Danas, kada među našim narodnom vlada duh ateizma, agnosticizma i sekularizma, mnogi ljudi se pitaju zašto su nam potrebni sveci. Čak i oni verujući, omamljeni protestantskom demagogijom na društvenim mrežama, preispituju crkvenu, civilizacijsku i ličnu potrebu za svecima. Zato se često može čuti, čak i od pravoslavaca, kako se treba moliti samo Bogu, kako su sveci direktno produženje paganskog idolopoklonstva i kako mnoge kanonizovane ličnosti nisu zasluže da budu proglašene svecima. Neki odlaze korak dalje i kaže da su oni prosto pokojni ljudi i da između nas i Boga nema mesta za njih. Ako posmatramo eshatološku ulogu čovečije istorije i pojedinaca koji je kroje, shvatićemo da su sveci i te kako potrebni na širem, svetskom, planu, a tako i na užem, našem ličnom i pojedinačnom, planu ka spasenju. Davno nam je zapoveđeno da poštujemo naše svete, one koji su bili lučonoše Božje istine. Prva žitija svetih su bili rimski sudski zapisi koje su hrišćani uzimali da bi zapamtili svoje mučenike, a tek od 4. veka nastaju žitija kao književni stil kada je sveti Atanasije Aleksandrijski napisao žitije svetog Antonija Velikog. Žitija nam služe da zavirimo u najsvetlije primere ljubavi i žrtve i da se setimo onih koje nam je Bog poslao da nas vrate na pravedan put. „Sjećajte se svojih starešina koji vam propovjedaše reč Božju…“ (Jevr. 13:7). Kako nam zapoved Novi Zavet: „Uzmite, braćo moja, za primer stradanja i trpljenja proroke…“ (Jak. 5:10). Postoji jasan istorijski kontinuitet progona svetih ljudi još pre Hrista, što je jevanđelist Matej pomenuo: „Blaženi ste kad vas progone… kao što su progonili proroke pre vas.“ (Mt. 5:12). I dobro je pomenuti citat koji određuje naš odnos prema svetom predanju i koji nas uči pravovernosti, ono što protestantima koji ne razumeju poštovanje svetitelja uvek zvuči neprimamljivo: „Setite se reči koje su unapred kazali sveti proroci…“ (2. Pt. 3:2)
Još od vremena pozne antike se neprestano pišu pesme, pohvale, žitija, službe, himne, akatisti i priče o svecima, ali njihovi životi i čuda i danas inspirišu i daju nadu hrišćanima, a nehrišćanima pokazuju Gospodnju ljubav i moć. Od svetih mučenika koji su stradali, preko učenih i načitanih Otaca crkve, sve do savremenih svetaca, svi oni nas svakodnevno podsećaju na naše mane, vrline, na ljubav, istrajnost, žrtvu i na sudnji dan. Srbi su bili blagosloveni da od svog pokrštavanja do današnjeg dana imaju mnogo svetaca sa različitim životima i sudbinama, ali sa istim ciljevima. Imamo mučeničkog kralja – svetog Jovana Vladimira, podaren nam je odbegli princ – sveti Sava, posetili su nas i načitani intelektualci koji su svojim besedništvom i verom vraćali ljude veri u najcrnjim vremenima – sveti Justin Ćelijski i sveti Nikolaj Srpski. Zbog jedinstvene povesti našeg naroda, imamo i mnoge mučenike – svetog Vukašina Jasenovačkog kog su ubile ustaše, svetog Pajsija i Avakuma koje su ubili Turci i još mnoge koji su zarad očuvanja prave vere rado dali svoje živote. Od najstarijih vremena, ljudi su se poistovećivali sa junacima, tako su i vernici oduvek tražili uzore u ljudima koji su od krvi i mesa, a čija je duša tako zasvetlela da su sa lakoćom trpeli muke, činili čuda i širili veru. Mi imamo sreću da smo rođeni u vreme kada je kroz svet prošlo toliko svetaca i da smo rođeni u delu sveta gde se Bog slavi na posvećen i drevan način. Zbog toga možemo da se ugledamo na sve te Božije ugodnike i da postupamo po njihovim učenjima.
