Saradnja i borbeno sadejstvo užičke i sandžačke vojske u Prvom svetskom ratu 1914-1915 godine

Nikola Petrović

APSTRAKT

Rad se bavi analizom saradnje i sadejstva srpske Užičke i crnogorske Sandžačke vojske u periodu 1914–1915. godine, u okviru šireg istorijskog konteksta Prvog svetskog rata. Polazeći od složenih uzroka izbijanja rata — uključujući suprotstavljene interese velikih sila, sistem saveza, militarizam, imperijalistička nadmetanja i jačanje nacionalizma — rad ukazuje na specifičan položaj Srbije i Crne Gore kao malih, ali značajnih aktera na Balkanu. Posebna pažnja posvećena je političkim, vojnim i društvenim okolnostima u kojima su se ove dve države našle uoči i tokom rata, kao i njihovoj izloženosti pritiscima Austro-Ugarske i drugih velikih sila. U tom kontekstu, istražuje se stepen koordinacije, zajedničkog delovanja i međusobne podrške srpskih i crnogorskih jedinica na prostoru zapadne Srbije i Sandžaka. Cilj rada je da se pokaže u kojoj meri je ova saradnja doprinela otporu Centralnim silama, kao i da se sagledaju njeni dometi i ograničenja. Analiza doprinosi boljem razumevanju uloge malih savezničkih država u ratnim okolnostima i značaja međusobne vojne saradnje u borbi za opstanak i očuvanje državne nezavisnosti.

UVOD

Prvi svetski rat, koji je otpočeo 1914. godine, predstavljao je jedan od najrazornijih sukoba u istoriji čovečanstva. Ovaj globalni oružani sukob nije bio samo borba velikih imperijalnih sila, već i vreme kada su male države, poput Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, pokazale izuzetnu vojnu, političku i moralnu čvrstinu u borbi za svoj opstanak, slobodu i nacionalnu čast. Cilj ovog rada jeste da prikaže i analizira saradnju i sadejstvo srpske Užičke i crnogorske Sandžačke vojske u periodu 1914–1915. godine.

„Prvi svetski rat je bio rezultat niza duboko ukorenjenih uzroka koji su se tokom decenija gomilali unutar Evrope. Iako je neposredan povod za izbijanje rata bio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914. godine, stvarni razlozi leže mnogo dublje – u strukturi tadašnjeg evropskog poretka, interesima velikih sila, u sistemu saveza, u ideologiji nacionalizma, u ekonomskim nadmetanjima i u stalnom strahu od gubitka moći.“^[1]

Atentat u Sarajevu, koji je izvršio pripadnik organizacije „Mlada Bosna“ Gavrilo Princip, samo je aktivirao mehanizam koji je već bio pripremljen. Austro-Ugarska je u tom događaju videla priliku da se obračuna sa Srbijom, koju je doživljavala kao pretnju svom unutrašnjem poretku, jer je Srbija postala nosilac ideje južnoslovenskog ujedinjenja i samostalnosti, što je direktno podrivalo interese višenacionalne imperije. Podržana od strane Nemačke, Austro-Ugarska je uputila Srbiji ultimatum sa zahtevima koji su zadirali u njen suverenitet, a nakon delimičnog odbijanja usledio je rat.

Iza ovog povoda, krili su se dublji uzroci. Evropa je bila podeljena na dva suprotstavljena vojno-politička saveza: Trojni savez (Nemačka, Austro-Ugarska i Italija) i Antanta (Francuska, Rusija i Velika Britanija). Ovi savezi stvoreni su u cilju održavanja ravnoteže snaga, ali su u realnosti značili da će svaki konflikt između dve države lako prerasti u opšti rat, jer je svaka strana imala obavezu da pomogne svojim saveznicima. Upravo se to i dogodilo u leto 1914. godine.

Takođe, Evropom je vladao duh militarizma. Države su ulagale ogromna sredstva u razvoj oružja, povećavale brojnost svojih vojski i razvijale mobilizacione planove. U takvom okruženju, rat nije bio neočekivana pojava, već nešto što se smatralo gotovo neminovnim. Pored toga, imperijalistička nadmetanja – naročito između Nemačke, Velike Britanije i Francuske – u kolonijama i na svetskim tržištima, dodatno su pogoršavala međudržavne odnose.

Još jedan značajan uzrok bila je pojava i jačanje nacionalizma, posebno među potlačenim narodima unutar velikih carstava. Slovenski narodi u Austro-Ugarskoj, poput Srba, Hrvata i Čeha, sve više su težili ka oslobođenju i samostalnosti. Srbija, koja je posle pobeda u balkanskim ratovima 1912–1913. postala jedan od najjačih faktora na Balkanu, bila je simbol otpora velikoj imperiji i podržavala je emancipaciju Srba i drugih Slovena u Habzburškoj monarhiji. To je izazivalo dodatno neprijateljstvo od strane Beča i Berlina.

„Položaj Srbije i Crne Gore u periodu neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata bio je izuzetno složen i delikatan. Ove dve male slovenske države nalazile su se u senci velikih evropskih sila, okružene imperijama koje su imale svoje interese na Balkanu. Srbija je iz balkanskih ratova 1912–1913. izašla značajno teritorijalno proširena, sa pojačanim međunarodnim ugledom i osećajem nacionalnog jedinstva, ali i sa brojnim novim izazovima. Osvajanjem Kosova, Metohije i delova Makedonije, Srbija je više nego udvostručila teritoriju i znatno uvećala broj stanovnika, što je predstavljalo veliki uspeh, ali i teret za novu državnu administraciju, ekonomiju i vojsku. Ta ekspanzija dovela je do otvorene konfrontacije sa interesima Austro-Ugarske, koja je želela da zadrži svoj uticaj na Balkanu i da spreči jačanje Srbije kao potencijalnog okupljajućeg faktora južnoslovenskih naroda.“^[2]

Austro-Ugarska je već 1908. anektirala Bosnu i Hercegovinu, čime je izazvala žestoku reakciju u Srbiji i širem srpskom narodu. Srbija je smatrala da ima istorijsko i etničko pravo na tu teritoriju, a aneksija je dodatno pojačala antiaustrougarska osećanja. Iako Srbija nije bila u mogućnosti da vojno reaguje, napetosti su nastavile da rastu. U godinama koje su usledile, odnosi između Srbije i Austro-Ugarske bili su neprekidno zategnuti, praćeni diplomatskim incidentima, trgovinskim blokadama i prikrivenom političkom borbom. Sa druge strane, Srbija je sve više težila oslanjanju na saveznike iz Antante – pre svega Rusiju i Francusku – i pripremala se za mogući veliki sukob.

Crna Gora, iako manja po teritoriji i snazi, takođe je igrala važnu ulogu u balkanskim političkim zbivanjima. Pod vođstvom kralja Nikole I, Crna Gora je učestvovala u balkanskim ratovima kao saveznik Srbije i značajno proširila svoju teritoriju. Odnosi između Srbije i Crne Gore bili su bliski, kulturno, etnički i istorijski povezani, iako su postojale određene dinastičke i političke razlike koje su povremeno izazivale trvenja. Ipak, uoči prvog svetskog rata, obe države su bile svesne potrebe za saradnjom i zajedničkim delovanjem u slučaju novog velikog sukoba.

„Obe države su se, neposredno pre rata, nalazile u diplomatskoj izolaciji i pod stalnim pritiskom velikih sila. Srbija je bila izložena ekonomskoj blokadi i političkom pritisku Austro-Ugarske, dok je Crna Gora pokušavala da održi ravnotežu između očuvanja nezavisnosti i savezništva sa Srbijom. Iako su bile svesne slabosti u poređenju sa velikim imperijama, u narodu i državnom vrhu je postojala spremnost za otpor, kao i osećaj istorijske misije u borbi za nacionalno oslobođenje. I Srbija i Crna Gora su u rat ušle kao mali, ali odlučni akteri, svesni opasnosti, ali i spremni da brane svoju slobodu po svaku cenu.“^[3]

1.RATNI PLANOVI SRBIJE I CRNE GORE ZA RAT SA AUSTRO-UGARSKOM 1914. GODINE

Uoči prvog svetskog rata, vojne snage Srbije i Crne Gore predstavljale su važan faktor na Balkanu, iako po svom kapacitetu i materijalnim resursima nisu mogle da se mere sa velikim evropskim silama. I pored toga, ove dve države su imale motivisane i iskusne vojske, očvrsle u balkanskim ratovima, sa jakim moralom i nacionalnom svešću, što će se ispostaviti kao ključno u prvim godinama rata.

Srpska vojska je nakon balkanskih ratova 1912–1913. prošla kroz delimičnu reorganizaciju i popunu. Ona je bila podeljena u armije, divizije, pukove i čete, a komandu nad celokupnim vojnim snagama vršio je Vrhovni štab na čelu sa prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem. Najviše komandne funkcije obavljali su istaknuti generali poput Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepe Stepanovića i Petra Bojovića, koji su stekli veliku slavu u prethodnim sukobima.

Po brojnosti, Srbija je mobilisala oko 420.000 ljudi, što je predstavljalo veliki napor za državu koja je imala nešto više od 4 miliona stanovnika. Oko 80% muškog stanovništva sposobnog za vojsku bilo je obuhvaćeno mobilizacijom. Međutim, Srbija se suočavala sa velikim problemima u opremanju vojske: nedostatak artiljerije, municije, pušaka i sanitetskog materijala bio je hroničan. Veći deo oružja je bio zastareo, a municija ograničena. I pored toga, srpski vojnik je odlikovao se velikom hrabrošću, disciplinom i upornošću, što je često nadoknađivalo materijalne nedostatke.

S druge strane, Crna Gora je imala manju i slabije opremljenu vojsku, ali je njena uloga u ratu, posebno na zapadnom delu fronta, bila od velikog značaja. Crnogorska vojska je brojala oko 45.000 ljudi u trenutku mobilizacije, uz dodatne rezerve koje su postepeno aktivirane. Komandu je vršio lično kralj Nikola I, dok su ključne funkcije u Vrhovnoj komandi obavljali oficiri sa iskustvom iz prethodnih ratova. Crnogorska vojska je bila podeljena u odrede i brigade, organizovane prema teritorijalnom principu.

„I pored brojčanih i logističkih ograničenja, vojske Srbije i Crne Gore odlikovale su se tesnom saradnjom, naročito u graničnim područjima Sandžaka i istočne Bosne. Njihova borbena koordinacija bila je od posebnog značaja u prvim mesecima rata, kada su zajednički nastojale da odbrane teritoriju od austrougarske ofanzive. Spremnost naroda da brani svoju zemlju, iskusni komandni kadar i poznavanje terena bili su snažni aduti koji su doprineli uspesima u prvim ratnim operacijama, uprkos ogromnoj nadmoćnosti neprijatelja u tehnici i opremi.“^[4]

Uopšteno posmatrano, vojne snage Srbije i Crne Gore na početku rata bile su simbol otpora malih naroda protiv velikih imperija. Njihova borbena snaga nije se zasnivala samo na brojkama, već na duhu, požrtvovanju i istorijskoj svesti o odbrani slobode. Upravo je taj element činio njihovu snagu, i on će se tokom 1914. i 1915. godine više puta pokazati kao presudan u najtežim trenucima rata.

Uoči izbijanja Prvog svetskog rata, Srbija i Crna Gora, iako male i ekonomski iscrpljene od balkanskih ratova, bile su svesne da je novi sukob sa Austro-Ugarskom gotovo neizbežan. Takav zaključak nije proizilazio samo iz obaveštajnih procena i diplomatskih signala, već i iz ukupne političke i bezbednosne situacije u Evropi, kao i iz dugogodišnje netrpeljivosti između Beča i Beograda, odnosno Cetinja. Zbog toga su obe države, već u miru, počele da osmišljavaju vojne planove i pripremaju se za mogući napad.

„U složenoj vojno-strateškoj strukturi Srbije i Crne Gore uoči i tokom prvog svetskog rata, Užički i Sandžački vojni okrug imali su posebno značenje. Njihov značaj nije bio ograničen samo na teritoriju koju su pokrivali i jedinice kojima su raspolagali, već i na njihovu ulogu u sveukupnoj odbrani, ofanzivnim dejstvima, saradnji između srpske i crnogorske vojske, kao i u održavanju morala naroda u krajevima izloženim stalnim napadima i pritiscima.“^[5]

Užički vojni okrug, sa sedištem u gradu Užicu, bio je jedan od najznačajnijih okruga srpske vojske. Geografski položaj Užica – na raskrsnici komunikacionih pravaca koji povezuju zapadnu Srbiju sa Bosnom, Crnom Gorom i centralnom Srbijom – činio je ovaj rejon ključnim za vojne operacije. Okrug je obuhvatao teritorije Podrinja, Zlatibora, Tare, delove Šumadije, kao i širi prostor oko Loznice, Bajine Bašte i Čajetine.

Sandžački vojni okrug, koji je pokrivao prostor nekadašnjeg Novopazarskog sandžaka, bio je od ključnog značaja za Crnu Goru, ali i za celokupnu strategiju srpske odbrane. Prostor koji je ovaj okrug pokrivao obuhvatao je oblasti Sjenice, Novog Pazara, Prijepolja, Pljevalja, Berana, Andrijevice i Bjelopavlića. To je teritorija sa veoma složenim i teško prohodnim reljefom, ali istovremeno strateški važna jer kontroliše prilaze iz Bosne prema Crnoj Gori i Srbiji. Putevi koji povezuju severnu Crnu Goru sa Raškom oblašću prolaze upravo kroz Sandžak, čineći ovaj region ključnom sponom u saradnji dvaju država.

„Značaj Sandžačkog vojnog okruga bio je višestruk. Sa vojnog aspekta, okrug je predstavljao prvu liniju otpora na jugozapadnom frontu. U njemu su raspoređene jedinice koje su bile zadužene za stalni izvidnički nadzor, zaštitu planinskih prelaza i obezbeđivanje komunikacionih pravaca između Crne Gore i Srbije. Njegova uloga posebno je došla do izražaja tokom 1914. i 1915. godine, kada je bilo neophodno koordinisano dejstvo sa srpskim snagama u Bosni i na granici prema Drini.“^[6]

Istovremeno, oba okruga imala su i snažnu simboličku i moralnu vrednost. Užički i Sandžački krajevi bili su prostori sa snažnom nacionalnom svešću, dubokom tradicijom otpora i patriotizmom. Podrška stanovništva vojsci nije bila samo u vidu logistike i hrane, već i u pružanju informacija, skrivanju ranjenika, dobrovoljnom uključivanju u odrede i odbrani naselja. Narod je doživljavao borbu ne kao nametnuti konflikt, već kao ličnu i nacionalnu obavezu, što je predstavljalo veliku snagu koja je motivisala i samu vojsku.

Teritorijalna nadležnost srpske Užičke i crnogorske Sandžačke vojske bila je određena prema geografskom položaju, strategijskim potrebama i istorijskim granicama odbrane zapadnih i jugozapadnih delova srpske države. Ove dve formacije bile su pozicionirane tako da štite ključne pravce ulaska neprijatelja na teritoriju Srbije i Crne Gore, kao i da obezbede uslove za ofanzivna dejstva prema istočnoj Bosni i pograničnim oblastima.

Komandna struktura Užičke i Sandžačke vojske u prvom svetskom ratu bila je organizovana u skladu sa vojnim propisima i potrebama terenskog ratovanja, uz poštovanje hijerarhije i jasnog lanca odgovornosti. Iako je ukupna komanda nad vojnim operacijama pripadala Vrhovnoj komandi srpske, odnosno crnogorske vojske, obe vojske imale su svoje operativne komande koje su upravljale jedinicama u okviru dodeljenih rejona.

