Luka Jovanović
Apstrakt
U ovom eseju bavim se pitanjem uticaja neoliberalnih reformi na zemlje Balkana nakon pada komunizma. Neoliberalizam je u javnosti često označen kao glavni krivac za slabljenje države i porast nejednakosti na Zapadu, kao i za neuspehe tranzicije, deindustrijalizaciju i privatizaciju na Istoku. Međutim, kao i mnogi pojmovi koji postanu „babaroge“ u svakodnevnoj političkoj terminologiji, samo značenje neoliberalizma često je raznoliko koliko i broj onih koji ga koriste. Stoga esej započinjem definicijom termina onako kako ću ga ja koristiti. Zatim pratim istorijski razvoj neoliberalizma i njegovih sledbenika – od Čikaga, preko Atlantika, do našeg dela sveta. Posebnu pažnju posvećujem reformama koje su sprovodile zemlje bivšeg istočnog bloka: sličnostima i razlikama u njihovim pristupima, pitanju da li je isključivo neoliberalizam odgovoran za trenutno stanje, načinu nastanka „slabih država“, ulozi „pobednika tranzicije“ u zaustavljanju reformi, kao i ulozi Evropske unije i međunarodnih organizacija. Fokusiram se na balkansko iskustvo, posebno na slučajeve Slovenije, Hrvatske i Srbije, zbog zajedničkog nasleđa SFRJ, kulturoloških sličnosti, nominalno demokratskih sistema i dostupnosti komparativne literature. Zaključak donosi kratak osvrt na iznete argumente, kao i određene preporuke i pouke koje se mogu izvući iz ovog istorijskog iskustva.
Definicija i kratka istorija neoliberalizma
Neoliberalizam kao ideologija nastaje u drugoj polovini dvadesetog veka. U početku je predstavljao reakciju na povećanje socijalnih davanja i razvoj socijalne države, koja se oblikovala tokom tridesetih godina i naročito nakon Drugog svetskog rata, pod uticajom kejnzijanske ekonomske misli. Sama socijalna država nastala je kao odgovor na Veliku depresiju – primer su programi New Deal u Sjedinjenim Američkim Državama – dok je u Evropi njeno učvršćivanje podstaknuto Maršalovim planom, ali i potrebom da se odgovori na pritiske i rastuću snagu komunističkih pokreta, čiji je ugled porastao zahvaljujući ulozi koju su komunističke partije imale u antifašističkom otporu, kao i zbog uticaja Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka. Najpoznatiji apostol ovog pravca jeste Milton Fridman, ali mu prethode mislioci poput Hajeka i drugih predstavnika Austrijske škole. U početku neoliberalizam nije shvatan kao ozbiljna ekonomska politika, ali je tokom inflatornih kriza kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina postao znatno privlačniji, budući da je nudio odgovore na aktuelne ekonomske probleme. Prvom ozbiljnom neoliberalnom državom smatra se Čile pod vlašću Augusta Pinočea, koji je došao na vlast vojnim pučem protiv levičarskog predsednika Salvadora Aljendea. Uprkos autoritarnom karakteru režima, Pinoče je sproveo obimnu privatizaciju, pri čemu su ključnu ulogu imali čileanski ekonomisti školovani na Univerzitetu u Čikagu, gde je predavao Milton Fridman. Otuda potiču nazivi Čikago škola i Momci iz Čikaga (Chicago Boys) za nosioce tih reformi. Neoliberalizam je potom postao veoma uticajan u konzervativnim krugovima Sjedinjenih Država i Velike Britanije. Izbor Ronalda Regana i Margaret Tačer označio je početak neoliberalne ere. Ovu ekonomsku politiku karakterišu privatizacija, jaka centralna banka, liberalizacija trgovine, deregulacija i uverenje da državna intervencija u ekonomiji stvara više problema nego što ih rešava. Iako je u svoje vreme bila krajnje kontroverzna, ekonomski prosperitet koji je usledio uticao je da u javnosti i među elitama bude prihvaćena kao poželjna politika. Izborne pobede Regana i Tačer podstakle su i opozicione stranke da prihvate osnovne postulate neoliberalizma; to se vidi na primeru Bila Klintona i njegovog pokreta Novi demokrata u SAD, kao i Tonija Blera i Novih laburista u Velikoj Britaniji. Ta strategija, nazvana triangulacijom, podrazumevala je zadržavanje socijalnih politika i umerenih ekonomskih davanja, ali uz uključivanje privatnih firmi i značajne reforme (means testing). U ostalim segmentima – trgovini, monetarnoj politici – politika je ostala tipično neoliberalna. Ovaj pristup postao je poznat kao Vašingtonski konsenzus, posebno nakon pada Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka, kada su države u tranziciji započele proces privatizacije i prelaska na tržišnu ekonomiju.
