O nemogućnosti koegzistencije socijalističke megaideologije sa „modernim“ megaideologijama: Raspad megaideologija u Jugoslaviji i Vajmarskoj Nemačkoj

Andrej Stojanović

Oktobar, 2025.

Apstrakt[1]

Ovaj rad teži da ponudi teorijsku osnovu za analizu razvoja liberalne, konzervativne i socijalističke megaideologije, kao faktora koji neminovno oblikuju društvenu realnost različitih, i dalje relevantnih državnih sistema. Sučeljavajući pojmove ideologije i utopije, i njihovim pozicioniranjem u odnosu na pomenute megaideologije opisan je položaj zasebnih megaideologije. Megaideologije ne mogu koegzistirati u savremenom svetskom političkom sistemu zbog svoje inherentne konfliktne prirode. Pored nemogućnosti koegzistencije, socijalistička megaideologija ispostavlja se više kao utopističko nastojanje ka određenom sistemu nego li kao prava megaideologija. Na primerima rasta nacionalizma u Vajmarskoj Nemačkoj i socijalističkoj Jugoslaviji pokušaćemo da prikažemo uzroke nemogućnosti koegzistencije socijalističke megaideologije sa drugim megaideologijama pre svega zbog unutrašnjih nekonzistetnosti i problematizovanja shvatanja socijalističke megaideologije kao ideologije uopšte. Rad se bazira na upotrebi analitičkog teorijskog pristupa, pozivanjem na sekundarnu istorijsku i sociološku građu.

I. Uvod

Razvoj ideološke svesti u različitim društvima bazira se na kolektivnim sistemima vrednosti usvojenim od strane dominante društvene grupe, a nametnutim širim slojevima društva uz njihov prećutni pristanak. Na ovaj način se može sumirati Gramšijev (Antonio Gramsci)[2] pojam hegemonije, kao okvir u kojem se ovaj rad treba čitati. Imajući u vidu da se u analizi upoređuju različiti oblici ideologije, odnosno megaideologije, koje u svojoj osnovi imaju ideju hegemonije, ovakvko određenje predstavljaće okosnicu rada. Parsonsijanski (Talcott Parsons) deo definicije, koji potencira ulogu usvajanja vrednosti kao načina oblikovanja ponašanja aktera predstavlja drugi važan deo analize megaideologija.[3] Akteri će u skladu sa vrednostiam koje se predstavljaju kao opšte-prihvaćene voditi svoje živote, odnosno prihvaćeni korpus ideja/ideologija će oblikovati društvene okolnosti. Pre nego pređemo na određenje pojmova i koncepata, na ovom mestu važno je naglasiti da će se na predstojećim stranicama govoriti o teorijskim mogućnostima koegzistencije megaideologija, i to na dva primera koji iako vremenski odvojeni, odnosno asinhroni, mogu biti posmatrani kao delovi kontinuiranog procesa “kruženja megaideologija”.[4] Asinhronost koja će biti osnova ovog rada odnosi se na analizu dva veoma različita društva, jednog čak ne socijalističkog ali socijalizmom označenog — Vajmarskog Nemačkog, i drugog, predstavnika tzv. stvarne verzije socijalizma u Jugoslaviji[5]. Direktne veze između ovih sistema teško da može biti, no zagovaranje egalitarne politike dovelo je do jednog sličnog rezultata, što ćemo pokušati da pojasnimo na narednim stranama. Predstojeća diskusija ipak zadržava kontinuitet argumentacije u tome što se dva različita vremenska trenutka u kojima ovi sistemi nastaju ipak mogu shvatiti kao srodni, utoliko što će biti prihvaćena pretpostavka Erika Hobsbauma (Eric Hobsbawm) i drugih teoretičara pozne modernosti da su iskrene tradicije “jače” i da bolje uvezuju društvo od izmišljenih, ili “mišljenih” tradicija bliskih utopijskim idealima i sa naznačeno nejasnim korpusom vrednosti.[6] Drugim rečima, iako se zasnivaju na sličnim polaznim pretpostavkama, odnosno na ideji da vrednosti determinišu društvenu realnost, utopijske vrednosti, kao i dalje neostvarene ostaju nedovoljno snažne da samostalno (bez upliva totalitarizma, manipulacija, ili sile) upravljaju društvom stabilno. Ova teza biće prihvaćena i u našem radu, u cilju utvrđivanja odnosa vrednosti u modernim društvima i nemogućnošću koegzistiranja ideologija prema modelu koji će biti izložen na narednoj strani. Za razliku od drugih radova koji se na Karla Šmita (Karl Schmitt) pozivaju kao na teoretičara političkog, bilo u kontekstu odnosa prijatelj/neprijatelj ili kroz ulogu sabljonosca, u našem radu će njegov odnos prema mitu i ideologiji preuzeti primat. Pored toga, kontinuitet će se na narednim stranicama pronaći i u samom pristupu kritici, koja ne pretenduje kvalitativno novom pomaku u shvatanju odnosa megaideologija, već u alternativnoj interpretaciji nekih starijih liberalnih kritika. Megaideologije, kako ćemo ih koristiti u ovom radu, odnose se prevashodno na šire skupove vrednosti kojima se u konkretnim društvima daje prednost, ali će se zadržati i osnovni Manhajmov (Karl Mannheim)[7] pristup pojmovima ideologije i utopije kao konstruktima koji služe razumevanju stvarno življenog sveta. Kako će fokus u radu biti usmeren i na konkretne istoriografske podatke, iako ne u velikoj meri zbog autorove želje za zadržavanjem diskusije na višem nivou apstrakcije, biće moguće stvoriti sliku o uzročo-posledičnim odnosima kretanja od socijalizma ka nacionalizmu. Rad će pretpostaviti jednu tezu: egalitarne megaideologije su prelazni korak ka drugim dvema megaideologijama, zbog svojih inherentnih nedostataka, visoko-apstraktnih pretpostavki, i forsirajućeg odnosa moći u društvu. Primeri dve države iz naslova ilustrovaće procese kojima ove megaideologije odumiru, ostavljajući prostora drugim dvema megaideologijama.

