Danas se često čuje protestantska kritika upućena rimokatolicima i pravoslavcima kako liturgija i sve svete tajne sem krštenja i pričesta nisu biblijske, a samim tim nisu ni hrišćanske. Tipičnim pozivanjem na „sola scriptura“ tezu koja se može sa svakog stanovišta kritikovati u nedogled, čuju se razni argumenti banalizacije i nerazumevanja bogosluženja, svetih tajni, prenošenja vere, istorije ranohrišćanskih zajednica, pa čak i samog Svetog Pisma. Činjenica je da je bogosluženje zasnovano na Svetom Pismu i na postulatima koje nam je Hristos dao. Uzalud će skeptici tražiti tačne istorijske opise same službe, tačne himne i molitve i uzalud će cinici tražiti gde izričito Hristos naređuje da se krstimo sa tri prsta, gde i kako da se stoji na službi, sa koje strane da bude pevnica, da li da se poje na srpskom, engleskom, latinskom ili crkvenoslovenskom i kako će dveri na oltaru da izgledaju. Hristos nam je dao put ka vaskrsenju, a apostoli njegovih apostola su uz blagodat Svetog Duha vremenom krojili Njegovu crkvu kakva danas postoji. Ovde nećemo govoriti o preciznom istorijskom kontinuitetu, već o onom suptilnom duhovnom kontinuitetu koji nije slučajan. Ipak je on važniji, jer se Božja blagodat ne može ukalupiti i ukrotiti u vidu nekakvih „magijskih obreda“ koji su negde tamo zapisani. Pišemo ovaj tekst sa nadom da će čitaoci shvatiti opšti odnos bogosluženja i Biblije i da ćemo uspešno poentirati poveznice, a ne želimo da opširno pišemo o svakom istorijskom dokazu da je bogosluženje proisteklo iz Biblije. O tome je vekovima već pisano.
Danas postoje razna bogosluženja, tu su dnevna, sedmična i godišnja služenja. Imamo liturgiju, jutarnju i večernju službu, treći, deveti i šesti čas, službe oktoiha, praznične službe, službe za krštenje, za brak i tako dalje. Liturgija kakvu mi danas znamo je delo ruku sv. Jovana Zlatoustog, carigradskog patrijarha iz 4. veka koji je napisao nama poznatu liturgiju. Šta je bilo tih vekova pre njegove liturgijske reforme? Već znamo da su se hrišćani okupljali i pričešćivali širom Rimskog carstva. Izvori za najranija bogosluženja su u samoj Bibliji, pre svega se mogu naći u Delima apostolskim, Prvoj poslanici Korinćanima, Jevanđelju po Jovanu i u Knjizi otkrovenja. Takođe nam pripomažu spisi hrišćana do 150. godine, apologije sv. Justina Filozofa i pismo namesnika Plinija imperatoru Trajanu. Knjiga otkrovenja i Jovanovo jevanđelje su ispunjeni aluzijama na prva bogosluženja i vrlo verovatno su bile korišćene kao inspiracija za prve službe. Već iz Biblije saznajemo da su se apostoli okupljali na određenim mestima, na primer na spratu kuće u kojoj im se javio Hristos nakon vasrksenja i u kući Jovana Marka. Druge hrišćanske zajednice su se okupljale u domu Priskile i Akile u Efesu i Rimu, u Filimonovom domu u Kolosima i u Nimfinovom domu u Laodikiji. Strogo su se sabirali na jednom mestu i to nedeljom. Pošto su se Jevreji skupljali subotom, hrišćani su se razlikovali od njih zato što su se sastajali dan posle, na dan kada je Hristos vaskrsao, što je jedan od brojnih pokazatelja simboličkog vremenskog progresa hrišćanstva nad judaizmom. U Delima apostolskim se pominje propoved, lomljenje hleba i molitva (Dap. 2:42, 46 i 20:7).
