DA LI JE ZELENI KAPITALIZAM MOGUĆ? PO SVEMU SUDEĆI NIJE.

Ognjen Milenković

Apstrakt

Kada se govori o kapitalizmu najčešće se u prvi plan ističu njegove društvene karakteristike, odnos prema najamnom radu i kapitalu, nominalna, idealno-tipska podela različitih oblasti društvenog života, interesi različitih klasa koje se nadmeću na političkom polju, its. Njegov odnos sa prirodom ili barem onim što se podrazumeva pod pojmom prirodnog okruženja je tumačen kao nužno negativan oportunitetni trošak kog je ipak donekle neophodno podneti ukoliko želimo da privreda raste, barem u svojim početnim fazama dok još zavisi od industrije. Zanemaruju se, međutim, kompleksni bio-hemijski procesi u prirodi koji osim što neposredno utiču na ljude, imaju uticaj i na vrednost određenih dobara, a potom političke i strukturalne implikacije koje prethode i proizilaze iz debata o zelenom kapitalizmu i njegovim granicama. Ovaj rad predstavlja svojevrsnu „uvodnu“ diskusiju na temu mogućnosti postojanja takvog kapitalističkog oblika reprodukcije društvenog života koji bi u obzir uzeo i (negativan) ljudski uticaj na prirodu, naravno, ne trivijalizujući ga. Rad, samim tim, nije nipošto iscrpan već ga treba shvatiti kao eksploratoran pokušaj da se mapiraju neka bitna mesta u ovoj dosta kompleksnoj debati. Zaključak koji proizilazi iz dosadašnjeg pregleda radova i napisa na ovu temu sugeriše da su autori saglasni da zeleni kapitalizam nije moguć.

Kapitalizam se može definisati kao društveno-privredna forma, odnosno oblik reprodukcije društvenog života zasnovan na specifičnom odnosu između rada i kapitala, relativnoj odvojenosti različitih oblasti života (kulture, politike, privrede) i postojanju mnogih političkih opcija koje svoje speicifične, dakle klasne, interese prikazuju kao opšte značajne u cilju privlačenja što širih delova javnosti koji ih prihvataju ili be prihvataju kao legitimne nosioce moći i donosioce odluka. Na privrednom planu, značajna je diferencijacija različitih tržišta (dobara i usluga, novca, rada i kapitala), kao i ukorenjenost privrednog života i razvoja u instituciji privatnog vlasništva i ličnoj inicijativi mnogih preduzetnika koji se nadmeću na tržištu za naklonost potrošača (Lazić, 1988:1-3; Antonić, 1995; Lazić, 2011: 36; Lazić, 2016: 10; Koka, 2016; Mandić, 2025).

Čitaoci će, srećom, biti pošteđeni ikakvih daljih piščevih upuštanja u komplikovane debate o genezi kapitalizma (ukoliko imaju strpljenja ili volje neka pogledaju Koka, 2016 i posebno Mandić, 2025). Definisati protagonistu ovog kratkog teksta je bilo, ipak, nužno kako bi se manje obavešteni kretali koliko-toliko utabanim stazama, a oni bolje obavešteni podsetili nekih sitnica.

Bolje obavešteni čitaoci će istovremeno biti upoznati sa, ako bih tako smeo da je nazovem, nesrećnom okolnosti koja predstavlja glavnu temu ovog teksta: odnos kapitalizma i onoga što se obično zove Prirodom ili prirodnim okruženjem, bolje reći upadljivim nedostatkom istog, kao da se on podrazumeva ili da, u najgorem slučaju, ni ne postoji. Udžbenici društvenih nauka, osim ako se ne bave sociologijom okruženja, čiji naziv, uzgred, ne volim jer smatram da je neprecizan i missleading, će tretirati štetu nanetu prirodnoj sredini kao oportunitetni trošak, poput nesrećnog udžbenika iz ekonomije Grergorija Mankjua. Ne možemo istovremeno imati “i jare i pare”, odnosno privredni razvoj naporedo sa čistom životnom sredinom, barem ne u potpunosti.