Užičkom vojskom komandovao je oficir višeg ranga sa direktnim ovlašćenjima Vrhovne komande Kraljevine Srbije. U početnim fazama rata, tim položajem je upravljao general Miloš Vasić, iskusan vojni strateg, koji je prethodno učestvovao u balkanskim ratovima. Pod njegovom komandom nalazila se Šumadijska divizija koja je brojala oko 20.000 hiljada vojnika raspoređenih u pukove, bataljone i čete. Komanda je imala zadatak da koordinira kretanje jedinica, vodi obaveštajnu službu, organizuje snabdevanje i vrši taktičke procene na osnovu situacije na terenu.

Sandžačkom vojskom je komandovao serdar Janko Vukotić, jedan od najcenjenijih vojskovođa Kraljevine Crne Gore. On je, kao zapovednik Sandžačke vojske, uživao veliko poverenje kralja Nikole I i često je samostalno donosio operativne odluke u složenim uslovima. Njegovo poznavanje terena, kao i sposobnost brze organizacije i adaptacije, bili su ključni za uspešnu odbranu crnogorske granice i saradnju sa srpskim snagama.“^[7]

Obe vojske bile su podređene Vrhovnoj komandi svojih država, ali je u praksi često dolazilo do situacija u kojima su morali samostalno da deluju i donose odluke. Komunikacija između srpske i crnogorske komande odvijala se preko kurira, telegrafa i ponekad neposrednih sastanaka komandanata na terenu. Saradnja štabova bila je od ključnog značaja za uspešno izvođenje združenih operacija, posebno u situacijama kada je bilo neophodno koordinisano reagovati na austrougarske napade.

Posebnu ulogu u komandnoj strukturi imale su inženjerijske, artiljerijske i sanitetske službe koje su radile pod upravom komandanata divizija. Njihova efikasnost bila je od suštinskog značaja za ukupnu sposobnost vojske da opstane na terenu. Iako je bilo nedostatka u savremenoj tehnici i opremi, kvalitet ljudskog kadra u komandnim strukturama i njihova posvećenost zadatku u velikoj meri su nadoknađivali logističke slabosti.

Slika 1: Vojni savezi 1914. godine

Užička i Sandžačka vojska su delovale u veoma teškim uslovima, često na nepristupačnim i slabo razvijenim područjima, što je znatno otežavalo njihovo snabdevanje i održavanje borbene spremnosti. I pored entuzijazma, hrabrosti i požrtvovanja vojnika, veliki problem predstavljala je ograničenost u naoružanju, opremi i logističkoj podršci.

Srpska vojska, uključujući i jedinice Užičke vojske, u velikoj meri se oslanjala na oružje zaostalo još iz ranijih ratova, naročito iz srpsko-turskih i balkanskih sukoba. Osnovno pešadijsko oružje bio je puška mauzer M99, koja je bila standardno oružje srpske vojske, ali u nedovoljnom broju. Jedinice su imale i nešto starije francuske i austrijske puške, što je uticalo na neujednačenost u snabdevanju municijom. Artiljerija je često bila zastarela, a broj topova nedovoljan u odnosu na potrebe. Najzastupljeniji su bili poljski topovi kalibra 75 mm i haubice 120 mm, ali je njihova upotreba bila ograničena kako brojem, tako i količinom municije.

Crnogorska Sandžačka vojska se suočavala sa još većim izazovima. Veći deo naoružanja poticao je iz oslobodilačkih ratova protiv Turaka i bio je veoma zastareo. Pešadija je koristila mešovite puške raznih sistema – od mauzera do kremenjača, što je dodatno otežavalo snabdevanje i organizaciju borbe. Artiljerijska podrška bila je ograničena na nekoliko baterija sa zastarelim oruđima, uglavnom dobijenim iz Rusije ili kupljenim u inostranstvu još krajem 19. veka. Nedostatak savremene artiljerije bio je posebno izražen u teškim uslovima planinskog ratovanja.

Kada je reč o opremi, i jedna i druga vojska su se oslanjale na osnovnu uniformu koja je često bila skromna i nedovoljna za surove klimatske uslove. Vojnici su nosili šajkače, vunene bluze, čakšire i opanke, a samo jedan manji deo trupa bio je opremljen kožnom obućom ili šinjelima. Zimi je nedostatak tople odeće predstavljao veliki problem. Takođe, mnogi vojnici nisu imali rančeve ili standardne vojničke torbe, već su svoje potrepštine nosili u platnenim zavežljajima.

Logistička podrška predstavljala je izuzetno zahtevan izazov, naročito u planinskim i slabo prohodnim područjima gde su delovale ove jedinice. Snabdevanje se obavljalo uglavnom peške, uz pomoć volovskih i konjskih zaprega, što je znatno usporavalo kretanje jedinica i dopremu municije, hrane i sanitetskog materijala.

Putna mreža bila je slabo razvijena, a često nepostojeća u pograničnim područjima, pa su jedinice bile prinuđene da se oslanjaju na snabdevanje iz lokalnih izvora i na podršku stanovništva.

Hrana je uglavnom dolazila iz vojnih magacina, ali su zalihe bile ograničene, što je značilo da je glad često pratila vojske na terenu. Vojnici su se hranili uglavnom pasuljem, kukuruzom, hlebom i slaninom, a u težim uslovima često su morali da se oslanjaju na ono što bi našli u selima. Sanitetska služba takođe je bila nedovoljno opremljena: nedostajali su lekovi, zavoji, vozila za evakuaciju ranjenika, a bolnički kapaciteti bili su veoma ograničeni.

2. OFANZIVA UŽIČKE I SANDŽAČKE VOJSKE U ISTOČNOJ BOSNI 1914. GODINE

Mobilizacija vojske predstavljala je prvi korak u pripremi Srbije i Crne Gore za rat sa Austro-Ugarskom, koji je usledio nakon formalne objave rata 28. jula 1914. godine. Obe države su u kratkom roku aktivirale svoje ratne planove, oslanjajući se na već razrađene mobilizacione šeme, pri čemu je mobilizacija protekla izuzetno brzo i efikasno uprkos ograničenim materijalnim i infrastrukturnim uslovima.

„Srbija je objavila opštu mobilizaciju već 25. jula 1914. godine, tri dana pre same objave rata, na osnovu indicija da će austrougarski napad uslediti bez obzira na diplomatsku aktivnost. Mobilizacija je obuhvatila sve regrutne kategorije muškog stanovništva starosti od 21 do 45 godina, uključujući prvu, drugu i treću pozivnu klasu. Ukupno je mobilisano oko 420.000 ljudi, što je predstavljalo ogroman procenat u odnosu na ukupno stanovništvo Srbije (oko 4,5 miliona ljudi). Ova masovna mobilizacija pokazala je visok nivo organizacije, ali i odlučnost celog naroda da brani svoju zemlju.“^[8]

Slika 2: Užička i Sandžačka vojska 1914. godine

Jedinice su bile grupisane u tri armije: Prvu armiju pod komandom generala Petra Bojovića, Drugu armiju pod komandom generala Stepe Stepanovića i Treću armiju koju je predvodio general Pavle Jurišić Šturm. Armije su bile raspoređene u skladu sa strategijom odbrane od očekivane ofanzive iz Bosne i Srema, odnosno duž zapadne i severne granice Srbije. Prva armija bila je koncentrisana u Šumadiji, kao rezerva, Druga armija u rejonu Valjeva i Ljiga, a Treća armija u području jugoistočne Srbije i Raške, gde je imala zadatak da sarađuje sa Crnom Gorom i zaštiti jugozapadnu granicu.

Posebnu ulogu u ovom rasporedu imale su Užička i Sandžačka vojska. Užička vojska, kao deo srpske strukture, dobila je zadatak da obezbedi prostor između Bajine Bašte, Užica i Požege, kako bi se zaštitio prilaz dolini Morave i komunikacijama ka unutrašnjosti Srbije. Njena pozicija je bila ključna za eventualnu kontraofanzivu u istočnu Bosnu. Sa druge strane, Sandžačka vojska, pod crnogornom komandom, bila je raspoređena u rejonima Pljevalja, Bijelog Polja i Berana, gde je imala zadatak da brani graničnu liniju prema Austro-Ugarskoj, ali i da bude u pripravnosti za ofanzivna dejstva u pravcu Čajniča, Goražda i Višegrada.

Crna Gora je objavila mobilizaciju 30. jula 1914. godine. Iako sa značajno manjim brojem stanovnika i ograničenim resursima, ona je mobilisala oko 45.000 vojnika u veoma kratkom roku. Crnogorske trupe su bile podeljene u pet odreda: hercegovački, zetski, limski, brđanski i staroraški, a operativnu komandu je imao serdar Janko Vukotić. Glavni cilj mobilizacije bio je obezbeđivanje granice i spremnost za sadejstvo sa srpskim jedinicama u borbama na području Sandžaka i istočne Bosne.

Mobilizacija je, uprkos brojnim problemima – nedostatku opreme, transportu i logistici – pokazala visok stepen organizacije i nacionalnog jedinstva. Veliki broj dobrovoljaca, uključujući i one iz prekomorskih krajeva i srpske dijaspore, odazvao se pozivu otadžbini. Važno je naglasiti i ulogu lokalnog stanovništva u procesu mobilizacije: sela i varoši su podržavale vojsku hranom, smeštajem i pružanjem informacija.

„Saradnja štabova Srbije i Crne Gore tokom rata sa Austro-Ugarskom 1914. godine predstavlja jedan od najvažnijih elemenata združenog delovanja na zapadnom i jugozapadnom frontu. Iako su Srbija i Crna Gora bile samostalne države, različite po veličini, kapacitetu i vojnoj organizaciji, njihova bliska nacionalna, kulturna i politička povezanost stvorila je osnovu za zajedničku strategiju i operativnu saradnju u kritičnim trenucima.“^[9]

Vojni vrhovi obe države su i pre početka prvog svetskog rata bili u kontaktu, a saradnja je dodatno intenzivirana nakon objave rata Srbiji 28. jula 1914. godine. Iako Crna Gora formalno nije bila uključena u prve ratne dane, vrlo brzo je postalo jasno da će se i ona priključiti Srbiji u odbrani od agresije. Kralj Nikola I i srpski prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević razmenili su više diplomatskih i ličnih poruka, u kojima su izrazili spremnost za zajednički otpor i koordinaciju trupa.

Štabovi su nastojali da, uprkos otežanoj komunikaciji i tehničkim ograničenjima, koordinišu svoje planove. Saradnja je funkcionisala na više nivoa: od diplomatsko-političkog, preko operativnog, pa sve do taktičkog. Najvažnija tačka kontakta bila je zona Sandžaka, odnosno područje između Užica, Pljevalja i Novog Pazara, gde su jedinice obe vojske bile raspoređene u neposrednoj blizini i morale da deluju u skladu s dogovorenim pravcima napada i odbrane.

„Vrhovna komanda srpske vojske, predvođena vojvodom Radomirom Putnikom, održavala je kontakt sa crnogorskim štabom preko vojnih izaslanika i kurira, a u nekim slučajevima i direktnim sastancima predstavnika štabova na terenu. Sa crnogorske strane, serdar Janko Vukotić je imao ovlašćenja da planira i izvodi zajedničke akcije u dogovoru sa srpskim jedinicama, što je doprinelo uspešnoj koordinaciji dejstava tokom borbi u istočnoj Bosni i oko granice.“^[10]

Slika 3: Vojvoda Radomir Putnik

U praktičnom smislu, saradnja je podrazumevala koordinisane napade na određene pravce, podršku u ljudstvu i artiljeriji, kao i međusobnu logističku pomoć. Primer dobre saradnje vidi se u operacijama oko Čajniča i Goražda, gde su srpske i crnogorske trupe zajednički napadale austrougarske položaje, delile informacije o kretanju neprijatelja i obezbeđivale jedna drugoj odstupnice u slučaju povlačenja. Takođe, prilikom napredovanja prema Višegradu, srpske i crnogorske jedinice su koordinisano delovale, pri čemu je crnogorska artiljerija pružala podršku srpskim trupama u kritičnim momentima.

Međutim, saradnja nije bila bez problema. Razlike u organizaciji, komandnoj hijerarhiji i komunikacionim sredstvima često su dovodile do nesporazuma ili kašnjenja u izvršavanju zadataka. Crnogorska vojska je bila manje centralizovana i više se oslanjala na lokalne starešine i tradicionalnu mobilizaciju, dok je srpska vojska imala jasno definisanu armijsku strukturu i profesionalni komandni kadar. Uprkos tim razlikama, postojala je jaka volja za saradnjom, zasnovana na zajedničkom cilju – odbrani slobode i teritorijalnog integriteta.

U okviru operativnog plana Srbije i Crne Gore za rat sa Austro-Ugarskom 1914. godine, Užička i Sandžačka vojska dobile su posebno važne i odgovorne uloge. Iako nisu bile najveće po brojnosti u odnosu na glavne armije, njihov značaj je proizilazio iz geostrateškog položaja, bliskosti neprijateljskoj granici i mogućnosti da vrše ofanzivna i defanzivna dejstva u ključnim trenucima.

„Užička vojska bila je sastavni deo srpske operativne strukture i imala je zadatak da obezbedi zapadne prilaze centralnoj Srbiji. Njen položaj između reka Drine i Morave predstavljao je prirodnu liniju odbrane od očekivane austrougarske ofanzive iz pravca istočne Bosne. Užička vojska je bila raspoređena tako da čini vezu između Prve i Druge armije i pokriva prostor oko Bajine Bašte, Užica, Požege i Čačka. U operativnom planu, njena uloga nije bila samo odbrambena, već i manevarska – trebalo je da u slučaju uspešnog otpora izvrši kontranapad u pravcu Višegrada i Goražda, kako bi ugrozila bok austrougarskim snagama i izvršila pritisak u unutrašnjost Bosne.“^[11]

Pored toga, Užička vojska je imala važnu ulogu u logističkoj podršci i obezbeđivanju komunikacionih pravaca između fronta i unutrašnjosti Srbije.

Užice je bilo snažno utvrđen štabni i magacinski centar iz kojeg su snabdevane jedinice na terenu. Zahvaljujući svom položaju, Užička vojska je takođe mogla brzo da reaguje i po potrebi prebaci snage u pomoć susednim jedinicama, što se pokazalo od presudnog značaja u više navrata tokom prvih meseci rata.

Sandžačka vojska, pod komandom crnogorske Vrhovne komande, imala je zadatak da obezbedi pravce koji su iz Bosne vodili prema severu Crne Gore i jugoistočnom delu Srbije. U operativnom planu, Sandžačka vojska je bila zamišljena kao pokretna snaga koja će istovremeno štititi crnogorsku teritoriju i pružati aktivnu podršku srpskoj vojsci u borbama u istočnom delu Bosne. Ona je raspoređena u rejonu Pljevalja, Berana, Andrijevice i Bijelog Polja, gde su jedinice bile u stalnoj pripravnosti za brzo dejstvo prema Goraždu, Foči, Čajniču i Višegradu.

Sandžačka vojska je odigrala značajnu ulogu u odvlačenju dela austrougarskih snaga i njihovom vezivanju za odbranu fronta u Hercegovini i istočnoj Bosni. Njeni napadi su pružili prednost srpskim jedinicama u napredovanju ka Višegradu i stvorili prilike za probijanje fronta. Operativna povezanost sa srpskom Trećom armijom, kao i saradnja sa Užičkom vojskom na području Sandžaka, predstavljali su jedan od najuspešnijih primera savezničkog dejstva u prvoj fazi rata.

Sinhronizacija dejstava na pograničnom frontu između Srbije, Crne Gore i Austro-Ugarske predstavljala je jedan od najsloženijih i najvažnijih aspekata zajedničke odbrane srpskog i crnogorskog naroda u prvim mesecima prvog svetskog rata. Zahvaljujući blizini teritorija, prirodnim komunikacionim pravcima i političkoj bliskosti, Užička i Sandžačka vojska su bile u mogućnosti da deluju koordinisano, uz relativno brzu razmenu informacija i međusobnu podršku na terenu. Ipak, postizanje efikasne sinhronizacije zahtevalo je izuzetan napor oba generalštaba, dobre izviđačke i obaveštajne službe, kao i sposobnost komandanata na terenu da u realnom vremenu reaguju na nepredvidive okolnosti.