II. (Ne)ideološka priroda megaideologija

Podela na megaideologije biće preuzeta od Milana Brdara[8] uz sve njene nedostatke i ograničenosti jer bi polemika o ovoj temi prevazišla cilj rada kao prikaza jednog pristupa kritici socijalizma. Njegova podela naglašava međuodnose megaideologija koje sve dele pojedine šire korpuse vrednosti, ali prednost daju različitim partikularnim idejama. Zajedničke vrednosti koje služe diferenciranju megaideologija kod Brdara jesu jednakost, zajedništvo i sloboda. Ove vrednosti mogu se izvući kao vodeće za sve tri megaideologije, ukoliko se prihvati pretpostavka da se ideologije razvijaju u odnosu na početne pretpostavke liberalne ideologije.[9] Tako socijalizam, ili egalitarizam kako ga Brdar naziva, prednost daje vrednosti jednakosti, na drugom mestu zajednici, i konačno slobodi, a ova megaideologija zasniva se na načelima pravde i ekonomskoj sferi društva. Liberalizam, sa druge strane, na vrh stavlja vrednosti slobode, zatim jednakosti i konačno zajednice, a koje se postižu kroz pravo i ulogu politike. Solidarizam, ili konzervativizam ostaje kao prirodno/etički određena megaideologija u kojoj su vrednosti zajednice iznad slobode i jednakosti. Ovakva podela megaideologija podrazumeva dve stvari. Prva je „aksiomatski status: uzajamna nezavisnost, i sintetička jednakost ovih megaideologija“; ovo se mora imati u vidu tokom celokupne diskusije.[10] Ovu podelu ćemo prihvatiti kao relevantnu jer se na sličan način ideologijama pristupa kod više različitih autora.[11] Upravo se iz ove nemogućnosti mešanja, odnosno neophodne jednakosti i izbalansiranosti ovih vrednosti dolazi do problema „nulte sume“ ideologija na kojoj će počivati ostatak argumentacije. Megaideologije će težiti svom održanju, ali u okviru pretpostavke jednakosti vrednosti na kojima se različite megaideologije zasnivaju valjano je očekivati nestabilnost sistema. Drugim rečima, zbog toga što su sve tri vrednosti prisutne u posebnim megaideologijama ceo sistem će ostati nestabilan, utoliko što će sa promenama najzastupljenijih vrednosti biti neophodno promeniti celovitost društvenih odnosa. Argument koji ćemo izneti odnosi se upravo na nemogućnost egalitarne megaideologije, odnosno socijalizma da uspostavi dovoljno stabilan (mega)ideološki sistem sa dolaskom vrednosti jednakosti na pročelje vrednosnog sistema. Ovaj rad dodatno će pokušati da ponudi tumačenje kojim egalitarna megaideologija može da se tretira jedino kao pseudoideologija, kao mnogo bliža ideji utopije nego realne ideologije. Dalje produbljivanje ovog sistema prevazilazi cilj ovog rada, no važno je predočiti da je potrebno preispitati ceo model megaideologija kako bi buduća istraživanja bila plodnija.

Nemogućnost sinteze po Brdarevom modelu upućuje na nemogućnost održanja sistema kao stabilne celine. Vratimo li se na prvu rečenicu koja određuje sisteme vrednosti kao dominantne u shvatanju ideologija, uviđamo njihovu važnost za samu analizu. Sistemi vrednosti su ti koji daju okvir razumevanju i viđenju sveta, ali i interpretaciji društvenih pojava kao činjenica.[12] Vrednosne standarde u nekom društvu, simboličkim nasiljem, nametaće dominantne društvene grupe.[13] Ovi standardi podrazumevaće vrednosne orijentacije koje se mogu interpretirati kao „liberalne, socijalističke ili konzervativne“ u zavisnosti od toga kakvi će se stavovi zagovarati. Sama izloženost sadržaju koji je orijentisan u vrednosnom sistemu dovoljna je za širenje pojedine ideologije. Prihvaćeni model, u skladu sa tim, upućuje nas na izvore ovih vrednosti u različitim megaideologijama. Socijalizam će, pratimo li Brdarev model u obliku egalitarizma, izvor svoje pokretačke snage u nepravednosti ekonomije, koja je posledično najslabiji univerzalni nosilac vrednosti, u smislu držanja zajednice na okupu.[14] Ona je najslabija zbog njenih ograničenja u definisanju pripadnosti društvenoj grupi, jer uključuje mnogo širi skup varijabli koje treba uzeti u obzir prilikom identifikovanja sa grupom. Kontrastno, ideje slobode i zajedništva jednostavije su za razumevanje, odnosno za stvaranje realnih razlika izmešu grupa, bilo na osnovu etniciteta, sećanja, ili jednostavno u borbi za slobodu. Sa druge strane, liberalna megaideologija će, ekonomiju kao oblast koristiti instrumentalno kao nadogradnju primarnoj vrednosti slobode. Insturmentalizacija ekonomije kao sredstva dodatno utemeljuje ideju slobode, kroz “izmišljanje” lične imovine, dok ista imovina uzeta u kontekstu egalitarne megaideologije stoji u jukstapoziciji sa ostatkom korupsa vrednosti.[15] Ono što se ne može oduzeti socijalizmu jeste pokretačka snaga ekonomije u smislu ubrzane modernizacije društva, no diskusiju nećemo produbljivati u tom smeru.[16] Ipak, liberalizam i konvzervativizam zadržaće veći potencijal izgradnje stabilnijih sistema vrednosti, jedan pronalazeći svoj izvor u pravu i slobodi, a drugi u veri, odnosno naglašavenjem jedinstva zajednice.

Kako bi bile ideološki iskorišćene ideologije moraju da nalaze svoj osnov u stabilnijim agregatima vrednosti.[17] Kako ne bismo zapali u problem u koji zapada i Šmit, razumevajući politiku više kroz sukobe nego kroz zajednične vrednosti, kao agregate vrednosti podrazumevaćemo vrednosne obrasce koji ideologije usvajaju i kao poželjne nameću društvenim akterima.[18] Za Šmita je važno već sada pomenuti njegov karakterističan odnos prema političkoj filozofiji, u kojoj kao izvor zajedništva uviđa postojanje neprijatelja.[19] Šmit pogrešno zaključuje da je izjednačavanje politike i etike pitanje decizionizma i odnosa prijatelj/neprijatelj, ne ostavljajući prostora za drugačija razmatranja uloge koju igraju vrednosti, ekonomija, kultura itd.[20] Ipak “zajednici” je neophodan „saboljonosac“, suveren koji u jednoj vrsti totalitarnog režima nameće sebe kao „oca nacije“, ali i kao neko ko usmerava na neprijatelja i vodi borbu protiv njega, bila ona shvaćena neposredno ili posredno.[21] Liberalne ideologije koje se zasnivaju na nekoj vrsti republikanizma suverenost ostavljaju širim građanskim slojevima.[22] Ova kratka konceptualizacija poslužiće nam nešto kasnije, kada budemo govorili o ulozi zajednice kao onome što nedostaje egalitarnoj megaideologiji, odnosno o totalitarizmu kao supstitutu zajednici.

Pre nego nastavimo sa analizom ideologija i konkretnog uticaja koji vrednosne orijentacije ovde igraju važno je prepoznati ideologiju kao koncept. U svom kapitalnom delu Ideologija i utopija Karl Manhajm postavio je osnov metoda, ali i konceptualnog okvira u kojem se ovaj rad razvija. Sociologija znanja, a uz nju blisko povezan pojam ideologije nude istraživaču pre svega mogućnost razumevanja življenog sveta uzimajući u obzir sve specifičnosti društvenog sistema koje oblikuju socijalno okruženje. Tako, ono što se često naziva ideologijom, skupom vrednosti koje se uzimaju kao poželjne i zastupljene u društvu, oblikuje svakodnevicu kroz oblikovanje percepcije življenog sveta.[23] Ovo se postiže na dva načina, kroz pojmove ideologije i utopije. U najosnovnijem shvatanju ideologija i utopija su srodni pojmovi koji se nalaze na suprotnim stranama vremenskog spektra. Dok ideologija dolazi pre razumevanja življenog sveta, postavljajući pravila i oblikujući odnose u društvu kao dominantan idejni akter, utopija dolazi kao kvalitativno različit cilj, sklop novih ideala koji neko društvo menjaju kako bi ono izašlo iz trenutnog “status quo”.[24] Ono je buduće stanje, a razumevanje odnosa u društvu formira se na osnovu budućih želja društvenih aktera. U tom kontekstu, moguće je postaviti megaideologije u odnos sa stvarnim svetom. Ideologije koje potenciraju egalitarizam mahom preuzimaju oblik utopije, gde čak i real socijalistički sistemi ne uspevaju u potpunosti da ispune preduslove postanka ideologijom. Ove ideologije ni u jednom trnutku nisu mogle da se razviju u potpunosti, da dostignu stabilan sistem vrednosti koji, kao što je iznad naznačeno, dolazi pre razumevanja društva. Jedan je razlog ovoga, a to je nemogućnost koegzistiranja socijalističkih sistema sa ostalim sistemima megaideologija, odnosno pretpostavka koju iznosi i sam Marks da proleterska revolucija mora da se iznese u ceo svet, odnosno da ne ostane izuzetak iz svetskog društvenog sistema.[25] Sa druge strane, dajući primat srodnijim vrednostima, liberalizam i konzervativne ideologije lakše prelaze na stranu ideologije, ukoliko uopšte mogu da istupe iz ovog koncepta i postanu utopije.[26] Ove ideologije po svojoj definiciji ne vide budući svet kao kvalitativno novi, a svojim rigidnim zasnivanjem na stabilnijim vrendostima obezbeđuju svoje mesto među ideologijama.

