitarna ubeđenja i ideale, na kraju završava kao oligarhija (Mihels u Parsons, Šils, Negel, Pits, 1969). Čak i ako prihvatimo da su u istoriji postojala društva koja nisu potpala pod ovaj zakon (što bi onda značilo da ga više ne možemo smatrati zakonom), danas, u vreme kada američka civilizacija, koja je iznikla iz evropske, širi svoje granice uticaja na ostatak planete, ovaj princip počinje da važi globalno. Podela na vladajući sloj i nevladajuće nije samo analitička kategorija — ona postoji kao stvarna društvena pojava koja ima duboke posledice po život ljudi širom sveta. Možemo se zapitati kada tačno globalizacija počinje? Oko početka globalizacije vodila se obimna debata, i u akademskim krugovima i izvan njih. U ovom radu prihvatam stanovište da koreni globalizacije datiraju od kraja Drugog svetskog rata. To je period kada su osnovane međunarodne ekonomske organizacije i kada tehnologija počinje da igra sve značajniju ulogu u privatnom životu ljudi. Za sociologa, globalna perspektiva na društvenu strukturu funkcioniše kao mikroskop za biologa, iako priznaćemo da ovo poređenje nosi sa sobom dašak ironije. Ono što nam ta “sociološka optika” pokazuje jeste postojanje dve glavne kategorije ljudi: elite i mase. Predmet ispitivanja u ovom radu jesu načini na koje elite održavaju svoju dominantnu poziciju. Shodno ovom cilju struktura rada je sledeća: prvo ću objasniti povezanost elita, zatim ću se pozabaviti njihovim oruđima ili oružjima (zavisno od tačke gledišta) tjt. kulturom i tehnologijom, i na kraju ponudiću zaključna razmatranja.

Elita klasa za sebe ili po sebi?

Da bi izučavali bilo šta moramo znati šta tačno iučavamo. Zato ćemo početi sa značenjem pojma “elita”. Pojam “elita” potiče od latinske reči eligere, što znači “izabrati” ili “odabrati”. U savremenom kontekstu, termin “elita” se odnosi na grupu ljudi koji imaju veliku moć, uticaj, status ili bogatstvo u društvu, kao i na one koji pripadaju najvišim slojevima određenih oblasti, kao što su politika, ekonomija, kultura ili nauka. Pojam je prvobitno korišćen u Francuskoj u 19. veku, kada su se društvene klase više razlikovale i kada je bilo jasno da samo mala grupa ljudi ima najviše privilegija i resursa. Elite su, prema tome, često viđene kao vrh te hijerarhije, kao najistaknutiji i najviđeniji članovi društva. U sociologiji, koncept elite se razvio u okviru različitih teorija, posebno u radovima kao što su oni od Vilfreda Pareta i Roberta Mihelsa. Pareto je, na primer, govorio o društvenim strukturama u kojima mala grupa ljudi, koji čine elitu, upravlja većinom resursa i vlasti (Pareto u Parsons, Šils, Negel, Pits, 1969). Mihels je, s druge strane, teoretisao da svako društvo, bez obzira na svoje demokratske ambicije, neizbežno završava u oligarhiji, odnosno da mala grupa uvek dobija vlast i kontrolu.