Priča se, međutim, bitno komplikuje jednom kada se uzme u obzir realna autonomija prirode u odnosu na čoveka. Jan Mulije-Butan u uvodniku svog ikoničnog “Kognitivnog kapitalizma” (Moulier-Boutang, 2011) čitav zaseban odeljak posvećuje kritikovanju ekonomije koja zapostavlja kompleksne, dugotrajne metaboličke biohemijske procese i cikluse koji se odvijaju nezavisno od čoveka i koji imaju možda presudan uticaj na vrednost određenih roba. Bruno Latur stoga smatra da i nežive entitete afirmisati u društvenim naukama (ili barem naukama koje sebe nazivaju ovako) i da ljudima treba oduzeti monopol nad delanjem: vetar, vode, sunčeva svetlost mogu predstavljati aktante, delatnike koje ne karakteriše nužno, ako bih tako snishodljivo smeo da se izrazim – duša.

Ipak, ovde se moramo vratiti na polje političkog, dakle čovečjeg, uslovno rečeno antropološkog, budući da je tema integracije neživih aktera isuviše kompleksna da bi se samo u ovom tekstu mogla podrobno obraditi. Naposletku, ni sam Latur, bez obzira na svoju čuvenu floskulu o tome kako je „društveni svet ravan“, to jest kako se ne treba isključivo u društvenim naukama zadržavati na analizi odnosa dominacije jer naučnik rizikuje da završi kao teoretičar zavere, ne može a da ne uzme u obzir tvrdoglave biznismene i industrijalce koji se sa civilnim društvom igraju igre „vrućeg krompira“, gde „vruć krompir“ predstavlja pitanje odgovornosti za ontološki smak sveta koji je na pomolu (Latour, 2017: 26-27). A bogami, ni realan smak sveta nam ne gine ne budemo li promenili način življenja – s obzirom na to da je u toku novo masovno izumiranje (Bernstein, 2022; up. Reller & Holdinghausen, 2011), opravdan je strah da li će se očuvati čovečanstvo. Kao što Stefan Janković lepo ilustruje u uvodniku svoje relativno novije knjige, inače posvećene pitanju potrebe za novim pristupima u upravljanju prostorima upravo zbog navedenih klimatskih promena, gradovi – povoji i obdaništa kapitalizma – bivaju na udaru

Možemo pouzdano pretpostaviti da korporacije, posebno transnacionalne, nemaju nameru da odustanu od zgrtanja profita makar to značilo da celo čovečanstvo naposletku „stane pod jednu krušku“, čemu nas i događaji s početka prošlog veka uče (up. Polanji, 2003), koliko god ovo zvučalo cinično ili konspirativno u najmanju ruku. Ontološka nesigurnost je tesno vezana sa klimatskim problemima (Beck, 1987). Margaret Arčer nije bez razloga naglašavala značaj refleksivnosti u uslovima kasne modernosti s obzirom da se ne možemo više oslanjati na tradiciju ili rutinu očekujući neku (društvenu ili praktično-političku) promenu (Archer, 2007; Archer, 2013). Stoga se pojedinci, čak i da su polusvesni ili nesvesni suštine problema s kojim se hvataju u koštac, odlučuju na neki vid političkog delanja kako bi u krajnjoj liniji osvestili druge o tome da se to „nešto“ tiče svih. Jednu od najrazvijenijih formi ovakvog delanja bi predstavljali društveni pokreti, ali ne treba zaboraviti ni ekološki osvešćenu potrošnju, ekološko građanstvo koje se još uvek razvija, itd. (Alexander & Ussher, 2012; Petrović, 2012: 17-20; Vukelić, 2022: 78-94).

