GLOBALIZACIJA I PROTEKCIONIZAM IZ SVETSKO-SISTEMSKE PERSPEKTIVE: TEORIJA, IDEOLOGIJA I PRAKSA

Ognjen Milenković

Apstrakt

Glavni cilj rada predstavlja analiziranje mesta i značaja protekcionizma u kontekstu globalnih odnosa centra, periferije i poluperiferije kako bi s. Na tragu teorije svetskog sistema i Polanjijeve ideje o državi kao uvek prisutnom faktoru koji utiče na tržišne ishode, pokazuje se da protekcionizam nije nikada izgubio na značaju niti je nestao u praksi uprkos donedavnoj ideološkoj dominaciji neoliberalizma koja ga se nominalno odricala. Istovremeno se pokušava argumentovati teza da zemlje centra na Zapadu, budući da zavise od, prevashodno privredne, dominacije nad zemljama periferije podižu barijere u odnosu na njih i u odnosu na svoje protivnike, očekujući da ovi prvi svoje privredne barijere spuste. Tekst se posebno osvrće i na uticaj velikih kriza u poslednjih četvrt veka na navedene geopolitičke procese i odnose – velike ekonomske krize 2008. godine i pandemije kovida. Dva pitanja na koje se takođe nastoji pronaći odgovor su: da li je posredi, kako to Branko Milanović tvrdi, politička smrt neoliberalizma i kakvo je mesto Srbije u kontekstu ovih promena globalnog poretka?

Rad pred čitaocima počiva na nekoliko teza: Prva teza ovog rada je da protekcionizam, državna zaštita privrede kroz njeno uplitanje u tržišne ishode u širem smislu, nikad nije nestao čak ni u doba zahuktalog neoliberalizma početkom i sredinom ovog milenijuma. Na tragu teorija svetskog sistema, druga teza je ta da postoji nesrazmera između zemalja globalnog centra i periferije po pitanju protekcionističkih mera koje (smeju i mogu da) uvode u određenim periodima: zemlje periferije s obzirom na svoj submisivan položaj prihvataju i teoriju i praksu “nevidljive ruke” tržišta, dok zemlje centra brižljivo kontrolišu šta uvoze, premda istovremeno tvrde da delaju po principima slobodnog tržišta i trgovine. Treća teza bi bila ta da ustanovljen status quo nije čvrst i da će, takođe na tragu teorija svetskog sistema, doći do njegove promene, dakle do rekonfiguracije odnosa u svetu, u ovom slučaju ekonomskih. Najpre će se u radu definisari protekcionizam. Potom će se napraviti istorijski osvrt na odnos protekcionizma i neoliberalne ideologije. Iako neoliberalizam svoje korene vuče još od sedamdesetih godina prošlog stoleća, biće napravljen samo šturi osvrt na taj period te će krenuti od devedesetih godina kada dolazi do pada socijalizma i navodnog trijumfa neoliberalnog kapitalizma. Deo rada je posveċen ekonomskim krizama kao sastavnom delu neoliberalnog kapitalizma, posebno krizi 2008. godine i njenom uticaju na neoliberalnu i protekcionističku teoriju i praksu. Uporediće se potom slučaj Srbije kao zemlje periferije sa zemljama centra s kojima stupa u trgovinske i druge privredne odnose kako bi se potkrepile navedene teze.

1. PODSETNIK: ŠTA JE (BIO) PROTEKCIONIZAM?

Grubo uzev, protekcionizam podrazumeva doktirnu ili skup mera koje imaju za cilj zaštitu domaće privrede nauštrb konkurenata iz inostranstva kroz visoke carine ili primenom nekih drugih mera (Vuletić, 2004: 46; Radić & Tomljanović, 2020: 116). Neki autori smatraju da se koreni protekcionizma mogu naći čak i u antici (Radić & Tomljanović, 2020: 115), premda je realnije reći da merkantilisti u Engleskoj, Francuskoj ili Italiji poput Tomasa Mana ili Žan-Batist Kolbera predstavljaju prve autentične protekcioniste (Vuletić, 2004: 48; Roganović, Popović, Gavrilović, 2017: 32). Treba takođe imati u vidu da biti protekcionista ne znači nužno biti i protivnik slobodnog tržišta (Vuletić, 2004: 46). Drugim rečima, politike zaštite domaćih proizvođača nemaju monolitno obličje, već su izuzetno šarolike i zavise od podneblja do podneblja.