Istoričare i dalje oduševljavaju neverovatni uticaji hrišćanskih svetaca na promene u svetu, od širenja pismenosti, čuvanja spisa i razvijanja naučne svesti, do uticaja na umetnost, politiku i identitete naroda. Svetitelji nas i dalje uče mnogim vrlinama i znanjima, vekovima nakon njihove smrti. Njihova nepresušna inspiracija i žeđ za Bogopoznanjem Svetih Otaca nas učvršćuju u radoznalosti, požrtvovanju i mudrosti. Asketizam svetih pustinjaka nas usmerava ka introspekciji i preispitivanju svog života. Oštre i Svetim Duhom nadahnute reči naših srpskih svetaca hrane osećaj za zajednicu i pripadnost ovom zaista namučenom narodu čiji je celovit identitet protkan Hristolikom žrtvom i mojsijevskih lutanjem. Najvažnije, kao verne ljude, prelepo isprepletani ljubav i požrtvovanje svetih mučenika u nama bude istinsku čežnju za Hristom i osećaj obaveze da drugima, makar na skroman način, predstavimo veličinu tih ljudi pred čijim ikonama plačemo, smejemo se, razvijamo se i živimo. Pravoslavna vera u svece je najsvetliji izraz Hristocentričnog humanizma koji je moćna ljubav prema čoveku kao Hristotražitelju, kao Božijem ugodniku i kao pratiocu Novog Adama. U likovima svetitelja prepoznajemo sve one vrline Sina koji je stradao za svoju decu. Čovek je biće dobro, duhovno, razumno i slobodno i kao takvo treba da bude veličano, ali uz Hrista, kroz Hrista i za Hrista. Dakle veličanjem ljudstva i čovečanstva kroz svece koji su se ugledali na Boga mi veličamo Bogočoveka Isusa Hrista. Bez naturalizma i antropocentrizma treba pogledati čoveka kao biće koje živi i stvara i posmatrati ga kao ikonu Božju, stvorenu po Božjem liku.
Međutim, ne možemo da ne pomenemo neprijatnu činjenicu da mi ne znamo za većinu hrišćanskih svetaca. Znamo da postoje negde tamo upisani u nekakvim žitijima ili kalendarima, prolazimo pored njihovih ikona i fresaka, setimo se da se neko daleko ostrvo ili grad zove po njima, ali u suštini mi ne znamo ko su i šta predstavljaju. Njihove gotovo epske životne priče i čuda pred kojima su ljudi toliko generacija padali na kolena, uzdisali i blagodarili, sada su pale u zaborav. Toliko svetaca srpskih i svetskih danas su nam poznati samo ako slučajno na taj dan otvorimo crkveni kalendar da vidimo da li je crveno slovo da ne bi slučajno radili. O njima uče i pišu neki tamo dosadni istoričari, opskurni teolozi, zaluđeni monasi i zanešeni vernici. Da li je pošteno zaboraviti takve ljude i njihova dela? Ovo pitanje nije samo pitanje istorije i tradicije, već pitanje preživljavanja pravoslavnog identiteta i samih naših duša. Toliko ljudi je bilo blisko idealu kojem mi treba da težimo, a nas ne interesuje da vidimo ko su bili i kako su se ponašali. Duboko verujemo da je to moguće promeniti čestim podsećanjem i negovanjem žive tradicije i molitvene ljubavi prema ovim svetim ljudima koji su sada sa Hristom i koji nadgledaju čovečanstvo.
Kako li će izgledati taj veličanstveni i strašni sudnji dan kada se svi ovi sveci, zajedno sa drugim Božijim svetim ljudima iz celog sveta, skupe zajedno na nebu? Kakva li će biti ta svetlost u kojoj ćemo zajedno videti svete apostole, ratnike, careve, kraljeve i kraljice, mučenike, monahe, patrijarhe? Kako li je to sjediniti se u Bogu sa svetim Vasilijem Ostroškim, svetom Petkom, svetim Nikolom Mirlikijskim, svetim Antonijem Velikim? Možda su nam odgovori na ova pitanja daleko, ali svakodnevno sećanje na ove svete ljude, molitva, post i rad u Božiju korist nam nikada nisu daleko. Potrebno je širiti ova mala jevanđelja velikih ljudi u nadi da će nekoga nagnati da sazna više o životima i čudima svetaca, kako bi pratili njihove stope i čekali vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka.