Када смо тужни, кажемо да нас боли срце. Исто тако, када смо весели, наше срце се весели. Када је неко склон емотивном набоју, за њега кажемо да је срчан. Одисеј је смишљао одлуке у „милом срцу“, а у Илијади се глупак назива човеком са глупим срцем. На латинском се за паметног човека говорило „цордатус хомо“. Индијци верују да се Ја налази у човечијем срцу. Када је неко љут, он се срди, када је неко добронамеран, он је срдачан. Када некоме тепамо, ми га називамо својим срцем. Све ове и још многе друге чињенице указују на посебно место срца као органа у људском подсвесном. Оно се испољава у свакодневници и уметности, али исто тако у мистици и религији. Вредно је изучити како се срце појављује у Светом Писму и другим религијама и да ли је реч о алегорији, или мистичној стварности.
У Светом Писму су појам срца и душе скоро изједначени. Срце се третира као свест, као сопство. Оно може да пати, да се весели, да верује или не верује и може да буде добро или зло, може да буде Боголико, или демонско. Пошто срце представља нашу невидљиву и скривену дубину, ми га никад не можемо истражити до краја. Оно је најдубље Ја које одзвања као ехо у нашој свести, у њему и даље тињају одсјаји наше човечанске природе која је створена по Божјем подобију. Свето Писмо помиње и „срце мора“ и „срце земље“ као најдубље и неистражене центре ових симболичких и стварних простора. Овом темом се опширно бавио руски филозоф и правник Борис Вишеславцев, пријатељ чувеног Берђајева, који је донео бројне закључе о природи срца у хришћанској и индијској мистици. Закључио је да је срце до краја доступно само Богу. Оно заувек остаје тајна, чак и за оне духовно осетљиве појединце који су се приближили Божјим енергијама. Сами исихасти у својој молитви жмуре главе погнуте тако да гледају у сопствено срце и надахнуто понављају Христову молитву. Како апостол Матеј прикладно пише: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“ (Мт. 5:8) Срце је и изолован духовни простор у који добри или лоши утицаји могу да уђу: „Да се Христос вјером усели у срца ваша.“ (Еф. 3:17) Оно је центар љубави, а љубав је израз најдубље суштине личности, јер је Бог љубав. Вишеславцев са сетом примећује да је губитак културе срца заправо губитак животне снаге једног друштва.
Нама Бог заповеда да ми своје ближње и Њега волимо срцем, а не разумом. Знање је одвојено искуство од искуства срца, то је поука коју су исихасти добро знали, те је мистички реализам св. Григорија Паламе са својим стварним изразом љубави и верног живота победио сувопарни и легалистички агностички номинализам Варлама Калабријског. Један од највећих руских мистика, св. Серафим Саровски, говорио је да ум треба да се усече у срце да би угледали Христову светлост. Дакле срце и ум нису једно наспрам другог, они могу да раде као једно, ако се ум приклони срцу и ако наш разум служи племенитим осећањима љубави. Нама је дата заповест: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свом мисли својом.“ (Мт. 22:27) То је нешто сасвим другачије од „Разуми Господа Бога својега свим мозгом својим и свом памећу својом и свом мисли својом“. Ми Бога можемо разумети, само ако Га прво волимо, док не можемо очекивати да га разумемо без љубави, јер: „Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се.“ (Мт. 7:7) Исто тако, ако се истински потрудимо да волимо нашег ближњег, веће су шансе да ћемо га разумети. С друге стране, како не зазире од разума и интелекта, хришћанство не зазире ни од телесног. Срце као телесни орган јесте плот, али хришћанство је вера оваплоћења. Код римокатолика постоји култ Светог срца који је често нападан да је материјалистички. Иако је за православну традицију такав култ стран и необичан, Вишеславцев му придаје симпатију, јер тај култ не указује на материјализам, већ на просвећење плоти, оваплоћење срца као материје у нешто духовно, надтелесно, а не нетелесно.
Срце је центар хришћанског сопства, а оно је свепрожимајуће и одговорно за себе. Срце у својој суштини јесте саздано да буде безгрешно, али је у стварности грешно као последица нашег пада, човечанског и свакодневног личног. Ми можемо да „уселимо“ у срце врлине, а можемо и грехе, имамо право да „отворимо капију“ демонима, или Богу. Сам Христос је рекао: „Јер изнутра, из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавства, разврат, зло око, хуљење на Бога, гордост, безумље.“ (Мк. 7:21-22) Дакле, хришћанство приказује срце као сопство, као Ја, оно је свесно, али има и свој дубоки подсвесни део, онај који ни сами не познајемо.
Хиндуизам има слично веровање. Индијски „атман“ је скривено сопство које се налази унутар срца. „Светашватара“ каже да срце царује умом, што значи да је сопство изнад разума. „Чандогја“ каже да је атман мањи од језгра горушичиног зрна, а већи од земље и неба. Ово одговара хришћанском схватању срца као духовног простора у коме душа делује. Према Индијцима, срж сопства човека је идентична божанској сржи сопства и срце је веза између њих. То значи да је срце веза између божанског и људског, људско срце садржи делић божанског. Тумачење срца и атмана дели индијске мистике на теософске пантеисте и антропософске атеисте, ако би користили евроцентричне езотеријске термине. Оно што индијски поглед на срце разликује од хришћанског је то што код њих срце нема вечну Божанску љубав у себи и не покушава да је пронађе, већ поседује „божанску“ смиреност која нам је позната као нирвана. Наши исихасти се моле Богу у аскетској екстази како би видели Божје енергије и осетили вечну љубав, док њихови мистици медитирају како би доспели у вечно стање спокојства и избегли самсару. Православни исихасти теже да осете Бога у овом свету и испуне суштину свог бића које је створено да буде са Богом, а индијски мистици теже да побегну од света и ослободе своје срце терета постојања.