Sa padom Berlinskog zida[1], pali su i zidove velepne tvđave koju su mnogi nazivali državom blagostanja, kako u svom socijalističkom, tako i u svom kejnzijanskom obličju (Koljević, 2019: 741), premda je zaokret ka neoliberalnim narativima i politikama usledio znatno ranije. Pad države blagostanja je omogućen kako izvesnim privrednim, političkim i društvenim okolnostima (Harvey, 2007: 14; Nedović, 2005: 294), tako i promenama naučnih paradigmi koje su poslužile kao ideološko gorivo[2]. Grupa intelektualaca okupljena oko američkog ekonomiste i nobelovca Miltona Fridmana, polazeći od pretpostavke da svaki vid mešanja države u tržišne ishode znači sigurnu propast tržišta (ili „put u ropstvo“, kako je to nazivao njihov savremenik i istomišljenik Fridrih Hajek), je nastojala da opovrgne filozofski, heuristički i hermenutički značaj marksističkih i, ponajviše, kejnzijanskih paradigmi u ekonomiji (Klein, 2007: 53; Harvey, 2007: 20; Moulier-Boutang, 2011: 14). Pisci čitulja upućenih Fridmanu 2006. godine neposredno nakon njegove smrti kao da su se utrkivali ko će slatkorečivije glorifikovati njegovu zaostavštinu slobodnog tržišta, slobodne trgovine i totalnog odsustva države (Klein, 2007: 52). Narvno, navedene slobode su išle ruku pod ruku i sa individualnim slobodama, pre svega onim koje se tiču sticanja profita i maksimizacije vlastite koristi (Nedović, 2005: 216; Koljević, 2019: 742).

Valja, napomenuti da osamdesetih godina, međutim, u ekonomiji dolazi istovremeno i do nove neoklasične sinteze koja predstavlja revidirani amalgam kejnzijanskih i (neo)klasičnih ekonomskih postulata: teza o savršenom tržištu se napušta, makroekonomski modeli se dopunjavaju pretpostavkama o akterima koji vagaju oportunitetne troškove u različitim vremenskim trenucima, odnosno zadržava se pretpostavka racionalnog aktera (Kosanović, 2021: 34). Ovu reviziju nikako ne treba mešati sa neoliberalizmom, premda bi pridev “neoklasična” mogao neke čitaoce navesti na to: za razliku od neoliberalizma koji predstavlja ideologiju, dakle viziju poželjnog društva zasnovanu na idejama slobode i što manjeg mešanja države u tržišne mehanizme (v. Harvey, 2007), neoklasična sinteza ne želi (niti može) da odbaci uticaj države, posebno kada su u pitanju monetarna i fiskalna politika. Navedeni momenat „fantomske države“, koja istovremeno postoji i ne postoji, naravno, u zavisnosti od toga kolikom i kakvom moći države-akteri raspolažu, će doći do izražaja u jednom od poslednjih odeljaka ovog teksta, koji se bavi protekcionizmima država globalnog centra i periferije. Naravno, kompleksne ideje i nije tako lako “reklamirati” političkoj eliti i javnosti, tako da su one morale biti pojednostavljene. Kada smo već na temi monetarnih i fiskalnih politika, koje su, nota bene, važne za regulaciju onih “opasnijih” tržišta, posebno novca i kapitala, čije distorzije, prepuštene same sebi, dovode do kriza i čak privrednih krahova, neoklasična sinteza na tragu Fridmana i monetarista stavlja veći naglasak na kontrolu ponude novca (i posledično brzine njegovog opticaja) nauštrb oporezivanja, odnosno fiskalne politike koja je smatrana neefikasnom na kraći rok kada dođe do privrednih nestabilnosti (Kosanović, 2021: 36-38). S obzirom na krize koje će nastupiti nešto više od dve decenije docnije, ovo deluje kao svojevrstan bad omen. Nikola Kosanović (2021: 38) dobro primećuje kako je posredi uticaj političkih motiva. Navedeni pristup se posebno pokazao nedostatnim sa usponom internet-privređivanja (dot-com mehur, na primer), a pretpostavke koje su uspevale na političkom planu ne samo da nisu pomagale kada je došlo do krize većeg obima, već ni nakon iste nije došlo do ozbiljnijeg preispitivanja (Kosanović, 2021: 41 et passim). Kosanović takođe sugeriše, koliko sam u stanju da zapazim, da je dominantan (neoklasični) pristup takođe isuviše jednostavan jer velik broj značajnih faktora jednostavno ne uzima u obzir.

Uprkos relativnoj dominaciji neoliberalne paradigme (sa svim svojim varijacijama) u trenutku nakon pada socijalizma, debate na temu njegovih unutrašnjih protivrečnosti, mana i sudbine nisu jenjavale, mada su pojedini teoretičari razvili debelu ljušturu kojom su se štitili od svih kritika. Krajem devedesetih, Stouks (Bruce Stokes) sa podsmehom napominje da je besmisleno govoriti o ponovnom usponu protekcionizma u vreme neviđenog privrednog rasta u svetu (Stokes, 1999: 90). Napominje i da su i EU i SAD na putu da u potpunosti neutrališu tarifne linije kojih u tom trenutku svakako ima sve manje (Stokes, 1999: 91), što je sa današnjeg stanovištva i više nego interesantno imajući u vidu skorašnje povećanje tarifa u SAD od strane predsednika Donalda Tramp. Po Strouksovom mišljenju, budući da je privreda već uveliko globalizovana, besmisleno je i nepraktično uvoditi bilo kakve protekcionističke politike (Stokes, 1999: 96). Ipak, on ne odbacuje u potpunosti mogućnost da protekcionizam ponovo postane aktuelan u svetlu usporenog privrednog rasta i nezaposlenosti koje moraju nastupiti posle izvesnog vremena (Stokes, 1999: 97). Navedena zapažanja su i više nego zanimljiva, te ćemo im posvetiti malo više pažnje docnije, u poslednjem odeljku. Ruku na srce, koliko god bili očito ideološki i emotivno impregnirani, prethodno navedeni Stouksovi komentari i argumenti nisu sasvim neutemeljeni. Početkom ovog stoleća, sklapa se sve veći broj trgovinskih sporazuma, kreiraju se nove zone slobodne trgovine (Radonjić, 2002: 177; Radonjić, 2004: 169), što posledično znači i povećanje međuzavisnosti učesnika na globalnom tržištu. Naravno, navedeni autori koji su početkom milenijuma pisali o globalizovanoj privredi su imali u vidu i opasnosti koje vrebaju iza paravana kog su sačinjavali ideje o slobodnom, nesputanom tržištu i individualizam, poput rastućih nejednakosti, kako na globalnom tako i na lokalnom nivou, nezaposlenosti, pritisaka koje velike korporacije mogu vršiti na državu (Vuletić, 2004: 66). Posebno upečatljivo je Vuletićevo zapažanje da protekcionizam zemalja u razvoju nije toliko problematičan kao protekcionizam velikih sila (Vuletić, 2004: 67; upor. Roganović, Popović, Gavrilović, 2017: 31), na šta ćemo se u završnom delu posebno osvrnuti.