Ne lezi vraže – i ovde ima loših vesti. Najpre, po shvatanju nekih autora, živimo u postdemokratskom, odnosno postpolitičkom dobu kada je politički angažman jalov ukoliko akteri ne barataju velikim organizacionim ili finansijskim sredstvima. Rečju, ukoliko niste pripadnik ekonomske ili političke elite, teško da ćete napraviti bilo kakvu razliku u svetu po ovim autorima[1] (Birešev, 2025: 19-35). Što nas dovodi do drugog problema – ekološka potrošnja je odavno postala pre znak distinkcije nego načina da se napravi neka promena (Vukelić, 2022: 81; v. takođe Neugart, 2022). Iako nezanemarljiv, taj deo srednje klase koje se odlučuje na ekološki način života je manji u odnosu na one koji nemaju nameru da odustanu od potrošnje u uobičajenom smislu, kakve god to rizike nosilo sa sobom (Reller & Holdinghausen, 2011). Čak se i za ekološke pokrete ponekad kaže da su jednom nogom već u grobu, ako ne i potpuno zamrli (Petrović, 2012: 23).

Kakav je, onda, odnos održivog razvoja i kapitalizma? Da li „zeleni kapitalizam“ uopšte moguć i na koji način? Teoretski gledano, jedan od problema je taj što se podrazumeva da će sa smanjenjem količine dostupnih neobnovljivih resursa doći do tehnoloških promena koje će pokušati da što efikasnije iskoriste to malo što im je preostalo, odnosno da je neupitan dolazak zelenog kapitalizma[2]. Zeleni kapitalizam nije, međutim, po Šonu Sviniju, neumitan već da zavisi od političkih intervencija koje delaju suprotno neoliberalnim ekonomskim načelima. Tržišni mehanizmi (poput tržišta dozvola za zagađenje; O.M.) nisu uspela da reše probleme zagađenja jer ne umanjuju moć korporacija koje kontrolišu energetski sektor, infrastrukture i tržište. Da bi se uopšte ustanovio klimatski režim trgovine, on mora počivati na pet principa: 1) nezavisnost; 2) zasnovanost na naučnom saznanju; 3) internacionalizam; 4) transformativnost i 5) angažovanost članica (Sweeney, 2015: 12-14). Znatno radikalnije su npr. nemački socijal-demokrati i levičari koji smatraju da su klimatska pitanja istovremeno i društvena, a budući da je kapitalizam inherentno nepravedan, izraz „zeleni kapitalizam“ predstavlja oksimoron. Osim toga, kapitalizam ne može da uskladi visoke profitne stope i težnju za rastom i razvojem sa održivom proizvodnjom. Istorijski gledano, samo su veće katastrofe, poput one u Fukušimi ili Černobilu npr., vodile reformisanju, ali ne i promeni sistema. Zeleni kapitalizam bi u najboljem slučaju predstavljao, kako kaže Ulrih Brant, novu fazu kapitalističkog upravljanja prirodnom sredinom koja bi rezultirala novim nejednakostima budući da nisu sva područja jednako zahvaćena zagađenjem (Kipping, Riexinger, 2012; Vetter, 2025; up. Exner, 2012; Vukelić, 2022: 56).

Iako levica, po shvatanju Ditera Klajna i Volfganga Metlinga, ima očekivano razvijen i jasan odnos prema kapitalizmu i nejednakostima, ima problem da se postavi prema pitanju prirode. Za vreme Hladnog rata u DDR je pitanje životne sredine bilo sasvim efemerno, po Metlingu, u odnosu na pitanje socijalne zaštite i nejednakosti. Klajn, s druge strane, smatra da je onovremena opozicija u DDR bila izuzetno jaka u artikulisanju problema okruženja. Današnja levica, pak, se pre bavi prekarnošću radnih uslova pristupajući okruženju na programski način. Sa vedrije strane, ovim se više ne bave samo intelektualci već ljudi svih društvenih pozadina i profila. Levici je neophodno da iole bolje formuliše svoje stavove po pitanju okruženja jer „socijalistička politika koji nije ekološka nije socijalistička[3]“ (Klein, Methling, 2012).