Pogranični front prema istočnom delu Bosne, naročito u rejonima Višegrada, Goražda, Čajniča i Pljevalja, bio je prostor na kome se prvi put u praksi pokazala vrednost srpsko-crnogorske vojne saradnje. Užička vojska, koja je delovala na pravcu Bajina Bašta – Višegrad, imala je zadatak da napada sa istočne strane, dok je Sandžačka vojska napadala sa juga i jugoistoka, ugrožavajući neprijateljska utvrđenja u rejonu Goražda i dalje ka Sarajevu.

Sinhronizovani napadi sa više pravaca ometali su austrougarsku odbranu, primoravali je na preraspoređivanje snaga i slabljenje frontova, što je srpsko-crnogorskim jedinicama dalo taktičku prednost u određenim fazama operacija.

Uspešna sinhronizacija dejstava podrazumevala je i preciznu podelu zona odgovornosti. Na primer, dogovoreno je da srpska vojska drži i napada liniju od Perućca do Rudog, dok je crnogorska vojska imala zadatak da pritiska pravce ka Čajniču i Goraždu. U praksi, ove linije nisu bile strogo fiksirane, već su se često menjale u skladu sa potrebama na terenu i razvojem situacije, ali je osnovni princip koordinacije ostajao na snazi: obostrano informisanje, usklađivanje tempa napredovanja i uzajamna podrška u kritičnim momentima.

Iako su se štabovi nalazili na znatnom rastojanju, komunikacija je održavana pomoću glasnika, kurira, telegrafa i, u nekim slučajevima, preko mobilnih komandnih punktova. Značajnu ulogu u tom procesu imali su oficiri za vezu koji su prebacivani između komandi, kako bi se osiguralo da naređenja i obaveštenja budu tačno i brzo preneta. To je bilo od posebne važnosti u slučajevima kada je bilo potrebno istovremeno pokrenuti napade sa različitih strana ili organizovati povlačenje jedinica uz zaštitu sa drugog krila.

Sinhronizacija dejstava nije podrazumevala samo ofanzivu, već i defanzivu – u više navrata su jedinice Užičke i Sandžačke vojske zajednički učestvovale u zaustavljanju austrougarskih prodora, posebno kada je neprijatelj pokušavao da razbije front između srpske i crnogorske zone. Tada su komandanti bili primorani da donose hitne odluke i šalju jedinice u pomoć susednim trupama, bez čekanja na naređenja viših komandi, što pokazuje visok stepen uzajamnog poverenja i profesionalne odgovornosti.

Postojale su i objektivne teškoće u potpunoj sinhronizaciji. Razlike u strukturi vojske, naoružanju, metodama komandovanja, kao i u logističkim kapacitetima, ponekad su usporavale akcije ili dovodile do neusklađenosti u vremenu napada. Posebno je izazovna bila topografija – planinski teren, velike udaljenosti i slaba putna infrastruktura. Uprkos tim teškoćama, saradnja je održana na zadovoljavajućem nivou, što je doprinelo odbrani pograničnog fronta u prvoj fazi rata.

Sinhronizacija dejstava Užičke i Sandžačke vojske na pograničnom frontu u leto i jesen 1914. godine može se smatrati jednim od najboljih primera savezničkog delovanja na Balkanu tokom prvog svetskog rata.

Borbena dejstva Sandžačke i Užičke vojske u istočnom delu Bosne tokom 1914. godine predstavljaju jedan od najznačajnijih primera ofanzivne saradnje Srbije i Crne Gore u prvim mesecima prvog svetskog rata. Ove operacije su se odvijale u teškim uslovima – planinskom terenu, ograničenoj infrastrukturi, pod stalnom pretnjom od kontranapada austrougarskih trupa, ali su uprkos tome ostvareni važni taktički i moralni uspesi.

Početak borbenih operacija Užičke i Sandžačke vojske u istočnoj Bosni usledio je nakon inicijalne stabilizacije fronta na srpsko-austrougarskoj granici tokom leta 1914. godine. Nakon uspešno sprovedene mobilizacije i raspoređivanja snaga, srpska i crnogorska komanda su donele odluku da se ne ostane isključivo u defanzivnom položaju, već da se izvrše koordinisane ofanzivne operacije na teritoriji istočne Bosne kako bi se odvukle neprijateljske snage i sprečio njihov udar u drugim delovima fronta.

Prve ozbiljne borbe otpočele su krajem jula i početkom avgusta 1914. godine u rejonu između Bajine Bašte i Višegrada, gde je Užička vojska prešla reku Drinu na više mesta i izvršila upad na austrougarsku teritoriju. Prilikom prelaska Drine, srpske snage su se suočile sa jakim otporom, ali su, zahvaljujući dobrom izviđanju i podršci artiljerije, uspele da zauzmu nekoliko važnih tačaka, među kojima se ističu Rogačica i visovi iznad Višegrada.

„Istovremeno, Sandžačka vojska je pokrenula ofanzivu iz pravca Pljevalja i Berana ka Čajniču i Goraždu. Crnogorske jedinice, iako slabije opremljene, koristile su prednost poznavanja terena, veliki borbeni moral i podršku lokalnog stanovništva. Prve značajne pobede ostvarene su u planinskim područjima iznad Čajniča, gde je neprijatelj bio prinuđen na povlačenje nakon višednevnih borbi. U narednim nedeljama, crnogorske snage su nastavile napredovanje i uspele da stabilizuju front u dolini Lima, čime je stvorena važna odbrambena linija i omogućena dalja koordinacija sa srpskim snagama u rejonu Višegrada.“^[12]

Užička vojska je, nakon inicijalnog uspeha, nastavila operacije u pravcu Ustikoline i sela Mezgraje, dok su pojedini delovi snaga upućeni ka Goraždu radi pritiska sa istočne strane. Posebno žestoke borbe vodile su se oko železničke pruge Sarajevo–Višegrad, koja je bila od strateške važnosti za snabdevanje i kretanje austrougarskih jedinica. Uspešnim napadima, srpske snage su uspele da preseku više tačaka duž pruge, čime je neprijatelj bio primoran na reorganizaciju i privremeno povlačenje.

Jedan od ključnih momenata ovih početnih operacija bilo je kratkotrajno oslobađanje Višegrada od strane srpskih snaga. Ulazak u grad bio je rezultat združenog dejstva Užičke vojske sa podrškom dobrovoljačkih odreda i delova Druge armije. Iako Višegrad nije mogao biti dugo zadržan zbog nedostatka artiljerije i mogućnosti kontranapada, ovaj uspeh imao je snažan moralni efekat na srpsku javnost i vojsku.

Bitka na Glasincu i okolnim visovima predstavlja jedan od najznačajnijih sukoba u nizu borbi koje su Užička i Sandžačka vojska vodile tokom ofanzive u istočnu Bosnu 1914. godine. Ova bitka, koja se odvijala u avgustu i septembru na prostranom Glasinačkom polju, severoistočno od Romanije i Sarajeva, imala je veliki taktički i moralni značaj za srpsku i crnogorsku stranu, ali i za ukupno stabilizovanje fronta u ovom regionu.

Glasinačko polje, kao jedan od najviših i najotvorenijih platoa istočne Bosne, bilo je ključno strateško područje za kontrolu pravca Sarajevo–Višegrad i šire Romanije. Austrougarske snage su na ovom prostoru imale više utvrđenih položaja, sa kojih su kontrolisale prilaze iz pravca Čajniča, Goražda i Višegrada. Srpska i crnogorska komanda je prepoznala značaj tog područja i odlučila da izvrši ofanzivu koja bi, u slučaju uspeha, otvorila put prema Sarajevu i ugrozila pozadinu austrougarske vojske na tom sektoru.

Sa srpske strane, glavni teret napada nosili su delovi Užičke vojske i jedinice Druge armije koje su bile upućene kao pojačanje. Sa crnogorske strane, u napadima su učestvovale jedinice Sandžačke vojske pod komandom serdara Janka Vukotića. Napredovanje ka Glasincu bilo je izuzetno teško, zbog strmih uspona, gustih šuma i dobro ukopanih austrougarskih položaja. Bitka je vođena u više faza, sa stalnim smenjivanjem ofanzive i odbrane, pri čemu su obe strane pretrpele značajne gubitke.

„Prvi uspesi srpsko-crnogorskih snaga postignuti su kada je zauzet deo visoravni iznad Kladnja i visovi između Kalinovika i Pala. Time je uspostavljena osnovna linija sa koje se mogla izvršiti artiljerijska podrška napadu na Glasinačko polje. Naredne borbe vodile su se uz velike žrtve, jer su austrougarske snage žestoko branile svaku poziciju, svesne da bi gubitak Glasinca značio povlačenje prema Sarajevu.“^[13]

Srpska pešadija je, uprkos slabijoj artiljerijskoj podršci i ograničenoj municiji, uspela da izvrši proboj na centralnom delu fronta, čime je ostvarena taktička prednost. Sandžačka vojska je uspešno obišla i ugrozila levi bok neprijatelja u rejonu Sokoca, što je doprinelo privremenom povlačenju austrougarskih trupa ka severu. Ova manevarska akcija Sandžačke vojske smatra se jednom od najuspešnijih u njenom ratnom angažmanu.

Iako srpsko-crnogorske snage nisu dugoročno zadržale ceo prostor Glasinca, ostvareni rezultati imali su nekoliko važnih posledica. Prvo, usporen je austrougarski plan ofanzive na južnom frontu. Drugo, stvoren je prostor za dublju operaciju u pravcu Sarajeva. I treće, vojni moral je značajno porastao, kako u redovima vojske, tako i u narodu. Ujedno, neprijatelj je primoran da preusmeri dodatne snage iz drugih sektora, što je smanjilo pritisak na srpske snage u Podrinju i na Sremskom frontu.

Tokom operacija u istočnoj Bosni 1914. godine, austrougarske trupe su pokazale značajnu taktičku upornost, sposobnost za organizovan otpor i sposobnost da se prilagođavaju specifičnostima terena. Njihov cilj bio je jasan sprečiti prodor srpske i crnogorske vojske u unutrašnjost Bosne, odbraniti ključne komunikacione pravce i zadržati kontrolu nad strateškim tačkama kao što su Višegrad, Goražde, Čajniče i Glasinac.

Jedan od glavnih aduta austrougarskih trupa bilo je njihovo utvrđivanje na dominantnim kotama i visovima, sa unapred pripremljenim položajima, mitraljeskim gnezdima i artiljerijom koja je dobro pokrivala prilaze. Na visovima iznad Drine, kao i u planinskim pojasevima iznad Čajniča i Goražda, postavljene su unapred izgrađene utvrde, rovovi i zakloni, što je srpskim i crnogorskim jedinicama znatno otežavalo napredovanje.

Austrougarski oficiri su koristili manevarsku odbranu kao osnovnu taktiku: umesto da po svaku cenu zadrže jednu liniju, povlačili bi se u dubinu teritorije i ponovo formirali front na povoljnijim položajima, izazivajući time zamor kod protivnika, prekidajući njihove logističke linije i primoravajući ih na borbu u nepovoljnim uslovima. Ova strategija “elastične odbrane” omogućila je Austrougarima da zadrže većinu strateški važnih tačaka uprkos inicijalnom prodoru srpsko-crnogorskih snaga.

„Posebno je bio značajan austrougarski otpor u rejonu Višegrada, gde su, nakon kratkotrajnog gubitka grada, odmah organizovali kontranapad i uz artiljerijsku podršku povratili kontrolu. Slična situacija ponovila se i u oblasti Glasinca, gde su pojedine srpske i crnogorske jedinice bile primorane na povlačenje nakon što je neprijatelj iskoristio svoju brojčanu i tehničku nadmoć.“^[14]

Austrougarske trupe su takođe koristile vešte manevre, nastojeći da obuhvate krila srpskih i crnogorskih formacija, čime su pokušavale da stvore paničnu situaciju i prekinu komunikaciju sa pozadinom. Na primer, u rejonu Goražda, jedna austrougarska kolona je nastojala da obiđe desno krilo Sandžačke vojske i preseče liniju snabdevanja prema Beranama. Iako ovaj napad nije u potpunosti uspeo, pokazao je ozbiljnost sa kojom je austrougarska komanda pristupala borbama u ovom regionu.

Pored vojne taktike, otpor Austro-Ugarske se oslanjao i na snažnu logističku podršku. Zahvaljujući železnici Sarajevo–Višegrad, kao i dobro organizovanim magarcima i zapregama u planinskim delovima, uspevali su da održe dotok municije, hrane i pojačanja, čak i u najtežim uslovima. Prisustvo dobro obučenih domobrana i oficira koji su već imali iskustvo sa Balkana tokom aneksije Bosne 1908. takođe je doprinelo efikasnosti u organizovanju odbrane.

Uprkos svim ovim naporima, austrougarski otpor je bio delimično ograničen zbog više faktora: lošeg poznavanja terena, otpora lokalnog stanovništva, odlučnosti srpskih i crnogorskih vojnika i sve većeg pritiska na drugim delovima fronta (naročito u Sremu i u Mačvi), što je dovodilo do stalnog preraspoređivanja trupa i rasterećenja istočne Bosne. Zato je i pored dobrih taktičkih poteza, odbrana često bila kratkog daha i orijentisana na dobijanje vremena, a ne na odlučujuće pobede.

Tokom borbenih dejstava Užičke i Sandžačke vojske u istočnoj Bosni 1914. godine, uloga lokalnog stanovništva i logistička podrška predstavljale su jedan od ključnih faktora u funkcionisanju i opstanku srpskih i crnogorskih trupa na terenu. Ove jedinice su delovale daleko od centralne komande, u krajevima sa ograničenim snabdevanjem i teško prohodnim planinskim predeljima, što je značilo da bez podrške naroda i dobro organizovane pozadine, njihovo uspešno angažovanje ne bi bilo moguće.

„Stanovništvo istočne Bosne, pretežno srpsko, dočekalo je vojsku Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore kao oslobodioce. Decenije pod austrougarskom upravom, političko i ekonomsko potlačenje, kao i snažan nacionalni osećaj, stvorili su klimu poverenja, podrške i spremnosti za saradnju sa savezničkim trupama. Mnogi meštani su se sami prijavljivali da nose municiju, hranu i vodu do prvih linija fronta, a neki su stupali u dobrovoljačke odrede, boreći se rame uz rame sa redovnim jedinicama.“^[15]

Žene, deca i starci imali su izuzetno važnu ulogu u prihvatu ranjenika, pripremi obroka, pružanju prve pomoći i prenošenju poruka između jedinica. Veliki broj domaćinstava bio je pretvoren u privremene vojne punktove, bolničke stanice ili magacine. Selo je postalo ključna osnova za održavanje fronta. U uslovima gde je dopremanje opreme sa većih udaljenosti bilo skoro nemoguće, lokalni izvori hrane, obuće, odeće, pa čak i oružja i alata, bili su od presudne važnosti.

Sa logističkog aspekta, Užička i Sandžačka vojska su imale teškoće u snabdevanju, naročito u planinskim uslovima. Dotur hrane, municije i sanitetskog materijala bio je usporen, a često i onemogućen zbog nepristupačnog terena i loših puteva. U tim uslovima, jedini način da se obezbede osnovne potrebe bilo je oslanjanje na pomoć iz okolnih naselja i organizacija transportnih kolona sa volovskim zapregama, konjima ili čak ručnim nošenjem preko planina.

Takođe, važno je istaći ulogu sveštenstva i učitelja u tim krajevima, koji su često služili kao posrednici između vojske i naroda, prenosili naređenja, ohrabrivali narod da pomogne i učestvovali u organizaciji prikupljanja dobara. U mnogim selima su organizovane improvizovane skladišne tačke gde je prikupljana hrana – hleb, slanina, sir, pasulj – i odatle distribuirana jedinicama na terenu.

