- Uvod
Proučavanje političkih preferencija pojedinih društvenih grupa uključujući i klase, jedna je od sfera kojoj su sociolozi u značajnoj meri posvetili svoj rad (na primer, Goldthorpe 1968, Saunders 1990, Lipset 1960). Jedan od značajnijih doprinosa ovoj temi svakako predstavlja Lazarsfeldova knjiga People’s Choice (1968), u kojoj poredi izloženost određenom sadržaju putem medija sa izbornim ponašanjem (Atlagić u Stojiljković 2010). Na domaćem sociološkom terenu studije vrednosnih orijentacija mogu se koristiti kao osnova za zaključivanje o političkim preferencijama populacije (Lazić 2005, 2011, Ilić 1998). Mnoga istraživanja na ovim prostorima proučavala su ideološko-vrednosne orijentacije posebne klase i njihove ideološke ili vrednosne orijentacije, a kao najznačajnije ističu se istraživanja elita (Lazić 2014), ali i zaboravljena knjiga Mladena Lazića o radničkoj klasnoj svesti (2021). Konačno, ponašanje glasača u društvenom sistemu, odnosno pojedinim državama, okupiralo je pažnju pretežno politikologa, kako sa teritorije bivše Jugoslavije, tako i na svetskom nivou (Stojiljković 2014, Kalb i Halmai 2020). Dok se Stojiljković u svom radu fokusira na različite oblike političkog delanja pojedinaca, te na objašnjavanje političkog života u zapadnim državama, u zborniku Kalb i Halmai detaljno se analiziraju teme poput razloga davanja podrške pojedinim političkim partijama, poput primera glasanja za Srpsku radikalnu stranku, odnosno Socijalističku partiju Srbije. Ova istraživanja ipak imaju zajedničku karakteristiku, a to je kvantitativno izučavanje povezanosti klasnog (ili društvenog) položaja pojedinaca sa njegovim političkim ili ideološkim/vrednosnim opredeljenjima. Sledeći prethodne primere, ovo istraživanje imaće za cilj da utvrdi da li postoji povezanost između pokazatelja klasnog položaja i pozicioniranja na skali političke levice/desnice, na primeru izabranih evropskih država. Klasni položaj biće definisan na osnovu dve grupe pokazatelja: ekonomskog kapitala i kulturnog kapitala pojedinca. Na teorijskom nivou moguće je izdvojiti četiri vrste kapitala (ekonomski, kulturni, socijalni i simbolički) koji oblikuju društvene odnose, a posledično usmeravaju delanje društvenih aktera (Birešev 2014; Bourdieu 1972). Ova osnova u Piketijevom (2023) radu poprima konkretan oblik mernog instrumenta koji će biti korišćen i u ovom radu, a koji se fokusira na analizu uticaja ekonomskog i kulturnog kapitala na konkretne preferencije društvenih aktera. Iako bi proširivanje mernog instrumenta tako da uključuje i druga dva Burdijeova koncepta kapitala (simbolički i socijalni) omogućilo bolje objašnjenje odnosa klasne/slojne pripadnosti sa glasačkim praksama, za potrebe ove analize fokus će ostati na dvama kapitalima koji se koriste i u Piketijevom radu. Ovaj izbor nastao je kao rezultat konfirmatorne faktorske analize različitih faktora koji utiču političke preferencije pojedinaca, a koji će bliže biti određen u metodološkom delu. Plan analize biće sledeći: na početku biti definisani konceptualni i kontekstualni okvir, zatim metod istraživanja koji uključuje definisanje hipoteza i određivanje izvora podataka, te će zatim biti urađena analiza dobijenih podataka i ocena postavljenih hipoteza. Direktan cilj rada predstavlja kreiranje analitičkog aparata kojim bi se utvrdila veza između posedovanja ekonomskog i kulturnog kapitala i političkih preferencija glasača, dok se kao posredni cilj izdvaja utvrđivanje opštih probabilističkih odnosa ovih pokazatelja.