Pojam elita ne podrazumeva samo ljude s velikim bogatstvom ili moći, već i one koji, zbog svojih sposobnosti, obrazovanja ili pozicije u društvenoj hijerarhiji, igraju ključnu ulogu u odlučivanju i oblikovanju društvenih procesa. Ovaj pristup konceptu elite ima inkluzivan karakter, pri čemu se kao pripadnici iste društvene grupe razmatraju različite individue, od univerzitetskih profesora pa do izvršnih direktora transnacionalnih korporacija. Iako se slažem sa ovakvim analitičkim okvirom, moje razumevanje strukture elite odstupa u određenim aspektima. Zamislimo elitu kao crni luk. Kao što luk ima više slojeva, tako i elita nije monolitna, već se sastoji od različitih slojeva. U tom kontekstu, neophodno je analizirati i oguliti površinske slojeve kako bi se došlo do jezgra, odnosno osnovne strukture elite. Onaj koji je je zagrebao najdublje je Piter Filips u svojoj studiji “Divovi”. Filips ne samo da jasno ograničava koja je to društvena grupa srž transnacionalne elite, on šta više imenuju 199 članova koji čine tu srž. On je, naime, u svojoj studiji dao centralno mesto poslovnim ljudima, te u ovom kontekstu nećemo naći ljude iz umetnosti, politike ili akademije, bar ne direktno. Međutim, važno je napomenuti da su neki od članova ovog jezgra bili ili su i dalje profesori, političari ili su na neki način uključeni u te sfere. Šta više Filipsov rad je direktan nastavak na Čarls Rajt Misla koji je smatrao da članovi elite menjaju položaje, na primer: nakon političke karijere pojedinac može postati izvršni direktor.

Postoji sedamnaest globalnih divova, to su: Banka Amerike, Goldman Seks, Blekrok, Vangard, Džej Pi Morgan Čejs, Kredit Svis, Stejt Strit, Kapital grup, Alijanz, Banka Nju Jorka, Amundi, Morgan Stenli, Barkliz, Prudential, Aksa, FMR (Fideliti investments), UBS (Filips,2018). U “Divovima” Filips pokazuje kako su ove koorporacije povezane, a povezane su kroz lance međusobnog investiranja i međusobne kupovine deonica. “U istraživanju sa Univerziteta u Cirihu iz 2011. godine, koje su sproveli Stefanija Vitali, Džejms B. Glatfelder i Stefano Batiston na Švajcarskom federalnom institutu za tehnologiju, izvešteno je da mala grupa kompanija — uglavnom banke i finansijske institucije — ima ogromnu moć nad globalnom ekonomijom. Primena matematičkih modela, koji se obično koriste za modeliranje prirodnih sistema, na 43.060 transnacionalnih korporacija u svetskoj ekonomiji pokazala je da 147 kompanija kontroliše oko 40 odsto svetskog bogatstva. Petnest od naših sedamnaest najvećih kompanija za upravljanje imovinom nalaze se među najviše povezanim firmama na svetu” (Filips, 34:2018). Ove korporacije upravljaju trilionima dolara koji, po svojoj veličini, prevazilaze većinu nacionalnih ekonomija. Njihovo poslovanje je globalno, s tim da one ne samo da vode poslovne aktivnosti širom sveta, već i aktivno lobiraju u vladama različitih zemalja. Štaviše, menadžeri ovih kompanija često obavljaju funkcije saradnika i savetnika u vladinim institucijama, i članovi su značajnih međunarodnih organizacija kao što su Grupa od 30 (G30) ili Trilateralna komisija. Ovi „divovi“ globalne ekonomije investiraju u akcije raznovrsnih kompanija, od medijskih kuća do onih koje se bave razvojem inovacija i novih tehnologija, čime obezbeđuju da njihovi menadžeri imaju sedišta u upravnim odborima tih firmi, što im omogućava dodatni uticaj i kontrolu na globalnim tržištima. Nažalost, ne možemo posvetiti više prostora detaljnom istraživanju umreženosti globalnih elita i njihovih koorporacija. Ono što je ključno naglasiti jeste da na osnovu iskustvenih podataka koje je sakupio Filips, a koji su dostupni javnosti putem interneta za sve koji su spremni da ulože određeno vreme u istraživanje, možemo uočiti jasnu kohezivnost globalne elite. Članovi ove elite međusobno se poznaju kroz različite poslovne poduhvate, učešće u raznim organizacijama ili prisustvo na istim konferencijama, kao što je ona u Davosu. Ciljevi koji proizlaze iz “srži” globalnog kapitalizma prenose se na druge segmente društva, tako da akademija, mediji i tehnološke oblasti nastupaju u savremenom društvu u istom pravcu. Međutim, upotrebu kulture i tehnologije kao alata za realizaciju ovih ciljeva razmatraćemo u narednom delu rada. Za zaključak ovog odeljka, može se sa sigurnošću reći da je globalna elita zaista klasa za sebe u punom smislu ove Marksove kategorije.