Posebno značajnu ulogu imali su vodiči – meštani koji su poznavali teren i vodili jedinice kroz šume, prevoje i skrivene staze, čime su izbegavani austrougarski položaji ili se neočekivano napadao neprijatelj sa leđa. Zahvaljujući njima, mnoge operacije su dobile element iznenađenja i omogućile jedinicama da brže napreduju ili se bezbedno povuku kada je bilo neophodno.

Uprkos svim ovim snažnim aspektima podrške, lokalno stanovništvo je takođe plaćalo visoku cenu. U više navrata, austrougarske kaznene ekspedicije spaljivale su sela, hapsile muškarce, i vršile odmazde nad civilima zbog saradnje sa srpskim i crnogorskim snagama. Ipak, uprkos stradanju, otpor naroda nije jenjavao, već se podrška savezničkoj vojsci nastavila sve do kraja operacija u istočnoj Bosni.

Borbe koje su se vodile u istočnom delu Bosne 1914. godine između Užičke i Sandžačke vojske sa jedne strane i austrougarskih trupa sa druge ostavile su duboke vojne, političke, društvene i psihološke posledice – kako na lokalno stanovništvo, tako i na tok daljih ratnih operacija u regionu. Iako je reč o regionalnom frontu, značaj ovih borbi prevazilazi lokalni okvir i utiče na šire procese tokom Prvog svetskog rata.

Na vojnom planu, srpske i crnogorske snage su, uprkos ograničenim sredstvima i brojnim izazovima, postigle značajne taktičke uspehe: probijene su pojedine linije austrougarske odbrane, zauzeti visovi i komunikacioni pravci, privremeno je oslobođen Višegrad i stvoren je prostor za dublje prodore ka unutrašnjosti Bosne.

Ove akcije su, iako kratkotrajne, ometale austrougarske planove o brzoj ofanzivi na Srbiju, jer su prinudile protivnika da zadrži značajne snage na ovom frontu, čime je smanjen pritisak na drugim sektorima, posebno u Mačvi i na Sremskom frontu.

Zajedničko delovanje Užičke i Sandžačke vojske pokazalo je efikasnost srpsko-crnogorske saradnje, što je bilo ohrabrujuće ne samo za vojne komande, već i za saveznike u Antanti. Prvi put u Prvom svetskom ratu, stvorena je koordinisana borbena linija na teritoriji Bosne, što je predstavljalo presedan u odnosu na dosadašnje samostalne operacije. Ta saradnja će kasnije poslužiti kao osnova za dalju koordinaciju u povlačenju i zaštiti odstupnice tokom krize 1915. godine.

„Borbe u istočnoj Bosni dovele su do velikog stradanja lokalnog stanovništva. Sela su bila pogođena dvostrukom linijom fronta, čestim promenama kontrole, artiljerijskim dejstvima, odmazdama i pljačkama. Austrougarske snage su, u nastojanju da kazne lokalno srpsko stanovništvo zbog pomaganja srpskoj i crnogorskoj vojsci, često spaljivale kuće, ubijale civile, vršile hapšenja i interniranja. Veliki broj meštana je bio prinuđen na bekstvo, a u pojedinim slučajevima čitava sela su ostala napuštena.“^[16]

Pored direktne štete u ljudstvu i materijalu, došlo je i do razaranja infrastrukture: porušeni su mostovi, oštećene železničke pruge, uništeni magacini, što je uticalo na snabdevanje i civilno stanovništvo dugo nakon povlačenja vojski. Mnoge bolesti, poput tifusa i dizenterije, pojavile su se upravo usled nehigijenskih uslova u izbegličkim zbegovima i u nedostatku medicinske pomoći.

Psihološki efekat ovih borbi bio je višeslojan. Lokalno stanovništvo je bilo ohrabreno dolaskom „oslobodilaca“ – srpske i crnogorske vojske – i kratkotrajnim oslobađanjem pojedinih gradova i sela. Sa druge, česta povlačenja, austrougarske kontraofanzive i surove odmazde izazvale su strah i neizvesnost. Uprkos tome, nacionalni duh nije jenjavao. Naprotiv, osećaj solidarnosti, pripadnosti i podrške srpskoj vojsci je pojačan, što će imati dugoročan značaj u kasnijim fazama rata. U širem strateškom kontekstu, ove borbe su uticale na usporavanje austrougarskog napredovanja i pokazale da i u najtežim uslovima, udružene snage malih balkanskih naroda mogu parirati velikoj vojnoj sili. Uprkos povremenim taktičkim povlačenjima, moral srpske i crnogorske vojske nije bio slomljen, a steknuto iskustvo sa terena doprinelo je jačanju borbene spremnosti za naredne kampanje.

Vojni izveštaji srpske i crnogorske komande, kao i naknadne analize vojnih stručnjaka, predstavljaju dragocen izvor za razumevanje stvarnog obima, efikasnosti i izazova u saradnji Užičke i Sandžačke vojske tokom operacija u periodu 1914–1915. godine. Ovi dokumenti osvetljavaju detalje o svakodnevnoj komunikaciji, logističkim poteškoćama, koordinaciji napada i odbrane, kao i međusobnom poverenju ili nepoverenju koje je postojalo među komandama.U brojnim ratnim izveštajima iz 1914. godine, posebno onima koji se odnose na operacije u istočnoj Bosni, ističe se pozitivna ocena dejstava Užičke i Sandžačke vojske u pogledu energičnosti, motivacije i sposobnosti da brzo reaguju na neprijateljske pokrete. Zapisnici ukazuju da je u nekim akcijama, poput onih u rejonu Čajniča i Rudog, saradnja jedinica bila na visokom nivou i da su zajednički napadi doveli do privremene destabilizacije austrougarskih snaga.

„Analize ukazuju na česte poteškoće u operativnoj komunikaciji. Izveštaji srpskog Vrhovnog štaba beleže kašnjenja u dobijanju informacija od crnogorske strane, što je ponekad uticalo na blagovremeno donošenje odluka. Primera radi, jedan od izveštaja iz novembra 1914. godine ukazuje da je do zakašnjelog izvlačenja jedne srpske jedinice došlo usled toga što crnogorska komanda nije na vreme prosledila podatke o promeni položaja svojih trupa.“^[17]

Uprkos tim poteškoćama, vojne analize posebno hvale odlučnost crnogorskih trupa u kritičnim momentima, kao i moralnu stabilnost uprkos lošoj opremljenosti. Sa srpske strane, primećeno je da je Užička vojska često preuzimala inicijativu i predlagala taktičke poteze koji su bili prihvatani od strane crnogorskih jedinica, što ukazuje na određeni stepen uzajamnog uvažavanja.Analize koje su rađene nakon rata, kako u Srbiji tako i u inostranstvu, često ukazuju na to da je saradnja između Užičke i Sandžačke vojske bila više rezultat vojničkog bratstva i zajedničke istorijske svesti, nego formalne strategije. Uticaj lokalnih komandanata, njihova poznavanja terena i lični odnosi često su bili presudni za uspešno koordinisanje akcija na frontu.

3. BORBENA DEJSTVA SANDŽAČKE VOJSKE TOKOM POVLAČENJA SRPSKE VOJSKE 1915. GODINE

Odnosi između srpskog i crnogorskog vojnog vrha tokom prvog svetskog rata bili su duboko ukorenjeni u političkim okolnostima, istorijskom nasleđu i težnji za saradnjom u borbi protiv zajedničkog neprijatelja – Austrougarske. Iako su obe države bile bliske u nacionalnom i kulturnom smislu, saradnja na vojnom nivou nije uvek proticala bez trenja. Politički uticaji, razlike u komandnim strukturama, kao i nejednaka uloga u međunarodnim savezima uticali su na međusobne odnose štabova.

Kraljevina Srbija je, nakon pobeda u balkanskim ratovima, stekla veći međunarodni ugled i postala strateški značajan saveznik Antante. Njen vojni vrh je imao veliku autonomiju u donošenju odluka i uživao podršku saveznika poput Francuske i Rusije. S druge strane, Kraljevina Crna Gora, iako nezavisna, bila je znatno manja i sa ograničenijim resursima. Njena vojska je u velikoj meri zavisila od Srbije, kako u pogledu materijalne podrške, tako i u strateškom vođenju operacija.

„Političke ambicije kralja Nikole Petrovića Negoša uticale su na položaj Crne Gore u savezničkim krugovima, ali i na odnos sa Srbijom. Iako je u osnovi podržavao zajedničku borbu i srpsku nacionalnu ideju, kralj Nikola je želeo da očuva i afirmiše samostalnost Crne Gore, što se povremeno odražavalo na odnose između štabova. Sa srpske strane, Vrhovna komanda, koju je predvodio vojvoda Radomir Putnik, trudila se da sačuva sklad, ali je insistirala na operativnoj efikasnosti, što je zahtevalo i jasniju hijerarhiju u zajedničkim akcijama – često izazivajući određeni otpor sa crnogorske strane.“^[18]

Godina 1915. predstavljala je jednu od najtežih i najodlučnijih faza Prvog svetskog rata za Kraljevinu Srbiju i Kraljevinu Crnu Goru. Posle iscrpljujućih borbi iz 1914. godine, kada je srpska vojska uspela da izvojevala značajne pobede u Cerskoj i Kolubarskoj bici, usledio je period relativnog zatišja, ali i priprema za novi, još veći udar. Tokom cele 1915. godine, uočava se pojačana diplomatska i vojna aktivnost Centralnih sila Austrougarske, Nemačke i, od oktobra, i Bugarske sa ciljem potpunog uništenja Srbije kao vojnog i političkog faktora na Balkanu. U takvom geopolitičkom i vojnom ambijentu, sadejstvo srpske i crnogorske vojske dobija na posebnom značaju.

Komandant Sandžačke vojske skoro od početka rata, pa i tokom jesenje ofanzive, je bio divizijar serdar Janko Vukotić, sa načelnikom štaba komandirom (kasnije brigadirom) Petrom Martinovićem. Sa vodom topova i pratećim osobljem, štav Sandžačke vojske bio je baziran u Čajniču.

Sastav Sandžačke vojske činile su sledeće jedinice:

I Sandžačka divizija, brigadira Milla Matanovića, sastava:

• • Dečanska brigada, komandant komandir Radovan Radović
  • Bjelopoljska brigada, komandant kapetan Grujica Grdinić
  • Izviđački odred, pod komandom kapetana Krsta Popovića

Štab divizije bio je lociran u Međurečju, a branila je sektor od ušća Lima u Drinu do sela Bučja.

II Sandžačka divizija, brigadira Pavla Vuisića, sastava:

• • Lovćenska brigada, komandant komandir Jovan Mićanović
  • Pljevaljska brigada, komandant komandir Blažo Vrbica
  • Gornjovasojevićka brigada, komandant komandir Uroš Đukić

Štab divizije nalazio se u Čajniču. Divizija je branila sektor od sela Bučja do Oglješevskog potoka.

Drinska divizija, brigadira Luke Gojnića, sastava:

• • Durmitorska brigada, komandant komandir Vule Knežević
  • Kučko-bratonoška brigada, komandant komandir Nastadin Ivanović
  • Riječka brigada

Štab divizije u Goransku. Sektor koji je branila divizija je pojas od sela Bastaja, na spoju Pive i Tare, do Bioč planine.

Kolašinska brigada, brigadira Miloša Medenice. Sastojala se od osam i po bataljona, bila je samostalna jedinica; neka vrsta rezerve.

Sve u svemu Sandžačka vojska imala je 39 bataljona i ukupno brojno stanje od 26388 boraca, sa 54 topa i 39 mitraljeza.

U 1915. godini, srpska i crnogorska vrhovna komanda našle su se pred izuzetno teškim izborom: da li nastaviti ofanzivna dejstva u cilju podrške saveznicima i odbrane nacionalnih interesa, ili se preorijentisati na defanzivu u očekivanju nove velike ofanzive Centralnih sila. U takvom kontekstu, strateške odluke za nastavak ofanzive bile su uslovljene kako vojnim mogućnostima, tako i političkim pritiscima saveznika Antante.

„Srpska Vrhovna komanda, predvođena vojvodom Radomirom Putnikom, bila je svesna da je položaj Srbije sve ugroženiji. Uprkos velikim pobedama u 1914. godini, srpska vojska je bila iscrpljena, brojčano smanjena, slabo snabdevena i bez dovoljno municije. Ipak, strategija srpskog Generalštaba nije bila pasivna. U dogovoru sa crnogorskom komandom, razmatrane su mogućnosti za ograničene ofanzive na pravcima gde bi se nanele taktičke štete neprijatelju i dobilo na vremenu.“^[19]

Sa crnogorske strane, kralj Nikola i njegov vojni štab podržali su ideju o daljem angažovanju svojih snaga u istočnom delu Hercegovine i Sandžaka. Cilj je bio vezati što veći broj austrougarskih jedinica, kako bi se rasteretili drugi frontovi. Iako ograničenih resursa, Crna Gora je dosledno sprovodila stratešku politiku zajedništva sa Srbijom i delovala u interesu celokupnog srpskog naroda.

Ofanzivni planovi su predviđali zajednička dejstva u rejonima Foče, Pljevalja i Višegrada. Namera je bila da se spreče austrougarske snage da se koncentrišu za veliki udar koji se očekivao preko Save i Dunava. U tom smislu, saradnja Užičke i Sandžačke vojske dobija novu dimenziju — ona više nije samo taktička, već i strategijska.

Uprkos hrabrim namerama, realnost na terenu je bila surova. Nedostatak artiljerije, municije, transporta i sanitarnih sredstava otežavao je bilo kakvo ozbiljnije napredovanje. Ipak, neke manje ofanzive su uspešno izvedene — poput napadnih manevara u rejonu Berana, Gusinja i Mojkovca, gde su crnogorske snage uz podršku srpskih jedinica uspele da povrate kontrolu nad pojedinim ključnim kotama i odbiju protivničke prodore.

Strateška procena Vrhovne komande bila je, međutim, da će se prava pretnja tek pojaviti u drugoj polovini godine, što se i dogodilo kada je u oktobru počela velika ofanziva Centralnih sila. Tada je već bilo kasno za nove ofanzivne planove, pa se celokupna strategija preusmerila na organizovano povlačenje, zaštitu odstupnice i očuvanje jezgra vojske. U tom trenutku, crnogorske snage dobijaju naročitu ulogu u pokrivanju zapadnog i jugozapadnog fronta, dok se srpska vojska povlači preko Kosova, Albanije i Crne Gore ka jadranskoj obali.

Uprkos zajedničkom cilju i bratskoj saradnji Srbije i Crne Gore tokom prvog svetskog rata, posebno u operacijama 1915. godine, brojni izazovi u koordinaciji i komunikaciji značajno su uticali na efikasnost borbenih dejstava. Problemi su proizilazili iz različitih uzroka: tehničkih ograničenja, geografskih barijera, političkih razlika, kao i nejednake vojne strukture i kapaciteta dveju država.

Najpre, geografski položaj i teško prohodan teren bili su objektivne prepreke u održavanju stabilnih i blagovremenih komunikacionih veza. Planinski reljef Sandžaka i istočne Bosne, slabo razvijena putna infrastruktura i odsustvo modernih sredstava veze (kao što su radio-uređaji, kojih gotovo da nije ni bilo u srpskoj i crnogorskoj vojsci) činili su koordinaciju sporadičnom i često zakasnelom. Izveštaji sa terena stizali su kasno, a naređenja nisu mogla biti brzo prosleđena jedinicama u pokretu.

Dalje, postojale su i razlike u strukturi komandovanja. Dok je srpska vojska imala jasno definisanu hijerarhiju i ratni plan sa centralizovanim komandovanjem, crnogorska vojska je bila više zasnovana na lokalnim jedinicama, sa snažnom ulogom plemenskih vođa i komandanata.

Ova razlika često je dovodila do neusklađenosti u dejstvima, jer nije postojao jedinstven sistem izveštavanja i procene situacije na terenu. Na primer, dok je jedna strana smatrala da je potrebno povući se i reorganizovati, druga je očekivala napad i ubrzanje tempa borbi.

