Delo „Asketika“ tadašnjeg jeromonaha Atanasija Jevtića a kasnijeg episkoga zahumsko-hercegovačkog i primorskog, govori o osnovama hrišćanske etike i asketike. Napisano je na osnovu njegovih predavanja iz asketika sa Pravoslavnog Bogoslovskog instituta Svetog Sergija u Parizu akademske 1971/2. godine. Vladika je ovde opisao šta je asketika, šta su vrline i gresi, kakva je priroda čoveka kao Božje tvorevine i kakvo je čovekovo putovanje kroz karakterno i duhovno usavršavanje. Umesto prostih uputstava o pobožnom životu, ovde čitamo detaljno teološko raščlanavanje kompleksnih teorija o askezi i čoveku. Knjiga se može koristiti kao priručnik za upoznavanje osnova hristologije, personologije i ikonologije, kao i mnogih drugih koncepata hrišćanske teologije.
U pravoslavlju asketika ima mnogo dublje korene nego što je moralističko-etičko shvatanje askeze. Askeza nije samo nauka o čovekovom moralnom životu, ona je deo hrišćanske antropologije. Pravoslavna asketika je mistika i tesno je povezana sa dogmatima crkve i bogootkrivenim istinama hrišćanskog života. Spasenje i oboženje čoveka je jedno od osnovnih stvari pravoslavnog života i teologije. Božanska ikonomija o svetu i čoveku ima trijadološki karakter, ali se otkriva u svetu kao „tajna Hristova“ ili jedinstvo Hristove Božje i ljudske prirode. Sveti oci su podvlačili hristološki i hristocentrični karakter Božanske ikonomije u čoveku, dakle čovek i Otac kroz Sina i sa Sinom. Ime Hristos znači pomazanik i sadrži u sebi Boga Oca koji Ga pomazuje, Sina koji je pomazan i pomazanje koje je sam Duh Sveti, dakle već u imenu Isus Hrist mi imamo sva tri Božja lica. Učenje o čoveku kao ikoni Božjoj se pojavljuje u Starom i Novom Zavetu.
Dalje, prateći osnove ranog hrišćanstva, vladika Atanasije piše da hrišćanski Bog nije samo „Božanstvo“ ili „priroda“ ili „suština“, već je On ličnost Oca i ličnost Sina i ličnost Svetog Duha koje imaju jednu božansku suštinu i svaka od tih ličnosti poseduje Božansku prirodu u potpunosti. Ljudsko biće takođe postoji u prirodi i ličnosti i ta dva se ne mogu odvojiti, ta realna ontološka razlika u čoveku ostaje zauvek. Sveti Grigorije Niski, jedan od najnaprednijih filozofa svog doba, pisao je da je Bog po prirodi jedan, a ta priroda postoji u tri ličnosti. Isto tako ljudska priroda je jedna, ali postoji u milijardama ličnosti. Ova ideja je ključna za sve dalje što će u delu biti napisano. U osnovi pravoslavne antropologije stoji da u čoveku postoji razlika između prirode (fizis) i ličnosti (ipostas) i da je čovek stvoren da po prirodi bude sličan Bogu. Platon je učio o srodstvu čoveka i Boga, ali nije poznavao pojam stvaranja iz nebića (ex nihilo) koji je osnova hrišćanskog učenja o odnosu Boga i čoveka. U učenjima o božanskom liku se moramo čuvati antropocentrizma i naturalizma, a moramo isticati transcedentnost tajne Trojičnog Boga. Na osnovu apofaktičke teologije, samo u Hristu Bogočoveku otkriva se za nas tajna Boga i tajna čoveka stvorenog po „obraziju i podobiju“ Božjem. Kako piše u 23. stihu 2. poglavlja Knjige premudrosti Solomonovih: „Bog stvori čovjeka za netruležnost i sazda ga slikom sopstvene večnosti.”
Čovek je stvoren Božjim energijama, on je živa ikona božanskih savršenstava. Čovek je biće dobro, duhovno, razumno i slobodno. Čovečja bogolika priroda pretpostavlja blagodat. Sveti Grigorije Palama, najpoznatiji zaštitnik isihazma, kaže da se Sin nije ovaplotio, Bog ne bi bio objavljen u svojoj suštini i ličnostima, već bi bio energija ili dejstvo u stvorenjima. Čovekova suština, piše vladika, može se ostvariti u sjedinjenju sa Hristom u jednom Telu, dakle crkvi. Čovek je teocentrično biće i živi prirodno i normalno samo u uskoj zajednici sa Bogom, a Adamov greh je bio pad i otuđenje koje je to poljuljalo. Tim stranstvovanjem, ljudi su ljubav prema Bogu zamenili samoljubljem, nekad ličnim, nekad civilizacijskim. Čovekov pad je bio uzrok soteriološkog Hristovog dolaska. Dolazak Boga Logosa je imalo mesijanski karakter i u čovekovoj je prirodi da se spase svojom slobodnom voljom. Zapadna crkva pojašnjava žrtvu Sina ne samo kao iskupljenje već i zadovoljenje „razljućenosti“ Boga jurisdiktivističkim, skoro feudalno-riterskim, pojmovima.