- Konceptualni okvir
Političko polje i naklonjenost društevnih grupa političkim strankama levice i desnice može se proučavati na nekoliko nivoa. Pod društvenom grupom u ovom radu podrazumevamo konkretno klase, odnosno klasni položaj pojedinaca. Imajući u vidu ispitivanje teze o klasnom glasanju, neophodno je razumeti društvene grupe kao klase, kao društvenu kategoriju sačinjenu od pojedinaca koji poseduju slične ekonomske i kulturne karakteristike, i gde postoje osnove za zajedničko interesno delanje. Ipak, ukoliko težimo da razumemo rano Lipsetovo (1960) predviđanje smanjenja značaja klasa, pogotovo u političkoj sferi odnosno raskida levice i radničke klase, potrebno je detaljnije se pozabaviti faktorima koji utiču na sam društveni položaj. Posebno je interesantno Evansovo naglašavanje neadekvatnosti klasne analize kao posledice novih društvenih razlika, koje na uzorku od 16 zemalja pokazuju prevagu različitih faktora u određenju ponašanja glasača (Evans, 1999) Ipak se može reći da “ljudi misle politički prema onome što jesu društveno” (Mayer, 2009: 168). Pronalaženje onog što u najboljem smislu predstavlja društveno težak je zadatak, a u trenutku dolaska do odgovora na pitanje: šta zapravo predstavlja klasni položaj pojedinca, susrećemo se sa velikim brojem pokazatelja koji mogu biti korisni za analizu. I sam Mladen Lazić ističe da “istraživač koji želi nepristrasno da pristupi proučavanju političkih, ekonomskih, društvenih i kulturnih promena mora biti spreman da se neprestano suočava sa protivrečnostima” (Lazić, 2005: 5). Ipak, ostaje neophodno definisati početne kategorije u okviru kojih će se ovaj rad kretati. “latentnih funkcija”, pronašla osnovna logika klasifikacije.
Na teorijskom planu raskid sa krutom marksističkom pretpostavkom ekonomskog determinizma doprineo je razumevanju uticaja različitih faktora na delanje pojedinaca u društvenoj sferi, i njihovo formiranje klasne svesti. Ovaj raskid, koji nastaje kao rezultat rada Frankfurtske škole, posebno je oblikovao Pjer Burdije razdvajajući Marksovu ideju kapitala na više različitih delova. Burdije definiše četiri vrste kapitala koji utiču na ukupan klasni položaj pojedinca: ekonomski, kulturni, simbolički i socijalni kapital (kasnije se, pod njegovim uticajem razvijaju i dodatne podvrste – emocionalni, politički, akademski, da navedemo samo nekoliko) (Bourdieu 1972, Birešev 2014). Ovi kapitali koriste se od strane pojedinaca kako bi ih “razmenili” za druge vrste kapitala, odnosno kako bi njima uticali na ukupan kapital koji poseduju. Ekonomski kapital se može uzeti kao jedan od važnijih kapitala koji određuju ukupni društveni položaj pojedinca. Ovo se pokazuje na više primera, od uticaja na obrazovne ishode i očekivanja (Bourdieu & Passeron 1990), preko ponašanja u javnoj i političkoj sferi (Stojiljković 2014). Ekonomski kapital lako je odrediti i operacionalizovati kao kapital koji pojedinac poseduje u obliku novca ili drugih materijalnih dobara, poput nekretnina i drugih formi vlasništva koja se mogu koristiti u ekonomskoj sferi. Sam ovaj pojam zadržava logiku Marksovog koncepta kapitala, podrazumevajući da (ne)vlasništvo nad ekonomskim kapitalom pojedinca u značajnoj meri izdvaja od drugih, te da služi primarnoj diferencijaciji na klase ili slojeve. Entoni Dauns (1957) ističe kako ponašanje u političkoj sferi reflektuje socijalni položaj pojedinca, odnosno da se političko opredeljenje pojedinca u značajnoj meri poklapa sa socijalnim položajem. Iz ovoga se može zaključiti da će posedovanje ekonomskog kapitala uticati na ponašanje pojedinca u političkoj sferi. Najprostije rečeno, pripadnost istoj klasi uslovljavaće proživljavanje sličnih iskustava, koje će za posledicu