Poseban problem predstavljala je različita logistička podrška. Srpska vojska je imala nešto organizovaniji sanitetski i transportni sistem, ali je često morala da deli resurse sa crnogorskim jedinicama, koje nisu raspolagale dovoljno opreme. Ovo je dovodilo do nerazumevanja i povremenih trzavica na terenu, jer je svaka strana nastojala da zaštiti sopstvene kapacitete u uslovima krajnje oskudice.

Komunikacija na diplomatsko-političkom nivou takođe je imala svoje izazove. Iako su Srbija i Crna Gora bili saveznici, postojale su određene razlike u političkim prioritetima i percepciji rata. Srbija je bila u centru pažnje Antante, imala čvršću spoljnopolitičku poziciju i aktivnije kontakte sa saveznicima, dok je Crna Gora često bila zapostavljena u međunarodnim krugovima, što je dovodilo do nezadovoljstva i osećaja izolovanosti. To se prenosilo i na operativni nivo, gde je u nekim slučajevima izostajala puna podrška ili blagovremeno obaveštavanje.

Sve ovo je rezultiralo smanjenom efikasnošću u određenim momentima. Na primer, tokom povlačenja srpske vojske krajem 1915. godine, crnogorske trupe nisu uvek bile precizno informisane o pravcu i dinamici odstupanja, što je stvaralo praznine u odbrani i otvaralo prostor za neprijateljske proboje. Takođe, koordinacija u odbrani komunikacionih pravaca, kao što su putevi preko Rožaja, Berana i Andrijevice, nije uvek bila usklađena, pa je deo vojske bio izložen dodatnom pritisku.

Iako su srpska i crnogorska vojska tokom 1915. godine nailazile na brojne izazove u koordinaciji, postoji više značajnih primera gde je sadejstvo bilo uspešno, čak i u uslovima teške ratne stvarnosti. Ove zajedničke operacije predstavljaju vredan primer bratske saradnje dvaju savezničkih vojski, motivisanih istim ciljem – odbranom nacionalnog prostora, usporavanjem prodora Centralnih sila i zaštitom civilnog stanovništva.

Jedna od najistaknutijih zajedničkih operacija odigrala se na prostoru između Pljevalja, Bijelog Polja i Prijepolja, gde su srpske jedinice Užičke vojske i crnogorske trupe Sandžačkog odreda zajednički branile strateški važan prostor koji je povezivao centralnu Srbiju i istočnu Crnu Goru.

Zahvaljujući usklađenom dejstvu, odbijeno je više pokušaja austrougarskih snaga da se probiju u dubinu crnogorske teritorije, što je doprinelo stabilizaciji tog dela fronta tokom kritičnih nedelja.

Borbe kod Višegrada od 22. oktobra-02. novembra

Borbe kod Višegrada počinju 22. oktobra 1915. godine, kada austrougarska 62. divizija generala Kalzera prelazi Drinu južno od Višegrada i probija se ka srpskoj teritoriji. Cilj neprijatelja je nastupanje pravcem Višegrad–Užice. Sandžačka vojska pruža žestok otpor i zadržava Kalzerove trupe kod Višegrada. Istog dana srpska Vrhovna komanda naređuje crnogorskim snagama da štite odstupnicu srpske vojske koja se povlači ka Moravi. Serdar Janko Vukotić na zahtev Srbije šalje u pomoć ne jednu, već dve brigade — Gornjovasojevićku i Sandžačku — od kojih formira Kosovski odred pod komandom Luke Gojnića. Odred broji oko 3.000 ljudi i ima artiljerijsku i mitraljesku podršku. Crnogorci nude i municiju i naoružanje iz Peći i Kosovske Mitrovice. Ipak, već 23. oktobra iz Srbije stiže novo naređenje — odred treba usmeriti ka donjem Limu, a ne u Makedoniju. U međuvremenu, Donjovasojevićka brigada dobija naređenje za povlačenje ka Zlatiboru, uz borbeno obezbeđenje. Vukotić naređuje I Sandžačkoj diviziji da pređe Lim i uhvati vezu sa Užičkim odredom. Ona 24. oktobra zauzima položaje na liniji Varda–Vranovina–Paštan brdo–Vihra.Istog dana Kosovski odred prelazi Lim kod Priboja i raspoređuje se udesno od I divizije, čime se front Sandžačke vojske produžava za 10–15 km. Austrougari imaju logističke teškoće, visok vodostaj Drine i probleme sa snabdevanjem. Situacija na srpskom frontu je kritična — Bugari osvajaju Skoplje, Vranje i presecaju komunikacije prema jugu.Vojvoda Putnik 23. oktobra upozorava crnogorsku komandu da je pravac ka Novom Pazaru veoma osetljiv. Kalzer pokušava da obezbedi desno krilo i stabilizuje front. Vukotić 24. oktobra objedinjuje I diviziju i Kosovski odred pod jedinstvenu komandu Luke Gojnića. Borbe se intenziviraju na položajima oko Vihre, Bujaka i Macuta.

Plan serdara Vukotića je bio da u sadejstvu sa srpskim Užičkim odredom napadne istočnu obalu Drine. Međutim, povlačenjem Užičkog odreda 26. oktobra, taj plan propada. Kalzer tada koncentriše snage na proboj Gojnićevih položaja. Žestoke borbe vode se 26. i 27. oktobra oko Suhe Gore, Bujaka, Vihre i Drinskog.Austrougari zauzimaju Suhu Goru, ali crnogorci imaju uspeha kod Macuta i Malih Bijelih Brda. Naredna dva dana, 28. i 29. oktobra, donose odlučujuće borbe. Crnogorci ponovo zauzimaju Suhu Goru i Dobrun, ali neprijatelj u kontranapadima osvaja Suhu Goru, Crni Vrh, Granje i Dobrun.Borbe dobijaju karakter obostranih juriša, sa čestim promenama položaja. Kalzer 29. oktobra uvodi sve snage u napad, smatrajući da je nastupila faza odluke. Crnogorska Vrhovna komanda istog dana upozorava da Sandžačka vojska mora odbraniti pravac ka Novom Pazaru po svaku cenu.Vukotić naređuje povlačenje, ali Gojnić odlučuje suprotno i naređuje napad za noć 30/31. oktobra. Istovremeno, Kalzer šalje 9. landšturmsku brigadu u napad prema Vranovini. Borbe 31. oktobra dobijaju karakter bliskih, noćnih okršaja, u kojima je neprijatelj odbačen preko Rzava, ali ključne tačke ostaju podeljene.Do 2. novembra borbe se nastavljaju bez značajnijih pomaka. Potom 62. divizija prelazi u defanzivu i izveštava „bez promene“. Višegradska faza operacije time je okončana. Crnogorska Sandžačka vojska svojom odlučnom odbranom sprečava prodor u bok srpske vojske i omogućava joj organizovano povlačenje preko Kosmeta.

Borbe na Javoru

U poslednjoj nedelji oktobra i početkom novembra 1915. godine, vode se žestoke borbe na prostoru između Lima i Rzava, na položajima kao što su Vihra, Bujak, Suha Gora i Vranovina. U isto vreme, Bugari presekavši srpsku odstupnicu preko Makedonije, ostavljaju jedini slobodan pravac ka Crnoj Gori. Serdar Janko Vukotić, svestan težine situacije, 2. novembra šalje Kučko-bratonošku brigadu ka Crnom Vrhu da brani pravac Kokin Brod–Nova Varoš. Istovremeno, brigada dobija zadatak da ostvari vezu sa crnogorskim snagama na Zlatiboru i eventualno sa srpskim trupama. Videvši povoljnu priliku, feldmaršal Makenzen 5. novembra naređuje Kevešu da napadne dolinu Lima i obuhvati srpske snage s istoka. Keveš tada pokreće veliki napad iz pravca Požege i Moravice, sa ciljem da preko Ivanjice, Sjenice i Nove Varoši izbije ka Novom Pazaru. Sandžačka vojska u tom trenutku nema kontakt sa srpskom vojskom. Vukotić 6. novembra premešta štab iz Čajniča u Pljevlja, a 8. u Prijepolje. Da bi osigurao prostor između srpskih i crnogorskih trupa, šalje izviđačku četu na Javor, a 7. novembra za njom kreće i cela Lovćenska brigada. Po dolasku na Javor, odmah ulaze u borbu sa neprijateljem koji nastupa iz pravca Ivanjice. Na Javoru se već 8. novembra vode prvi ozbiljni sukobi. Vukotić 10. novembra šalje i Kolašinsku brigadu, od koje sastavlja Javorski odred pod komandom Petra Martinovića. Kako snage pristižu, odmah stupaju u borbu. Od 8. do 16. novembra vode se krvavi okršaji na liniji Javor–Mučanj. Položaji često prelaze iz ruke u ruku, uključujući i ključni Karađorđev šanac.

Čevsko-Bjelički bataljon dobija naređenje da po svaku cenu zadrži Karađorđev šanac, koji je tokom jednog dana tri puta osvajan i gubljen. Na kraju ga zadržavaju Crnogorci, uz velike gubitke. Sam komandant Gardašević biva teško ranjen. Vukotić u izveštaju Cetinju ističe da je upravo taj položaj od ključne važnosti za celu odbranu. U međuvremenu, Kučko-bratonoška brigada uspešno brani pravac ka Novoj Varoši od snaga generala Rajnela. Na Mučnju, položaji su privremeno zauzeti od strane brigade Štrajta 13. novembra. Vukotić hitno šalje pojačanje – Rovački bataljon i delove Lovćenske brigade. U silovitom protivnapadu, kapetan Vlahović uspeva da povrati položaje. Istovremeno, na levom odseku kod reke Kušića, Sorsić pokušava proboj. Komandant Martinović šalje Pješivački i delove Lješanskog bataljona. Komandant Šćepan Mijušković umesto odbrane odlučuje da napadne. Njegov iznenadni juriš slama napad cele Švarcove brigade, zarobljava 50 vojnika i dobija dragocenih 24 sata. Borbe na Javoru traju do 16. novembra. Uprkos brojnoj nadmoćnosti neprijatelja (odnos 7:1), crnogorske snage uspevaju da zadrže položaje. Naredba Makenzena od 5. novembra da se izbije u dolinu Lima – ostaje neispunjena. Herojskom odbranom Sandžačke vojske na Javoru i Karađorđevom šancu, zaustavljen je prodor austrougarskih snaga i očuvana srpska odstupnica.

Povlačenje Sandžačke vojske sa Javora i zauzimanje novih položaja

Nakon naređenja od 14. novembra, Vukotić počinje izvlačenje Javorskog odreda sa položaja, koji 22. novembra stiže u rejon Rožaja, gde se priključuje Sandžačkoj vojsci. Kučko-bratonoška brigada ostaje kod Brodareva, čuvajući pravac ka Sjenici. Vukotićev štab se 20. novembra premešta u Kolašin, a Sandžačka vojska zauzima odbrambene položaje duž Lima i Tare, na prostoru od Šćepan Polja do Čakora. Glavna odgovornost je bila odbrana pristupa Kolašinu i Mojkovcu. Srpska vojska se u međuvremenu odlučuje na povlačenje preko Crne Gore i Albanije, a zaslugom Sandžačke vojske to postaje izvodljivo. Vrhovna komanda odobrava Vukotićev raspored 23. novembra. Sandžačka vojska u tom trenutku broji oko 16.000 ljudi, 26 mitraljeza i 47 topova. Druga sandžačka divizija (general Pavle Vuisić) brani odsek Tare od Šćepan Polja do Dobrilovine. Ta divizija se oslanja na Durmitorsku i Sandžačku brigadu.
Vasojevićki odred, pod vojvodom Lakićem Vojvodićem, štiti dolinu Lima i komunikacije ka Peći i Andrijevici. Njega čine Gornjo- i Donjovasojevićka brigada,uz jedan regrutski bataljon. Centralni položaj – Mojkovačka vrata – brani I Sandžačka divizija brigadira Petra Martinovića, sa oko 4000 ljudi. Nju čine Kolašinska, Bjelopoljska i Uskočko-drobnjačka brigada, uz artiljeriju i dva regrutska bataljona.
Rezervu Sandžačke vojske čine četiri brigade: Lovćenska, Kučko-bratonoška, Uskočko-drobnjačka i Dečanska. Austrougarske snage na ovom pravcu čine delovi 8. i 10. korpusa, kao i 59. samostalna brigada.Na pravcu I Sandžačke divizije nastupaju 62. divizija i brigada „Švarc“, sa ukupno oko 14.000 ljudi, uključujući pešadiju, artiljeriju i konjicu.
Ovaj pravac, koji vodi od Kolašina ka Mateševu i Podgorici, bio je najosetljiviji jer je direktno ugrožavao srpsko povlačenje.
Naredba crnogoske Vrhovne komande Janku Vukotiću glasila je:

„Položaji na Tari moraju se braniti do posljednjeg čovjeka!“^[20]

Bitka kod Mojkovca u januaru 1916. godine, iako tehnički pripada početku naredne godine, rezultat je operacije koja je pripremana u poslednjem kvartalu 1915. godine. U toj bici crnogorska vojska, pod komandom serdara Janka Vukotića, efikasno je zadržala austrougarske jedinice, čime je omogućeno povlačenje srpske vojske preko Albanije ka Jadranskom moru. Ovo je jedan od najsvetlijih primera efikasnog sadejstva, iako formalno nije postojala zajednička komanda. Srpska komanda se oslanjala na požrtvovanost crnogorskih snaga i ta podrška bila je od presudnog značaja za spas glavnine srpske vojske.

„Još jedan primer efikasne saradnje bila je odbrana komunikacionih pravaca u Sandžaku. Užička vojska je postavila snažne odbrambene položaje u dolini Lima, dok je crnogorska strana kontrolisala uzvišenja i prirodne barijere. Komandna saradnja, razmena izviđačkih podataka, snabdevanje i čak razmena sanitetskog osoblja bili su dobro organizovani u tim trenucima, što svedoči o visokom nivou međusobnog poverenja i sposobnosti da se deluje kao jedinstven front.“^[21]

U više navrata tokom oktobra i novembra 1915. godine, srpske i crnogorske snage su razmenjivale artiljerijsku podršku preko granica svojih zona odgovornosti, čime su pružale podršku u odbrani ključnih položaja. Iako se radilo o ograničenim resursima, to je bio snažan signal o bratskom odnosu i borbi zajedno uprkos različitim mogućnostima.

Ove zajedničke akcije su se odvijale u uslovima teške logistike, gladi, bolesti i iscrpljenosti, što samo pojačava njihovu istorijsku vrednost. Njihov uspeh nije se merio samo osvojenim teritorijama ili zadržanim položajima, već i duhom zajedništva, žrtvovanja i istrajnosti u zajedničkoj borbi protiv nadmoćnijeg neprijatelja.

4. MOJKOVAČKA BITKA 1915. GODINE

Mojkovačka bitka, koja se odigrala 24. i 25. decembra 1915. godine (6. i 7. januara 1916. godine), predstavlja jedan od najznačajnijih događaja u istoriji srpsko-crnogorske saradnje tokom Prvog svetskog rata. Ova bitka je završni čin zajedničkog srpsko-crnogorskog otpora u toku ratnih dejstava 1914-1915. godine i direktan rezultat strateškog povlačenja srpske vojske preko Crne Gore i Albanije.

Crnogorska strana, svesna uloge koju ima u ovom planu, donela je ključnu odluku da, uprkos velikim žrtvama i nedostatku resursa, pruži poslednji otpor austrougarskim trupama kod Mojkovca. Serdar Janko Vukotić, komandant Sandžačke vojske, bio je u potpunosti svestan da je od tog otpora zavisila sudbina cele srpske vojske. On je, uz podršku kralja Nikole, odlučio da se linija fronta ne sme povući, već se mora odbraniti po svaku cenu, makar i po cenu života čitavog korpusa.