Sveti Atanasije Aleksandrijski je u 4. veku napisao: „Telo Hristovo je bilo od iste materije kao i telo svih ljudi… I on je umro po prirodi ljudskoj koja je zajednička Njemu sličnima.“ Ljudsko izbavljenje i iskupljenje nisu ključni momenat spasenja, već je to sama ličnost Hrista. Kada bi nas samo Hristova smrt spasila, onda vaskrsenje ne bi imalo smisla, ali On je vaskrsao. Svetim tajnama čije je ispunjenje i vrhunac evharistija, mi se sjedinjujemo sa Spasiteljem i učestvujemo u spasenju njegovom teandričkom životu i blagodati. Hrišćanski život je uz Svetog Duha i kroz Svetog Duha i mi se sa Njim sjedinjujemo kada Ga prizivamo epiklezom. Isus nas je pozvao da se pokajemo i verujemo i stoga je ceo pravoslavni život podvig, on je shvaćen na dinamički, sinergičan i bogočovečanski način. Sveti apostol Pavle grešan život naziva „život po telu“, a dejstvovanje u skladu s tim naziva „telesnim mišljenjem“. To se odnosi na život po strastima koje su zloupotreba energije i sposobnosti tela koje nam je dato. Sveti Isak Sirin kaže da su vrline prirodne čoveku, a da su strasti kao bolest. Čovek je dinamičko biće stvoreno sa potencijalom za oboženje, što su pravoslavne askete doživele i shvatile dublje od psihoanalize i egzistencijalizma. Postoji nekoliko različitih stepena nastanka strasti:
- Napad – loša ideja se pojavljuje u umu
- Spajanje – sa idejom se pregovara
- Pristajanje – ideja pobeđuje
- Porobljavanje – padanje pod uticaj
- Borba – predomišljanje i vaganje
- Strast – ideja je prihvaćenja i strast je već razvijena
Skup strasti se simbolično naziva „svetom“, jer je svet ono što nas vuče u strasti. Od svih grehova, gordost je greh najbliži demonskom razmišljanju, a to je i prvi greh koji je počinio sam Satana. Strasti podstiču jedna drugu i organski su vezane. Tako nastaje poročni krug i veze smrti koje nas gone dublje u provaliju. Vladika dalje objašnjava koje su to velike strasti i kojim vrlinama se treba protiv njih boriti. To su:
- Slastoljublje – suzdržljivost
- Razvrat – čednost
- Pohlepa – milostinja
- Gnev – milosrđe
- Tuga – strpljenje
- Malodušnost – radost
- Slavoljublje – skromnost
- Gordost – smirenje
Dve poslednje strasti i vrline su samo različit stepen istog greha, ali se mogu računati kao jedna strast i jedna vrlina. Gordost kao najviša često izaziva ove druge strasti. Ova šema predstavlja genetičku gradaciju strasti u čovekovom telu i duši, počinje sa najčešćom i najlakšom za pobediti i ide do one najgore. Prvo se borimo sa sopstvenim stomakom i lenjošću, onda sa bludom i tako sve do ubistva sopstvenog ega pomoću adekvatnih vrlina i Božje pomoći. Proždrljivost ili slastoljublje je veoma rasprostranjem greh, a suzdržljivost ne sme da se pretvori u manihejsku negaciju plotskog, tako da je potrebno biti umeren i u suzdržavanju. Čovek je stvoren da živi i da ne nestane, da bude oličen i obogoličen, da besmrtuje i da ličnostuje, ili kako apostol Jovan kaže:„Logos postade telo i nastani se među nama i videsmo slavu Njegovu.“ Čovek nije samo prirodno, već lično i ličnostno biće, Ikona Boga koja ima sopstvenu volju i po tome je sličan Bogu. Primarna Božja egzistencija je lična i triipostasna, dok je čovek neuporedivo jednostavnije prirode. Kako je zaključio Grigorije Palama, podvižništvo nije bežanje od sveta, ni prosto mističko iskustvo, već eklisiološko i crkveno sjedinjenje s Bogom. Iz ovog nadasve kompleksnog i intelektualno zahtevnog dela, možemo da izvučemo proste i nama bliske zaključke o suštini čoveka, Boga i askeze. Vladika Atanasije je ovom knjigom ostavio spomenik svima koji ne znaju odakle da počnu i zakorače u duboku teologiju nakon što su naučili osnove, njegova predavanja mogu da utabaju put ka čitanju svetih otaca i težih dogmatičkih dela koje pravoslavna biblioteka može da ponudi.