2. KRIZE KOJE OBLIKUJU

Debate na temu sudbine neoliberalizma i mogućeg uvođenja protekcionističkih mera su dobile na značaju posebno nakon krize 2008. godine, (koja je tek kulminacija velikog broja drugih privrednih kriza koje su joj prethodile, nota bene [Radonjić, 2013b: 2049]) i nakon pandemije kovida 2020. godine koje su poslužile kao katalizator prethodno navedenih problema. Inflacija, koja je s jedne strane uzrokovana rastom cene energenata, klimatskim promenama i neskladom između ponude i potražnje (Radonjić, 2024: 99), a sa druge špekulativnim aktivnostima na (inače) monopolizovanom svetskom tržištu (Radonjić, 2024: 101), je dolila ulje na vatru. Poslednji (za sad) ekser u sanduku svetske privrede predstavlja rat u Ukrajini koji je svima stavio do znanja u kojoj meri su svi akteri svetskog tržišta povezani i zavisni jedni od drugih (Radonjić, 2024: 108). Svetska privreda je iznova i iznova ne toliko pred izazovima i iskušenjima, koliko je na jedan korak od pada u provaliju iz koje nema povratka.

Kada je u pitanju odgovor na krizu 2008. godine, po mišljenju nekih autora protekcionističke mere su uvedene kao odgovor na finansijske krize i da nisu imale veze sa trgovinom, te da se uvođenje protekcionističkih mera oprezno, ali sigurno ubrzavalo počev od sledeće godine (Roganović, Popović, Gavrilović, 2017: 35). Do 2015. godine uvedeno je 1080 restriktivnih mera koje se uglavnom tiču većih poreza na uvoz robe i striktnije kontrole na granicama (Roganović, Popović, Gavrilović, 2017: 41). Kuriozitet je da su najveći broj navedenih mera uvele, u približno sličnom obimu, Argentina (15,96%) i Rusija (14,83%), dok je SAD uveo svega dvadesetak novih mera u navedenom periodu. Nije iznenađenje, sa ove distance gledano, da je najzaštićeniji sektor privrede u tom trenutku bio informaciono-komunikacijski (Roganović, Popović, Gavrilović, 2017: 40). SAD i države centralne i zapadne Evrope, koje su do krize bezbrižno uživale status neprikosnovenog hegemona, sada su morale da se ponovo uhvate u koštac sa problemima nezaposlenosti i najbitnije bankarskog sistema žestoko osakaćenog špekulativnim aktivnostima koje su prethodile samoj krizi (Ioannou & Charalambous, 2024: 140)[3]. Ipak, neke lekcije se uče teže nego druge. Nakon što je američka privreda spašena koliko-toliko, novi krivac je postala nesavesna i preterana javna potrošnja, a problemi špekulacija i osionosti bankara su gurnuti pod tepih (Ioannou & Charalambous, 2024: 140). Slično je postupala i politička elita Evrope koja je rastuću nezaposlenost posmatrala kao „malu žrtvu“ s kojom bi svakako morali da se suoče na duge staze. Smatralo se da su velike banke Evrope isuviše velik zalogaj da bih aktuelna privredna kriza mogla tako lako progutati (Ioannou & Charalambous, 2024: 141). Po mišljenju nemačkog istoričara Karla Hajnca Rota, međutim, kriza ne samo da je ponovo podsetila na cikličnu prirodu kapitalizma i njegovih kriza, već je otpočela godinu i po dana ranije usled problema sa hipotekama kao i sa tržištima nekretnina u SAD i Zapadnoj Evropi (Roth, 2023a: 156).

