Nikolaj Berđajev, jedan od najpoznatijih ruskih filozofa, napisao je kratku psihološku studiju o samoubistvu kada je primetio da je ono postalo česta pojava među ruskom emigracijom nakon Oktobarske revolucije 1917. godine. To pitanje je za njega predstavljalo nešto najmračnije i najmučnije, nešto blisko, a javno. Na početku pominje kako je samoubistvo oduvek postojalo kao individualna pojava, ali je u određenim momentima postajalo socijalni fenomen, nekad čak kulturno uokviren. U njegovo vreme samoubistvo je bilo baš to, društveni šablon koji se ponavljao u kolektivnoj psihološkoj klimi.
Ubijanje samog sebe jeste socijalni čin. Prema Berđajevu, samoubica nema posla samo sa sobom, već sa čitavim svojim okruženjem i na kraju sa svetom, on na neki način seje smrt. Dok se samoubica često sažaljeva, njegov čin se osuđuje i izaziva užas. Berđajev, koji je često imao komplikovan ali duboko iskren odnos prema pravoslavlju, se usuđuje da kritkuje strogoću pravoslavnih kanona prema samoubicama, ali napominje da u toj surovosti ima metafizičke dubine. Samoubistvo izaziva neprirodno osećanje kršenja Božjih zakona, ono nije samo nasilje nad životom, već i nasilje nad smrću. Masovna samoubistva Rusa u emigraciji nisu samo psihološki i društveni događaji, oni su obeležili jedan istorijski događaj i kraj jedne epohe. Ono je znak metastaze ruske slabosti tog doba. Za takvu pomamu za samoubistvom, Berđajev ne krivi prosto gubitak carstva ili život u rasejanju, on krivi hladnoću sveta i manjak odnosa sa Bogom. Glavni problem ruskog samoubice nije nešto materijalno ili političko, već činjenica da zauvek mora živeti u tuđem, hladnom i nepravednom svetu. Čovek može da podnosi patnje, na primer u ratu ili revoluciji, ali ne može da podnosi besmislenost patnje. Jer kad patnja ima smisao i cilj, čovek će preći sve muke da bi došao do cilja. Stoga Berđajev krivi nepravilno mišljenje da je Oktobarska revolucija posledica besmisla, on ipak u njoj vidi jednu duhovnu dimenziju koju ruska emigracija ne razume. Revolucija se mora posmatrati kao jedan veliki duhovni događaj u sudbini ruskog naroda, ali i kao unutrašnji događaj unutar svakog Rusa.
Da bi se samoubistvo shvatilo, Berđajev tvrdi da se mora shvatiti psiha samoubice pre nego što digne ruku na sebe. Taj strašan čin potiče iz beznađa. U svakome od nas postoji jedna crna tačka koja je skrivena, a samoubice se povuku u nju i na egoističan način veruju samo toj svojoj tački i ignorišu svet oko sebe. Beznadežnost učini da čovek ne veruje u promenu i da prestane da čini sopstvenu volju ne razumejući satanističku metafiziku samoubistva. Samoubica je egocentrik za koga ne postoje Bog, ljudi i svet, a kroz duhovno zajedništvo sa bližnjima, može se izvući iz te crna tačke u kojoj je samo eho njegovog sopstvenog ega. Samoubistva nisu uvek jednaka, postoje raznovrsni tipovi samoubistva i brojni razlozi, neki se čine plemenitiji od drugih. Neki se ubiju da bi izbegli muke, neki da ne bi bili teret drugima, neki iz straha od života, neki iz zaljubljenosti, besa ili nemoći. Berđajev tu pominje kako se njemu bliska osoba ubila da ne bi patila u bolesti i on je uopšte ne krivi. Neki se ubijaju iz estetskih motiva, ili da bi stvorili mit oko sebe, da bi privukli pažnju. On navodi primer Jesenjina čije samoubistvo mu je donelo kult fanatika. Čak i oni koji se ubijaju iz erotskih razloga, zapravo više to čine zbog sebe, nego zbog te osobe.
Samoubistvo je samo po sebi negiranje tri najveće hrišćanske vrline, a to su vera, ljubav i nada. Ako čovek ima samo jednu od ove tri vrline, on se neće moći ubiti. Samoubice često pomisle da je ta crna tačka u kojoj su sav svet i sav život, a ako nekako uspeju da se izvuku iz tog presudnog momenta, kao što mnogi jesu, u njima će se javiti jedna od ovih vrlina, ili sve tri. Čovek filozofski gledano nikad ne želi da se ubije, jer je on stvoren za večnost, on samo želi da ubije trenutak u kom se nalazi za koji misli da je večan. Berđajev pominje zaposednutost samoubice, ali ne nužno u doslovnom demonološkom značenju kao drugi pravoslavni filozofi i teolozi, on pominje psihološku opsednutost. Psihologija samoubistva je psihologija uvređenosti, a ona je psihologija ropstva. Samoubice često vole svet, ali su duboko povređeni onim kakvim su ga zatekli, oni samo žele da vide svoj smisao u svetu, ili da svet bude srećniji. Ljudi koji su okrenuti ka asketizmu i onozemaljskom gotovo nikad ne izvršavaju samoubistvo, to rade samo oni koji su duboko povezani sa zemaljskim, makar iz ljubavi prema istom. To znači da samoubistvo dokazuje ropstvo prema svetu. On nije pobedo svet, kao što često misli, svet je pobedio njega.