Dodatno, Šmit naslućuje još jedan važan deo ideologije nekoliko godina pre Manhajma, a to je da ideologija nužno gradi i održava stabilnost, dok bi utopija ciljala ka Bakunjinovom (Mikhail Bakunin) kreativnom rušenju.[27] Na osnovu toga, zaključićemo da se egalitarizam može sagledati samo u kontekstu utopije, dok se druge dve megaideologije mogu naći na obe strane, ali da uglavnom uzimaju oblik ideologije, konkretnog, realnog društvenog sistema. Izuzetak mogu biti real socijalistički i socijaldemokratski sistemi o kojima će biti reči nadalje, i to samo u stvaranju pseudoideologije koju ćemo kasnije odrediti, a koja uzima oblike totalitarnih režima, i u kojima hegemonija igra ulogu vrednosne integracije.[28] Poslednja napomena koju treba imati na umu jeste ideja da se ideologija i utopija baziraju na iracionalnim vrednostima, a razlikuju se u načinu njihove primene. Racionalni sistemi koristiće upravljanje iracionalnim vrednostima kako bi izgradili stabilnost ideologije, dok iracionalna ideologija crpeći energiju kreativnog haosa ne dolazi u priliku da racionalizuje svoje delanje.[29] Differentia specifica ova dva koncepta ogledaće se u Tadićevom izvodu da se političke teorije „preistorije“ često opisuju normativnim karakterom, da su zasnovane na utopijskim idealima, dok se „moderne“ teorije shvataju kao vrednosno racionalne i analitičke.[30] Egalitarna ideologija, mada je bolje reći utopija, stoga će se ogledati iracionalnošću teorije koja je racionalizovana praksom totalitarizma, dok će druge dve megaideologije biti tumačene kao par excellence ideološke.

III. Egalitarna megaideologija kao korak ka nacionalizmu

Vrednosti koje su temeljnije socijalizovane, obrasci ponašanja koji su češće isticani, dakle, kao deo ideologije stvaraće svojevrstan oblik društva.[31] Time će ideologija, pre nego utopija oblikovati življeni svet. Utopija, koja dolazi tek nakon shvatanja življenog sveta ne daje jasan sistem koji bi trebalo da održava stabilnost društva, već se zasniva na idealima do kojih treba doći, a čija je primena spekulativna pogotovo u socijalističkom obliku. Na ovom mestu Molnar se, po ugledu na Šmita poziva na Bakunjinovu tezu o destruktivnoj kreativnosti.[32] On ističe da destrukcija zapravo otvara vrata novoj kreaciji koja se u egalitarnim sistemima bazira na pravdi i pravednosti, u smislu pravednosti raspodele. Kreativna destrukcija rasparčava postojeći sistem, praveći od njega novi, kojem su potrebne dovoljno jake zajedničke vrednosti, ili dovoljno jak mehanizam prinude. Videćemo kasnije da egalitarna megaideologija ne poseduje nijedan od ovih preduslova. Ipak, kao poprilično širok i apstraktan koncept, pravednost raspodele sredstava nije dovoljno razvijena da bi po sebi nosila i integrišuću funkciju. Iako Rols (John Rawls) tvrdi da se pravda kao osnova političkog delanja ogleda upravo u jednakoj raspodeli (imajući u vidu njegovu parabolu sa nepoznatim ishodom rođenja), autori poput Nozika (Robert Nozick) oponiraju ovom stanovištu ističući u prvi plan suprotstavljenost sa individualnim pravima, ali i nelegitimnost polazne pretpostavke jer racionalni akteri ne bi učestvovali u takvoj preraspodeli.[33] Dodatno pravednost u ovom konceptu bi morala biti vezana sa drugim sklopovima društvenog upravljanja, ideologijom ili centralizacijom upravljanja što je u slučaju Jugoslavije bila realnost.[34] Stoga, sama pravedna raspodela ne daje dovoljno vezivnog tkiva da održi društvo na okupu, već zahteva dodatnu instrumentalizaciju. Njena udaljenost od svakodnevnog iskustva ili identifikacije sa zajednicom ne dozvoljava joj da samostalno integriše aktere. Altiserovski (Louis Althusser) govoreći, u nedostatku jake zajedničke vrednosti, ili vrednosne koherentnosti, ideologija mora, posredstvom u njegovom primeru “državnih ideoloških aparata”, direktno da utiče koherentnost vrednosti, neretko simboličkim nasiljem.[35] One vrednosti koje su u sklopu ideologije bolje socijalizovane, a čiji se vrednosni obrasci usvoje u društvu dalje će oblikovati društvene procese.[36] Statičnost koja možda proizilazi iz ovakve upotrebe ideje socijalizacije glavni je deo tumačenja ideologija iz ugla buržoaskog konzervativizma, ali je neophodna za interpretaciju ideologije kao koncepta koji hegemonijom teži da se održi.[37] Stoga će vrednosti koje su bliže akterima lakše bivati usvajane, dok će one utopijske i dalje ostati apstraktne i daleke. Samo insistiranje na pravednosti raspodele, kao apstraktnom konceptu, spram pojma zajednice ili slobode (mada i ova druga nosi visok nivo rapstrakcije) previše je udaljeno da bi se uzelo kao elementarni pojam megaideologije. Dodatna otežavajuća okolnost jeste i predominantan položaj druge dve megaideologije, odnosno njihovih korpusa vrednosti. Sloboda, lični posed, zajedništvo, tradicija… mnogo su zastupljeniji, a time i otporniji na promene, odnosno stabilniji, skupovi vrednosti.

Šmit[38], iako samo nagoveštava ovo tumačenje, daje veoma slikovit primer. On govori da klasna nejednakost može da bude izuzetno motivišuća, ali da sama ne može da napravi temeljitije promene u društvu jer nije dovoljno opipljiva, dirkemovskim rečima nije dovoljno elementarna da bi se mogla uzeti kao polazna tačka. Njoj se kao suprotno postavlja nacionalno jedinstvo ili jedinstvo zajednice koje će pre uspeti da obrazuje društvenu grupu. Ne treba zalutati previše na tragu Šmita, jer je suština kritike u prihvatanju elementarnijih vrednosti kao ključnih za razvoj ideologije, a ne apologija socijaldarvinizma.[39] Naglašavanje uloge zajedništva nacije jednako je, ako ne i opasnije od naglašavanja jednakosti i solidarnosti, pre svega jer nacionalistička megaidologija često kao svoj sastavni deo podrazumeva izopačene, ekstremne stavove, ksenofobiju, rasizam, fundamentalizam… No, kako je cilj ovog rada pre identifikacija razloga raspada egalitarne megaideologije, polemika o sistemima koji dolaze namesto iste prevaizlazi mogućnosti rada. Važan zaključak na ovom mestu ostaje da se (egalitarna) utopija ne može sagledati kao ideologija jer se okupljanjem oko apstraktnih pojmova zajednica teže integriše i nužno pretpostavlja posredni uticaj neke drudge, primarnije vrednosti.