Ipak, odnosi moći nisu bili jednaki, kako to najčešće pretpostavlja (neo)klasična paradigma, posebno na području jugoistočne Evrope, gde su privatizacija i uvođenje tržišta još uvek bili u začetku (Radonjić, 2004: 175). Osim toga, liberalizacija trgovine i sklapanje sporazuma između država na Balkanu su verovatno bili podstaknuti (geo)političkim faktorima, kao svojevrstan način zaceljivanja starih rana otvorenih devedesetih godina prošlog veka (Radonjić, 2004: 172). Složićemo se sa ovom konstantacijom, budući da su, još od Bizmarkovog doba, ovi prostori svojevrstan trn u oku velikih sila. Premda nisu toliko bogati sirovinama, barem u odnosu na neke druge, poput onih u Africi, Južnoj Americi ili Aziji, ekstrakcija sirovina i otvaranje multinacionalnih preduzeća na ovim prostorima je više simboličan nego praktičan potez kojim se teži kontroli država Balkana, između ostalog i preko lokalnih vlasti (v. Antonić, 2022), kako bi se bilo kakvi krupni nesporazumi i sukobi neutralisali i pre nego što počnu. Po mišljenju Noama Čomskog, sklapanje velikog broja trgovinskih sporazuma je uvertira u totalnu dominaciju velikih korporacija (Radonjić, 2002: 177).

Drugu stranu medalje čini pandemija kovida koja je počela 2020. godine i trajala praktično do trećeg kvartala 2022. godine, u zavisnosti od podneblja. Neposrednih posledica pandemije je toliko da bi diskusija o svakoj predstavljala preveliku digresiju. Ipak, uvođenje vanrednog stanja i karantina i posledično zatvaranje graničnih prelaza je ostavilo traga i na privredi i (ponajviše) na politici. Baš kao i deceniju ranije, navedene mere nisu bile ništa drugo do „nužno zlo“ u očima političke elite (Ioannou & Charalambous, 2024: 144). Država je ponovo postala važan faktor kada su privredne aktivnosti u pitanju, budući da je mogla i morala da se angažuje po pitanju rešavanja gorućih problema izazvanih pandemijom. Rešavanje navedenih problema iziskuje strateško delanje i razmišljanje unapred, te je postalo neumesno očekivati da će „nevidljiva ruka“ moći sama da spase svet (Joseph, 2023: 38). Naravno, nije se moglo ostati ravnodušan ni spram opasnosti koje su vrebale od nadolazećeg populizma i autoritarizma kojima je kriza poslužila kao odličan katalizator (Joseph, 2023: 50), a imamo i, po mišljenju nekih autora, dovoljno razloga da verujemo da je pandemija kovida dovela u pitanje i samu neoliberalnu paradigmu (Ioannou & Charalambous, 2024: 146).

3. SMRT NEOLIBERALIZMA?

Na tragu navedenog, komentari Branka Milanovića o političkoj smrti neoliberalizma su posebno aktuelni. Milanović smatra da je posredi stvaranje nove ideologije za koju još uvek nemamo naziva s obzirom da je neoliberalizam sveden samo na privrednu sferu i da je internacionalizam i multikulturalizam na političkom planu odmenio, odnosno odmenjuje nacionalizam i merkantilizam (Milanovic, 2025a). Trampove tarife uvedene početkom 2025. godine predstavljaju “simboličnu smrt neoliberalizma”, koji “nije bio ideologija krvi i zemlje, ali je ubio mnoge”. Ekonomski principi koje su svi studenti ekonomije i srodnih nauka morali da nauče u nekom trenutku svog akademskog razvoja su de iure napušteni. Ni SAD ni njihova privredna elita ne gledaju blagonaklono na uspon rivala sa Istoka. Osim toga, dodaje Milanović, neoliberalizam je unutar samih država koje su se do juče za njega zalagale bio štetan, posebno po srednju klasu (Milanovic, 2025b). Zemlje globalnog centra na zapadu se odavno sučeljavaju sa Kinom i Rusijom kao najopasnijim protivnicima koji su svoj uspeh gradili na sličnim, ako ne i identičnim temeljima kao i oni (up. Harvey, 2007). Ideološki, dakle, zemlje globalnog centra na zapadu su sada u dilemi da li da nastave sa narativima o slobodi tržišta ili da ih ipak donekle obuzdaju kako svojim rivalima ne bi dali ideje ili podstrek za nešto što im ne bi išlo na ruku.

Zato se barijere podižu prema velikima dok se od malih očekuje da oni iste spuštaju, ili ih posredstvom domicilne političke i pojedinih ogranaka ekonomske elite spuštaju sami. Ista je situacija i u Nemačkoj. Unutrašnji protekcionizam u vidu podizanja tarifa i drugih trgovinskih prepreka je način borbe protiv Kine koja im je postala konkurent[4], dok im na spoljašnjem planu probleme pravi dojučerašnji saveznik SAD (Demary et al., 2021: 90 et passim). U konteksu ovog rada koji se bavi i ideološkim narativima, važno je spomenuti da oni otvoreno smatraju protekcionizam jednim od uzroka tekućih de-globalizacijskih trendova, uporedo sa – Bregzitom i krizom STO (Demary et al., 2021: 94).

