Šopenhauer je dao 38 saveta kako da se pobedi u svakoj raspravi. Ironičnim stilom, opisao je sve što ne treba da se radi u debatama, koje je inale mrzeo, tako da to čitaoci mogu da iskoriste kako bi prepoznali kada neko te trikove radi na njima. Većina ovih trikova, kako ih on naziva, su zapravo greške u pravilima debata. Najkraće rečeno, ovi trikovi podrazumevaju demagogiju i pretvaranje. Neki bi ih čak nazvali lažima, ali za Šopenhauera takvi opisi nisu imali neko teže značenje. Eristička dijalektika je umeće raspravljanja dopuštenim i nedopuštenim sredstvima. Prema ovog priručniku, može se pobediti u raspravi čak i kad niste u pravu. On ukratko odgovara na pitanje kako to: zbog prirodne pokvarenosti ljudskog roda. Njegov pesimizam ovde odobrava demagogiju i sitničarenje kao nešto nevezano za potragu za istinom i tačnošću. Ovo delo je važno da bi kao pošteni učesnici u debatama razumeli kad neko koristi ove trikove i da ih izbegavamo, mada Šopenhauer preporučuje suprotno.
Pre svega, delo započinje osnovnim pravilima u debati, a to je da mi kao učesnik prvo mislimo pre nego što nešto kažemo, jer ćemo onda po prirodi svoje sujete morati da branimo poziciju koja prosto nije tačna. Ljudi se najčešće ne zalažu za istinu, već za objašnjenje svog prvobitnog argumenta. Ne treba se nadati viteštvu u debati, već treba napasti prvi, baš kako je Makijaveli savetovao u Vladaocu. Nedostatak prirodne logike je redak, a nedostatak prirodne dijalektike je čest, te se to može iskoristiti u prevrtanju argumenata. Oni koji su nadareni retorskim sposobnostima mogu da ubede nekoga u neubedljivo, a ta se stvar aktivno uvežbava. Dok je Aristotel u dijalektici video vrstu viteškog dvoboja i potrage za objektivnom istinom, Šopenhauer vidi intelektualni pokolj u kom pobeđuje pravo jačeg. Piše da se objektivna istina mora ostaviti sa strane kako bi se protivnik potukao u raspravi.
Mi ili protivnik smo izložili jednu tezu. Za njeno pobijanje se koriste dva metoda i dva modusa. Modusi su ad rem i ad hominem, prvi napada tačnost teze, a drugi da teza nije koherentna sa drugim iskazima. Metodi su direktno i indirektno pobijanje, prvi napada tezu u njenom polazištu, a drugi u njenim posledicama. Dakle prvi pokazuje da teza nije istinita, a drugi da teza uopšte ne može biti istinita. Sa direktnim metodom možemo da pokažemo da su razlozi za tačnost njegove teze netačni ili da priznajemo razloge, ali da su oni irelevantni za tačnost njegove teze. U indirektnom pobijanju upotrebljavamo apagogu ili instancu, apagoga je uzimanje njegove teze kao istinite, a onda istim metodom korak po korak dokazujemo do čega bi ona dovela, a to do čega bi dovela nije istinito u stvarnosti, dakle onda nije ni teza istinita, ona postaje ad apsurdum. Instanca je konkretno pobijanje teze dokazivanjem drugih slučajeva koje njegova teza obuhvata, dakle dokazujemo da to nešto nije tako na osnovu srodnih primera. Kada imamo opis osteologije jedne rasprave, možemo preći na Šopenhauerove trikove za pobedu u svakoj raspravi.
- Proširivanje protivnikove teze. Potrebno je naduvati protivnikovu tezu izvan granice prirodnog, uopštiti ga i preterati, ili svoditi ga u uže i uže primere, praveći banalizaciju teze. Ovaj trik danas vidimo u mnogim medijima i javnim debata i često izaziva zgražavanje kod onih kojima je stalo do debate. Teza se širi i protivniku je teže da je brani, jer se napada na više meta, iza kojih on čak ni ne stoji. Od ovog trika se brani prostim „ja nisam rekao to“.
- Upotreba sinonima koji nisu u potpunosti tačni da bi se proširilo značenje teze. Ovako možemo da napadnemo tačnost teze tako što joj damo nepovoljna značenja, time zbunjujuću protivnika i slušaoce. Svako ko obraća pažnju i ko je elokventan može da prokljuvi ovaj trik.
- Shvatanje relativne tvrdnje kao opšte i potom pobijanje iste. Ovaj trik je sličan prethodna dva po tome što izvrće samu prirodu tvrdnje i napada ono što zapravo nije ni rečeno. Ovde je dobro koristiti protivnikove primere kao apsolut i preko njih kritikovati samu osnovnu tezu.
- Učiniti naš zaključak nepredvidivim. Ovo je važno da uskratimo protivniku mogućnost za lukavstva. Najbolje je naše premise rasuti malo po malo, da ih nesvesno prihvata ili pređe preko njih bez pažnje.