Očekivano je, nakon svega iznesenog da će druge dve megaideologije preuzeti primat, odnosno da će se u okvirima koje one nalažu kreirati i oblikovati življeni svet. Apstraktnost i udaljenost sistema vrednosti koji treba da bude osnov egalitarističke megaideologije prepoznao je i sam Marks, naglašavajući na nekoliko mesta da su članovi inteligencije, oni prosvećeni, neophodni kako bi se proleterska revolucija mogla izneti jer oni treba da stvaraju narative koji će povući šire mase na delanje.[40] U druga dva primera to nije slučaj, jer su vrednosti i njihova primena kao deo ideologije gotovo samorazumljive. Što jeste slučaj je da uloga inteligencija, organske ili tradicionalne, ali u moderni pretežno organske, služi primarno održanju hegemonije u kulturi, nagoveštavajući totalitarističku prirodu socijalističkih (i nacističkih) režima.[41] Kritike egalitarizma sleva dolaze primarno fokusirane na dve stvari, birokratizaciju i revizionizam.[42] Dodatno, socijaldemokratske i liberalne kritike često naglašavaju demokratičnost kao glavnu dimenziju kritike, dok se u konzervativnim delovima ideologije potencira na neuspešnosti egalitarnosti da napravi jedinstveni sistem. Shodno tome, upravo u birokratiji koja nastaje oko demokratije, a koja ne uspeva da dovoljno brzo i u dovoljnoj meri rasprostrani zajedničke vrednosti, odnosno zbog nemogućnosti, Dirkemovski rečeno, stvaranja kolektivne svesti, egalitarna društva koja svoje postojanje zasnivaju na solidarnost ne uspevaju da naprave naredni korak ka mehaničkoj vrsti solidarnosti. Druge dve megaideologije zbog manje apstraktnosti uspevaće da brže razviju kolektivnu svest, odnosno da kroz svoje vrednosti održe koherentan društveni sistem. O specifičnostima ovih ideologija u ovom radu neće biti više reči jer bi nas to značajno udaljilo od teme, ali je bitno prepoznati kvalitativnu razliku izmešu ideologija i na ovom mestu.

Birokratizacija će, ukoliko prihvatimo Mihelsov „gvozdeni zakon“ uvek dovesti do urušavanja u sebe jedne nepotrebno uveličane strukture.[43] Birokratija real socijalističke sisteme neretko dovodi u „etatizam“, u centralizaciju sve izvršne moći u jednu instituciju.[44] Napetost u tom centralizovanom sistemu bez čvrste kolektivne svesti može dovesti samo do jakog pucanja tog sistema i isplivavanja uticaja druge dve megaideologije koje se, kako smo ustanovili, zasnivaju na manje apstraktnim vrednostima. Izvrćući Marksovu tezu o primarnosti ekonomske baze, a na tragu Hobsbauma[45], nadgradnja je ta koja će odigrati presudnu ulogu u održanju, odnosno promeni megaideologije.

Vrednosne orijentacije koje nastaju kao odgovor na složenije koncepte i društvene situacije biće slabije naglašene od nekih koje svoj osnov pronalaze u izvornim značenjima. Ovo se da naslutiti u povećanoj raširenosti ksenofobije i šovinizma u bivšim socijalističkim (ili u našem slučaju socijaldemokratskim) zemljama, za razliku od naglašavanja pitanja klasne borbe, egalitarnosti i solidarnosti. Empirijski se ovo može potvrditi i u Vajmarskoj Nemačkoj sa porastom popularnosti nacističke partije dvadesetih i početkom tridesetih godina XX veka. U slučaju Jugoslavije „kopernikanski obrt“ Miloševićeve SPS, popularizacija HDZ, a zatim i istraživanja o prihvatanju konzervativnih stavova kod mladih upućuju na potvrdu ove pretpostavke.[46] Konzervativne ideologije, i one koje svoj izvor nalaze u tradiciji i zajednici, ili u raširenosti vrednosnih orijentacije stoga će preuzeti primat i nužno predstavljati zaseban, i prema trenutnim shvatanjima finalni oblik ideologije u „modernim“ društvima. Socijalistička društva koja su dugo postojala pod velom totalitarizma, a bez uspešne socijalizacije vrednosti koje bi ih približile klasičnim ideologijama raspadala bi se, neretko nasilno. U korist tvrdnji o neminovnom uticaju totalitarizma na opstanak egalitarne utopije ide i navod da je „klasno pitanje imalo bezuslovan prioritet nad nacionalnim“, odnosno da je partijsko pravo bilo način suprotstvaljanju konzervativizmu.[47] Među izvorima nestabilnosti egalitarne utopije u real socijalističkoj Jugoslaviji nalazi se i veoma rana suprotstavljenost nacionalnih entiteta, odnosno njihova težnja ka nezavisnosti, kao u slučaju MASPOK-a ili Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti. Kao rezultat raspada dolazilo bi do razvoja novih pokreta koji su u svojoj srži imali manje apstrakne, ideološke vrednosti koje bi direktno upućivali na razliku „mi“/„oni“, u slučaju Jugoslavije na nacionalnoj osnovi, a u slučaju Nemačke na rasnoj. Katalizator promene u oba društva bila je kombinacija spoljnih uticaja i unutrašnjih previranja prouzrokovanih nedovoljno uspešnom socijalizacijom ideoloških vrednosti. Egalitarna megaideologija se na ovom mestu možda najočiglednije postavlja kao slaba karika modela, ne uspevajući da na dovoljno stabilan način socijalizuje svoje apstraktne polazne vrednosti.

U trenutku pucanja ovakvog sistema nalazi se kontinuitet koji smo naglasili na početku. I socijaldemokratija obojena egalitarnim vrednostima, i real socijalizam kao totalitarna utopija u svom neuspehu dolaska u položaj ideologije podižu u prvi plan jednu od najočiglednijih podela, onu na „nas“ i „njih“. Vratimo li se na ideju da je pozna modernost samo prenaglašena modernost, kvantitativno ubrzana i usložnjena možemo analizirati na koji način su egalitarni sistemi samo suvišni korak u cikličnom kretanju naglašavanja pojedinih sistema vrednosti. Kroz istoriju, liberalizam i socijalizam bili su izuzetno bliski, ali se nakon Prvog svetskog rata i nastanka prvih socijalističkih država ova veza udaljila, a konzervativizam i liberalizam postali su srodni.[48] Socijalistički sistemi težili su da kroz svoju centralizaciju i totalitarizam postanu kontrolori društva, odnosno da silom preuzmu ulogu ideologije. Kako smo ranije pomenuli, utopijska osnova ideologije, pogotovo ona zasnovana na ekonomskom egalitarizmu po sebi nije dovoljno sadržajna da bi se oko nje izgradila potpuna ideologija. Mit o neprijatelju koji se zasniva na elementarnijim razlikama „nas“ i „njih“ mnogo je primenjiviji od mita o nejednakosti i klasnog rata.[49] Ipak, Šmita treba interpretirati sa zadrškom. On ne uspeva da uvidi da postojanje neprijatelja nije jedini preduslov integracije društva. Važno je na ovom mestu imati na umu da je Šmit svoju političku teoriju gradio na osnovama, najblaže rečeno, socijaldarvinizma, odnosno rasizma. Neka tumačenja nagoveštavaju da neprijatelj, prema Šmitu, može biti bilo ko na kog se „uperi sablja“, no u praksi neprijatelj je uvek bio neko ko je vidno drugačiji.[50] Naše prihvatanje Šmitovog pristupa teži da zadrži osnovni pristup, da neprijatelj pomaže integraciji društvenih grupa i formiranju ideologije, no kritički se osvrćemo na dalje Šmitovo tumačenje primene „neprijatelja“ za obračuna sa različitostima. Ranije nagovešteni Parsonov uticaj preuzima primat u trenutku udaljavanja od Šmitove ideje, gde će socijalizacija u okviru ideologije, spram „buduće socijalizacije“ utopističkih sistema odneti prevagu u određivanja odnosa „nas“ i „njih“ i time pohranjivati pojedine oblike ideologija, odnosno otpor utopističkim idejama.[51]