Reforme u istočnoj Evropi: reforme, efikasnost države, reakcije na krizu
Reforme u istočnoj Evropi započete su dolaskom na vlast novih partija nakon prvih višestranačkih izbora. Vladalo je opšte uverenje da reforme treba sprovesti odmah, brzo i odlučno, jer će one biti bolne i izazvati duboku ekonomsku i socijalnu krizu, uključujući visoku nezaposlenost. Očekivalo se da će partije koje ih sprovedu brzo izgubiti naredne izbore, ali je prelazak na tržišnu ekonomiju smatran ključnim. Iako nisu sve države postupile na isti način, mnoge jesu. Taj konsenzus pokazao se delimično pogrešnim: iako su socijalne krize izbile, reforme su nastavljene. Čak su i nove partije, često sastavljene od reformisanih bivših komunista, nastavile ili produbile reformske procese kako bi dokazale svoj novi kapitalistički legitimitet. Razlozi za ovakav tok mogu se tražiti u nekoliko teorija. Pre svega, treći put, kakav je izabrala, na primer, Belorusija, vodio je ka izolaciji. Pridruživanje zapadnoj sferi bilo je, ako ne ekonomski, onda svakako politički cilj tih vlada, a reforme su predstavljale uslov za to – želja za ulaskom u Evropsku uniju, NATO, približavanje Svetskoj banci, Međunarodnom monetarnom fondu i sličnim organizacijama zahtevala je sprovođenje reformi. Treći razlog, koji objašnjava zašto su reforme ponekad išle i dalje nego na Zapadu, bio je delom ideološki, delom praktičan. Iako određene politike, poput flat tax-a, nisu smatrane naročito mudrima čak ni od strane MMF-a, one su služile kao „competitive signaling“;. Male i manje poznate države, suočene sa skepticizmom zapadnih investitora, ovakvim potezima šalju signal da su otvorene za biznis, spremne da omoguće ulaganja i da neće stvarati prepreke. Iako ekonomski možda nije najpametnije ponuditi flat tax, to skreće pažnju investitora koji to mogu protumačiti kao znak da je vlada posvećena stvaranju povoljnog poslovnog okruženja (Appel i Orenstein 2018).
Jačina države imala je značajan uticaj na tranziciju i njen uspeh. Efikasne države i njihova mogućnost da sprovode reforme i reaguju na situacije u ažurnom vremenu bile su presudne. „Nova elita“ takođe je imala značajan uticaj na (ne)uspeh reformi; pobednici rane tranzicije akumulirali su političku moć i zaustavljali dalje reforme koje bi im škodile, „sidro koje je mučilo većinu jugoistočne Evrope od kasnih osamdesetih do kasnih devedesetih bili su „pobednici delimičnih reformi“; u državnom sektoru i novi „Drugarski kapitalisti“. Oni su prikupili imovinu i moć u vakuumu nastalom padom socijalističkog sistema, koristeći slabost države i učestvujući u njenom daljem slabljenju, koristeći bivša državna sredstva radi akumulacije uticaja i bogatstva.“ (Bohle i Greskovits 2012)
Neoliberalizam na Balkanu: slučaj Slovenije, Hrvatske i Srbije
Treba započeti osvrtom na sistem socijalnih davanja i državu blagostanja u Jugoslaviji od 1945. do 1989. Socijalni sistem SFRJ bio je prilično drugačiji od onog na Zapadu. Društvena politika objašnjavana je kroz koncept solidarnosti, koji je tipično socijaldemokratski, ali i kroz socijalistički humanizam, svojstven domaćem samoupravljačkom modelu. Međutim, sistem je bio i veoma selektivan, te imamo dva oblika diskriminacije: klasni i redistributivni. Veliki sistem davanja bio je uglavnom usmeren na radnike u državnim i društvenim kompanijama, dok je diskriminisao samozaposlene, one koji nisu zvanično zaposleni – poput poljoprivrednih radnika na svojim imanjima, male biznise (koji su mogli da zaposle do deset ljudi, uz regulaciju profita i veličine), kao i slobodne profesije (advokate, muzičare). (Arandarenko i Pavlović 2023) Poljoprivrednici su funkcionisali kroz princip „cena makaza“. Mali biznisi bili su ograničeni regulacijom profita i veličine, kao i veličine imovine i nekretnina.
