Kada smo tužni, kažemo da nas boli srce. Isto tako, kada smo veseli, naše srce se veseli. Kada je neko sklon emotivnom naboju, za njega kažemo da je srčan. Odisej je smišljao odluke u „milom srcu“, a u Ilijadi se glupak naziva čovekom sa glupim srcem. Na latinskom se za pametnog čoveka govorilo „cordatus homo“. Indijci veruju da se Ja nalazi u čovečijem srcu. Kada je neko ljut, on se srdi, kada je neko dobronameran, on je srdačan. Kada nekome tepamo, mi ga nazivamo svojim srcem. Sve ove i još mnoge druge činjenice ukazuju na posebno mesto srca kao organa u ljudskom podsvesnom. Ono se ispoljava u svakodnevnici i umetnosti, ali isto tako u mistici i religiji. Vredno je izučiti kako se srce pojavljuje u Svetom Pismu i drugim religijama i da li je reč o alegoriji, ili mističnoj stvarnosti.
U Svetom Pismu su pojam srca i duše skoro izjednačeni. Srce se tretira kao svest, kao sopstvo. Ono može da pati, da se veseli, da veruje ili ne veruje i može da bude dobro ili zlo, može da bude Bogoliko, ili demonsko. Pošto srce predstavlja našu nevidljivu i skrivenu dubinu, mi ga nikad ne možemo istražiti do kraja. Ono je najdublje Ja koje odzvanja kao eho u našoj svesti, u njemu i dalje tinjaju odsjaji naše čovečanske prirode koja je stvorena po Božjem podobiju. Sveto Pismo pominje i „srce mora“ i „srce zemlje“ kao najdublje i neistražene centre ovih simboličkih i stvarnih prostora. Ovom temom se opširno bavio ruski filozof i pravnik Boris Višeslavcev, prijatelj čuvenog Berđajeva, koji je doneo brojne zaključe o prirodi srca u hrišćanskoj i indijskoj mistici. Zaključio je da je srce do kraja dostupno samo Bogu. Ono zauvek ostaje tajna, čak i za one duhovno osetljive pojedince koji su se približili Božjim energijama. Sami isihasti u svojoj molitvi žmure glave pognute tako da gledaju u sopstveno srce i nadahnuto ponavljaju Hristovu molitvu. Kako apostol Matej prikladno piše: „Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti.“ (Mt. 5:8) Srce je i izolovan duhovni prostor u koji dobri ili loši uticaji mogu da uđu: „Da se Hristos vjerom useli u srca vaša.“ (Ef. 3:17) Ono je centar ljubavi, a ljubav je izraz najdublje suštine ličnosti, jer je Bog ljubav. Višeslavcev sa setom primećuje da je gubitak kulture srca zapravo gubitak životne snage jednog društva.
Nama Bog zapoveda da mi svoje bližnje i Njega volimo srcem, a ne razumom. Znanje je odvojeno iskustvo od iskustva srca, to je pouka koju su isihasti dobro znali, te je mistički realizam sv. Grigorija Palame sa svojim stvarnim izrazom ljubavi i vernog života pobedio suvoparni i legalistički agnostički nominalizam Varlama Kalabrijskog. Jedan od najvećih ruskih mistika, sv. Serafim Sarovski, govorio je da um treba da se useče u srce da bi ugledali Hristovu svetlost. Dakle srce i um nisu jedno naspram drugog, oni mogu da rade kao jedno, ako se um prikloni srcu i ako naš razum služi plemenitim osećanjima ljubavi. Nama je data zapovest: „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom misli svojom.“ (Mt. 22:27) To je nešto sasvim drugačije od „Razumi Gospoda Boga svojega svim mozgom svojim i svom pameću svojom i svom misli svojom“. Mi Boga možemo razumeti, samo ako Ga prvo volimo, dok ne možemo očekivati da ga razumemo bez ljubavi, jer: „Ištite i daće vam se, tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se.“ (Mt. 7:7) Isto tako, ako se istinski potrudimo da volimo našeg bližnjeg, veće su šanse da ćemo ga razumeti. S druge strane, kako ne zazire od razuma i intelekta, hrišćanstvo ne zazire ni od telesnog. Srce kao telesni organ jeste plot, ali hrišćanstvo je vera ovaploćenja. Kod rimokatolika postoji kult Svetog srca koji je često napadan da je materijalistički. Iako je za pravoslavnu tradiciju takav kult stran i neobičan, Višeslavcev mu pridaje simpatiju, jer taj kult ne ukazuje na materijalizam, već na prosvećenje ploti, ovaploćenje srca kao materije u nešto duhovno, nadtelesno, a ne netelesno.
Srce je centar hrišćanskog sopstva, a ono je sveprožimajuće i odgovorno za sebe. Srce u svojoj suštini jeste sazdano da bude bezgrešno, ali je u stvarnosti grešno kao posledica našeg pada, čovečanskog i svakodnevnog ličnog. Mi možemo da „uselimo“ u srce vrline, a možemo i grehe, imamo pravo da „otvorimo kapiju“ demonima, ili Bogu. Sam Hristos je rekao: „Jer iznutra, iz srca ljudskoga izlaze misli zle, preljube, blud, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstva, razvrat, zlo oko, huljenje na Boga, gordost, bezumlje.“ (Mk. 7:21-22) Dakle, hrišćanstvo prikazuje srce kao sopstvo, kao Ja, ono je svesno, ali ima i svoj duboki podsvesni deo, onaj koji ni sami ne poznajemo.
Hinduizam ima slično verovanje. Indijski „atman“ je skriveno sopstvo koje se nalazi unutar srca. „Svetašvatara“ kaže da srce caruje umom, što znači da je sopstvo iznad razuma. „Čandogja“ kaže da je atman manji od jezgra gorušičinog zrna, a veći od zemlje i neba. Ovo odgovara hrišćanskom shvatanju srca kao duhovnog prostora u kome duša deluje. Prema Indijcima, srž sopstva čoveka je identična božanskoj srži sopstva i srce je veza između njih. To znači da je srce veza između božanskog i ljudskog, ljudsko srce sadrži delić božanskog. Tumačenje srca i atmana deli indijske mistike na teosofske panteiste i antroposofske ateiste, ako bi koristili evrocentrične ezoterijske termine. Ono što indijski pogled na srce razlikuje od hrišćanskog je to što kod njih srce nema večnu Božansku ljubav u sebi i ne pokušava da je pronađe, već poseduje „božansku“ smirenost koja nam je poznata kao nirvana. Naši isihasti se mole Bogu u asketskoj ekstazi kako bi videli Božje energije i osetili večnu ljubav, dok njihovi mistici meditiraju kako bi dospeli u večno stanje spokojstva i izbegli samsaru. Pravoslavni isihasti teže da osete Boga u ovom svetu i ispune suštinu svog bića koje je stvoreno da bude sa Bogom, a indijski mistici teže da pobegnu od sveta i oslobode svoje srce tereta postojanja.