Oruđa globalne elite: kultura i tehnologija

Ono što čoveka odvaja od prirode jesu kultura i tehnologija. Tako bi mogli tvrditi da posedovanje ova dva takoreći alata, jeste ono što nas čini ljudima. Naša svestnost nam dozvaljava da se služimo tim alatima. Zavisno od toga kako definišemo kulturu, tehnologija bi mogla biti samo njen deo. Jedna grana koja niče iz stabla koje zovemo kultura. Međutim radi lakšeg praćenja akcija elita mi pravimo ovde analitički rez odvajajući ove dve konstante ljudskog postojanja. Kultura je shvaćena u nematerijalnom smislu, dakle kao vrednosti i ideje. Kad govorimo o tehnologiji fokusiramo se strogo na skorašnja tehnološka dostignuća, to jest na sredstva masovnog opštenja (televizija, radio, internet…).

Kultura

“Osnovna premisa teorije hegemonije je nešto s čime se retko ko ne slaže: čovekom se ne vlada samo silom, već i idejama” ovako Bejts sumira Gramšijevu teoriju hegemonije (Bejts, 351:1974). Hegemonija, u ovom Gramšijevom smislu, odnosi se na sposobnost vladajuće klase da obezbedi svoju vlast ne samo kroz direktnu političku i ekonomsku dominaciju, već i putem kulturnog i ideološkog uticaja, tako da podređene klase prihvataju njene vrednosti i norme kao prirodne i neizbežne. Preko kulture, uže ideologije, elita pronalazi legitimaciju za vlastitu poziciju u društvenoj strukturi. Današnja elita koristi ideologiju progresivizma, žargonski rečeno “woke” ideologiju. Ovo je ideologija koja je nastala na levoj strani političkog spektruma, u afro-američkoj zajednici 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Njena srž je bila “biti budan”, “imati otvorene oči” za društvenu nejednakost. Dalje se razvijala kroz pera postmodernih filozofa koji su društvenu nejednakost sve manje posmatrali kroz prizmu ekonomije i radničke muke, a sve više su težili onome što danas nazivamo identitetskim politikama (Vinlou & Hol, 2023). Vinlou i Hol primećuju da Fukoovska filozofija i neoliberlani projekat imaju istog neprijatelja. Obe struje imaju za cilj da se oslobode od države — jedni kako bi oslobodili pojedinca od stega društva, a drugi da bi oslobodili tržište od birokratske kontrole. Elite su te koje oblikuju kulturu, jer upravljaju finansijskim resursima koji podržavaju obrazovni sistem i akademske institucije, ponekad direktno, a ponekad indirektno. Takođe, one kontrolišu medije koji nam prenose informacije, zabavu i kulturne sadržaje poput vesti, filmova i muzike. U svim ovim proizvodima znanja i kulture, duboko su ukorenjene vrednosti koje opravdavaju i održavaju njihovu društvenu poziciju. U narednim redovima istražićemo neke od razloga zašto se baš ova ideologija koristi. Savremena kultura, naročito na Zapadu, sve više se odlikuje odbacivanjem čvrstih, koherentnih i stabilnih identiteta. Jedan od važnih trenutaka za razumevanje ovog fenomena dogodio se 2020. godine, kada su procurili mejlovi iz kompanije Whole Foods, koja je u vlasništvu Amazona. Kako prenosi Hejli Piterson za Business Insider, ovi mejlovi su otkrili da je kompanija koristila “heat map” (mapu žarišta) kako bi analizirala različite lokacije, prikazujući karakteristike kao što su etnička i jezička struktura radne snage, ali i prisustvo radničkih sindikata. Primenom ove mape, rukovodioci kompanije utvrdili su da je raznolikost radne snage uticala na manju verovatnoću formiranja sindikata. Što je radna snaga bila raznovrsnija, sa ljudima različitih pozadina, to je bilo teže za radnike da se ujedine oko zajedničkih interesa koji bi se suprotstavili interesima menadžmenta. Raznolikost pomaže kompanijama da smanje društvenu koheziju, čime se lakše kontroliše društvo. Ova strategija podrške raznolikosti dobija dodatnu potvrdu iz 2020. godine, kada su istraživači sa Univerziteta u Kopenhagenu i Univerziteta u Aarhusu sproveli studiju o etničkoj raznolikosti i društvenom poverenju. Njihova meta-analiza različitih istraživanja pokazala je da je društveno poverenje najniže u etnički raznovrsnim sredinama, posebno u kontekstu poverenja među komšijama i širem društvenom poverenju (Dinesen, Šafer & Sonderskov, 2020). Na ovome vidimo prvi razlog za fokusiranje na politiku identiteta, a to je kontrola nad masom. Stara narodna poslovica “zavadi pa vladaj” najbolje opisuje strategiju elita. Ipak, ovde želimo da se ogradimo od anti-pluralističkih ideja. Društvo može biti raznovrsno, ali da bi bilo uspešno i raznovrsno, potrebno je da se proces diverzifikacije desi spontano, a ne da bude usiljen odozgo. Drugi razlog za prihvatanje savremene ideologije progresivizma nudi Karl Rouds (2022). Roudsova analiza ističe dva razloga za okretanje kapitalizma ovoj levoj ideologiji. Prvi je zdravorazumski, a to je zarada. U kapitalizmu sve je podložno komodifikaciji, pa i ljudske vrednosti. Dovoljno je reći da možete nabaviti papuče za plažu sa likom Čegevare. Ipak, Rouds ne zastaje na površini i uviđa da postoji još jedan razlog koji je mnogo opasniji po demokratiju kakvu poznajemo, a to je želja za političkom moći. “Woke kapitalizam” (kako ga Rouds naziva) kombinuje ideje socijalne pravde sa interesima velikih korporacija, ali na način koji im pomaže da povećaju svoju moć i kontrolu, kako na ekonomskom, tako i na političkom planu. To znači da korporacije, iako izgleda da podržavaju društvene i progresivne ciljeve (kao što su prava manjina ili ekološka odgovornost), to čine pre svega zbog profitnih razloga, i kako bi opravdale svoje postojanje i dominaciju u društvu (Rouds, 69 : 2022).

