Nikada nismo bili demokrate Kao svesna bića koja komunikacijom grade svest o svetu (pod očiglednim uticajem Barta ili Vitgenštajna) ljudi ostaju žrtve etimologije. Kada se etimologiji pridruži istorijski razvoj ideja, dolazi se do provokativne tvrdnje à la Fukujama ili Bek, da nikada nismo bili demokrate, ili bolje receno demokratični. Ova tvrdnja ne proizilazi ni iz čega drugog do ideje da se ono što nazivamo demokratijom ne slaže ni istorijski, ni etimološki, a u krajnjem slučaju ni logički sa savremenom svetu karakterističnom koncepcijom demokratije kao vladavine naroda (jelte, demos i cratos). Ova tri problema biće predstavljena u narednim redovima, ne toliko na nivou primera koliko na nivou analize značenja simbolične demokratije. Ko čini narod? Ko vlada? U čije ime se vrši i čemu doprinosi demokratsko vladanje? Odgovor na ova pitanja može se naći na tri mesta: Aristotelova Država, Rusoov Društveni ugovor i savremeni praxis građanske demokratije. Nužno se, sa podelom na 3 celine približavamo riziku Kondorseovog paradoksa prilikom izvlačenja onog zajedničkog ovim pristupima. Tako Aristotel direktno, a Ruso tek posredno, upozorava na nadmoć druge polovine kovanice nad prvom. Vladavina naroda nije moguća u amorfnoj, heterogenoj celini poput samog tog naroda. Narod podrazumeva totalnost, a vladavina je neophodna za obuzdavanje odstupanja. Problem celine i vladavine Aristotel rešava nijansiranijom odrednicom aristokratije, koja počiva na principima jednakosti učestvovanja i odlučivanja u celini onih koji “imaju vrlinu” da u tom procesu učestvuju. Ovaj sentiment često se propušta u Društvenom ugovoru. Iako ne antička, vrlina prepoznavanja Opšteg dobra neophodna je demokratiji. U prisustvu antičke, ili ovako shvaćene Rusoove vrline i sama demokratija kao forma, ili kao proces, ostaje suvišna. Demokratija ostaje mehanizam koji služi garantovanju i forsiranju vrline na one koji je ne poseduju, odnosno biva korišćena za vladanje. U savremenom demokratskom društvu ovakvo shvatanje demokratije deluje najblaže rečeno pogresno, a verovatno i ekstremno. Sličnosti postoje između Rusoa i savremene ideje demokratije. Podela vlasti svoj izvor pronalazi upravo u Francuskoj, a njen cilj je razdvajanje vladavine i upravljanja. Narod vlada, ali se u njegovo ime i u njegovom interesu upravlja. Izvor ovoga nalazi se u ideju građanstva kao sloja koji ima pravo odlučivanja, mada je bolje reći usmeravanja političkog života dok vladavinu ne vrši demos, već pojedini izaslanici. Antičko doba demokratiju ipak ne gleda na ovaj način, jer se ona fundamentalno udaljava od epistemoloske pretpostavke. Poslednji deo Kondorseovog paradoksa ostaje sličnost antičke i savremene demokratije, najviše u njenom pojavnom obliku – obliku oligarhije. Finansije partija, kontrola medija i informacija, postojanje povlašćenih grupa… nužno upućuju na tvrdnju da demokratija zapravo ne postoji, i da njen ustaljeni oblik nastaje isključivo na nivou ideala. Ruso ostaje po strani, osim ako se ne preuzme tumačenje Karla Šmita da ostavljanjem slobodne volje na interpretaciju jednog izaslanika glasanjem demokratija dostiže svoj vrhunac. Ipak u trenutku kada narod je odlučuje o svom opštem dobru, ne može se govoriti o demokratiji. Ovde se ne iscrpljuje sva argumentacija koja demokratiju uvodi u cikličnu razmenu benefita i nedostataka u zavisnosti od vodećeg teorijskog stanovišta, ali je dovoljno zaustaviti se na ovom mestu kako bi se formirala načelna slika nekonzistentnosti onoga što se naziva demokratijom. Drugi važan problem sa kojim bi bilo dobro upoznati se jeste istorijski. Cilj ovih redova nije duboka istorijska analiza, već postavljanje pitanja o idealno-tipskoj