Održivost predstavlja drugu stranu medalje. Da li je moguće konstruisati kapitalizam bez sada već stereotipičnih slika uništenih šuma, reka i sivih oblaka smoga koji plutaju iznad gradova? Tvrdo jezgro održivog razoja kao ideje čini antropocentrizam i etika pravde iz kog proizilaze tri dimenzije istog: ekonomska, ekološka i društvena. Štefan Bauer ponavlja ono što smo već napomenuli u prethodnim redovima: održivost nije moguća, ili barem nije moguća svugde na jednak način jer globalni kapitalizam funkcioniše po principu sukoba između zemalja globalnog Juga i Severa (Bauer, 2008). Globalne nejednakosti se iznova nameću kao izazov za kreiranje adekvatne ekološke politike, po mišljenju Franciske Vende, koja naglašava da “eksploatacija i nejednakosti pripadaju kapitalizmu” (Wende, 2023). Gerhard Šerhorn smatra da je osnovni problem preterano oslanjanje na tržišne mehanizme koji su slepi spram uništavanja prirode i koji zagađenje posmatraju samo kao oportunitetni trošak i ekstrnaliju, te da održivost predstavlja alternativu kapitalizmu (Hoffman, Hofmann, 2021).

Jezgrovitiju i razgranatiju raspravu i argumentaciju nalazimo kod Austrijanaca. Najpre, termin “održivost” je višeznačan. Konkretno ovde treba da označava pre svega vid ekonomske, a ne ekološke politike. Nema održivosti bez “nultog deficita”. Pod uticajem tada aktuelnih konferencija o klimi, austrijska vlada razvija plan sa nekoliko ciljeva. Na polju životnih stilova i kvaliteta života, potrošači bi “u ime pravde” ili trošili manje ili promenili obrazac trošenja tako da vode računa o uticaju vlastite potrošnje, dok bi se preduzeća i drugi neposredni činioci neoliberalnog kapitalističkog poretka zalagali za pravo na obrazovanje i borbu protiv siromaštva (Exner, Schriefl, 2004). Rečju, potrošačko društvo se moralo reformisati. Tek onda se moglo preći na ekološka pitanja, pod parolom da “održivost predstavlja internalizaciju ekoloških i društvenih troškova”. Treba se oslanjati prevashodno na domaća preduzeća koja se mogu efikasnije kontrolisati zakonskim merama od strane države, za razliku od globalnih (ili ako vam je draže – transnacionalnih) preduzeća. Kako autori dalje navode, Austrija je, uprkos tome što je članica, kreirala model koji je u suprotnosti sa onim kog EU prilično trapavo primenjuje pokušavajući da balansira između težnji krupnog kapitala i životne sredine kao apstraktnog pojma (Exner, Schriefl, 2004).

Izgleda da smo najbliži zelenom kapitalizmu ukoliko se vratimo ponovo Kejnzu, naravno, prilagođavajući ga potrebama i duhu vremena. Održivost, s druge strane, a opet povezano sa prethodno izrečenim, nije posledica teoretskih ili filozofskih problema današnjice već stoji kao odgovor na probleme uzrokovane delanjem tehno-ekonomskih karakteristika (ili protivrečnosti) savremene civilizacije (Irrgang, 2003: 767). Da li je onda „kultura održivosti“ i negovanje vrednosti i zabrinutosti spram životne sredine zaista autentično ili predstavlja neku formu odvlačenja pažnje ili prolaznog trenda (Wagner, Andreas, 2012)? Odgovor na ova pitanja je tesno povezan i sa načinom na koji svako od nas vidi čoveka i njegovu suštinu (Hobz VS Ruso debata, npr.), koliko god ovo široko ili filozofski zvučalo. Ipak, na osnovu prethodno izloženih radova i debata koje predstavljaju tek delić šire slike, može se zaključiti da većina odbacuje mogućnosti postojanja zelenog kapitalizma.