4. PROTEKCIONIZAM IZ SVETSKO-SISTEMSKE PERSPEKTIVE

U trenutku kada je pisana prva verzija ovog teksta, još uvek su trajale rasprave na temu tarifa koje je američki predsednik Donalda Tramp uveo krajem jula i početkom avgusta 2025. godine. Na proizvode iz EU su se primenjivali porezi do 15%. Srbija je prošla prilično teško kroz ovog ekonomskog „toplog zeca“ s obzirom na tarife od čak 35% na proizvode koje bi uvozila u SAD. BiH i Makedonija takođe nisu prošle ništa bolje sa tarifama od 30%, dok su Hrvatska, Slovenija, Grčka, Mađarska, Rumunija i Bugarska kao članice EU dobile 15%[5]. Čak ni uobičajeno shvaćeni „saveznici“ poput Nemačke ili Kanade[6] nisu mogli da izbegnu posledice. Većina ekonomista navedenih u ovom radu su poreklom amerikanci ili u krajnjoj liniji zadojeni na idejama koje su nikle u SAD, tako da je sa teorijskog stanovišta (premda ne i praktičnog) donekle neobičan potez posterboy-a globalnog centra da se odluči na protekcionističke mere[7].

Dok jedna od najjačih privreda na svetu, ako ne i najjača, SAD, uvodi tarife, dakle mere koje su u osnovi protekcionističke, Srbija potpisuje sa predstavnicima drugih zemalja globalnog centra ugovore kojima se otklanja još jedan deo barijera koje sputavaju svetsku trgovinu. Krajem juna 2025. godine, ministar finansija Srbije Siniša Mali i ambasadorka Nemačke Anke Konrad su prisustvovali potpisivanju sporazuma kojim se izbegava dvostruko oporezivanje nemačkih uvezenih proizvoda. Nije na odmet spomenuti da je u Srbiji oko 800 preduzeća sa više od 80000 radnika u većinskom vlasništvu Nemaca, kao i 1014 privrednih društvava i 100 preduzetnika, takođe iz Nemačke[8]. Dva meseca ranije, početkom aprila iste godine, je najavljeno od strane predsednika Aleksandra Vučića da se planira potpisivanje sporazuma iste vrste i sa predstavnikom kralja Bahreina za humanitarna prava Naserom bin Hamadom Al Kalifom koji je spomenuo kako kralj Bahreina namerava da „uzvrati“ uslugu Srbiji otvaranjem bahreinske ambasade u Beogradu[9]. S obzirom na prilično oskudne kapacitete naše države (Mandić, 2015: 91-98), ovde se ne može govoriti o bilo kakvoj komparativnoj prednosti[10].

5. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Uprkos, možemo slobodno reći, ritualnom odbacivanju bilo kakvog vida mešanja države u tržišne ishode, ni sadašnji globalizovani kapitalizam ga nije oslobođen. Polanji nas je odavno upozorio da prepuštanje društva dominaciji tržišta znači srljanje u propast. Stoga se u određenim oblastima poput poljoprivrede, bilo da se radi o zemljama globalnog centra ili periferije, moraju primenjivati protekcionističke mere, barem nominalno. Ipak, u radu smo pokušali da izložimo i argumentujemo i tezu da u većini drugih privrednih oblasti, prevashodno trgovini koja se još uvek posmatra kroz prizmu koncepta komparativne prednosti, vlada priličan nesklad između onoga što se priča i onoga što se radi. Zemlje centra, poput SAD, uvode tarife kao uvertiru u „trgovinski rat“ sa Kinom, dok zemlje periferije, u ovom slučaju Srbija, postupaju u skladu sa neoliberalnim načelima čak i kada nemaju šta da ponude ili kada bi čak bile i na gubitku. Uvođenje protekcionističkih reformi, s druge strane, kao što smo sugerisali u drugom odeljku, u zemljama centra neće proći bez izvesnih turbulencija. Mere se stoga ne mogu uvoditi ad hoc i iznenada kao što je to nedavno učinjeno u SAD, već postepeno i proračunato. Ne slažem se sa navodima Miloša Roganovića, Jovanke Popović i Milana Gavrilovića koji smatraju da treba biti oprezan spram „akumulacije ograničavajućih trgovinskih mera“ (Roganović, Popović, Gavrilović, 2017: 43). Daleko veći problem predstavlja uspon špekulacija i špekulativne privrede, npr. na tržištima nekretnina, koje i dovode do pojave kriza (v. Radonjić, 2009; Radonjić, 2013a). Sama ideologija po sebi, ili uticaj nekog „pokojnog piskarala“, kao što naglašava Ognjen Radonjić citirajući Kejnza, nije uzrok kriza (Radonjić, 2013b: 2048-2049) već kompleksna struktura različitih tržišta (on je pre svega govorio o finansijskim), kao i, po mom shvatanju, primena konkretnih politika u cilju regulacije istih.