imati slične političke preference. Ipak, Dauns dodaje kako i unutar socijalnih grupa neminovno postoje razlike i odstupanja, na koja najviše utiče lična jednačina pojedinca, odnosno njegovi lični interesi i preference, a ne isključivo zajedničko, ili drugim rečima klasno iskustvo. Međutim, ovako određenu ličnu jednačinu pored socijalne sfere, neminovno determiniše i ekonomski položaj, što dodatno daje relevantnost ovoj vrsti kapitala (Stojiljković 2014, Downs 1957). Piketi dodatno naglašava da “ekonomska nejednakost proizvodi ideološku i političku nejednakost”, te da “ideje i ideologije čine istoriju, da omogućavaju da se zamisle i strukturišu novi svetovi (Piketi, 2023:17). Piketi ovo objašnjava ulogom ekonomskom kapitala, preciznije visinom plate kao determinantnom opredeljenja za partije levice/desnice (Piketi 2023). Lošiji ekonomski položaj se tako tradicionalno Može ukazati na preferencije ka levim partijama. U novijim istraživanjima primetan je suprotan trend (Piketi 2023, Pakulski & Waters 1996), te se desne političke opcije mogu odrediti kao opcije koje podržavaju akteri sa manje ekonomskog kapitala. Dodatno, pojedina istraživanja ukazuju na značajnu vezu između ekonomskog položaja pojedinaca i njihovih preferencija prilikom glasanja (Evans 2017). Ekonomski kapital, dakle, uključuje pokazatelje poput nivoa zarade, posedovanja imovine, i mogućnosti potrošnje ili prenamene kapitala. Ekonomski kapital na taj način omogućava grupisanje pojedinaca u različite kategorije na osnovu ekonomskih faktora.
Da bi se društveni faktori koji utiču na političko ponašanje pojedinaca obradili na adekvatan način, neophodno je u analizu uključiti i faktore koji mapiraju kulturne i statusne razlike između pojedinaca. Kulturni kapital, još jedan značajan Burdijeov doprinos, na ovom mestu omogućuje dodatnu diferencijaciju faktora koji utiču na društveni položaj pojedinca, a samim tim i na društvenu stvarnost u kojoj postoji. Kulturni kapital najjednostavni se definiše kao oblik znanja, iskustva, ili edukacije koju pojedinac stiče, a koja se mogu objektifikovati u vidu diplome, sertifikata ili na drugi način, a koja pojedincu koriste u procesu razmene kapitala (Bourdieu 1972, Birešev 2014). Važnost kulturnog kapitala, pored njegovog tvorca Burdijea ističu i Piketi (2023), Patnam (u Bowling Alone) i Kolman (Coleman, 1990), kao teoretičari socijalnog kapitala, ali i. Kulturni kapital igra “ključnu ulogu u reprodukovanju međuklasne nejednakosti” (Stojiljković, 2014: 271), a samim tim i u određivanju političkog delanja pojedinaca. U sklopu teorije racionalnog izbora, kulturni kapital predstavlja način na koji se može uticati na društvene odnose, odnosno dalje na društveni položaj pojedinca, time što bi više zvanje omogućilo racionalno bolje iskorišćavanje dostupnog kapitala (Stojiljković 2014). Patnam, koji se više fokusira na vrednosti kao odrednicu kulturnog kapitala, shvata ovu vrstu kapitala po ugledu na Tokvila i Vebera, kao interiorizaciju vrednosti i normi, kako bi se formirale društvene mreže (Stojiljković 2014). Ovakvo određenje iako relevantno, previše širi ideju kulturnog kapitala kako ju je Burdije zamislio, ali može biti korisno u objašnjavanju formiranja i upošljavanja kulturnog kapitala. Piketi naglašava kako kulturni kapital preuzima primat posebno u političkoj sferi, te ga u određenoj meri izjednačava sa političkim kapitalom. On primećuje značajnu promenu u prirodi glasača “levice” gde je obrazovanje nekada bilo negativan, a danas pozitivan prediktor glasanja za partije levice (Piketi 2023). Kulturni kapital, u smislu edukacije i formalnog i obrazovanja predstavlja značajan faktor u određenju prirode političkog delanja pojedinaca.