Onaj koji se ubija sebe smatra jedinim gospodarem svog života, a to nije istina. Njegov život pripada Bogu koji ga je stvorio, njegovim bližnjima i na kraju svetu. Čovekov život nije samo njegova imovina, ona je kolektivna, a tipično rimsko pravo privatne svojine je nehrišćansko. Čovek nema pravo da uništava svoju dušu i telo, on time utiče na čitavu svoju okolinu, on narušava ravnotežu mikrokosmosa i makrokosmosa. Tačno se vidi uticaj rečenice Dostojevskog: „Svi smo krivi za sve.“ Na neki način, Bogom dana smrt je poslednji krst koji čovek mora da ponese, a samoubistvo je odricanje tog krsta. Sam Hrist je bio mučen i ubijen da bi vaskrsao, a samoubica sebe postavlja kao antitezu Hristu koji izbegava muke i srlja u smrt van Božjeg plana. On ne poštuje tajnu smrti koja je jednako sveta kao tajna rođenja. Priprema za smrt ne znači da čovek slabi i kopni, već da se duhovno priprema i usavršava da se čist predstavi Bogu. Naravno, Berđajev pominje Dostojevskog i njegovo delo „Zli dusi“ da bi tumačio lik Kirilova koji je obuzet čovekoboštvom u kom čovek postaje „bog“ samoubistvom. Tako se, veruje Kirilov, pobeđuje vreme. Kirilovljev čovekobog se suprotstavlja pravoslavnom Bogočoveku koji svoju smrt čeka svesno i mirno kroz sve muke. Pravoslavni čovek doživljava teozu kroz smirenje i trpljenje vremena i muka koje ono nosi, dok egocentrični čovekobožac hoće da nađe prečicu, da prevari vreme.
Autor prolazi kratko kroz prirodu samoubistva u drevnom Rimu gde je taj čin posmatran kao nešto plemenito i aristokratsko, a u prirodi je bilo materijalističko i čak nihilističko. Kritikuje sociološko stanovnište Emila Dirkema koje se koristi statistikom i utvrđivanjem zakonistosti, smatrajući da ono prikazuje samo spoljnu manifestaciju samoubistva, ne njene prave društvene posledice. Naravno, mora pomenuti i Šopenhauera koji je pozivao na svetsko samoubistvo i tu napominje kako je hrišćanstvo najhrabrija religija jer ono ohrabruje trpljenje muka. Ukratko obrađuje pojavu samoubistva kod melanholične omladine i u njima ne vidi slabiće, već zaista plemenite i zbunjene ljude. Često se ljudi ubiju i zbog orgijastičkog dionizijskog i hedonističkog načina života, čak su drevni Grci govorili da su Dionis i Had isti bog. Objašnjavajući povezanost života i smrti kroz Tristana i Izoldu i Romea i Juliju, on se poziva na psihopatološke teorije Frojda, Adlera i Junga, kasnije i na Rankea. Ta dualnost je ono što mnoge mlade romantično privuče samopovređivanju i na kraju samoubistvu. Da bi sve to izbegao, čovek mora naći vrednosti i pripadnost nečemu većem i višem, crkvi, Rusiji ili drugim nadličnim živim organizmima. Samožrtvovanje u ime nadlične svetinje je nešto potpuno suprotno samoubistvu, ono nije egocentrično.
Iako je podnaslov „psihološka studija“, autor se ne koristi psihologijom kao naukom, on na filozofsko-teološki način govori o psihi samoubice i pokušava da taj fenomen shvati kroz prizmu pravoslavne duhovnosti i proste hrišćanske ljubavi. U vremenima istorijskih lomljenja i kriza, opstaće samo oni koji imaju stabilnu duhovnost. Berđajev nam poručuje da nikada ne smemo strogo osuđivati samoubicu, moramo ga razumeti, ali nikako idealizovati njegov čin. Ni u jednom trenutku nema strogog odnosa prema samoubici, on njih posmatra kao žrtve koje nisu umele ili htele da se izbore sa onim što im je život dao. Ipak, dok samoubice nisu neprijatelj, samoubistvo jeste i njega filozofski tumači kao krunu greha protiv ljudskosti i Božjeg uređenja. Među mnogim poukama, ovde možemo pronaći i da moramo vrednovati svest, ličnost i slobodu, jer to sprečava samoubistvo. Celo delo kritikuje sociološke pozitiviste i njihov pristup prema samoubistvu i nosi elokventan i istančan duh ruskog mističnog pravoslavlja. Borba protiv samoubistva je borba za religiozni smisao života i za Božje obličje u čoveku.