Uprkos nedostacima ideologije egalitarizma, a uz okretanje ka centralizovanim, ili totalitarnim vidovima društvene organizacije moguće je kreiranje, nazovimo to, pseudoideologije. Nijedna ideologija po sebi nije antietatistička, a ukoliko etatizam shvatimo kao centralizaciju i dolaženje u hegemoni položaj određene (makoliko razvijene) ideologije[52], one ideologije koje ostaju nerazvijene po pitanju jačine integrišuće funckije svojih polaznih pretpostavki (u našem slučaju egalitarna megaideologija), poprimaju samo neke karakteristike ideologije. Kako bi se nadomestili nedostaci, centralizacija socijalističkih društava bila je racionalno rešenje. Totalitarna društva po svojoj prirodi su racionalna, ali se neretko koriste iracionalnim alatima kako bi opstala. Kritike socijalizma, čak i one sleva fokusirane na demokratiju teže da društvo gledaju kao iracionalnu masu, a ova se kontroliše racionalnim korišćenjem iracionalnih sredstava.[53] Centralizujući se i birokratizujući sistem upravljanja socijalistički sistemi težili su da zadrže moć dezavuišući racionalnost ideologije utopijom koja ostaje nadohvat ruke. Ovo pak nije uspelo dugoročno da pomogne održanju ideologije. Prisila koja nastaje u totalitarnim sistemima vremenom će postati kobna po sistem, ali ukoliko je ona bazirana na već ustaljenoj ideologiji, ona će biti dugovečnija. Totalitarni režimi služe u ovom smislu pretežno kako bi obezbedili istrajnost (pseudo)ideologije. Oni ojačavaju, bolje reći primoravaju, socijalizaciju pojedinih vrednosti pod pretnjom represije. Ovi režimi imaju mogućnost promene ideologije, odnosno mogućnost unošenja utopijskih vrednosti na „velika vrata“, dolazeći u hegemoni položaj u društvu.[54] Kuljić[55] primećuje da totalitarni režimi nastaju na oba ekstrema „politikog spektra“, i u fašizmu i socijalizmu. U fašizmu režim je zasnovan na ustaljenoj iracionalnoj „besklasnoj“ ideologiji zasnovanoj na mitskoj prošlosti, dok se u socijalizmu totalitarizam pojavljuje kao sredstvo prinude i represije za uvođenje novog „besklasnog“ sistema. Kroz svoj hegemoni položaj obe ideologije nametaće svoje sisteme vrednosti, ali će urušavanjem socijalističkih sistema, zbog apstraktnosti svojih vrednosnih osnova kao odgovor češće dolaziti do vraćanja starim ideološkim vrednostima.

Još jedan je razlog ovoga, latentnost, prikrivenost ograničavajućih funkcija iza ideološki usvojenih i ustaljenih vrednosti. Sa druge strane, utopijske vrednosti, koje svoju pokretačku snagu crpe iz življenog sistema ostaju manifestne. Kao odgovor na nametanje manifestnih represivnih funkcija od apstraknog klasnog neprijatelja (prema kanonu socijalizma), neprijatelj će postati birokratija, ili kasnije kolektivno-vlasnički sloj (ukoliko se pozovemo na Lazićevu terminologiju). U toj klimi solidarnost koja nastaje uzima oblik zajednice nama sličnih. „Mi“ postaje delatna grupa, a vrednosti koje se usvajaju tiču se u osnovi te grupe. Tako radničko pitanje par excellence pitanje egalitarnih ideologija postaje srž savremenih konzervativnih nacionalističkih pitanja, ali samo pitanje radnika unutar zajednice.[56] Pitanje (socijalne) pravde takođe zauzima novo značenje i umesto pravde za sve postaje pitanje pravde za „nas“. Identitetska pitanja takođe preuzimaju naglašeniji oblik, gde je poželjno graditi sopstvo u okvirima zajednice. Ipak, sve ono strano, što se može smatrati udaljenim od „nas“ postaje dodatni izvor zajedništva i očuvanja jedinstva.

IV. Ogled o raspadu megaideologija: Jugoslavija i Vajmarska Nemačka

Totalitarizam, ovaploćen u Jugoslaviji u ideji kulta ličnosti Josipa Broza Tita održavao je ideološku sliku jedinstvenog egalitarnog društva. O ovome svedoče mnogi primeri Titovog delovanja u partiji i prema narodu.[57] Ne čudi što će do raspada ovog socijalističkog sistema doći nakon njegove smrti, nezavisno od davanja prvenstva unutrašnjim ili spošljašnjim razlozima.[58] Gotovo odmah nakon Titove smrti, u trenutku slabljenja državnih ideoloških aparata i (pseudo)ideologije egalitarizma na površinu isplivavaju nacionalističke tendencije dveju najznačajnijih država Jugoslavije, Srbije i Hrvatske. Masovni pokret, umiren za Titova života, ponovo se popularizuje u Hrvatskoj, dok se u Srbiji piše Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, dokument koji glorifikuje srpstvo, podvlači „srpsko stradanje“ i „zanemarivanje Srbije“, a u najekstremnijim delovima neprijateljstvo ostalih naroda prema Srbiji.[59] Memorandum je kritikovao cepanje Srbije, veličao srpsku istoriju (u svetlu onoga što Majkl Bilig kasnije naziva „banalnim nacionalizmom“[60]), a u potenciranju ideje Srbije i srpstva vidi se zastrašujuća količina do tada prikrivanog Šmitovog neprijateljstva.