prirodi demokratičnosti. Oni kojima su empirija ili istoriografija bliski moći će mnogo bolje da objasne stanovište da se tokom celokupne istorije demokratije mogu identifikovati njeni nebrojani oblici. Ipak ukoliko se zadržimo na troslojnoj podeli iz prethodnog dela, antička, Francuska i savremena demokratija tri su osnovna modela ovog uređenja. Svaki istoričar demokratske misli će istaći kako su u Atini demos-om shvatani samo bogati slobodni muškarci. Uvođenje pojma građanstva sa Francuskom revolucijom širi ovaj domen na sve građane (i dalje muškarce), dok savremeni koncept demokratije građanstvo izjednačava sa državljanstvom. Ni u jednoj ideji se pojam demokratije ne izjednačava sa narodom, dok se, dodatno, vladanje odvija unutar još manjih krugova.Već istaknuta ideja podele vladavine u upravljanja na ovom mestu se može problematizovati iz novog ugla. Naime, ako građani (oligarsi, muškarci, ili državljani) vladaju, a državnom upravljaju njihovi izabranici zbog čega moć ostaje u posedu onih koji upravljaju, a ne onih koji vladaju. Drugim rečima, da li etimološko razdvajanje vladanja i upravljanja tvori realnu razliku, ili ona ostaje samo na nivou diskursa? Verujem da se rešenje ovog problema nalazi u nazivanju stvari pravim imenom. Kada ni na etimološkom nivou vlast ne nosi “narod” već neki njegov drugi deo (bogati, muškarci, državljani), ni upravljanje, a kao rezultat ni demokratija neće pratiti ovu etimološku logiku. Logički problem demokratije proizilazi upravo iz ovako shvaćenog teorijskog i realnog shvatanja demokratije. Demokratija ostaje “buzzword”, koncept kojem se teži, ali koji ne nosi nikakvu realnu težinu. Deklarišući se kao demokrate ne uviđamo da demokratija zapravo ne postoji. Izjašnjavajući se kao anti-demokrate, paradoksalno (i u ličnom slučaju veoma atipično) Hegelovsko tumačenje identifikacije kroz negaciju, zapravo štitimo vrednosti demorkatije kakva treba biti. Ono što se kroz istoriju nazivalo demokratijom, retko je to i bili. Ono što se danas naziva demokratijom, to ni izdaleka ne može biti. Logika demokratije puna je i drugih nelogičnosti, istorijskih nedoslednosti, a neretko je i neizvodiva. Nemogućnost preciznog definisanja, pronalaženja egzemplara, neusklađenost različitih srodnih viđenja ovog koncepta samo su neke od oblasti kojima se treba posvetiti prilikom diskutovanja o ovoj temi. Izložiću sada nekoliko konkretnih primera. Demokratija uključuje sve “pogođene” strane jednakim pravom učešća i jednakim pravom glasa. Iz ovoga se pokreću pitanja mogućnosti izvođenja jednakih uslova, prilika, mogućnosti, kapaciteta… onih koji učestvuju u procesu odlučivanja. Dodatno se postavlja pitanje širine onih koji učestvuju u odlučivanju (da li radnici u Pekingu treba da odlučuju o uslovima u Boru, i da li Borani treba da se pitaju o vlasničkoj sturkuri firme iz Pekinga, samo je jedno aktuelno i značajno pitanje koje se može postaviti). Baštinjenje demokratije na nivou politike, a izdvajanje individualnosti u autentičnosti svakog učesnika demokratskog procesa otvara dodatno pitanje usklađenosti izvora i rezultata demokratskog odlučivanja. Sva autentičnost se nužno gubi kada se govori o demokratiji – sistemu koji podrazumeva jednakost. Ovaj prvi u seriji eseja i drugih radova samo otcrtava neka od osnovnih stanovišta koja je neophodno mnogo detaljnije proučavati, kako bi se možda stvorio prostor za postojanje demokratije u realnom svetu. Sa druge strane ovaj esej postavlja pitanje potrebe za demokratijom u njenom pravom obliku. Da li ona predstavlja samo “najbolji od najgorih” sistema vlasti, ili je ona samo “prva među jednakima”, odabrana kao “plava pilula” statusa kvo, nametnuta kao pozitivna?