Diskriminacija se sprovodila i kroz penzione, zdravstvene i druge oblike socijalnih davanja, mada su svi imali pristup obrazovanju. Posebni penzioni sistemi za samozaposlene i poljoprivrednike davali su znatno manje penzije. Nasuprot tome, radnici u socijalističkom sektoru uživali su širok sistem socijalnih davanja: ne samo penzije, pomoć nezaposlenima i zdravstveno osiguranje, već i dodelu stanova, čiji su veličina i kvalitet zavisili od dužine radnog staža, pozicije i veličine porodice. Naravno, postojala je i česta korupcija, pogotovu među članovima Saveza komunista. Zaposleni u određenim firmama imali su i posebne povlastice koje je firma davala: hotele za letovanje, vaučere za hranu, predškolske ustanove i slično. Ove razlike između zaposlenih u socijalističkom i nesocijalističkom sektoru važne su za razumevanje kasnijih tranzicionih procesa. Umesto progresivnog sistema oporezivanja, gde se oduzima od onih sa više i daje onima sa manje, sistem je više funkcionisao tako što se prelivalo iz nesocijalističkog u socijalistički sektor, kroz pogodnosti poput cena makaza i sličnih regulacija. Oni van socijalističkog sektora posmatrani su kao slučajnosti koje žive na ivici društva. (Arandarenko i Pavlović 2023)
Slovenija
Slovenija se često navodi kao jedan od najuspešnijih primera tranzicije, iako se postavlja pitanje koliko se njena ekonomija uklapa u uobičajene definicije tranzicionih ekonomija. Često se opisuje kao neokorporativna ekonomija. Tokom perioda pregovaranja o tranziciji, došlo je do velikih štrajkova sindikata i radnika, koji su imali dovoljno snage da utiču na proces. Vlast je bila spremna na dijalog i stvaranje institucija – saveta u kojima su se sastajali predstavnici poslodavaca, radnika i vlade radi pregovaranja. Kao rezultat toga, Slovenija i danas, među bivšim socijalističkim republikama, ima najrazvijeniji sistem socijalnih davanja i najefikasniji sistem kolektivnog pregovaranja, dok je privatni sektor ipak snažno regulisan. U Sloveniji je na te izazove odgovorio snažan i ujedinjen radnički pokret, odnosno sindikati, spremni da se izbore za svoja prava. Ideološki, taj pokret je bio socijaldemokratski, orijentisan na pregovore, a ne na radikalno rušenje sistema. Istovremeno, i poslovni krugovi bili su organizovani i, za razliku od drugih država, spremni na kompromis. Radnički protesti doprineli su smeni desničarske vlade i uspostavljanju dugotrajne hegemonije centro-levice, što je omogućilo stvaranje sistema koji je zakonski zaštitio prava radnika i uveo institucije za rešavanje sporova uz učešće sve tri strane. (Bohle and Greskovits 2012)
Hrvatska
Hrvatska, za razliku od Slovenije, nije imala takvo iskustvo. Njen ekonomski sistem oblikovan je tokom rata i pod vlašću HDZ-a i autoritarnog režima Franje Tuđmana. Privatizacija je sprovođena po klijentelističkom modelu, uz partijsko zapošljavanje. Velike industrije od nacionalnog značaja, poput brodogradilišta, nisu privatizovane ili su ostale pod snažnim uticajem države. Sindikati, iz patriotskih razloga, tokom rata nisu stupali u štrajk, pa nisu stekli moć da utiču na državu. Za razliku od Slovenije, koja je rat prošla gotovo bez razaranja i zadržala jaku i sposobnu državu, Hrvatska je iz rata izašla sa oslabljenim institucionalnim kapacitetima, delom i zbog toga što su u procesu privatizacije prednost imali ljudi bliski partiji, uključujući i povratnike iz emigracije. (Bohle and Greskovits 2012) Proces privatizacije u Hrvatskoj, iako započet 1991. godine, tekao je sporo. Izvršena je privatizacija većine najvećih firmi, ali je znatan broj njih na kraju ostao u državnim rukama. Zvanično obrazloženje bilo je sprečavanje povratka bivših komunista na vlast. Umesto toga, preduzeća su dodeljivana članovima HDZ-a. Time su, slično kao u Srbiji, najveće i najuspešnije firme dospele u ruke članova partije ili njima bliskih osoba. Ciljane su i ključne društvene grupe koje su podržavale HDZ: veterani, izbeglice, bivši politički zatvorenici, emigranti. Istovremeno, dolazilo je i do promene lojalnosti postojećih menadžera, nekadašnjih članova Komunističke partije. (Bohle i Greskovits 2012)
Iako je u Hrvatskoj postojao radnički pokret sličan Sloveniji, sindikati su bili podeljeni. Slično telo za socijalni dijalog jeste formirano, ali Tuđmanova vlast je sa sindikatima slabo sarađivala, odbacujući nasleđe Jugoslavije i vladajući autokratski i partitokratski. Režim je bio sklon populističkim ustupcima pojedinim grupama, ali je odbijao širu političko-ekonomsku transformaciju. I pored toga, radnički pokret je izdejstvovao izvesne koncesije i značajno doprineo kasnijoj tranziciji ka demokratiji. Vladavina HDZ-a dovela je do toga da svi Srbi, ali i Hrvati nedovoljno lojalni partiji, budu uklonjeni sa javnih funkcija, što je dodatno oslabilo državni kapacitet, pošto su ih zamenili manje iskusni lojalisti iz emigrantskih ili lokalnih redova. Značajna sredstva i položaji dodeljivani su braniteljima i njihovim porodicama. (Ganev 2001)
Srbija
Petooktobarske promene dovele su do velikih reformi, kako političkih, tako i ekonomskih. U Srbiji je, štaviše, došlo do najvećih promena države blagostanja od 1945. godine. Sam kontekst ovih reformi nije bio najbolji. Kao Savezna Republika Jugoslavija, tek se ponovo pridružila Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama. Iako u nekim oblastima drugačije, reforme su pratile Vašingtonski konsenzus i čak išle u nekim oblastima dalje, mada je uticaj Evropske unije bio minimalan. Najznačajnije reforme ticale su se poreskog sistema, pre svega poreza na zaradu, penzionog sistema i generalne reforme države blagostanja. Takođe je došlo i do masovne privatizacije, kao i u drugim državama istočne Evrope. Međutim, reforme poreskog i penzionog sistema pokazale su se značajno uticajnijim na dužem roku. Kada gledamo porez na zaradu, dolazi do značajnih reformi u duhu neoliberalne ekonomike. Uveden je prelaz na neto i bruto zaradu, porez je dodat čak i na minimalna primanja, topli obrok i vaučeri za odmor uključeni su u platu, uz minimalan i maksimalan porez koji se menja u zavisnosti od veličine plate. Ova specifična reforma posebno je negativno uticala na radno intenzivne poslove, popularno poznate kao „fizičkalisanje“, koji često nose manje plate. Prvi put su morali da plaćaju značajne poreze. Takođe je uticala i na same firme, čineći ih manje atraktivnim tokom procesa privatizacije. To je dovelo do pada zaposlenosti u ovom sektoru za skoro 50% tokom 2000-ih: sa 620.000 u 2001. na 320.000 u 2010. Ovaj poreski sistem prilično je puristički sprovodio neoliberalnu ekonomiju i doveo do slabog rasta plata uz sličan, ako ne i veći rast cena, te je praktična ekonomska snaga ostala ista. (Arandarenko i Pavlović 2023)