Iz ranije iznesenog teorijskog razmatranja lako je fokusirati neke od ključnih faktora koji su uticali na ovakav razvoj događaja. Socijalizam je potenciranjem ideala bratstva i jedinstva svih naroda i narodnosti pokušao da pomiri i izjednači dva elementarna dela svih megaideologija: jednakost i zajednicu. Kao elementarnija, jednakost je neminovno preuzela vodeću ulogu u trenutku kada hegemonija u Jugoslaviji slabi. Ne bi bilo pogrešno pretpostaviti da je odnos megaideologija od samog nastanka Jugoslavije na principima egalitarne megaideologije, čak uprkos hegemoniji partije bio nejednak, odnosno da je nacionalistički korpus vrednosti latentno nadjačavao pojavni nivo jedinstvene nacije. Nemogućnost uspostavljanja kontrole nakon potresa hegemonog sistema pokazala se presudnom za dalji ubrzani raspad Jugoslavije. Slabija sposobnost socijalizovanja pojedinaca unutar visoko apstraktnog vrednosnog sistema, nedostatak “prisile”, i posve jači uticaj elementarnijih vrednosnih orijentacija u narodnoj masi stvorili su uslove za ubrzanu promenu dominantnog vrednosnog sistema. Konkretan izbor nacionalizma spram liberalizma odredio je budućnost raspada Jugoslavije na krvav način, stavljajući u prvi plan sve negativne aspekte Šmitovog ranog i kasnog rada, kao i sve ekstremne elemente nacionalističke, preciznije desničarske politike.[61]

Sa druge strane porast konzervativne nacionalističke vrednosne orijentacije pronalaze se i u Hrvatskoj još od nastanka Kraljevine Jugoslavije. Ovi obrisi zadržavaju se i u periodu pred sam raspad megaideologije i države. Uvidevši sebe kao ekonomski razvijeniju[62], kao saveznu državu koja “vuče” Srbiju i druge države unapred Hrvatska je neminovno težila razvoju konzervativne i liberalne megaideologije. Instrumentalizacijom ekonomski razvijenijeg položaja, ali i velike istorije, po sličnom principu kao i Srbija, Hrvatska je podrivala već oslabljenu egalitarnu megaideologiju razdvajajući zapadne savezne republike od istočnih. Ovaj proces orijentalizacije istočnih republika kretao se u suprotonosti sa idejama egalitarizma, pogotovo u sloju radništva, te je rezultirao značajnom razlikom između razvijenih “nas” i nerazvijenih “njih”.[63] Izvor ovih procesa, kao što će kasnije biti prikazano u slučaju Vajmarske Nemačke, može se tražiti i u osećaju kulturne uzvišenosti, na prvom nivou u orijentaciji prema Evropi, ali i u ranijem prihvatanju zapadnih, liberalnih vrednosti u sferi kulture. Ovakva situacija prouzrokovala je aktivno sukobljavanje dominantnih hegemonih vrednosti egalitarnog režima, i vrednosti novih megaideologija koje se u tom periodu razvijaju. Sa porastom netrpeljivosti, a pogotovo sa izbijanjem ratova na teritoriji Jugoslavije egalitarna megaideologija u Jugoslaviji potpuno nestaje i pretvara se u konzervativnu, a kasnije u nekim državama mirnim putem u liberalnu.

Vajmarska Nemačka nastaje porazom Nemačke u Prvom svetskom ratu, a njen kratak život može se podeliti u tri faze.[64] Prva faza u našem radu neće biti analizirana, jer je zbog spoljnopolitičkih pritisaka i “uloge poraženog” na unutrašnjem planu bilo nemoguće ustanoviti jedinstveni politički pandan bilo kojoj od tri megaideologije. Tek se od 1923. godine, sa razvojem privrede i uravnotežavanjem unutrašnje i spoljne politike u Nemačkoj javljaju megaideološke tendencije bliske egalitarizmu, a od 1930. ova megaideologija slabi pod uticajem (kao i u slučaju Jugoslavije) dugogodišnjeg latentnog uticaja nacionalizma. Razloga za kratkovečnost ove države je puno, od separatizma i nestabilne politike, do uspona jakih ekstremno desnih struja.[65] Ipak, za naš rad važan je uvid koji upućuje na značajnu razliku sa Jugoslavijom – nepostojanje totalitarnog režima koji bi zamenio “meku” politiku egalitarne megaideologije. Tokom vremena procvata privrede, kulture, umetnosti… socijaldemokrate upravljale su nemačkom politikom, zadržavajući širi egalitarni korups vrednosti (stavljajući položaj radnika, kvalitet života, radna prava… među svoje glavne tačke fokusa).[66] “Mir je trajao samo dok su vremena bila dobra”, a sa kratom berze u SAD ekonomske teškoće ubrzo su ponovo zatekle Nemačku.[67] Tako se u Vajmarskoj Nemačkoj iz socijaldemokratskog sistema izrodio nacional socijalistički, na idejnom nivou iracionalan, ali sa veoma racionalnom primenom. Ekonomska kriza pokrenula je radnički pokret koji je ubrzo poprimio obrise konzervativne ideologije, te ga neki teoretičari i dalje kategorizuju kao nacionalistički ali i socijalistički sistem[68]. Ipak, prevagu u tom sistemu, prateći Šmitovu logiku preuzima konzervativna ideologija, dok su pokušaji egalitarizma bili samo korak ka krajnjem ishodu.

Nije čudno ni to što se Nacional-socijalistička Nemačka radnička partija koristila logikom koju je Šmit, tada neznajući, skicirao kao najbolji način dolaska do “pravog” suvereniteta naroda. Instrumentalno korišćenje ekonomije kao izvora vrednosti, uz pronalaženje vidljivog neprijatelja u političkoj i društvenoj sferi jedne države, a kapitalizujući na mobilizacijskom faktoru koji predstavlja nova kriza nakon perioda prosepriteta, gradacijski, upravo po konceptu koji je Brdar ponudio, ostavljaju prostora za raspad egalitarne megaideologije koju i u ovom slučaju nasleđuje konzervativizam. Radničko zajedništvo nemačkih radnika, okupljenih oko korpusa vrednosti koje veličaju nacionalnu pripadnost i veliku istoriju odigrali su značajnu ulogu u raspadu egalitarne megaideologije u Nemačkoj.[69] Kao što je pomenuto iznad, usled turbulentnog ranog razvoja države i značajno podeljene unutrašnje politike, socijalizacija egalitarnih ili građanskih vrednosti nije uspela da se razvije do dovoljno značajnih nivoa, a nepostojanje ideoloških aparata koji bi direktnije uticali na hegemono vrednosno orijentisanje naroda samo je ubrzalo proces nestanka ove megaideologije i sa njom Vajmarske Nemačke. Nova renesansa nemačkog idealizma bila je odgovor na kratkotrajan prosperitet i to ne treba zanemariti, međutim, ona nije bila dovoljno jaka da se suprotstvai “elementarnim” idejama konzervativne megaideologije.

Dolaskom na vlast Adolfa Hitlera, a sa druge strane porastom ultranacionalizma u pojedinim jugoslovenskim državama, otpočeo je period nasilnog urušavanja građanskih, liberalnih, egalitarnih, pa i nekih konzervativnih vrednosti u sklopu autoritarnih militantnih režima. Oba ova režima došla su na vlast sa raspadom egalitarne megaideologije, prateći sličan razvoj događaja, i uzročno posledični tok. O mogućnosti odražvanja egalitarnih ideologija, kao načinima suprotstavljanu ovoj tendenciji bilo bi dobro posebno govoriti.