Uoči Mojkovačkog boja

Posle devedeset i tri dana neprekidnih borbi, crnogorska Sandžačka vojska se 23. decembra 1915. godine našla na položajima kod Mojkovca i duž obale reke Tare. Njen zadatak bio je izuzetno težak i jasan: da „do posljednjeg čovjeka“ zaustavi napredovanje austrougarskih trupa i time omogući izvlačenje srpske vojske preko teritorije Crne Gore i Albanije, u skladu sa planom vojvode Radomira Putnika.

Zima te 1915. godine bila je jedna od najsurovijih u celom veku, dobro upamćena u kraju oko Mojkovca. Visina snežnog pokrivača premašivala je jedan metar, a temperature su se spuštale do minus 25 stepeni Celzijusa. Sneg je neprekidno padao, a snažan i naletima žestok vetar pravio je visoke smetove, tako da je u mnogim predelima jedino nebo bilo vidljivo.

Vojnici Sandžačke vojske nalazili su se na svojim položajima, iscrpljeni dugim ratovanjem, gladni i slabo opremljeni za surove uslove. Grejali su se pored vatri koje su telima zaklanjali od naleta vetra, trudeći se da vatre ne ugase i da sačuvaju bar nešto toplote. Da bi ohrabrili mlade i neiskusne borce, stariji su pričali o prethodnim ratovima, o slavnim pobedama kod Fundine, Vučjeg Dola, Skadra… U pozadini su se čuli i zvuci gusala. Hrana nije bila podeljena već ko zna koji put, ali niko je nije ni tražio. To je bila vojska naviknuta na lišavanje, koja je „o svome ruhu i kruhu“ ratovala.

Osvanuo je 25. decembar 1916. godine — Badnji dan. Na hladnoći koja je lomila i kamen i drvo, Crnogorci su bili u rovovima. Među njima je bilo mnogo veterana, iskusnih ratnika koji su već preživeli nekoliko ratova, ali su na položajima bila i dva regrutska bataljona, sačinjena od najboljih mladića Crne Gore, uzrasta od 18 do 22 godine, školovanih i pripremanih za rat po modernim principima.

Petar Vlahović, jedan od učesnika Mojkovačke bitke, ostavio je sledeće svedočanstvo o 24.decembru:
„Osvanulo je svježe zimsko jutro. Iako su se vojnici pod granama drveća pokriveni snijegom osjećali kao u kakvim tunelima, primijetili su rumen zore. U stoljetnjoj bukovoj šumi, u dubokom snijegu, u najsurovijim vremenskim uslovima vojnici umorni premrzli sklanjali su se ispod drveća da bi se malo zaštitili od sniježne mećave. Vatra se nije smjela paliti, izuzev na dobro skrivenim mjestima, da se ne bi otkrio položaj. Studen se uvukla u svakog od nas, krv se ledi u žilama…“.^[22]

Austrougarske jedinice bile su već nadomak Mojkovca, ali su zaustavljene. Nije im uspevalo da probiju front, što je primoralo Vrhovnu komandu monarhije da izvrši novu pregrupisanost snaga, sa ciljem da konačno razbiju i unište crnogorsku vojsku. Motivi nisu bili samo vojne prirode — bili su duboko istorijski. General Franc Konrad fon Hecendorf, načelnik austrougarskog generalštaba, nije zaboravio stara neprijateljstva — od podrške Crnogoraca ustanicima u Krivošijama još u XIX veku, pa sve do nastupanja Sandžačke vojske ka Sarajevu 1914. godine. Sada mu se ukazala prilika za osvetu.

Položaji oko Mojkovca bili su prirodno ograničeni — na severu planinom Buren, na istoku rekama Ljubovijom i njenom pritokom Bistricom, na jugu masivom Bjelasice, a na zapadu rekom Tarom. Strme, šumovite padine Bjelasice spuštale su se prema Tari, Lepešnici i Ljuboviji, dok se jedna posebna kosa, preko Medenog guvna, Razvršja i Uloševine, vezivala za Gradac i Kom, stvarajući prirodnu vezu između Bjelasice i Burena. Središnji deo ovog prostora preseca rečica Lepešnica, uvek gazna, u čijoj dolini se spajaju padine obe planine.

Na celom ovom terenu nije postojao nijedan uređen put. Jedina veza bio je uski seoski put koji od Mojkovca preko Uloševine silazi u dolinu Lepešnice i Ljubovije, odakle se jednim krakom pružao ka Bijelom Polju, a drugim preko Oboda Kaljića prema Šahovićima. No i taj put, u uslovima mojkovačke zime, često bi bio potpuno neprohodan zbog velikih snežnih smetova i nanosa.

Početak bitke

General Rajner izdao je naredbu za napad 24. decembra, na sam Badnji dan, očekujući da Crnogorci neće voditi borbe na veliki praznik. Računao je na to da će mnogi vojnici biti kod kuće sa porodicom. Ali se prevario. Čim je započela artiljerijska priprema i odjeknuli prvi plotuni, pokazalo se da su na najvažnijim položajima — Razvršju, Bojnoj Njivi i Uloševini — svi crnogorski borci bili na svojim mestima, spremni da dočekaju neprijatelja.

U sedam ujutru, Šesti mađarski kraljevski puk krenuo je u napad na položaje Kolašinske brigade na Razvršju i Bojnoj Njivi. Kolašinci su hrabro dočekali udar neprijatelja koji je nastupao punom snagom. Na predstraži se nalazio Donjomorački bataljon pod komandom poručnika Mihaila Rakočevića, zamenika komandanta. Prvi udar pao je upravo na njega. Borba je dobila na žestini — smenjivali su se juriši i protivjuriši, a položaji su više puta menjali vlasnika. Donjomoračani su uspeli da zadrže glavni položaj sve do dva sata popodne. Više bajonetima i srcem nego pucnjavom, uspeli su da zaustave navalu i nanesu napadaču teške gubitke.

Istog dana, Petar Vlahović je zabeležio: “Bojna Njiva izgledala je stravično. Kroz ugaženi i okrvavljeni snijeg svuda su ležali jezivi svjedoci surove borbe. Mrtvi vojnici mogli su se vidjeti na svakom koraku tog krvlju nalivenog terena. Oprema, puške, rančevi, fišeklije… bili su razasuti svuda unaokolo. Po koji ranjenik, krvav, promrznut davao je posljednje znake života!”^[23]

Slika 4: Crnogorski mitraljezi na položaju na Razvršju

Oko pola dva popodne, komandant Kolašinske brigade, brigadir Miloš Medenica, poslao je izveštaj: “Sada sam stigao na položaj. Junačkim jurišem i zaobilaženjem, poslije uporne borbe, neprijatelj je slomljen. Mrtvih neprijateljskih vojnika ima masa. O našim gubicima još nemam izvještaj, ali je priličan broj. Držanje boraca je za svaku pohvalu. Docnije ću poslati podrobniji izvještaj.”^[24]

U popodnevnim časovima, posle neprestanih juriša, Donjomorački bataljon je bio prinuđen na povlačenje. Iako je neprijatelj uspeo da osvoji Bojnu Njivu, nije probio ostale položaje Kolašinske brigade na Uloševini i Razvršju — posebno važnim tačkama. Za Austrougare, Razvršje je bilo od presudnog značaja jer bi njegovim zauzimanjem otvorili put kroz mojkovački tesnac. Donjomorački bataljon, već proređen i iscrpljen, nije više mogao samostalno da drži Uloševinu, na koju je neprijatelj sve žešće nasrtao. Brigadir Medenica je stoga u borbu uveo Kolašinski bataljon Novelje Milijića i Lipovski bataljon Vasa Dožića.

Sam general Rajner je lično predvodio napad na Razvršje, svestan njegove strateške vrednosti. Borbe su bile žestoke, sa promenljivim uspehom, tokom celog dana. Iako je uspeo da zauzme Uloševinu, Crnogorci su odbranili Razvršje. Sa dolaskom noći, borbe su prekinute. Kolašinska brigada je držala Razvršje, dok su Austrougari ostali na Bojnoj Njivi i Uloševini. Badnji dan, 6. januar, završen je bez odlučujuće pobede na bilo kojoj strani, uz velike gubitke.

U izveštaju brigadira Petra Martinovića, komandanta Prve sandžačke divizije, stoji: “Kolašinska brigada je imala 55 poginulih i 101 ranjenog borca, a samo Donjomorački bataljon 19 poginulih i 50 ranjenih”.^[25]

Novak Rakočević iz Trebaljeva opisao je kako su izgledale borbe:
„Naši junaci, vitezovi jurišaju na neprijatelje, natrag neće i da mogu. Pravac znaju, on je jedan – samo naprijed protiv zlog tuđina. Padaju mrtve i ranjene glave, jedni padaju drugi na mjesto njih pritrčavaju. Ginu i tako redom… Trebalo se boriti i ginuti. A sa svojih nepunih 16 godina želio sam živjeti. Ali, rat ne pita ko si, ni koliko ti je godina? I kao vjetar te nosi…”^[26]

Svoja sećanja ostavio je i Tadiša Čogorović iz sela Vojkovići:
“Bojište je bilo prekriveno poginulima. Neprijatelj nije imao vremena da svoje sahrani, a mi smo samo manji broj sahranili. Nesahranjene vuci su rastrzali.”^[27]

Na desnom krilu Prve sandžačke divizije i kod jedinica odbrane Tare tog dana neprijatelj nije postigao uspeh. Do kraja dana i tokom noći vođene su manje borbe, uglavnom slabog intenziteta. Na položajima Bjelopoljske brigade borbe su ipak bile žešće, sa većim brojem poginulih. U tim borbama poginuo je i brigadni barjaktar, Milivoje Bošković.

Taktička situacija na bojištu posle prvog dana

Kako su već prvog dana austro-ugarske snage zauzele Bojnu Njivu i Uloševinu, pretila je opasnost da neprijatelj ugrozi i ključni položaj odbrane Sandžačke vojske. Da bi ih u tome sprečila morala je po svaku cenu da ih povrati. Po proceni Komande Sandžačke vojske i serdara Janka Vukotića, sledeći je dan bio presudan. Istovremeno, uljuljkana početnim uspesima, austro-ugarska vojska se spremala za nastavak ofanzive. Plan je bio jednostavan – sa prvim jutarnjim zracima narednog dana, jurišom osvojiti odbrambene položaje Sandžačke vojske i prisiliti je na predaju.

Predstojeća noć uoči pravoslavnog Božića, verovatno je bila najteža u vojnoj karijeri oba komandanta – divizijara i serdara Janka Vukotića i generala Vilhema fon Rajnera. Oba su dobro znali šta žele za naredni dan koji je, jasno je to obojici, presudan – dan odluke. Ali, daleko je teže bilo serdaru Janku, jer od njega i njegove vojske zavisi i sudbina Crne Gore i preostalog dela srpske vojske, koji se povlačio od Podgorice ka Skadru. Nije izdržao da sutrašnji dan dočeka u štabskoj kancelariji u Kolašinu, već kada je noć bila poodmakla i pošto je ritualno založio badnjak na sred kolašinske varoši, napustio je Kolašin.

Serdar Janko je sa pratnjom i ćerkom Vasilijom pošao kroz snežnu i vetrovitu noć ka Mojkovcu. U štab komandanta Prve sandžačke divizije, brigadira Petra Martinovića, u Štitarici stigao je pred noć i zatekao na okupu sve komandante brigada i članove divizijskog štaba. Pozdravio se sa svima, seo pored obilne vatre koju su založili, očekujući njegov dolazak. Započeo je razgovor o situaciji na frontu, o izglednoj borbi, daljim planovima.

U toku razgovora serdar Janko, pored ostalog, rekao je i ovo:

“Moji sokolovi, Badnji dan i Božić su stara slava naše junačke Vojske! Znaju to oni i zato će sjutra žešće nego danas, navaliti da nas unište, zajedno sa tim svetinjama. Zato, Petre, moraš ih odbaciti i povratiti naše izgubljene položaje na Bojnoj Njivi i Uloševini po svaku cijenu. Druge nam nema…” ^[28]

Bilo je to i naređenje serdara Vukotića izdato pred ponoć uoči Božića – da se Bojna Njiva i Uloševina moraju zauzeti i proterati neprijatelj sa tih položaja. Smatrao je iskusni vojskovođa da će protivnapadom najbolje odbraniti položaje na Mojkovcu i Tari, makar i po cenu velikih gubitaka. to je bila hrabra odluka, a i dokaz velikog poverenja koje je serdar imao u svoje komandante i vojnike.

Komandant Prve sandžačke divizije brigadir Petar Martinović je izdao zapovest svojim jedinicama za napad, koja se, uglavnom, sastojala u sledećem:

„Uskočki bataljon poručnika Ljubomira Aleksića, iz Drobnjačko-uskočke brigade, komandijera Jovana Žižića, ima zadatak da od sela Rakite napadne uzvodno, desnom stranom Lepešnice u lijevi bok i pozadinu neprijatelja, koji se nalazi na Bojnoj Njivi i Uloševini i time olakša napad Kolašinskoj brigadi, koja će napadati sa fronta. Bataljon izvršava zadatak pod neposrednom komandom komandanta divizije, a po naređenju koje će biti dostavljeno po izlasku bataljona na borbeni položaj.“ ^[29]

Borbeni položaji:

• Kolašinska brigada brigadira Miloša Medenice ima zadatak da sa svojih položaja na Razvršju napadne neprijatelja koji se pred njom nalazi i protera ga preko Lepešnice.
• Treći regrutski bataljon kapetana Marka Samardžića i Prvi poručnika Petra Đuraškovića napašće Bojnu Njivu, zauzeti je i proterati neprijatelja u pozadini Lepešnice.
• Izviđački odred kapatana Krsta Popovića koji se nalazi na položaju od Slijepač-mosta do Brzave, odbiće eventualni napad neprijatelja na njegovom pravcu.
• Poljski bataljon kapetana Sekule Boškovića brani prilaze na Tari do Donjih Polja, a dalje, nizvodno, ostali bataljoni Bjelopoljske brigade kapetana Grujice Grdinića i Durmitorske brigade majora Vula Kneževića.
• Artiljerija, kojom komanduje major Milo Đukanović, sa svojih položaja na Podbišću, Prepranu, Bjelojevićima, Mučnici i Majstorovićima, potpomaže napad svih jedinica.
• Drobnjački bataljon kapetana Nikole Ružića biće u divizijskoj rezervi kod sela Štitarice, na levoj obali Tare.

Istovremeno, i komanda austrougarske vojske je pripremala svoje jedinice za nastavak ofanzive, koje su se nalazile u sljedećem rasporedu:

• Brigada generala Rajnera na Bojnoj Njivi i Uloševini.
• Brigada generala Švarca na sjevernim padinama Razvršja.
• Brigada pukovnika Špindlera u Prošćenju.
• brdska brigada pukovnika Karpelusa prema Izviđačkom odredu kapetana Popovića.

Slika 5: Situacija na Mojkovcu u toku bitke

Serdar Janko Vukotić je noć između 24. i 25. decembra ^[30] proveo u Štabu I sandžačke divizije, u Štitarici. Dugo je razgledao planove pripremljene za sutrašnji napad. Znao je da samo dobra taktika vodi uspehu. Dobro je poznavao slabe tačke protivnika, i opredelio se za protivnapad i borbu izbliza – na nož i bajonet, jer je u takvim masovnim sudarima crnogorski vojnik bio bez premca. U velikoj oskudici vojske i naoružanja odlučio se za taktiku koja mu omogućava stalnu inicijativu i slobodu akcije. Znao je da je crnogorski vojnik neuporedivo pogodniji za napad nego za odbranu. Na osnovu svega ovoga on je doneo neobičnu ali hrabru odluku – da slabiji branilac preduzme napad na neuporedivo jačeg napadača.