Već tu možemo da uočima neke stalne obrasce, od kojih je jedan krštenje, a jedan večera Gospodnja. Mora se razlikovati tajna večera, poslednji obed Hrista sa apostolima, i večera Gospodnja kao prvi vid bogosluženja. Još u prvim danima mlade crkve, evharistija se zabranjuje nekrštenima, pominje se „govorenje jezika“, mada ne u protestantskom pentakostalskom značenju, i molitve. Neke od prvih molitava su preuzete direktno iz judaizma, a koristili su se psali i himne, kao i antifono pevanje, o kom naročito piše Plinije. Pozdravne fraze koje Pavle koristi u poslanicama su korišćene kao liturgijski elementi. Najverovatnije ih je tako pisao, jer su poslanice bile čitane pred zajedničku večeru i njegov pozdrav je bio znak za početak večere. Postavalja se jednostavno pitanje: čemu sve to? Odgovor je još jednostavniji, a mnogo dublji nego što se to isprva čini, bogosluženje postoji radi slavljenja Boga i radi stvaranje zajednice, tačnije Tela Hristovog. Jedno opšte mesto današnjeg podmsešljivog duha vremena je pitanje: „Zašto bi uopšte Bogu bila potrebna nekakva služba, ako je već svemoguć?“ Najbolje je odgovorio sv. Nikolaj Velimirović, objasnivši da je ona potrebna nama da bi smo se povezali sa Bogom. Drugi razlog je samorazumljiv, ali će poenta biti ojačana ako ga racionalizujemo do sitnog i opipljivog nivoa. Prosto je: ljudi će se upoznavati, družiti, pomagati jedni drugima, širiće ljubav, jačaće zajednicu i utemeljavaće crkvu na ličnom i društvenom nivou. „Jer gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime i ja sam tamo među njima.“ (Mt. 18: 20)
Sveti Duh se pojavljuje na bogosluženjima, što je stalno podsećanje na Božje prisustvo među nama. Kako je to Oskar Kulman sjajno definisao, u hrišćanstvu je Duh budućnost koja se na temelju prošlosti ostvaruje u sadašnjosti. Vremenski karakter Duha Svetoga koji ga veže za istoriju spasenja se projavljuje u samoj suštini hrišćanskog bogosluženja, u kome se ne prikazuje nekakav mit, već se sadašnji događaj Hrista blisko povezuje sa prošlim događajima, ali i sa događajima poslednjih dana. Ova trojična percepcija vremena odgovara linearnom i, u neku ruku, determinističkom shvatanju vremena iz stanovišta ljudskog životnog veka i našeg shvatanje istorije. Sve ono što se desilo Hristu, nije bio prost istorijski momenat, ono se dešava i danas, a bogosluženja to prate. Svake godine imamo rođenje Hristovo, raspeće i vaskrsenje, kao i sve ostale novozavetne događaje koje slavimo. Događaji Hrista prožimaju istoriju spasenja, a opet kao što Kulman kaže, istorija nije samo mitološki veo koji se može skinuti sa Jevanđelja.
O pričestu i Tajnoj večeri je već dosta pisano, tajna pričešća je ključni deo života hrišćanina, te je kao takva dobro obrađena. Ono što bi mi hteli da izdvojimo je čudo na svadbi u Kani. Hristos je pretvorio vodu u vino. Zanimljiva simbolika ovog događaja se mora povezati sa sv. Jovanom Krstiteljom. On je Jevreje krštavao u vodi time je čistio njihove grehe. Reka Jordan bi prosto odnela grehe onih koji su došli da se krste, dakle voda je ono što prečišćava. „Ja vas krstim vodom, a on će vas krstiti Duhom Svetim.“ (Mk. 1:8) Hristos je pretvorio vodu, kojom su se Jevreji čistili od greha, u vino, Krv Hristovu, kojom će se hrišćani čistiti od greha, jer su gresi čovečanstva Njegovom krvlju iskupljeni. Čak Hristos u ovoj sceni insinuira na svoje stradanje, na svoj čas, što ne može biti slučajno, i to rečima: „Još nije došao čas moj.“ (Jn. 2:4)
Sve ove manje pouke su samo deo opširnih egzegetskih istraživanja koja ne prestaju još od najranijih dana crkve. Ono što je potrebno zapamtiti je da je Sveto Pismo isprožimano elementima koji su stvorili današnje bogosluženje, nekad u simboličkom i zavijenom smislu, a ponekad vrlo jasno. Bog se često pojavljuje na neočekivane načine i tad, kad smo svi u čudu, mi se setimo gde i kako je to bilo najavljeno. Isto tako su sve svete tajne najvljene davno u Bibliji. Sv. Nikolaj Velimirović je, prateći starija katihetska učenja, objasnio u „Veri svetih“ tačno kad je u Bibliji ustanovljena koja sveta tajna, a isto se može učiniti i sa bogoslužbenim elementima. Ipak, ostaje najvidnija pouka da je bogosluženje temelj hrišćanskog života i stalnog religiranja između nas i Oca, Sina i Svetoga Duha.