Reforme penzionog sistema trebalo je da odgovore na prethodno navedeno smanjenje plata u radno intenzivnim sektorima. Povećanje poreza trebalo je da utiče i na buduće penzije. Međutim, reforma penzionog sistema 2003. to je otežala. Čak su i oni radnici u radno intenzivnom sektoru koji su uspeli da zadrže svoj posao videli slaba povećanja penzija, pošto je navedeni razlog reformi bio da se pojača uticaj tekuće plate i plaćenih doprinosa (poreza) na konačnu veličinu penzije, te smanjenje previše liberalnih, odnosno previše velikih redistributivnih elemenata u sistemu. Slično poreskoj reformi, penziona davanja su takođe smanjena ovim reformama, posebno jer su one delovale i retroaktivno. Povećana je nejednakost penzija, a jedan od glavnih razloga zašto se penziona potrošnja na državnom nivou povećala i zahtevala dodatno finansiranje kroz poreze i indirektne poreze (koji su sami po sebi izuzetno regresivni) bio je taj što je na makroekonomskom nivou povećanje penzija postalo jedan od glavnih razloga fiskalnog nebalansiranja, isključujući potencijalne investicije koje bi pomogle siromašnijima ili generalnom rastu. Drugi oblici pomoći siromašnima takođe su značajno smanjeni, uz pooštravanje uslova i davanja – vladala je politika štednje. Izuzetak je bila pomoć majkama: porodiljska odsustva su povećana na jednu do dve godine. Takođe, plate u javnom sektoru su porasle, uz simboličnu, ali donekle značajnu redistribuciju odozdo nagore – recimo, dobro plaćene direktorske pozicije u javnim institucijama i firmama ili nacionalne penzije osvajačima medalja na Olimpijskim igrama i drugim takmičenjima. Možemo zaključiti da politika štednje nije bila rezultat nedostatka mogućnosti države da sakuplja porez. Naprotiv, isključivanje države iz društvenih politika pratilo je rast BDP-a, čak ponekad i brže. To je posledica ideološke i jasne politike sa ciljem da se država transformiše u efikasnu tržišnu ekonomiju. (Arandarenko i Pavlović 2023)
U Hrvatskoj i Srbiji posebno je značajan uticaj ranih pobednika tranzicije – ljudi često sumnjive kriminalne ili političke prošlosti – koji su kroz netransparentne postupke stekli imovinu i ekonomsku moć. Svojim uticajem mogli su da koče dalje reforme koje bi ugrozile njihove stečene pozicije. To nas dovodi do značaja efikasne države i uprave za uspešno sprovođenje reformi. Dok su pre pada Istočnog bloka postojale moćne, mada možda i korumpirane, ali ipak efikasne države sposobne da reaguju na krize, u državama gde su rani pobednici zaustavili reforme, danas imamo slabe države i korumpirane sisteme (Rusija, Ukrajina sa oligarsima, Srbija sa tajkunima, Hrvatska…). (Ganev 2001)
Zaključak:
U ovom tekstu bavili smo se istorijatom i primerima neoliberalnih reformi u svetu, sa posebnim osvrtom na balkanske zemlje – Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju. Gledajući razvoj neoliberalizma od njegovih početaka, preko eksperimenata u Čileu, trijumfa tokom Reganove i Tačerove ere i njegove globalne ekspanzije kroz Vašingtonski konsenzus, možemo uočiti brojne kontroverze i greške koje su pratile sprovođenje ovih politika. Posebno iz perspektive nakon Velike recesije 2008. godine, postalo je očigledno da neoliberalni recepti nisu uvek davali obećane rezultate, te da su često produbljivali društvene nejednakosti i slabili zaštitnu ulogu države.