Klasične političke stranke (ukoliko zanemarimo tzv. one issue partije) uglavnom poseduju politički program, prema kome se mogu svrstati na neki od polova političkog spektra koji se kreće između levice i desnice. Drugim rečima, kako je Berk još u XVIII veku primetio, partija predstavlja grupu ljudi koju ujedinjuje načelo oko kojeg se svi slažu, odnosno oko kojih se formira određena ideologija (Stojiljković 2014). Podela na levicu i desnicu nastala je u Francuskoj kada je na zasedanju ustavotvorne skupštine 29. avgusta 1789. godine došlo do fizičke podele poslanika koji podržavaju kralja i onih koji su protiv njega na levu i desnu stranu prilikom glasanja (Bakić 2019). Ovakva podela zadržala se u modernom diskursu u dva oblika. Prema formalističkom shvatanju desnici pripadaju konzervativne, a levici liberalne ideje. Ovakva podela ostaje previše rigidna jer se liberalne ideje danas mogu pronaći na obe strane spektra, te se u naučnom diskursu ova podela sve češće deli prema konkrentim orijentacijama, odnosno na strukturni način (Bakić 2019, Bobbio 1995). Podela na levicu i desnicu omogućuje pojednostavljivanje složenih političkih odnosa, i olakšava identifikovanja pozicija koje pojedinci zauzimaju kada učestuvuju u datom političkom procesu. Ova podela podrazumeva da će oni koji podržavaju levicu češće internalizovati vrednosti povezane sa slobodom, jednakošću, ili socijalnim pravima, dok će sa druge strane, zagovornici desnice u prvi plan stavljati konzervativne vrednosti, hijerarhiju, i neretko odbojnost prema različitostima. Dublja analiza ovih podela prevazilazila bi svrhu ovog rada, no nije na odmet u nekoliko rečenica detaljno odrediti podelu na levicu i desnicu. Podela na levicu i na desnicu zasniva se na “odnosu prema temeljnim vrednostima kao što su jednakost i sloboda” (Bakić, 2019: 25). “Levičar”, nastaljva Bakić, “uvek daje prednost jednakosti u odnosu na slobodu, čak iako mu je potonja veoma važna”. Za desničare, sa druge strane, podrazumevano je shvatanje da su ljudska bića nejednaka, i da na toj realaciji treba postojati razgraničenje. Dodatno, levica se često asocirala sa pitanjima interesa radništva, iako je welfare šovinizam počeo da preuzima zagovaranje u korist ove društvene grupe, čime desnica postaje značajan predstavnik radnika (Bakić 2019, Piketi 2023). Na Bakićevoj podeli baziraće se i kategorizacija političkih partija na partije političke levice i političke desnice u daljem toku analize. Tako će partije “desnice” biti okarakterisane kao konzervativne, nacionalističke, patrijarhalne, i zatvorene prema spolja dok će “levica” podrazumevati ideje socijalne jednakosti, preraspodele bogatstva i fokusiranje na poboljšanje kvaliteta života svih građana, uključujući i manjinske grupe, uz poseban naglasak na ekološka pitanja.