LITERATURA

  • Alexander, S., & Ussher, S. (2012). The Voluntary Simplicity Movement: A multi-national survey analysis in theoretical context. Journal of Consumer Culture, 12(1), 66-86. https://doi.org/10.1177/1469540512444019
  • Antonić, S. (1995). Izazovi istorijske sociologije: teorijsko-metodološki problemi proučavanja evolucije predgrađanskih društava. Institut za političke studije.
  • Archer, M. S. (2007). Making our Way through the World: Human Reflexivity and Social Mobility. Cambridge University Press.
  • Archer, M. S. (2013). The Reflexive Imperative in Late Modernity. Cambridge University Press.
  • Bauer, S. (2008). Leitbild der Nachhaltigen Entwicklung. Bundeszentrale für politische Bildung. https://www.bpb.de/shop/zeitschriften/izpb/umweltpolitik-287/8983/leitbild-der-nachhaltigen-entwicklung/
  • Beck, U. (1987). The Anthropological Shock: Chernobyl And The Contours Of The Risk Society. Berkeley Journal of Sociology, 32, 153–165. http://www.jstor.org/stable/41035363
  • Bernstein, J. (2022). Earth might be experiencing 7th mass extinction, not 6th: 550-milion-year-old creatures’ message to the present. UC Riverside News. https://news.ucr.edu/articles/2022/11/22/earth-might-be-experiencing-7th-mass-extinction-not-6th
  • Birešev, A. (2025). Zazivanje političkog – istorija i perspektive. Beograd: Filozofski Fakultet. ISI.
  • Exner, A., Schriefl, E. (2004). Nachhaltiger Kapitalismus?. Streifzüge. https://www.streifzuege.org/2004/nachhaltiger-kapitalismus-4/
  • Exner, A. (2012). Gleichheit ist Grün und Rot. Luxemburg: Gesellschaftsanalyse Und Linke Praxis. https://zeitschrift-luxemburg.de/artikel/gleichheit-ist-grun-und-rot/
  • Hoffmann, J., Hofmann, G. (2021). Nachhaltige Entwicklung ist die Alternative zum Kapitalismus – Erinnerungen an Gerhard Scherhorn. In: Piorkowsky, MB., Kollmann, K. (eds) Eigensinnige und unorthodoxe Vordenker für eine Kritische Konsumtheorie. Kritische Verbraucherforschung. Springer VS, Wiesbaden. https://doi.org/10.1007/978-3-658-31537-5_6
  • Irrgang, B. (2003). Nachhaltigkeit als Ideologie?. Revista Portuguesa de Filosofia, 59(3), 763–784. http://www.jstor.org/stable/40337764
  • Kipping, K., Riexinger, B. (2012). Grüner Kapitalismus? Systemwechsel statt Farbwechsel. Luxemburg: Gesellschaftsanalyse und Linke Praxis. https://zeitschrift-luxemburg.de/artikel/gruener-kapitalismus/
  • Klein, D., Methling, W. (2012). Die Linke und die Naturfrage. Luxemburg: Gesellschaftsanalyse und Linke Praxis. https://zeitschrift-luxemburg.de/artikel/die-linke-und-die-naturfrage/
  • Koka, J. (2016). Istorija kapitalizma. Clio.
  • Latour, B. (2017). Facing Gaia: Eight Lectures on the New Climatic Regime. Cambridge: Polity Press.
  • Lazić, M. (1988). Kapitalizam u evoluciji. Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije.
  • Lazić, M. (2011). Čekajući kapitalizam: nastanak novih klasnih odnosa u Srbiji. Službeni glasnik.
  • Lazić, M. (2016). Uvod: konsolidacija liberalno-demokratskog poretka i formiranje nove političke elite u Srbiji. U: Lazić, M. (ur.) Politička elita u Srbiji u periodu konsolidacije kapitalističkog poretka. Beograd: ISI FF. Čigoja Štampa.
  • Mandić, S. (2024). Teorije o nastanku kapitalizma: poreklo savremenog sveta. Beograd: Filozofski Fakultet. Institut za Sociološka Istraživanja.
  • Moulier-Boutang, Y. (2011). Cognitive Capitalism. Cambridge: Polity Press.
  • Neugart, A. (2022). Simply Green: Von Achtsamkeit bis Zero Waste: Nachhaltige Lebensstile im Faktencheck. München: Oekom Verlag.
  • Petrović, J. (2020). „Ekologija“ na periferiji Evrope: stvaranje ekološkog pokreta u Srbiji. Beograd: Filozofski fakultet, Institut za Sociološka Istraživanja.
  • Polanji, K. (2003). Velika transformacija: politička i ekonomska ishodišta našeg vremena. Beograd; Filip Višnjić.
  • Poleti, D., Lazić, S., & Vukelić, J. (2016). Delatni potencijal političke elite. U: Lazić, M. (ur.). Politička elita u Srbiji u periodu konsolidacije kapitalističkog poretka. Beograd: ISI FF. Čigoja Štampa.
  • Reller, A., Holdinghausen, H. (2011). Wir Konsumieren Uns Zu Tode: Warum Wir Unseren Lebensstil Ändern Müssen, Wenn Wir Überleben Wollen. Frankfurt: Westend Verlag.
  • Sweeney, S. (2015). Green Capitalism Won’t Work. New Labor Forum, 24(2), 12–17. http://www.jstor.org/stable/24718591
  • Vetter, F. (2025). Politikwissenschaftler über Öko-Krise„Der ökologische Fußabdruck ist eine Falle“ . Die Tageszeitung. https://taz.de/Politikwissenschaftler-ueber-Oeko-Krise/!6091478/
  • Vukelić, J. (2022). Sociologija okruženja: od teorije do prakse. Beograd: Filozofski Fakultet. Institut za Sociološka Istraživanja.
  • Wagner, F., & Andreas, M. (2012). A Culture of Sustainability. RCC Perspectives, 8, 57–72. http://www.jstor.org/stable/26240434
  • Wende, F. (2023). Nachhaltige Entwicklung im Kapitalismus – geht das?. vorwarts. https://www.vorwaerts.de/meinung/nachhaltige-entwicklung-im-kapitalismus-geht-das
  1. Čak i domaća istraživanja su donedavno govorila u prilog ovoj tvrdnji (Petrović, 2012: 111-131; posebno pogledati Poleti, Lazić, Vukelić, 2016: 215). Kažem donedavno, zato što su aktuelni protesti širom Srbije doveli donekle u pitanje pesimistične narative vezane za delatni potencijal drugih klasa, a po mom shvatanju su čak ponovo otvorili debatu o upotrebljivosti pojma klase u kontekstu ispitivanja protesta (i posledičnih promena), budući da su glavni pokretač istih bili – mladi. Kakve su njihove vrednosti i kog su društvenog porekla je tema za neki drugi napis. U kontekstu ovog rada je takođe značajno napomenuti da su ponovo otvorene polemike u vezi Rio Tinta i njegovog dokazano destruktivnog uticaja kog bi imao po životnu sredinu u Srbiji. ↑
  2. Valja imati u vidu da je kontekst u kom su se ove ideje oblikovale bio pod uticajem finansijske krize 2008. godine (Sweeney, 2015: 12). ↑
  3. U ovom, kao i nekim drugim tekstovima, se otvara debata o „zelenom socijalizmu“, koju nismo u stanju zbog obima rada da trenutno obradimo. ↑