Drugi dan bitke 25. decembar 1915.^[31]

Slika 6: Crnogorski Alal-barjak

Napad Uskočkog bataljona

U osvit zore, na Božić 25. decembra 1915. godine, komandant Sandžačke vojske, serdar Janko Vukotić je na Prepranu, na svojoj osmatračnici. Sa njim su njegova ćerka Vasilija, koja ga je pratila u svim ratovima koje je vodio, i komandant I sandžačke divizije, brigadir Petar Martinović, sa svojim štabskim oficirima.

Prema odluci, Uskočki bataljon koji se nalazio na desnom krilu u rejonu sela Rakite, napad otpočinje u šest sati ujutro iznenadnom i snažnom vatrom s boka i po mogućstvu s leđa, a u sedam sati Kolašinska brigada.

Prema planu, Uskočki bataljon je u šest sati izjutra pošao iz sela Rakite za Gilonoge u nameri da se položaju za napad, pod zaštitom noći i guste šume, privuče neopažen od neprijatelja. U tome je i uspeo. Po dolasku na polazni položaj, komandant bataljona, poručnik Ljubomir Aleksić, izdao je zapovest za napad, koju mu je po svom ađutantu – poručniku Đurezi Božoviću, komandant divizije dostavio. Po izdatoj zapovesti bataljon je otpočeo nastupanje kroz gustu šumu i u sedam sati se susreće sa neprijateljem, koji je, takođe, krenuo u napad, u nameri da proširi svoj jučerašnji uspeh. Pala je komanda: “Juriš, ko je Crnogorac!” Poletjeli su Uskoci i, u snegom zavejanim mojkovačkim gorama, na ledom okovanim visovima, došlo je do sudara u susretu dve vojske, do borbe prsa u prsa – na sablju i bajonet. Uskočki bataljon je vodio žestoku borbu, bez predaha. Kako su komande padale da se ide napred, plotuni su se povećavali, bili su još žešći. Vojnici, po snegu i ledu, između stoletnih stabala – kidišu na neprijatelja, kao da su dobili krila. Lakoća sa kojom su se ovi junaci hvatali za neprijateljski nož i na nož dočekivali neprijatelja bila je zadivljujuća. ^[32]

Kolašinci su jedva prešli 100 do 200 metara kada su u gustoj šumi naišli na neprijatelja, koji je pošao u napad i podišao njihovim položajima, s ciljem da zauzme Razvršje. Sukobili su se sa 6. kraljevskim ugarskim pukom i započela je borba u susretu

„Borba Uskočkog bataljona, nije ništa drugo nego jedan niz krvavih juriša i protivjuriša” – piše Ljubomir Aleksić, tadašnji komandant bataljona, u svojim sjećanjima – i nastavlja: “Svi smo u pokretu, i mi i neprijatelj, snijeg je dvometarski, napadao je noću i stalno pada. Mećava ga razvijava i pravi velike namete i smetove… Bojište, vri, ključa – neprijatelj napada, naši ne uzmiču. Artiljerija bezobzirno tuče po nama: granate riju, eksplodiraju, dižu u vis hrabre Uskoke, komadaju ih u vazduhu. Nastaje opšta klanica – padaju mrtve glave, ranjenih je mnogo. Pruža se pomoć i previjaju rane onima kojima još ima spasa, a mrtve snijeg zatrpava.” ^[33]

Uprkos tome što su elitne jedinice austrougarske vojske bile tri do četiri puta brojnije, Uskoci su, u toku čitavog dana, u borbi delovali snažnije i organizovanije. Pri kraju dana komandant bataljona je bio prinuđen da u borbu uvede i posljednju bataljonsku rezervu, jer je bataljon imao mnogo žrtava.

Desno, na Razvršju bori se Kolašinski bataljon. Poručnik Aleksić naređuje desnokrilnoj četi da uhvati vezu sa Kolašincima i uskoro su se našli jedni pored drugih – Kolašinci i Uskoci. Komandant Kolašinskog bataljona Novelja Mijić hrabri svoje vojnike: “Drži te se, Kolašinci! Uskoci su pored vas, oni neće popustiti dok ijednog od njih traje”. Krenuli su zajedno na neprijatelja – Kolašinci i Uskoci, jurišali su i odbijali juriše, a “sneg se crvenio i kopnio dok se iz njega pušila krv mrtvih i ranjenih junaka” ^[34]– zapisao je hroničar.

Uskoci su odolevali napadu neprijatelja u toku čitavog dana, vezujući za sebe čitavu brigadu generala Švarca. Noć je prekinula borbu. Ostatak bataljona se prikupio na Pržište. Gubici su bili veliki. Od 400 vojnika – 70 je ostalo na bojištu, a njih 68 je ranjeno. Svaki drugi oficir je bio ranjen – u borbama prsa u prsa. Ukupno je trećina bataljona izbačena iz stroja. Među poginulima je kapetan i barjaktar sa Vučjeg dola Joko Poleksić, barjaktar Rade Giljan i oficir Radojica Žižić, a ranjeni su barjaktar Jovan Kršikapa i komandiri 1. i 2. čete – oficiri Kosta Aleksić i Milisav Cerović.

Uskočki bataljon je, hrabrošću kojoj teško da ima premca, svojom borbom, na Božić 7. januara, olakšao Kolašinskoj brigadi udar na Bojnu Njivu. Time je u potpunosti izvršio svoj zadatak.

Kolašinci napadaju

Kolašinska brigada sa svojim bataljonima: Kolašinskim, Lipovskim, Gornjomoračkim i Rovačkim, počela je borbu sat kasnije od Uskočkog bataljona, koji je vezao za sebe znatne snage neprijatelja i olakšao učinak Kolašinskoj brigadi, koja je napadala na glavnom pravcu fronta – prema Bojnoj Njivi.

Kolašinci su jedva prešli 100 do 200 metara kada su u gustoj šumi naišli na neprijatelja, koji je pošao u napad i podišao njihovim položajima, s ciljem da zauzme Razvršje. Sukobili su se sa 6. kraljevskim ugarskim pukom i, u 7 sati ujutro, započela je borba u susretu – ne tako čest oblik ratovanja. U prvom naletu su probili neprijateljev borbeni poredak i odbacili ga prema Uloševini i Lepencu. Ovim svojim uspehom Kolašinska brigada je stvorila povoljne uslove za opšti protivnapad cele divizije, na čitavoj dužini fronta.

Pet bataljona i dve čete izviđača Kolašinske brigade i Prvi i Treći regrutski bataljon iz Drobnjačko-uskočke brigade krenuli su u siloviti protivnapad. U borbu se kasnije uključila i glavnina Drobnjačkog bataljona. Juriši i protivjuriši ređali su se čitavog dana, bez prestanka.Glavni udar je prema Bojnoj Njivi i Razvršju gde je napadao Rovački bataljon pod komandom Milenka Vlahovića. Rovčani su u snažnom protivjurišu uspjeli da zavladaju golom kosom koja se sa Razvršja spušta ka Bojnoj Njivi. Bataljon je pretrpeo znatne gubitke – poginuo je komandir mitraljeske čete, kapetan Mrkoje Bećković i oficir Sava Rogić, a ranjen je komandir 3. čete kapetan Aleksa Bojić.

Kritični moment na bojištu je nastupio oko tri sata posle podne, kada je 205. austrougarska brigada uvela u borbu svoje poslednje rezerve, i time brojčanu prevlast još više pojačala. Rovčani su ih dočekali snažnom vatrom, ali su pod naletom brojnijeg i jačeg neprijatelja bili primorani da se povuku nešto unazad – u gustu šumu na desnoj obali Rudnice. Ostali bataljoni Kolašinske brigade su zadržali svoje položaje. Neprijatelj, uprkos jakim napadima i protivnapadima, nije uspeo da izbije na glavni položaj – Razvršje.

Za uspešnost u borbi Kolašinske brigade veliki značaj su imale njene izviđačke čete. Popunjene mladim ljudima, specijalizovanim za ovu službu, predvođene sposobnim i hrabrim oficirima, one su bile i oči i uši brigade. One su stalno izviđale neprijatelja, njegove položaje, prve sa njim dolazile u dodir, prve stupale u brobu, a posljednje je napuštale.

U jurišima, regrutski bataljoni su prepolovljeni, mnogo je mrtvih i ranjenih. Ti mladi ljudi pokazali su čudo od hrabrosti, koja ih je na kraju i dovela do tolike pogibije, da su se sveli gotovo na jednu trećinu. Izginuo je cvet crnogorske mladosti. Skriveni mrakom, u gluvo doba noći prolazili su kroz neprijateljske položaje i, trudeći se da ostanu neprimećeni, prebrojavali su neprijatelja i otkrivali njegove položaje. Od podataka koje su donosili izviđači zavisile su odluke komandanata i uspeh u izvršavanju borbenih zadataka. Znali su da njihovi drugovi – saborci ne mogu ići u borbu, u juriš dok se oni ne vrate. Činili su sve da što više saznaju o neprijatelju i tako su na najbolji način doprinosili uspešnoj borbi i pomagali svojim saborcima, jer od izveštaja koje su oni prikupljali zavisili su njihovi životi. Kad je to trebalo, hvatali su se za pušku i bajonet hrabro se boreći protiv neprijatelja. Njihovo herojstvo i požrtvovanje bilo je primer ostalima.

Prema podacima Marka Cemovića, Kolašinska brigada je prethodnog i ovog dana – na Badnji dan i Božić – imala preko 400 mrtvih i ranjenih. Od toga je bilo 30 oficira i šest barjaktara. Među poginulima između ostalih su oficiri: Markoje Bećković i Sava Dragić i barjaktari Pero Dožić, Pavle Simonović, Nikola Lakićević, Mladen Perović, Radoš Vujisić, Maksim Vujisić. Među ranjenima su komandant Gornjomoračkog bataljona, komandijer Đuro Peković, kapetan Aleksa Bojić i poručnici Jovan Simović i Radule Bulatović.

Na desnom krilu od Rovačkog bataljona bila su dva regrutska bataljona – Prvi i Treći, najmlaih godišta pozvanih pod ratnu zastavu. Crnogorska vojska imala je karakter opštenarodne vojske, zasnovane na plemenskoj ili bratstveničkoj organizaciji. Za Crnogorce je svaki rat kroz istoriju bio opštenarodni i svi su – od najmlađih do najstarijih – učestvovali u odbrani zemlje. Ovi regrutski bataljoni bili su tek početak nove crnogorske vojne organizacije. S obzirom na to da su svi bili mladi, snažni i uvežbani za ratovanje, predvođeni obučenim i školovanim oficirima, njima su u Mojkovačkom boju davani specijalni zadaci. Tako su dobili zadatak da povrate položaje na Bojnoj njivi, koje su Austrougari prethodnog dana bili zauzeli.

Dva regrutska bataljona, Treći i Prvi, naišli su na Bojnoj njivi na ojačana neprijateljska utvrđenja i na rovove ispred kojih su bila tri reda bodljikavih žica. Regruti su silovito krenuli, žestoko napadaju, ali se neprijatelj još žešće brani. Prvi juriš nije uspeo. Regruti su se morali povući. Borba je začas prestala, utihnula, a onda opet počinje, žešće nego pre, i započinje drugi juriš. Regruti idu napred i ne uzmiču pred opasnošću kojoj su izloženi. Neprijateljski mitraljezi sipaju ubitačnu vatru, a artiljerija besomučno tuče. Granate eksplodiraju, dižu borce u vazduh, komadaju njihova tela. Dalje se ne može. Ni drugi napad regrutskih bataljona nije uspio. Bojna njiva je ostala u rukama Austrougara.

Božo Baucal, koji je tog 25. decembra– na Božić, jurišao sa Trećim regrutskim bataljonom na Bojnu njivu, opisujući te prve juriše, zapisao je: “Borci iako premrzli, skoro bosi i goli, gladni i umorni, u stoljetnoj šumi, po snijegu i ledu, sa starim i isluženim “moskovkama”, sa ono malo municije, bez taina i sa malo bajoneta silno su krenuli u juriš… Naši junaci, Spartanci po rođenju, čekaju komandu, poslije koje, odjednom, iz svijeh grla, jače od gromova, odjekuje: “Naprijed! Ura!”. Naši komandanti sa iskusnim sabljama, podvikuju – “Za mnom junaci!”… Neprijatelj grmi, sipa čelik i olovo, jer ga ima i previše. Naši gađaju precizno – svaki metak mora oboriti neprijatelja. Štede municiju na najbolji način, jer ostati bez nje je kobno, a kad nestane, onda rade bajoneti, uskače se u rovove – nastaje rvanje i opšta klanica”. ^[35]

Prema podacima iz Vojno-istorijskog instituta u Beogradu, samo u borbama 24. i 25. decembra brojno stanje ovih bataljona svedeno je na po 150 vojnika od 716 koliko je, po regrutskim popisima, imao svaki bataljon u početku rata. A, Božo Baucal navodi da je “Treći regrutski bataljon, nekada elitna jedinica, ostao sa 110 boraca, ili manje… Moja četa svedena je na 47 boraca od nekadašnjih 186…” ^[36]

Zauzimanje Bojne Njive

Komandant Sandžačke vojske, serdar Janko Vukotić, sve vreme se nalazio na svom komandnom mestu – na Prepranu. Sa komandantom Prve sandžačke divizije, brigadirom Petrom Martinovićem, i štabskim oficirima pratio je tok borbi na celom mojkovačkom frontu – primao izveštaje i davao naređenja. Nešto dalje od njih je komandant Drobnjačko-uskočke brigade, komandijer Jovan Žugić sa načelnikom štaba, poručnikom Jevtom Ružićem.

Kada je uvideo da Prvi i Treći regrutski bataljoni posustaju i da nisu u stanju da zauzmu Bojnu Njivu, serdar Janko je naredio komandantu Drobnjačko-uskočke brigade da Drobnjački bataljon – jedinu divizijsku rezervu – uputi na Bojnu Njivu sa zadatkom da je zauzmu po svaku cenu, i “u najkraćem mogućem roku da mi se javi sa Bojne Njive” – završio je svoje naređenje, serdar Janko Vukotić.

Slika 7: Crnogorci na Mojkovcu sa Alal-barjakom

Drobnjački bataljon koji je u svom sastavu imao sedam četa je preformiran. Od Previške, Komarske i Ivičke čete formiran je jedan bataljon, pod komandom poručnika Jevta Ružića, dotadašnjeg načelnika štaba Drobnjačko-uskočke brigade. Glavnina bataljona: Vojnička, Bioska, Timarska i Tušinjska četa, pod komandom kapetana Nikole Ružića ostala je i dalje u divizijskoj rezervi, i premeštena je iza Preprana.

Novoformirani oslabljeni Drobnjački bataljon, jačine od oko 250 vojnika, na čelu sa svojim komandantom poručnikom Jevtom Ružićem, uputio se ka Bojnoj Njivi, neposredno po dobijanju naređenja. Prešao je Drinu preko drvenog mosta kod Podbišća i produžio kroz gustu šumu desnom obalom Drine. Na položaj Trećeg regrutskog bataljona, 200 do 250 metara ispod neprijateljskih položaja na Bojnoj Njivi, stigao je oko devet sati i trideset minuta, pre podne. Smenio je bataljon Marka Samardžića koji se, prepolovljen u dva neuspela juriša na Bojnu Njivu povukao na Medeno guvno.

Posle izlaska na položaj i pripreme za napad, bataljon je, oko jedanaest i trideset krenuo u juriš. U prvoj borbenoj liniji su Komarska i Ivička četa, a Previška je u aktivnoj rezervi i kretala se pozadi levog krila prve borbene linije. Snažnom vatrom, a više srcem i hrabrošću, Drobnjaci su zauzeli prvu liniju rovova, ali ne i drugu. Snažnim protivnapadom neprijatelja su zaustavljeni i primorani da se vrate na polazni položaj. Prvi pokušaj zauzimanja položaja na Bojnoj Njivi nije uspeo.