LITERATURA

  • Antonić, S. (2022). Kompradori kao deo TNKK: Slučaj Srbije. Socioloski Pregled 56 (4): 1169-1191. doi: 10.5937/socpreg56-41448.
  • Boltanski, L., Chiapello, E. (2007). The New Spirit of Capitalism. London, New York: Verso.
  • Dadush, U., Ali, S., & Odell, R. E. (2011). IS PROTECTIONISM DYING?. Carnegie Endowment for International Peace. http://www.jstor.org/stable/resrep12980
  • Demary, V., Matthes, J., Plünnecke, A., & Schaefer, T. (2021). Gleichzeitg: Wie vier Disruptionen die deutsche Wirtschaft verändern: Herausforderungen und Lösungen. Köln: IW-Studien, Institut der deutschen Wirtschaft (IW).
  • Erjavec, K., Erjavec, E., Juvančić, L. (2009). New Wine in Old Bottles: Critical Discourse Analysis of the Current Common EU Agricultural Policy Reform Agenda. Sociologia Ruralis, 49(1):42–55. DOI: 10.1111/j.1467–9523.2008.00477.x
  • Erjavec, K., Erjavec, E. (2020). The Noble or Sour Wine: European Commission’s Competing Discourses on the Main CAP Reforms. Sociologia Ruralis, 60(3):661–679. DOI: 10.1111/soru.12300
  • Harvey, D. (2007). A Brief History of Neoliberalism. Oxford University Press.
  • Ioannou, G., & Charalambous, G. (2024). Critical Junctures, Ideological Continuity and Change in Western Europe: Comparing the Pandemic and the Global Financial Crises. Global Society, 39(2), 130–157. https://doi.org/10.1080/13600826.2024.2359953
  • Joseph, J. (2024). Authoritarianism, Governmentality and the COVID-19 Response. Global Society, 39(1), 36–53. https://doi.org/10.1080/13600826.2024.2383241
  • Koljević, G. B. N. (2019). Neoliberal and post-liberal Europe. Sociološki pregled, 53(3), 741-761.
  • Kosanović, N. (2021). New neoclassical synthesis and economics policy after Great Recession 2008. Ekonomske ideje i praksa, 42, 31–45. https://doi.org/10.54318/eip.2021.nk.304�
  • Klein, N. (2007). Shock Doctrine. Metropolitan Books. Henry Holt and Company. New York.
  • Kuljić, T. (2002). Prevladavanje prošlosti: uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.
  • Mandić, S.. (2015). Položaj Srbije u svetskom kapitalističkom sistemu. Kultura. Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd.(148), 80-101. https://doi.org/10.5937/kultura1548080M
  • Mandić, S. (2024). Ekonomski i ideološki položaj nerazvijenih zemalja i potencijal za njihovu emancipaciju. U: Zvijer, N. (ur.): Neizbežnost interkulturalnosti. Institut za sociološka istraživanja. Beograd. 323-347.
  • Mankju, G. (2005). Principi ekonomije. Beograd. Ekonomski fakultet.
  • Milanovic, B. (2025a). “To the Finland Station”: Trump as a tool of history. Global Inequality and More 3.0. January 6. https://branko2f7.substack.com/p/to-the-finland-station (pristupljeno 5.3.2026.)
  • Milanovic, B. (2025b). How the mainstream abandoned universal economic principles. Global Inequality and More 3.0. January 8. https://branko2f7.substack.com/p/how-the-mainstream-has-abandoned?utm_source=post-email title&publication_id=371309&post_id=154385191&utm_campaign=email-post-title&isFreemail=true&r=1urxr7&triedRedirect=true&utm_medium=email (pristupljeno 5.3.2026.)
  • Moulier-Boutang, Y. (2011). Cognitive Capitalism. Cambridge: Polity Press.
  • Nedović, S. (2005). Država blagostanja: ideje i politika. Centar za unapređivanje pravnih studija; Centar za slobodne izbore i demokratiju.
  • Rac, I., Erjavec, K., & Erjavec, E. (2020). Does the proposed CAP reform allow for a paradigm shift towards a greener policy. Spanish Journal of Agricultural Research, 18(3), e0111.
  • Radić, S., & Tomljanović, M. (2020). Razvoj unutarnjega tržišta EU u uvjetima prikrivenoga protekcionizma. u: Cvečić, I., Tomljanović, M. (ur.): Liberalizacija, integracija, globalizacija i afirmacija protekcionizma?, 115-204.
  • Radonjić, O. (2002). Tehnološka razvijenost kao važan uslov konkurentnosti na međunarodnom tržištu. Sociologija, 44(2), 175-192.
  • Radonjić, O. (2004). Globalizacija na Balkanu: zona slobodne trgovine i perspektive privlačenja krupnih institucionalnih investitora na domaće tržište kapitala. Sociologija, 46(2), 167-182.
  • Radonjić, O. (2009). Uzroci tekuće globalne finansijske krize: magla koja je uspešno prodata. Nova srpska politička misao, 17(03+04), 25-54.
  • Radonjić, O. (2013a). Gvozdeni zakon finansijskih tržišta: samoispunjavajuća predviđanja i špekulativni usponi i padovi. Etnoantropološki problemi, 8(4), 1111-1136.
