Demokratija — trenutno najpoželjniji sistem upravljanja u „zapadnim društvima“ pored svojih mnogobrojnih shvatanja, problema, polemika i oblika u svom korenu sadrži ključne i u savremenom kontekstu neretko zanemarene, a suprotstavljene ideje. Bez odugovlačenja postaviću nekoliko pitanja koja je vredno vratiti u centar polemike o ovom društvenom uređenju, ili sistemu upravljanja, kako god. Najbliži filozofski pristup definisanju pojmova i njihove (samospoznate) suštine, pronalazim u Hegelovoj dijalektici (iako kao autor teksta moram naglasiti svoj jasan rez sa kasnijim marksističkim tumačenjem ovog pojma), te se pitanje odnosa demokratije i tiranije kada je u pitanju obezbeđivanje relevantnih sloboda, a sa njima i prosperiteta društva, mora ponovo aktuelizovati. Ukoliko u demokratiji, kako to vide još antički filozofi, a za njima i klasici XVII i XVIII veka, ključni položaj zauzima ideja slobode, koja stoji protivpostavljena tiraniji — uređenju koje podrazumeva apsolutno nepostojanje iste; potrebno je dokazati da u ovom dijalektičkom odnosu demokratija zapravo osigurava ispunjenje ove ideje bolje nego što to čini tiranija. Na prvi pogled ovaj zadatak deluje poprilično jednostavno.
Laički tok misli brzopleto bi zaključio da ukoliko svi pripadnici društva imaju jednake slobode i obaveze, nužno sledi da demokratija ispunjava svoju glavnu ideju, odnosno obezbeđuje potrebne slobode građanima. Laički odgovor, jednako brzoplet, mogao bi da pojasni da situacija u demokratiji nikada nije u toj meri crno-bela, te da još u Atini od 30.000 građana njih 300 aktivno učestvuje u zagovaranju, a tek nekolicina zapravo ima moć oblikovanja javnog mnjenja. Ipak, postavljeno pitanje mnogo je složenije nego što se čini. Ono pronalazi svoj izvor kod trojice otaca liberalne filozofije demokratije — Hobsa, Loka, i Rusoa; a interpretacija se može svesti na nekoliko tradicija u književnosti, i jedno klasično biblijsko pitanje.
Nijedna demokratija nije savršena. U zavisnosti od konkretnog pristupa, sloboda koju obezbeđuje može biti i pozitivna i negativna, mada češće ova prva. Za svrhu daljeg izlaganja pretpostavićemo da je opšti cilj demokratskog uređenja obezbeđivanje pozitivne slobode građanima, dok će u narednom delu tiraniji biti pridodata vrednost negativne slobode. Kao takva, demokratija supstantivno teži oslobađanju građana odnosa zavisnosti, teži izgradnji društvenog sistema podjednako slobodnih, jednako zaštićenih i usaglašenih građana koji odlučuju o svojim intereisma. Rusoova podela na volonte generale i volonte de tous, te ideja „primoravanja na slobodu“ u demokratiji ovde precizno odslikavaju ideju da demokratija podrazumeva neophodnost slobode, ali i zavisnost od opšteg, a time i zajedničkog interesa građana. Moglo bi se zaključiti da „primoravanjem“ na slobodu, a dodatno i primoravanjem na postupanje u opštem interesu, odnosno prema opštem dobru, demokratija pokušava da ispuni prosvetiteljski cilj postajanja građanske religije, odnosno jezikom bliskim antičkim filozofima, da obezbedi razvoj vrline (arete) među građanima. Pa ipak, demokratija sve trojice otaca, a pogotovo Žan-Žaka Rusoa odnosi se na male „gradove-države“. U Federalističkim spisima (navod iz spisa broj deset s razlogom je odabran za slogan ovog odeljenja), Džejms Medison i Aleksander Hamilton primećuju da demokratija, u njenom „klasičnom“ (savremeno čitanje: direktnom) obliku, ne uspeva da osigura gorenavedene pretpostavke opštosti volje, te „primoravanja na slobodu“. Uzrok se pronalazi upravo u nemogućnosti „velike države“ da obezbedi da, poslužiću se ovde parafraziranjem, masu obrazuje u grupu koja može da prepozna vrlinu, odnosno da lični interes odvoji od onog opšteg. Dostojevski je poznat po svojoj ideji da je pronalaženje „svrhe“, iliti vrline, uprkos bolu koji je nužan da bi se ova prepoznala, neophodnost svakog čoveka. Demokratija teži da ispuni egzistencijalističko pretskazanje Dostojevskog, ali krilatica o vučjoj prirodi čoveka ipak ostaje tačna.