Nakon neuspjelog pokušaja poslije kratkog predaha, poručnik Ružić je prikupljenim vojnicima ponovio odluku komandanta: “da bataljon mora, po svaku cijenu zauzeti Bojnu Njivu”, a potom je, seća se Jevto Ružić, rekao i ovo: “Drobnjaci, sokolovi sivi, pri polasku obećasmo komandantu divizije da ćemo osvojiti Bojnu Njivu. Pogledajte desno, Rovački bataljon kako krvari – hoćemo li ga izdati? Prošli juriš nije uspio što ga složno ne poduzesmo a sada ćemo moji junaci, svi zajedno i moramo uspjeti”. ^[37]

Posle kratke pripreme, u prvu borbenu liniju se svrstavaju sve tri čete: Komarska, Ivička i Previška, sada kao produženo levo krilo. Usledila je brza paljba i sve tri čete su krenule u juriš. Iznenađeni Austrougari nisu se mogli suprotstaviti silovitom napadu Drobnjaka koji su, poput zveri, uletali u rovove i na bajonet ih zauzimali – boreći se prsa u prsa sa neprijateljem. Zauzeta je prva, a potom i druga linija rovova, ispred kojih su bila po tri reda bodljikave žice.

Komandant bataljona Nikola Ružić koji je bio sa delom bataljona koji je ostao u rezervi, čim je video kako jurišaju njegovi Drobnjaci, ostavio je komandu nad jedinicama u rezervi prvom oficiru, a on se priključio Previškoj četi, kojom je komandovao njegov brat Arsenije. U drugom jurišu na Bojnu Njivu oba su ranjena.

Pod naletom Drobnjaka neprijatelj je napustio Bojnu Njivu i u panici odstupio, sa velikim gubicima. Bojna Njiva je osvojena – Drobnjački bataljon je ispunio svoj zadatak.

Za ovu pobedu Drobnjaka interesantna je činjenica da je, po mišljenju samih boraca koji su osvajali Bojnu Njivu, kao i nekih vojnih analitičara, uspehu Drobnjaka na Bojnoj Njivi, pored lične hrabrosti i neustrašivosti, doprinelo i to što su bili naoružani puškama “moskovkama” koje su za 30 santimetara bile duže od austrougarskih “mauzerki”, što je bila znatna prednost u borbi prsa u prsa.

Nakon zauzimanja Bojne Njive od strane Drobnjačkog bataljona i Gole kose, koja se sa Razvršja spušta ka Bojnoj Njivi, koju je zauzeo Rovački bataljon, na tom delu ratišta nastupilo je zatišje, sve do tri sata posle podne.

Zaključak o borbama 24. i 25. decembra

Posle 25. decembra bilo je jasno da austrougarska vojska ne može da prodre kroz “mojkovačka vrata”. To je i sam neprijatelj u svojim izvještajima priznao – da njegov predviđeni cilj nije ostvaren. General Rajner, čije su jedinice bile u centralnom, najvažnijem delu udara austrougarske vojske na Mojkovcu, izveštava: “Uprkos tome što su se naši vojnici hrabro borili, a komandanti jurišali na čelo svojih jedinica, kako bi slomili otpor crnogorske vojske, uspjeh nije postignut”. ^[38] Posle neuspeha svojih jedinica i generali Kalzer i Pongrac su shvatili da se sukobljavaju sa neobično žilavim protivnikom koji nema namjeru da odstupi i dozvoli prolaz austrougarskim trupama preko Mojkovca. A, general Hecendorf, prema sopstvenom priznanju nije očekivao da će sandžačka vojska na Mojkovcu pružiti takav otpor i onemogućiti njegova dejstva za odsecanje makar jednog dela srpske vojske, u povlačenju prema Albaniji. Mnogo kasnije on je rekao: “Borili smo se protiv junaka iz bajke…”. ^[39]

Prema austrougarskim izvorima, sa vojnog aspekta, ishod mojkovačkog boja bio je nerešen – nijedna ni druga strana nije pobedila, zadržale su svoje položaje, na kojima su bile uoči samog boja. Ali, s obzirom na silu koju su primili na sebe, a da nisu poklekli, branioci mojkovca su, nesumljivo, izvojevali pobedu i, s punim pravom i pokrićem – Mojkovački boj mogu upisati među najblistavije pobede u svojoj vekovnoj borbi za slobodu. Sandžačka vojska je zaustavila neprijatelja na Mojkovcu i Tari, nije mu dozvolila da pređe “mojkovačka vrata” i time obezbedila ostupnicu i poslednjim djelovima srpske vojske kroz Crnu Goru, i u potpunosti ispunila svoj zadatak. Pokazala je još jednom kako je nepokoriva vojska koja je odlučna da se bori za svoju zemlju, za svoju slobodu, bez obzira na to kolika je sila nasrnula na nju.

Januarski badnjaci 1916. godine bili su krvavi – branila se zemlja, ognjište porodica, po onom Njegoševom zavjetu: “Muž je branič bratstva i plemena, muž je branič žene i djeteta”. Crnogorci su tog Božića, po ko zna koji put, morali polagati teški ispit na braniku zemlje i, ponovo dokazali da ovaj narod, spartanske naravi, najviše ceni slobodu.

ZAKLJUČAK

Saradnja i borbeno sadejstvo Užičke i Sandžačke vojske tokom 1914. i 1915. godine predstavljaju jedan od najsvetlijih primera zajedničke borbe srpskog i crnogorskog naroda u najtežim trenucima nacionalne istorije. Dok je Evropa bila zahvaćena sukobom nezapamćenih razmera, na prostoru zapadne Srbije, istočne Bosne i severne Crne Gore odigravale su se ključne operacije u kojima su ove dve vojske pokazale izuzetnu hrabrost, odlučnost i odanost zajedničkom cilju odbrane otadžbine i slobode.

Užička vojska, sa svoje strane, predstavljala je okosnicu srpske odbrane u zapadnom pograničju, dok je Sandžačka vojska Crne Gore svojim dejstvima u istočnoj Bosni i na Mojkovcu obezbedila neprocenjiv prostor i vreme za povlačenje srpske vojske i očuvanje državnog i vojnog jezgra. Njihovo sadejstvo nije bilo formalno ili privremeno ono je bilo duboko ukorenjeno u zajedničkom osećanju časti, bratstva i istorijske sudbine.

Istorijski značaj Mojkovačke bitke i drugih zajedničkih operacija nije samo u neposrednim vojnim rezultatima, već i u moralnoj i simboličkoj snazi koju su oni imali za tadašnji i budući razvoj odnosa između Srbije i Crne Gore. Herojstvo, solidarnost i požrtvovanost tih dana ostali su trajno upisani u istorijsku svest oba naroda, služeći kao inspiracija generacijama koje su došle posle. Zaista u čitavoj ljudskoj istoriji nije zabeležen nijedan sličan primer da se jedna vojska žrtvovala za spas druge. To je mogla samo crnogorska vojska čiji su vojnici odrastali na Kosovskom mitu i pričama o stalnoj borbi svojih predaka protiv neprijatelja srpstva i čiji su oficiri poznavali svoje vojnike i zato su, bolje nego svoji protivnici mogli da primenjuju taktičke radnje i postupke. Oficiri Sandžačke vojske su neretko izvodili nemoguće i onda kada bi neprijatelj mislio da su gotovi, iznenadnim jurišima su zaticali nespremnog neprijatelja i pobeđivali ga.

Ove operacije, zbog svoje velike važnosti, i danas su predmet proučavanja u našoj vojsci i ključno je da tako i ostane. Ugledajući se na primere naših predaka i učeći iz njihovih taktičkih poduhvata možemo dosta naučiti i pripremiti se za buduće rizike, izazove i pretnje koje očekuju srpstvo.

SPISAK LITERATURE

1. Drašković, A. (1996). Mojkovačka bitka CID Podgorica.
2. Mačkić, R. i Kuzmanović, S. (2014). Pešadija u Velikom ratu. Odbrana, br. 109.
3. Martinović, M. (2010). Drinski odred i delovanje u Bosni 1914. U: Zbornik radova sa naučnog skupa.
4. Matica srpska. (2014). Prvi svetski rat: Zbornik radova. Novi Sad.
5. Obradović, D. N. (1928). Srbija i austrijski Sloveni u Svetskom ratu 1914–1918. Novi Sad: Zastava.
6. Opačić, P. (1980). Solunska ofanziva 1918: Srpska vojska u završnom periodu Prvog svetskog rata. Beograd: Vojnoistorijski institut.
7. Opačić, P. (1984). Srbija i Solunski front. Beograd: Književne novine.
8. Opačić, P. (1990). Srbija, Solunski front i ujedinjenje 1918. Beograd: Književne novine.
9. Opačić, P. (2009). Srbija između Antante i Centralnih sila 1915–1917. Beograd: Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.
10. Opačić, P. (2015). Od Beograda do Krfa 1915–1916. Novi Sad–Beograd: Prometej / RTS.
11. Ostojić-Fejić, U. (1994). Sjedinjene Američke Države i Srbija 1914–1918. Beograd: Institut za savremenu istoriju.
12. Popović, N. B. (1998). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914–1918. Beograd: Arhiv Srbije i Udruženje ratnih dobrovoljaca.
13. Radojević, M. (2014). „Kraljevina Srbija i njene saveznice 1914. godine.” U: Crna Gora u Prvom svjetskom ratu, str. 29–53. Podgorica: Književna zadruga Srpskog narodnog veća.
14. Radojević, M. i Dimić, Lj. (2014). Srbija u Velikom ratu 1914–1918: Kratka istorija. Beograd: Srpska književna zadruga.
15. Radojević, M. (2015). „Jovan M. Jovanović i pitanje odgovornosti Srbije za izazivanje Prvog svetskog rata.” U: Srbi i Prvi svetski rat 1914–1918, str. 203–220. Beograd: SANU.
16. Radojević, M. (2015). „Strana memoaristika o Srbiji u Velikom ratu (1914–1918).” U: Pravoslavni svet i Prvi svetski rat, str. 303–316. Beograd: PBF.
17. Radić, R. i Isić, M. (2015). Srpska crkva u Velikom ratu 1914–1918. Beograd–Gacko: Filip Višnjić / Prosvjeta.
18. Rudić, S. i Milkić, M. (2015). Prvi svetski rat: Srbija, Balkan i velike sile. Beograd: Istorijski institut.
19. Rid, Dž. (1975). Rat u Srbiji 1915. Cetinje: Obod.
20. Ćorović, V. (1920). Crna knjiga: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog rata 1914–1918. Beograd–Sarajevo: Bečker.
21. Čađenović, J. (1996). Dva romana o Mojkovačkoj bici. Stvaranje, 1–2, 242–254.

INTERNET STRANICE

1. https://www.didaktis.co.rs/, preuzeto 01.06.2025.
2. https://www.wikiwand.com/, preuzeto 03.06.2025.
3. https://www.infokg.rs/, preuzeto 05.06.2025.
4. https://glasregije057.com/, preuzeto 08.06.2025.
5. https://ssr.org.rs/, preuzeto 13.06.2025.

SPISAK SLIKA

• Slika 1: Mapa – prikaz Prvog svetskog rata
• Slika 2: Užička i Sandžačka vojska
• Slika 3: Vojvoda Radomir Putnik
• Slika 4: Crnogorski mitraljezi na položaju na Razvršju
• Slika 5: Situacija na Mojkovcu u toku bitke
• Slika 6: Crnogorski Alal-barjak
• Slika 7: Crnogorci na Mojkovcu sa Alal-barjakom

1. Radić, R. i Isić, M. (2015). Srpska crkva u Velikom ratu 1914–1918. Beograd–Gacko: Filip Višnjić / Prosvjeta., str. 83. ↑
2. Obradović, D. N. (1928). Srbija i austrijski Sloveni u Svetskom ratu 1914–1918. Novi Sad: Zastava., str. 77. ↑
3. Mačkić, R. i Kuzmanović, S. (2014). Pešadija u Velikom ratu. Odbrana, br. 109. ↑
4. Opačić, P. (1984). Srbija i Solunski front. Beograd: Književne novine., str. 44. ↑
5. Rid, Dž. (1975). Rat u Srbiji 1915. Cetinje: Obod., str. 52. ↑
6. Obradović, D. N. (1928). Srbija i austrijski Sloveni u Svetskom ratu 1914–1918. Novi Sad: Zastava., str. 79. ↑
7. Matica srpska. (2014). Prvi svetski rat: Zbornik radova. Novi Sad., str. 110. ↑
8. Martinović, M. (2010). Drinski odred i delovanje u Bosni 1914. U: Zbornik radova sa naučnog skupa., str. 56. ↑
9. Ćađenović, J. (1996). Dva romana o Mojkovačkoj bici. Stvaranje, 1–2, 242–254. ↑
10. Opačić, P. (2009). Srbija između Antante i Centralnih sila 1915–1917. Beograd: Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja., str. 167. ↑
11. Matica srpska. (2014). Prvi svetski rat: Zbornik radova. Novi Sad., str. 115. ↑
12. Radojević, M. (2015). „Jovan M. Jovanović i pitanje odgovornosti Srbije za izazivanje Prvog svetskog rata.” U: Srbi i Prvi svetski rat 1914–1918, str. 203–220. Beograd: SANU. ↑
13. Čađenović, J. (1996). Dva romana o Mojkovačkoj bici. Stvaranje, 1–2, 242–254. ↑
14. Ćorović, V. (1920). Crna knjiga: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog rata 1914–1918. Beograd–Sarajevo: Bečker., str. 111. ↑
15. Rudić, S. i Milkić, M. (2015). Prvi svetski rat: Srbija, Balkan i velike sile. Beograd: Istorijski institut., str. 103. ↑
16. Opačić, P. (2015). Od Beograda do Krfa 1915–1916. Novi Sad–Beograd: Prometej / RTS. ↑
17. Popović, N. B. (1998). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914–1918. Beograd: Arhiv Srbije i Udruženje ratnih dobrovoljaca., str. 44. ↑
18. Radojević, M. (2015). „Strana memoaristika o Srbiji u Velikom ratu (1914–1918).” U: Pravoslavni svet i Prvi svetski rat, str. 303–316. Beograd: PBF. ↑
19. Radojević, M. i Dimić, Lj. (2014). Srbija u Velikom ratu 1914–1918: Kratka istorija. Beograd: Srpska književna zadruga., str. 98. ↑
20. Drašković, A. (1996). Mojkovačka bitka CID Podgorica., str. 175. ↑
21. Popović, N. B. (1998). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914–1918. Beograd: Arhiv Srbije i Udruženje ratnih dobrovoljaca., str. 41. ↑
22. „Boj na Mojkovcu“ Pavle Ljumović, Montenegrina – Digitalna biblioteka crnogorske kulture ↑
23. „Boj na Mojkovcu“ Pavle Ljumović, Montenegrina – Digitalna biblioteka crnogorske kulture ↑
24. Drašković, A. (1996). Mojkovačka bitka CID Podgorica., str. 274. ↑
25. Ibid. ↑
26. Ibid. ↑
27. „Boj na Mojkovcu“ Pavle Ljumović, Montenegrina – Digitalna biblioteka crnogorske kulture ↑
28. Drašković, A. (1996). Mojkovačka bitka CID Podgorica., str. 278. ↑
29. Ibid. ↑
30. 6. i 7. januara ↑
31. 7. januar 1916. ↑
32. „Boj na Mojkovcu“ Pavle Ljumović, Montenegrina – Digitalna biblioteka crnogorske kulture ↑
33. Drašković, A. (1996). Mojkovačka bitka CID Podgorica., str. 281. ↑
34. „Boj na Mojkovcu“ Pavle Ljumović, Montenegrina – Digitalna biblioteka crnogorske kulture ↑
35. „Boj na Mojkovcu“ Pavle Ljumović, Montenegrina – Digitalna biblioteka crnogorske kulture ↑
36. Drašković, A. (1996). Mojkovačka bitka CID Podgorica., str. 284. ↑
37. Drašković, A. (1996). Mojkovačka bitka CID Podgorica., str. 288. ↑
38. „Boj na Mojkovcu“ Pavle Ljumović, Montenegrina – Digitalna biblioteka crnogorske kulture ↑
39. Ibid. ↑