Tehnologija

Kako ističu Bauman i Donskis, tehnološka evolucija je prešla iz faze „mogu“ u fazu „moram“ (Bauman & Donskis, 2018). Ova tvrdnja predstavlja realan opis savremenog društva na više nivoa. Prvi nivo se ogleda u socijalizaciji, gde pojedinci koji ne održavaju prisustvo na društvenim mrežama gube svoju vidljivost, često se svodeći na marginalizovane subjekte čije postojanje postaje upitno. Možda je ovo pomalo ekstremna tvrdnja. Ipak fizički svet je idalje onaj od kog čovek najviše zavisi. No, društvene mreže su postale nova javna sfera u kojoj “zoon politikon” obitava. Na drugom nivou, tehnologija je postala osnovni preduslov za ekonomski opstanak, jer bez usvajanja novih tehnoloških inovacija retko koja privredna grana može da napreduje i preživi. One koji ne uspevaju da prate tehnološke promene, vreme bukvalno „zgazi“. Internet, uže društvene mreže, je mesto gde tinejdžer gradi odnose sa prijateljima, neko pronalazi budućeg muža/ženu, i mesto gde se promoviše i obavlja posao. Sa pojavom internet društva, nestao je i koncept tajne, koja je nekada štitila lične aspekte naše privatnosti (Bauman & Donskis, 2018). “Fluidno zlo” o kom Bauman i Donskis pišu, ne prisiljava pojedince, već ih obmanom zavodi i uči ih da svoju privatnost otkrivaju iz vlastite želje. Dok pojedinci neće otkriti svoja duboka osećanja kao što su: „mrzim tu i tu grupu ljudi“ (doduše danas ljudi otkirvaju i ovakve pa i veće intime), otkrivanje naizgled bezopasnih detalja iz svog života, poput: „ovde volim da popijem kafu“, dovodi do postepenog narušavanja privatnosti i lične časti (Bauman & Donskis, 2018).