Tiranija se može boriti za slobodu. Ako ni u kom drugom obliku, onda makar kao „tiranija većine“ — sinonim za demokratiju. Ipak, sloboda za koju se tiranija može boriti nikad nije pozitivna. Tiranija većine pogotovo, ali i obična tiranija pojedinca, kroz istoriju su bili u stanju da obezbede negativnu slobodu za sve članove društva, a za konkretne primere ne mora se ići dalje od prošlog veka i „istočnog bloka“. Ukoliko bismo se ipak vratili kroz istoriju, primeri zadruga u predratnoj Jugoslaviji, mali zemljišni posedi u Nemačkoj, pa i „prosvećeni apsolutizam“ u Francuskoj mogu se smatrati obezbeđivanjem negativnih sloboda „građanima“. U svakom slučaju, istorija demorkatije relativno je kratka. Dva milenijuma pauze između Atine i doba Revolucija mogu se interpretirati kao signal stabilnosti tiranija i njenih „sloboda“. Iako ne gradi vrlinu, tiranija uspeva da, u pojedinim „prosvetljenim“ slučajevima obezbedi opšti prosperitet. Već pomenuti Ruso paradoksalno je na tragu ove ideje kada govori da opšta volja u pojedinim instancama može biti iskorišćena da se „moć“ dodeli pojedinom vođi (iz ovoga proizilazi kasnije Šmitovo tumačenje „sabljonosca“ kao nosioca suvereniteta u državi). Otuđenje slobode u ovom smislu ne izjednačava se sa Hjumovom idejom nemogućnosti pojedinca da dobrovoljno postane rob, ali ostaje u skladu sa idejom da se sklapanjem „društvenog ugovora“ „građani“ moraju povinovati višem autoritetu koji ih sprečava da ispune gorepomenutu krilaticu. Kada se dotaknemo ideje otuđenja slobode, nužno dolazimo na Hegelov teren, u smislu da identitet u demokratiji pronalazimo upravo u povinovanju onome koji vlada, odnosno demokratija svoj „identitet“ gradi upravo u suprotstavljenom, ali nužnom odnosu prema tiraniji. U ovoj master and slave dijalektici, sloboda u demokratiji i tiraniji postaje osnovni pojam, polazna tačka neophodna za postojanje ovih sistema. Pa ipak, na ovom mestu otvara se još jedno važno pitanje, pitanje nužnosti izbora i slobode biranja. Alber Kami poslužiće ovde kao predstavnik apsurdističke ideje nužno odricanja aktivnog biranja, kako bi se garantovao srećan život na idealističkoj, pre nego realističkoj ravni. Ukoliko je Ruso u pravu, a antropološki optimizam kvalitetno opisuje ljudsku vrstu kao inherentno dobru, logično je pretpostaviti da je suvišnost svakog izbora zapravo racionalna odluka. Pa i sama ideja opšte volje implicira inherentnost zajedničkog interesa o kojem polemisanje nije potrebno, jer se podrazumeva da svako dela prema ovoj „maksimi“ (izbor Kantovog rečnika opravdan je ukoliko autora tumačimo kao hronološkog nastavljača pojedinih građanskih ideja Žan-Žaka Rusao, ali i kao dobar opis kategoričnosti ideje opšte volje). U tom slučaju, sizifa, ili građanina, moramo zamisliti kao srećnog upravo jer mu je „svrha“ zadata, jer je lišen izbora i prinuđen da prihvati ovakav svoj položaj. Sa druge strane, vredi zapitati se da li je Sizif odnosno „građanin“ u sistemu u kojem mu je sve unapred obezbeđeno bez preke potrebe za odlučivanjem ili iskazivanjem svojih želja i potreba, zapravo srećan. Samim prihvatanjem zadate, ili „lakše“ situacije, Sizif, ili „građanin“ ispunjavaju svrhu njijma nametnutu, ne njima inherentnu. Sizif nije srećan jer u guranju kamena ne ispunjava svoju suštinu, ne gradi vrlinu koju mora da poseduje. Da li građanin u tiraniji većine zapravo igra ulogu „nesrećnog Sizifa“?
Iz svega iznesenog nazire se jedan lajtmotiv demokratije. Ovaj lajtmotiv razlikuje se od dosad postavljanih pitanja, ali ih nosi u svojoj osnovi. Ko je demokratiji bog? Iako je fokus u dosadašnjem izlaganju bio pretežno na građaninu, važno je postaviti pitanje njegove stvarne ulogu u ovom sistemu. Demokratija, nasuptor tiraniji, podrazumeva da je demokratskim bogom smatra Ustav, zakon, pisani skup vrednosti i normi. Tiranija se često poziva na drugu, potencijalno jednako značajnu zaostavštinu demokratske misli, na narod kao onoga ko aktivno odlučuje, čak i pre Ustava. Biblijska priča o Avramu ovde može zaokružiti tematiku demokraskog boga. Naime, „Ne ubij“, jedna od deset zapovesti predstavlja u našoj paraleli načelo konstitucionalizma, primarnosti Ustava u demokratiji. Ipak, Avramova želja za potomstvom i „carstvom“, te božji glas koji ga upućuje na kršenje zapovesti, ali i više od toga, na infanticid, predstavlja tiranski poziv na odlučivanje naroda mimo zadatih propisa. Avram se odlučuje za tiraniju. Kroz istoriju ljudi prate Avramov put, te se opredeljuju za poštovanje naroda kao boga. Ova logika promišljana je među katoličkim filozofima, Toma Akvinski kao glavni predstavnik, postavlja pitanje legitimiteta svrgavanja tiranina, ali tek sa Marksom ova ideja dobija finalni oblik opravdanja „tiranije potlačene većine“. Šta je zapravo demokratija? Da li je apsurdna ili postavlja pitanja svrhe u prvi plan? Ko je kome vuk, i šta je bog?