V. Zaključak

Vodeći se apstraknim idealima, egalitarizam na kratak period uspeva da zadrži svoj položaj megaideologije, doduše totalitaristički, putem kontrole. U suprotnom kratak period stabilnosti biva još kraći. Megaideologija zasnovana na utopiji, uprkos težnji za održanjem ne ostaje dovoljno stabilna. Rezultat njenog raspada, u dva predočena slučaja uvek je povratak nekoj od megaideologija zasnovanih na, manhajmovim jezikom govoreći, pravoj ideologiji. U slučaju raspada SSSR, ili ujedinjena Nemačke megaideologija liberalizma preuzela je vodeću ulogu, dok je raspadom dva sistema iz naslova konzervativna megaideologija preuzela glavnu ulogu. U modelu koji je izneo Brdar, zbog nekompatibilnosti utopijske vrednosti pravednosti ova megaideologija predstavlja samo korak ka novom ciklizmu. Ovaj rad nije imao za cilj da na bilo koji način veliča bilo koju vrstu konzervativne ideologije kao nadmoćne, već da kritikuje prirodu politike i predoči jednu latentnu tendenciju da se egalitarian režimi raspadaju i usmeravaju ka izuzetno opasnim često ekstremističkim konzervativnim ideologijama. Izneti primeri naziru ovu tendenciju na jednom širem nivou, te bi u narednim radovima bilo korisno detaljnije proučiti pojedinačne slučajeve i razloge koji dovode do ove tendencije. Kao glavni razlog raspada egalitarne megaideologije ovaj rad identifikovao je, kao što je pretpostavljeno u tezi iznesenoj u uvodu, da je zbog unutrašnjih nedostataka baziranja egalitarne megaideologije na veoma apstraktnom, prosečnom akteru dalekom, korpusu vrednosti koji nije na adekvatan način socijalizovan ili koji je čak prisilno nametnut, ova megaideologija neodrživa na dugi rok, te da je ona samo međukorak između druge dve megaideologije. Kao pretpostavljeni smer daljeg istraživanja uočava se dugovečnost tradicije kako liberalne tako i konzervativne ideologije (koje se takođe međusobno smenjuju ali uz značajno manja cepanja stabilnog toka promena) u savremenom svetu. Ovaj rad, za kraj, rezultirao je svojevrsnim upozorenjem kojim putem se egalitarna politika može kretati u trenucima njenog raspada, odnosno koji je opasni i destruktivni sistemi mogu naslediti.

Literatura

Antonić, Slobodan. Dosadna sociologija. Beograd: Filozofski fakultet, 2022.

Althusser, Luj. Ideologija i državni ideološki aparati. Loznica: Karpos, 2015.

Bakić, Jovo. Evropska krajnja desnica. Beograd: Clio, 2019.

Bakić, Jovo. Jugoslavija: Razaranje i njegovi tumači: Beograd: Službeni glasnika, 2011.

Bakić-Hayden, Milica. Varijacije na temu „Balkan“. Beograd: IFDT, 2006.

Brdar, Milan. Megaideologije i problem sinteze: Nacrt za kritičku revalorizaciju društveno-naučnih paradigmi. Theoria no.1, 1992.

Bourdieu, Pierre. Outline of a Theory of Practice. Cambridge: University Press, 1998.

Bilig, Majkl. Banalni nacionalizam. Beograd: Biblioteka XX vek, 2009.

Dirkem, Emil. Elementarni oblici religijskog života. Beograd: Prosveta, 1982.

Dimitrijević, Nenad. Reči i smrt: Nacionalistička konstrukcija stvarnosti. Reč. no. 60. 2000. (138-159).

Evola, Julijus. Zajahati tigra. Beograd: Ukronija, 2007.

Feher, Ferenc; Heler, Agnes; Markuš, Đerđ. Diktatura nad potrebama. Beograd: Pečat: 1986.

Gramši, Antonio. Intelektualci, kultura, hegemonija. Novi Sad: Mediterran Publishing, 2018.

Hobsbaum, Erik; Rejndžer, Terens. Izmišljanje tradicije. Beograd: Bibilioteka XX vek, 2011.

Ilić, Vladimir. Oblici kritike socijalizma. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, 1998.

Koschorke, Albrecht. Hitlerov Mein Kampf. Beograd: Biblioteka XX vek, 2019.

Kuljić, Todor. Teorije o totalitarizmu. Beograd: Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, 1983.

Kuljić, Todor. Tito: Sociološka studija. Beograd: Institut za političke studije, 1988.

Lazić, Mladen. Društveni činioci raspada Jugoslavije. Sociološki pregled. No. 12. 1994. (155-166).

Manhajm, Karl. Ideologija i utopija. Beograd: Nolit, 1968.

Marx, Karl. Manifesto of the Communist Party. Marxists.org. URL https://www.marxists.org/archive/marx/works/1848/communist-manifesto/ (pristupljeno 20. februar 2025), 1969

Michels, Robert. Political parties. New York: Heart’s International Library Co, 1915.

Milić, Vojin. Prilozi istoriji sociologije. Sarajevo: Veselin Masleša, 1989.

Mils, Rajt. Sociološka imaginacija. Beograd: Školska knjiga, 1964.

Mitrović, Andrej. Vreme netrpeljivih. Podgorica: CID, 1998.

Molnar, Aleksandar. Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. Beograd: B92, 2002.

Molnar, Aleksandar. Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita. Beograd: Službeni glasnik, 2010.

Nozik, Robert. Anarhija, država i utopija. Podgorica: CID, 2010.

Parsons, Talkot. Društveni sistem i drugi ogledi. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2009

Ruso, Žan-Žak. Društveni ugovor. Beograd: Filip Višnjić, 2016.

Schmitt, Karl. The political theory of myth. The New Polis – thenewpolis.com (pristupljeno 20. februar 2025), 1923.

Schmitt, Karl. The Concept of the Political. Chicago: University Press, 1995.

Tadić, Ljubomir. Nauka o politici. Beograd: Rad, 1988.

Veber, Maks. Vlast. Novi Sad. Mediterran Publishing, 2014.

Wallerstein, Immanuel. After liberalism. New York: The New Press, 1995.

Ziegler, Luke. A house divided: How Hitler Exploited the Politics of Weimar Germany. Tenor of Our Times: No. 11, Article 18. 2022.

  1. Ovaj “mladalački rad” posvećen je profesoru V. Iliću. ↑
  2. Antonio Gramši. Intelektualci, kultura, hegemonija. (Novi Sad: Mediterran Publishing, 2018), 56-69. ↑
  3. Rajt Mils. Sociološka imaginacija. (Beograd: Školska knjiga, 1964). 33-58. ↑
  4. Po ugledu na ideju kruženja elita predstavljenog u istoimenom radu Vilfreda Pareta (Novi Sad: Mediterran Publishing: 2017). ↑
  5. Za detaljnije o ideji asinhronosti i kontinualnosti u analizi pojedinih egalitarnih sistema videti i Ferenc Feher; Agnes Heler; Đerđ Markuš. Diktatura nad potrebama. (Beograd: Pečat: 1986), 21-79. ↑
  6. Erik Hobsbaum i Terens Rejndžer. Izmišljanje tradicije. (Beograd: Bibilioteka XX vek. 2011), 5-27. ↑
  7. Karl Manhajm. Ideologija i utopija. (Beograd: Nolit. 1968), 53-107, 235-243. ↑
  8. Milan Brdar. “Megaideologije i problem sinteze: Nacrt za kritičku revalorizaciju društveno-naučnih paradigmi”. Theoria no.1. (1992), 69-96. ↑
  9. Ljubomir Tadić. Tradicija i revolucija. (Beograd: Srpska književna zadruga: 1972), 189-279; Jovo Bakić. Evropska krajnja desnica. (Beograd: Clio. 2019), 33-81; Vojin Milić. Prilozi istoriji sociologije. (Sarajevo: Veselin Masleša. 1989), 168, 407-489; Wallerstein, Immanuel. After Liberalism. (New York: The New Press: 1995), 72-93. ↑
  10. Brdar, “Megaideologije”, 74. ↑
  11. Bakić Evropska krajnja desnica. 33-81; Vojin Milić. Prilozi istoriji sociologije. (Sarajevo: Veselin Masleša. 1989), 407-489; Vladimir Ilić. Oblici kritike socijalizma. (Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“. 1998), 5-55, 149-201. ↑
  12. Emil Dirkem. Elementarni oblici religijskog života. (Beograd: Prosveta. 1982), 377-403. ↑
  13. Pierre Bourdieu. Outline of a Theory of Practice. (Cambridge: University Press. 1998). 72-96 ↑
  14. Karl Schmitt. “The political theory of myth”. December 2, 2025 (originalno pisano 1923) https://thenewpolis.com/2022/12/15/the-political-theory-of-myth-carl-schmitt/.

    Šmitov doprinos ovom radu nikako ne može biti politički, već sušto analitički. Fokus na jednom ranom radu zadržava se zbog heurističke plodnosti tumačenja ideologije i njene zasnovanosti na vrednostima koje nastaju u zajednici, radije nego na apstraktnim idejama. Njegov kasni rad kao teoretičara prava i apologete nacističke ideologije biće Bartezijanski ostavljen po strani (u delu The Death of the Author). ↑

  15. Brdar, “Megaideologije”, 69-96. ↑
  16. Ilić. nav. delo “Oblici”, 149-201; Kuljić, Todor. Teorije o totalitarizmu. (Beograd: Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije. 1983), 147-163. ↑
  17. Schmitt, “Political theory of myth”. ↑
  18. Mils “Imaginacija” 33-58; Schmitt, “Political theory of myth” ↑
  19. Aleksandar Molnar. Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita. (Beograd: Službeni glasnik. 2010), 153-200. ↑
  20. Karl Schmitt. “The Concept of the Political”. December 2, 2025 (originalno objavljeno 2006) https://archive.org/stream/schmitt-carl-concept-of-the-political.pdf-pdfdrive-1/Schmitt%2C%20Carl-%20Concept%20of%20the%20Political.pdf%20%28%20PDFDrive%20%29%20%281%29_djvu.txt ↑
  21. Molnar “Sunce mita”, 153-200; Kuljić “Teorije o totalitarizmu”, 147-163. ↑
  22. Žan-Žak Ruso. Društveni ugovor. (Beograd, Filip Višnjić: 2016), 6-31. ↑
  23. Manhajm “Ideologija i utopija”, 53-107. ↑
  24. Manhajm “Ideologija i utopija”, 53-107; Milić “Prilozi”, 407-489. ↑
  25. Karl Marks. “Manifesto of the Communist Party”. December, 2 2025, (Originalno objavljeno 1969)

    https://www.marxists.org/archive/marx/works/1848/communist-manifesto/. ↑

  26. Ovde vredi ukazati na teoretičare poput Julijusa Evole koji u svom delu Zajahati tigra iznosi shvatanje da tradicionalizam ni u kom slučaju ne može da bude kvalitativno novi cilj već da se sistemi neminovno vraćaju tradiciji nakon sigurnog urušavanja vešatčkih narativa. ↑
  27. Schmitt, “Political theory of myth”; Molnar, Aleksandar. Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. (Beograd: B92. 2002). ↑
  28. Milić “Prilozi” 407-489; Ilić “Oblici”, 149-201; Kuljić “Teorije o totalitarizmu”, 147-163. ↑
  29. Schmitt, “Political theory of myth”; Stojanović, Andrej. “Dve zastave, jedna Srbija: Zastava kao totem i nacionalni mit”. Balkanske sinteze 12. No 1. 2025. 33-47. ↑
  30. Ljubomir Tadić. Nauka o politici. (Beograd: Rad. 1988) 345-353. ↑
  31. Mils “Imaginacija” 33-58. ↑
  32. Molnar “Rasprava”. ↑
  33. Slobodan Antonić. Dosadna sociologija. (Beograd: Filozofski fakultet. 2022); Robert Nozik. Anarhija, država i utopija. (Podgorica: CID. 2010). ↑
  34. Kuljić, Todor. Tito: Sociološka studija. (Beograd: Institut za političke studije. 2005) 43-69, 131-151. ↑
  35. Luj Altiser. Ideologija i državni ideološki aparati. (Loznica: Karpos, 2015) ; Pierre Bourdieu. Outline of a Theory of Practice. (Cambridge: University Press. 1998). 72-96 ↑
  36. Mils “Imaginacija” 33-58. ↑
  37. Milić “Prilozi” 407-489.. ↑
  38. Schmitt, “Political theory of myth”. ↑
  39. Schmitt, “The Concept”. ↑
  40. Marx, “Manifesto” ↑
  41. Gramši “Intelektualci”, 1-37. ↑
  42. Ilić “Oblici”, 149-201. ↑
  43. Robert Michels. Political parties. (New York: Heart’s International Library Co. 1915), 377-393. ↑
  44. Ilić “Oblici”. 149-201 ↑
  45. Hobsbaum i Rejndžer “Izmišljanje”, 5-27. ↑
  46. Ilić “Oblici”, 279-365; Bakić-Hayden, Milica. Varijacije na temu „Balkan“. (Beograd: IFDT. 2006), 31-75. ↑
  47. Kuljić “Tito”, 148. ↑
  48. Wallerstein. After Liberalism, 72-93 ↑
  49. Schmitt, “Political theory of myth”.

    Molnar “Sunce mita”, 153-200 ↑

  50. Molnar “Sunce mita”, 153-200. ↑
  51. Milić “Prilozi”, 407-489. ↑
  52. Kuljić “Tito” 131-151, 194-215. ↑
  53. Albrecht Koschorke. Hitlerov Mein Kampf. (Beograd: Biblioteka XX vek. 2019), 7-31. ↑
  54. Gramši “Intelektualci” 56-69. ↑
  55. Kuljić “Teorije o totalitarizmu”, 147-163. ↑
  56. Bakić “Evropska krajnja desnica” 100-163. ↑
  57. Kuljić “Tito” 131-151, 194-215. ↑
  58. Jovo Bakić. Jugoslavija: Razaranje i njegovi tumači. (Beograd: Službeni glasnik. 2011) 41-105, Mladen Lazić. Društveni činioci raspada Jugoslavije. (Sociološki pregled. 1994) 155-166. ↑
  59. Nenad Dimitrijević. Reči i smrt: Nacionalistička konstrukcija stvarnosti. (Reč. 2000) 137-159. Srpska akademija nauka i umetnosti. Memorandum Srpske akademija nauka i umetnosti (nacrt). 11. januar 2026. https://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/memorandum%20sanu.pdf ↑
  60. Majkl Bilig. Banalni nacionalizam. (Beograd: Biblioteka XX vek. 2009). ↑
  61. Bakić “Evropska krajnja desnica” 100-163, Schmitt, “Political theory of myth”, Schmitt, “The Concept”. ↑
  62. Bakić “Jugoslavija”. ↑
  63. Bakić-Hayden “Varijacije”. ↑
  64. Andrej Mitrović. Vreme netrpeljivih. (Podgorica: CID, 1998) 160. ↑
  65. Mitrović. “Vreme” 158-162. ↑
  66. Mitrović. “Vreme”, Luke Ziegler. A House divided: How Hitler Exploited the Politics of Weimar Germany (Tenor of our times, no 11. 2022). ↑
  67. Ziegler “House” 4 ↑
  68. Molnar “Rasprava” ↑
  69. Ziegler “House”, Mitrović “Vreme”, Molnar “Rasprava”. ↑