Bauman i Donskis su identifikovali ključan psihološki proces koji se javlja kao posledica uvođenja novih virtuelnih dimenzija u ljudsko iskustvo. Ovi teoretičari ukazuju na način na koji savremena tehnologija, pre svega mobilni uređaji i virtuelne platforme, manipulišu pažnjom i ponašanjem pojedinaca. Čovek je podložan snažnom vizuelnom privlačenju koje proizvode intenzivne i raznobojne slike, koje privlače njegov pogled, te se kao rezultat toga, on postepeno određenom stimulusu, poput zvuka ili vibracije telefona, ponaša na sličan način kao Pavlovljev pas – odnosno, reaguje unapred predvidivim i uslovljenim postupkom, uzimajući svoj mobilni telefon u ruke. Ovaj proces ukazuje na duboke promene u kognitivnom i emotivnom odgovoru ljudi na savremenu tehnologiju, što ima značajne implikacije na njihovu sposobnost da upravljaju svojom pažnjom i odnosom prema stvarnom svetu. Sličan sentiment odaje i Janis Varufakis, bivši ministar finansija Republike Grčke. U knjizi “Technofeudalism-What killed Capitalism?” Varufakis (2023) kada govori o mogućnosti izbegavanja tehnološkog napretka piše: “…može se insistirati na tome da se koristi isključivo gotovina, da se kupuje samo u prodavnicama koje imaju fizičke lokale i da se koriste fiksne telefonske linije ili, u najboljem slučaju, staromodni telefoni koji se ne povezuju na internet. Međutim, ako imate decu, to znači oduzeti im svet znanja i zabave kojem sva druga deca imaju pristup. Štaviše, kako se banke, poštanske ekspoziture i lokalne prodavnice zatvaraju, kako vaši prijatelji više ne šalju fizička pisma, a države postavljaju ograničenja na iznos gotovine koji možete koristiti u jednoj transakciji, otpor postaje besmislen osim za one koji su spremni da postanu savremeni anahoreti.” (Varufakis, 64:2023).

Ovde želim da istaknem ulogu algoritma. Alogirtme možemo shvatiti kao motor savremenih tehnologija. Ovi algoritmi uče o nama kroz naše samovoljno odricanje privatnosti, a zatim koriste to znanje kako bi nam nametali želje. Kako bismo izbegli suvo prepričavanje Varufakisove analize algoritama koje koriste društvene mreže, pretraživači i botovi veštačke inteligencije, ostavićemo autora da nam sam objasni na koji način algoritmi funkcionišu: “Ono što počinje kao naše učenje Alekse da obavlja zadatke umesto nas, brzo izmiče našoj kontroli i pretvara se u nešto što ne možemo da pojmimo niti regulišemo. Jer, kada jednom obučimo njen algoritam i damo joj podatke o našim navikama i željama, Aleksa počinje da obučava nas. Kako to čini? Započinje sa suptilnim podsticajima da joj pružimo više informacija o našim hirovima, koje ona zatim prilagođava nudeći nam video snimke, tekstove i muziku koji nam odgovaraju. Kada nas na ovaj način osvoji, postajemo podložniji njenim preporukama. Drugim rečima, Aleksa nas obučava da je bolje obučimo. Sledeći korak je još uznemirujući: osvojivši nas svojom sposobnošću da se prilagodi našim ukusima, ona nastavlja da ih kurira. To čini tako što nas izlaže slikama, tekstovima i video sadržajima koje ona bira, kako bi suptilno uslovila naše hirove. Uskoro, ona nas obučava da je obučimo da nas obuči da nas obuči da nas obuči… do beskraja.” (Varufakis, 58:2023). Elite koriste tehnologiju za istu svrhu za koju koriste i kulturu, a to je veća kontrola nad masom.

Zaključne reči

U ovom radu nastojao sam da iznesem relevantne podatke i argumentovano obrazložim stav da elita poseduje svest o sopstvenoj poziciji i strukturalnom položaju u društvu. Polazim od pretpostavke da ta samosvest nužno podrazumeva i artikulisane interese, kao i razvijene mehanizme i strategije njihovog očuvanja i ostvarivanja. Iz te analize prirodno proizlazi pitanje: šta u takvom poretku preostaje većini? Smatram da je izvesna forma manjinske upravljačke strukture u određenoj meri neizbežna, makar iz logističkih i praktičnih razloga koji prate kompleksna, moderna društva. Međutim, prihvatanje nužnosti upravljačke manjine ne podrazumeva i normativno prihvatanje postojećeg stanja, naročito u kontekstu savremenih elita koje su, po mom mišljenju, izraženije nego ikada udaljene od šire društvene baze (za one koje ova tema dodatno interesuje predlažem knjigu Pobuna elita od Kristofera Laša). Držim da je od presudnog značaja razvijati svest o tehnikama i obrascima društvene kontrole kojima se elite služe, posebno onda kada pravci delovanja koje nameću imaju destruktivne posledice po psihološko, mentalno i fizičko blagostanje pojedinaca. Kada upravljačke strukture pokazuju ravnodušnost prema sopstvenoj političkoj zajednici — a još više prema perifernim ili ekonomski zavisnim društvima — neophodno je preispitati legitimnost i pravce njihovog delovanja. Polazim od uverenja da većina mora postati svesna sopstvene brojčane i strukturne snage. Upravo na njenim leđima počiva održavanje i razvoj društvenog poretka, te ona ima potencijal da deluje kao korektivni mehanizam u trenucima kada elite odstupaju od principa uzajamnog blagostanja. Ne zalažem se za ukidanje svake forme elitnog vođstva, već za njegovo stalno podvrgavanje društvenoj kontroli i javnom preispitivanju.

Bibliografija

  • Bejts, Tomas. 2007. Gramsci and the Theory of Hegemony. Pristupljeno sa: https://www.jstor.org/stable/2708933
  • Varufakis, Janis. 2023. Technofeudalism – What Killed Capitalism. Pristupljeno sa: https://archive.org/details/technofeudalism-what-killed-capitalism-2023-yanis-varoufakis/page/n9/mode/2up
  • Vinlou, Sajmon & Hol, Stiv. 2023. THE DEATH OF THE LEFT Why We Must Begin from the Beginning Again. Bristol: Policy Press, an imprint of Bristol University Press
  • Vilfredo Pareto. “Kruženje elita”, u T. Parsons, E. Šils, K. Negel i Dž. Pits, Teorija o društvu: osnovi saveremene sociološke teorije, Vuk Karadžić, Beograd 1969, knjiga 1, str. 529-534.
  • Dinesen, Piter & Šafer, Merlin & Sonderskov, Menmar. 2020. Ethnic diversity and social trust: A narrative and meta-analytical review. The annual review of Political science is online at polisci.annualreviews.org
  • Piterson, Hejli. 2020. Amazon-owned Whole Foods is quietly tracking its employees with a heat map tool that ranks which stores are most at risk of unionizing. Pristupljeno sa: https://www.businessinsider.com/whole-foods-tracks-unionization-risk-with-heat-map-2020-1
  • Robert Mihels. “Sociološki karakter političkih stranaka”, u T. Parsons, E. Šils, K. Negel i Dž. Pits, Teorija o društvu: osnovi saveremene sociološke teorije, Vuk Karadžić, Beograd 1969, knjiga 1, str. 577-584.
  • Rouds, Karl. 2022. WOKE CAPITALISM How Corporate Morality Is Sabotaging Democracy. Bristol: Bristol University Press