  • Radonjić, O. (2013b). Sociološki pogled na svetsku ekonomsku krizu i nazad: osvrt iz pera jednog ekonomiste. Teme-Časopis za Društvene Nauke, (04), 2045-2056.
  • Radonjić, O. (2024). Poremećaji u svetskoj ekonomiji u pandemijskom i postpandemijskom periodu 2020-2022. Postepidemiološki stres: istorijske i medicinske dileme: zbornik radova, 95-112.
  • Roganović, M., Popović, J., & Gavrilović, M. (2017). Ekspanzija protekcionističkih mera kao posledica svetske ekonomske krize. Poslovna ekonomija, 11(1).
  • Roth, K. H. (2023a). Die globale Krise: Bisheriger Verlauf – Entwicklungstendenzen – Wahrnehmungen und Handlungsmöglichkeiten von unten. In: Sonderheft zum 80. Geburtstag von Karl Heinz Roth (Vol. 2022, Issue 33, pp. 155–194). https://doi.org/10.17185/duepublico/77472
  • Roth, K. H. (2023b). Griechenland und die Euro-Krise. In: Sonderheft zum 80. Geburtstag von Karl Heinz Roth (Vol. 2022, Issue 33, pp. 195–215). https://doi.org/10.17185/duepublico/77473
  • Shang, J. (2024) The Impact of Rising Trade Protectionism on the Global Business Environment. iBusiness, 16, 150-159. doi: 10.4236/ib.2024.164010.
  • Stokes, B. (1999). The Protectionist Myth. Foreign Policy, 117, 88–102. https://doi.org/10.2307/1149564
  • Vukelić, J. (2022). Sociologija okruženja: od teorije do prakse. Institut za sociološka istraživanja. Filozofski Fakultet. Beograd.
  • Vuletić, V. (2004). Protekcionizam i slobodna trgovina u vreme globalizacije. Sociologija, 46(1), 45-70.
  • Worth, O. (2002). The Janus-like Character of Counter-hegemony: Progressive and Nationalist Responses to Neoliberalism. Global Society, 16(3), 297–315. https://doi.org/10.1080/09537320220148085
  1. Teško je preceniti značaj ovog događaja koji, po mišljenju Todora Kuljića, otvara pandorinu kutiju „starih rana“ iz prošlosti, koje se sada tumače na nov način, a sve u cilju legitimizacije novog globalnog poretka (Kuljić, 2002: 16, 19). ↑
  2. Lik Boltanski (Luc Boltanski) i Iv Šapelo (Eve Chiapello) dovode u pitanje potrebu za okretanjem neoliberalizmu budući da, prema podacima koje izlažu, svetski kapitalistički sistem nije bio u krizi ni približnog intenziteta kakvim se neretko prikazuje. Štaviše, ako im je verovati na reč, finansijsko investiranje je bilo isplativije od investiranja u industriju (Boltanski, Chiapello, 2007: xxxix). ↑
  3. Nota bene, po mišljenju navedenih grčkih autora ovo nije nužno značilo krizu samog neoliberalizma, koliko krizu unutar njega (Ioannou & Charalambous, 2024: 140; naglasak u originalu; za više o krizi u grčkoj v. Roth, 2023b). ↑
  4. Posebno na tržištu automobila, na primer, a valja naglasiti da ni Nemačkoj nije bilo svejedno što je SAD uveo trgovinske barijere u vidu tarifa. ↑
  5. https://nova.rs/vesti/svet/trampove-tarife-stupile-na-snagu-srbija-u-vrhu-liste/ (pristupljeno 5.3.2026.) ↑
  6. Kanadski premijer Mark Karni (Caney) je na konferenciji za štampu u Otavi podsećao na to da su Kanada i SAD imali „do sada najbolji (trgovinski; O.M.) dogovor na svetu“. Ipak, naglasio je da pre svega radi na rešenju kako bi kanadski preduzetnici i poslodavci opstali, dakle pre svega u korist privrede sopstvene države (https://www.faz.net/aktuell/wirtschaft/trumps-us-zoelle-im-liveticker-kanada-hebt-zahlreiche- vergeltungszoelle-gegen-usa-auf-faz-110405237.html ; pristupljeno 5.3.2026.). ↑
  7. Zemlje globalnog centra ne mogu u potpunosti odustati od protekcionizma, barem u određenim oblastima koje su ostale zapostavljene, jednim delom zbog neoliberalizma, a ponajviše zbog konkretnih praksi koje iz ideologije izviru, poput – poljoprivrede. Grupa slovenačkih autora, istražujući odnos EU prema poljoprivredi spram ostalih sektora nakon uvođenja tzv. Zajedničke agrarne politike (ZAP; Common Agricultural Policy, CAP), je podelila diskurse koji čine srž ovih politika na neomerkantilistički, neoliberalni i multifunkcionalistički (Erjavec, Erjavec, Juvančić, 2009). Ukratko, neomerkantilistički pristup dominira u državama članicama EU gde je poljoprivredni sektor manje takmičarski nastrojen, ali gde mu se još uvek pridaje politička i ekonomska važnost. Primer koji autori koriste je Francuska, dakle – zemlja globalnog centra, koja štaviše predstavlja najbolji primer otporu neoliberalizaciji (Erjavec, Erjavec, Juvančić, 2009: 43). Neoliberalni diskurs podrazumeva oslobađanje od stega države i obnovu snage kapitalističkih klasa i ovaj diskurs je bio najzastupljeniji devedesetih godina