- Uzeti protivnikovu logiku i koristiti je da se iznesu vidno lažne tvrdnje. Ovo je takođe čest trik u današnjim raspravama. Naime ovde se dokazuje da je čitava logika protivnika pogrešna, jer ako je iskaz B netačan, a koristi tu logiku, onda je i njegov prvobitni iskaz A zapravo netačan.
- Izvođenje prikrivenog petitio principii u kom zamenjujemo termine tako da protivnikova teza gubi smisao, slično kao sa sinonimima.
- Postavljati odjednom mnogo manjih i širih pitanja. Ovo gotovo uvek zbuni one koji treba da brane tezu, ne mogu sve odjednom da objasne, a i kad krenu, samo skrenemo temu na ono drugo. Time pravimo privid da njegova teza ima mnogo mana i mora se mnogo braniti. Ono što je glavno, time zapravo skrećemo protivnika sa odbrane one prave teze koju smo hteli da napadnemo. Ovo je rizično ako je protivnik smiren, vešt i ima dobru koncentraciju.
- Nerviranje protivnika. Ovo je jasno samo po sebi, često se koristi zato što protivnik gubi koncentraciju. Naravno, ovo nas čini nevaspitanima i može da nas učini da izgledamo glupo.
- Postavljati pitanja van redosleda, a ne tako da dovode do jasnog zaključka. Tako čak i tačni zaključci mogu da izgledaju kontradiktorno.
- Kad protivnik namerno negira pitanja koja postavljamo, onda ga pitamo suprotno od našeg mišljenja. Time ga stavljamo da bira između dva puta, a oba treba da vode do našeg zaključka.
- Ako prihvati neke zaključke, mi ga ne pitamo prihvata li njihovu logiku i opštu istinu iz njih, već to uzmemo zdravo za gotovo. Ovako će slušaoci izvući da se on usaglašava sa našom tezom.
- Davati povoljna imena pojmovima u debati koji nemaju tačno ime. Tako nešto su radili rimokatolici kad su protestante nazivali jereticima, ili kada danas ateisti koriste reč „mitologija“ za verske obrede i priče.
- Naterati protivnika da prihvati našu tvrdnju tako što ćemo mu dati izbor između te i očigledno netačne tvrdnje koja je suprotna prvoj.
- Izložiti sopstveni zaključak iz protivnikovih tvrdnji. Ovo Šopenhauer naziva najdrskijom smicalicom.
- Ako smo izložili paradoksalnu tvrdnju, onda izložimo jednu delimično tačnu ili tačnu tvrdnju na odbacivanje ili prihvatanje. Ako je odbaci, dokazujemo da je ona tačna, dakle on je pogrešio, a ako je prihvati, izgledamo razumno i nastvaljamo dalje.
- Traženje makar najmanje nekoherentnosti između protivnikove sadašnje i ranije tvrdnje. Time se baca sumnja na njegovu logiku kojom dolazi do tvrdnji.
- Ako nas protivnik pritiska nekom tvrdnjom, možemo da se spasimo tako što ćemo pronaći neku sitnu razliku između njegove tvrdnje i onoga što smo navodno shvatili kao njegovu tvrdnju.
- Ako primetimo da protivnik sprema neki zaključak koji bi pobio našu tvrdu, treba skrenuti sa teme pre nego što u tome uspe.
- Ako protivnik izričito zahteva da nešto prihvatimo ili odbijemo, treba da konkretnu stvar uopštavamo i tako se odaljavamo od njegovog zaključka, dakle branimo ono što on nije ni napao.
- Kada protivnik prizna neke manje tvrdnje, mi iz njih izvučemo nama pogodan zaključak.
- Raščlanavanje protivnikovog prividno kompleksnog argumenta. Ovime se njegova namera da zakomplikuje stvar ogoljava i onda napadamo to što je od argumenta ostalo, ali istom prividnom logikom.
- Ako protivnik pritiska da prihvatimo neku tvrdnju koja ide njemu u korist, mi ga optužujemo za petitio principii i govorimo kako to nije ista stvar i onda odbijamo da odgovorimo.
- Korišćenjem protivurečnosti ljutimo i zbunjujemo protivnika do te mere da jednu njegovu tvrdnju uzdižemo iznad same istine, a onda je pobijemo, čineći da izgleda kao da smo pobili njegovu najveću tvrdnju, a zapravo nismo. Jako često će protivnik sam upasti u klopku i proširiti svoju tvrdnju, pogotovo ako isprva namiriše da nam baš ta tvrdnja smeta.
- Treba posledično izvlačiti apsolutno netačne tvrdnje na osnovu tvrdnji koje protivnik nikad nije ni rekao. To se radi obrtanjem pojmova, banalizacijom, zamenom teza i tako dalje.
- Obraćanje pažnji na instance koje protivnik koristi da dokaže svoj stav. Treba obratiti na to da li je instanca stvarno istinita, da li potpada pod pojam izložene istine i da li je kontradiktorna izloženoj istini. Proučavanjem odgovora na ova tri pitanja možemo da pobijemo njegovu instancu.
- Upotrebljavanje istog argumenta kao protivnik samo u našu korist. Ovo Šopenhauer naziva sjajnom smicalicom, a takođe se zove i retorsio argumenti.
- Napadati tvrdnju koja razlućuje protivnika, prvo jer je dobro da bude van sebe, a drugo zato što možda baš tu tvrdnju ne može adekvatno da brani.
- Uletanje u raspravu sa upadicama koje izazivaju smeh kod slušalaca, ali ipak zvuče pametno. Retko koji protivnik će da se bavi dokazivanjem da je ta kratka upadica zapravo samo upadica, jer mora da ulazi u naširoku rapsravu o tome i skreće sa teme. Ovo se koristi pred nestručnom publikom, pogotvo jer će svako ko je izoštren u toj temi shvatiti da je to upadica i da nije tačna.
- Praviti skromne diverzije kada protivnik pođe u ofanzivu. Na nama je da procenimo koliko će diverzija biti drska i providna, a koliko suptilna.
- Koristiti autoritete sa kojima se protivnik usaglašava. Ovako će protivnik biti primoran da se usaglasi sa nama, zato što on prati taj autoritet i ne sme da pokaže da ga ne prati. Ovde se koristi opšte mišljenje tog autoriteta, ili pak njegovo pogrešno shvatanje ili čak parodija, kako bi primorali protivnika da se usaglasi sa našom tvrdnjom koju taj isti autoritet podržava.
- Odgovaranje na tvrdnju protivnika sa dozom ironije kako mi nismo kompetentni za tu temu i kako je to iznad naših intelektualnih moći, čime slušaocima njegova tvrda postaje besmislica. Ovaj trik je rizičan, jer može da ga izvede samo onaj ko je veoma samouveren, ima dobru dikciju i uživa veći ugled od protivnika među slušaocima.
- Dovođenje protivnikove tvrdnje pod neku omraženu kategoriju, čime niko prisutan neće hteti da sa usaglasi sa njegovom tvrdnjom, makar ona bila tačna. Ljudi se prirodno boje osude i povezivanja sa osetljivim pitanjima. To je pogotvo poželjno ako je ta kategorija već davno pobijena, pa svaka veza sa njom može da se iskoristi da se ocrni sama tvrdnja.
- Korišćenje prastarog sofizma u kom tvrdimo da je to moguće samo u teoriji, a ne u praksi. Tako se prihvataju činjenice, ali odbijaju posledice. U suštini, sve što je tačno u teoriji trebalo bi da bude tačno u praksi, ali ovde se koristi manipulacija da objasnimo kako to u teoriji nije do tančina opisano, te nije zato takvo u praksi.
- Potenciranje na konkretnom odgovoru za pitanje koje protivnik izbegava ili daje nesigurne odgovore. Ako je došlo do toga, našli smo slabu tačku koju možemo da iskoristimo. Iako ne znamo zašto tačno ne sme da odgovori, treba insistirati na tome da bi protivnik izgledao nespremno i nevoljno.
- Dejstvovanje motivima na volju, a ne činjenicama na intelekt. Ovo nas približava publuci i protivniku, jer bi se svi radije usaglasili sa voljom, nego sa intelektom. Ovako dokazujemo da bi njegova tvrdnja bila u suprotnosti sa nekim njegovim načelima. Ovo često podrazumeva igranje sa emotivnim u čoveku, te on žuri da se udalji od svoje teze. Ako protivniku pomenemo da njegova tvrdnja šteti njegovoj grupi ili njemu samome, moraće da menja stav, ili da ga potpuno napusti.
- Zaseniti protivnika bespotrebnim i komplikovanim izjavama. Ovo danas nazivaju „salata reči“ i često se koristi u političkom diskursu uz brz govor, pominjanje nekih stručnih izraza i nekakvih mudrosti. Time se zbunjuje protivnik i uzvisuje sopstveni intelekt, barem u očima neobrazovanih. Tako se u pedeset reči, smisleno sklopljenih, može izjaviti nešto potpuno besmisleno, mada je to teško utvrditi isprva.
- Iskoristiti kad protivnik upotrebi loš primer. Tako se može trijumfovati dalje sto puta prevrtanjem i korišćenjem toga istog da se dokaže stotinu drugih zaključaka. Ako se u trenutku protivnik ne seti boljeg primera, pobedili smo. Tako loši advokati gube dobre slučajeve.
- Poslednji i najgori trik je vređanje protivnika na intiman način, dakle ad personam. Ovo se koristi samo kad znamo da smo već poraženi, kupuje vreme, skreće sa teme, ljuti i diskredituje protivnika. Naravno, to se mora raditi tako da same uvrede i provokacije budu vezane za predmet rasprave, poput: „Ti podržavaš islam, a znamo da jedeš svinjetinu“. Šopenhauer zajedljivo piše kako je svima stalo najviše do sopstvene taštine i počeće da se brane neobuzdano, te će uraditi sve da skinu ljagu sa obraza.