Međutim, kriviti isključivo neoliberalizam za sve neuspehe tranzicije u postsocijalističkim društvima bilo bi pogrešno i pojednostavljujuće. Analiza slučajeva Slovenije, Hrvatske i Srbije pokazuje da je stepen i način uticaja neoliberalnih ideja varirao u zavisnosti od niza lokalnih faktora: snage državnih institucija, organizovanosti civilnog društva, istorijskog nasleđa i konkretnih političkih okolnosti u kojima su reforme sprovođene. U Sloveniji je, zahvaljujući snažnom i ujedinjenom radničkom pokretu i spremnosti poslodavaca i države na socijalni dijalog, izgrađen neokorporativni model koji je uspeo da ublaži najoštrije neoliberalne mere i očuva relativno visok nivo socijalne zaštite. Nasuprot tome, Hrvatska i Srbija su se suočile sa oslabljenim državnim kapacitetima, klijentelističkim odnosima i dominacijom ranih pobednika tranzicije – tajkuna i oligarha – koji su, koristeći vakuum moći nastao raspadom starog sistema, stekli ogromnu ekonomsku i političku moć i zatim kočili dalje reforme kako bi zaštitili svoje stečene pozicije. Ova kleptokratija, nastala upravo u tom procesu, pokazala se kao ključna prepreka za izgradnju efikasnih i odgovornih institucija.
Stoga, neuspeh tranzicije u mnogim postsocijalističkim državama nije samo posledica primene neoliberalnih politika, već pre svega rezultat specifične interakcije između tih politika, institucionalnog nasleđa i delovanja domaćih aktera. Države koje su uspele da se odupru stvaranju nove klase moćnika i da očuvaju ili izgrade jake institucije – poput Slovenije – upravo su one koje su najuspešnije prošle kroz period reformi i danas uživaju viši nivo životnog standarda i društvene kohezije.
Decenijama kasnije, i dalje se suočavamo sa istim izazovima: kako izgraditi otporne i pravične sisteme nakon turbulentnih tranzicija. Iskustva zemalja koje su bolje prošle ukazuju da je neophodno stvaranje otvorenih i jakih institucija, demokratske kulture i izbegavanje jeftinih populističkih rešenja. Tek tada će biti moguće izgraditi stvarno demokratsko društvo i prosperitet za sve.
Bibliografija:
- Appel, Hilary, i Mitchell A. Orenstein. 2018. „From Triumph to Crisis: Neoliberal Economic Reform in Postcommunist Countries.“ U Triumph and Crisis of Neoliberalism, autor Hilary Appel i Mitchell A. Orenstein, 1-32. Cambridge: Cambridge University Press.
- Arandarenko, Mihail, i Dušan Pavlović. 2023. „Egalitarianism and Redistributive Reform in Serbia After 2000.“ Economic Annals 68 (237): 7-36.
- Bohle, Dorothee, i Béla Greskovits. 2012. „Neocorporatism and Weak States: The Southeastern European Countries.“ U Capitalist diversity on Europe’s periphery, autor Dorothee Bohle i Béla Greskovits, 182-222. Ithaca and London: Cornell University Press.
- Cvetičanin, Predrag, Jovan Bliznakovski, and Nemanja Krstić. 2022. „Captured states and/or captured societies in the Western Balkans.“ Southeast European and Black Sea Studies 24 (1): 41–62.
- Ganev, Venelin I. 2001. „The Dorian Gray effect: winners as state breakers.“ Communist and Post-Communist Studies 34: 1-25.
- Lučev, Josip, i Zdenko Babić. 2013. „Tipovi Kapitalizma, ekspanzija neoliberalizma i socijalni učinci u baltičkim zemljama, Sloveniji i Hratskoj: komparativni pristup .“ Revija za socijalnu Politiku 20.
- Pavlović, Dušan. 2018. Mašina za Rasipanje para. 3. Beograd: Dan Graf.
- Pavlovic, Dušan. (2018). „Neoliberalna ekonomska politika i ekstraktivne institucije u Srbiji.“ Ekonomska Politika 12: 123-143.
- Žarković Rakić, Jelena, Gorana Krstić, Nermin Oruč, and Will Bartlett. (2019). “Income Inequality in Transition Economies: A Comparative Analysis of Croatia, Serbia and Slovenia.” Economic Annals LXIV (223): 39-60.