prošlog veka. Najizrazitiji predstavnik ovog pravca je Velika Britanija, ali se kao primeri navode Danska i Holandija (Erjavec, Erjavec, Juvančić, 2009: 44). Multifunkcionalni diskurs posmatra poljoprivredni sektor ne samo kao pukog proizvođača hrane, već istovremeno i zaštitnika ruralnih oblasti. Iako kreatori ruralnih politika EU naglašavaju značaj tržišne utakmice i kvalitete „svojih“ poljoprivrednika, i premda se neomerkantilistički diskurs javlja samo u tragovima, oba diskursa se konstantno kombinuju sa multifunkcionalnim (Erjavec, Erjavec, Juvančić, 2009: 48-52). Dakle, reč je ne o čisto neoliberalnom, već o hibridnom modelu (Erjavec, Erjavec, 2020). Osim toga, 2018. godine usled problema izazvanih klimatskim promenama i očiglednom povezanošću masovne poljoprivredne proizvodnje sa istom se moralo, ako ništa drugo, otpočeti promišljanje o potencijalnoj promeni paradigme (Rac, Erjavec, Erjavec, 2020: 10). Ipak, ni periferne zemlje poput Srbije ne mogu samo ostaviti poljoprivredu na milost i nemilost tržišta. Juna ove godine je ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Srbije Dragan Glamočić posetio Egipat i tom prilikom razmatrao pokretanje inicijativa poput razmene poljoprivrednih proizvoda i znanja u oblasti agrotehnike. Egipat pokazuje navodno veliko interesovanje za uvoz srpskih žitarica, suncokretovog ulja i drugih proizvoda, ali i za direktno ulaganje u poljoprivredni sektor. Ovog meseca se takođe razmatrala saradnja sa Slovenijom po istom pitanju. Dakle, još jedan pokazatelj da protekcionističke politike ne mogu u potpunosti iščeznuti, bez obzira na dominantne diskurse. Svakako, ne treba ispustiti iz vida da se radi o jednoj od najranjivijih oblasti domaće privrede (https://www.danas.rs/vesti/ekonomija/egipat-zainteresovan-za-uvoz-srpskih-zitarica-suncokretovog-ulja-i-drugih-poljoprivrednih-proizvoda/, https://www.danas.rs/vesti/ekonomija/glamocic-i-calusic-srbija-i-slovenija-jacaju-saradnju-u-poljoprivredi-izlozeni-slicnom-izazovima/ , https://novaekonomija.rs/vesti-iz-zemlje/srpska-poljoprivreda-pad-proizvodnje-izvoza-suficita , https://n1info.rs/biznis/potpisan-ugovor-o-izbegavanju-dvostrukog-oporezivanja-s-nemackom/ (pristupljeno svim linkovima 5.3.2026.) ↑
  8. https://n1info.rs/biznis/potpisan-ugovor-o-izbegavanju-dvostrukog-oporezivanja-s-nemackom/ (pristupljeno 5.3.2026.) ↑
  9. https://n1info.rs/biznis/vucic-s-predstavnikom-bahreina-dogovorio-da-se-izbegne-dvostruko-oporezivanje/ (pristupljeno 5.3.2026.) ↑
  10. Naposletku, postoji još jedna grupa problema koja se nalazi u pozadini svega pomenutog – ekološki problemi. Dinamika i priroda savrenog neoliberalnog, globalnog kapitalizma podrazumeva i neophodnost ograničavanja i zaštite domaćih resursa i okruženja koje se razara sve više pod uticajem širenja kapitalizma u potrazi za sirovinama. Ipak, nije svejedno ko će “izvući deblji kraj”. Sociolozi okruženja odgojeni na teorijama svetskog sistema upozoravaju da je zelena politika zemalja globalnog centra prevashodno uslovljenja porastom zagađenja u zemljama periferije. Štaviše, ekološki jaz između centra i periferije se nanovo povećava (Vukelić, 2022: 56). Jedno od potencijalnih rešenja problema sa zagađenjem bi predstavljalo uvođenje ili povećanje poreza na zagađenje, što de facto predstavlja protekcionističku meru, koja se, naravno, kosi sa neoliberalnim principima nemešanja države u tržišne ishode. Zagađenje se posmatra samo kao oportunitetni trošak. Drugo potencijalno rešenje bi predstavljalo tržište dozvola za zagađenjem (v. Mankju, 2005) i koje je znatno bliže neoliberalnim idealima budući da bi, teoretski gledano, sada sile ponude i potražnje određivale šta će biti sa prirodnim okruženjem. Ipak, ni drugi pristup nije bez svojih nedostataka. Teško da bi se velike korporacije „sažalile“ na slučaj jedne periferijske zemlje (Antonić, 2022: 1173; Mandić, 2015: 99) koju posmatraju ne samo kao veliki (orijentalni) rudnik, već i kao đubrište. Ipak, daleko od toga da treba biti pesimističan (Mandić, 2024: 340)…Diskutabilno u kojoj meri, budući da je zeleni način života prilično skup i da ga najčešće mogu priuštiti samo viši društveni ešalon u razvijenim zemljama Zapada, kojima je takav stil života postao pre znak distinkcije nego praktičan napor da se nešto promeni na društveno-političkom planu (detaljnija diskusija o odnosu ekonomije prema životnoj sredini je data kod Moulier-Boutang, 2011). ↑