Ponašanje glasača takođe je važno teorijski obraditi. Sa jedne strane potrebno je obartiti pažnju na već naglašeni uticaj socijalizacije, odnosno na pripadnost društvenim grupama kako je pojašnjeno iznad. Ipak, uloga racionalnog izbora, odnosno delanja prema interesu ne bi trebalo da ostane zanemarena. Teorija racionalnog izbora, pogotovo ona prikazana u opisu teorije igara objašnjava da pojedinci teže da poboljšaju svoj lični položaj, te da je njihovo delanje usmereno ka ispunjavanju ovog cilja (Baudrillard u Demeleneuere 2011). U tom delanju, njihovi partikularni interesi oblikovaće i njihove političke izbore. Na ovom mestu važno je postaviti dve važne odrednice. Prateći ovu teoriju pojedinci mogu slediti dva puta kako bi osigurali ispunjenje svog političkog interesa. Racionalni izbor pretpostavlja da će usklađivanje sa drugim “igračima” dovesti sve “igrače” u bolji položaj. Racionalni izbor u kontekstu političkog delanja predstavlja delanje usklađeno sa interesima društvene grupe kojoj pojedinac pripada. Ovaj obrazac očekuje se i među pripadnicima drugih društvenih grupa, tako da se može reći da delanje u političkoj sferi barem u određenom delu političko odlučivanje ostaje racionalno. Iz svega navedenog ostaje puno prostora za analizu srazmere uticaja klasnog položaja i racionalnog interesa. Klasno glasanje ustupa prostora savremenijim teorijama i faktorima koji ne odgovaraju nužno isključivo klasnim prediktorima, ostavljajući tako prostora za odlučivanje prema ličnim interesima, koji će se ponovo, u skladu sa teorijom igara, često usklađivati sa grupnim interesima.
Teorijsko povezivanje svih naznačenih koncepata lakše je nakon upoznavanja sa svakim od njih. Prateći Burdijeovu logiku razmene kapitala, pojedinci sa većom količinom jedne vrste kapitala moći će na lakši način da ga razmenjuju kako bi ispunjavali svoje potrebe i ciljeve. Delanje pojedinaca na taj način ostaje racionalno, odnosno predmet racionalnog izbora, jer se u kalkulisanju prilikom razmene kapitala teži “profitiranju” (Stojiljković 2014, Kolman 1990). Kada je u pitanju delanje pojedinaca sa manjom količinom kapitala, striktno govoreći njihovo delanje ostaje manje racionalno, i to isključivo kao posledica manje mogućnosti izbora. Pojedinci koji se nalaze u težim životnim uslovima racionalno će se pre okupljati oko pitanja koja utiču na njihovu imanentnu egzistenciju, a značajno promišljanje drugih vrednosti prilikom glasanja biće manje zastupljeno (vid. Rot 2008 za bliže objašnjenje psihološke strane ponašanja pojedinaca u političkoj sferi). “Kalkulisanje” ove grupe odnosiće se pervashodno na delanje ka zadovoljanju osnovnih potreba, dok se “profitiranje” druge grupe zadržava ranije naznačeni oblik. Posedovanje različitih kapitala, ipak, oblikuje ciljeve pojedinaca i time usmerava njihovo delanje. Parsonsijanski element obrazaca varijabli kao elemenata koji utiču na usmerenje delanja pojedinaca predstavlja svojevrstan most između Burdijeovskog i pristupa racionalnog izbora, imajući u vidu da društvo strukturiše delanje pojedinca, ali i da biva menjano u samom procesu (Parsons 1949, Pešić u Milić 1990). Na ovom mestu moguće je povezati različite količine kapitala, odnosno sam društveni položaj pojedinca sa delanjem u političkoj sferi. U naslovu je naglašeno analiziranje posrednog uticaja društvenog položaja na političko delanje pojedinaca. Pod ovim podrazumevamo da kapital i društveni položaj predodređuju usvajanje obrazaca varijabli, odnosno vrednosti, koje zapravo determinišu političko opredeljenje. Ipak, traženjem veze između uzroka i posledica možemo da ispunimo pretpostavku analitičke sociologije koja govori o utvrđivanju različitih faktora koji oblikuju određenu vezu između varijabli (Demelener 2011). Konačno, različito pozicioniranje u društvenom sistemu uticaće na pozicioniranje pojedinaca u sistemu levica-desnica, čime se omogućuje ocenjivanje hipoteza. Dodatno, ne treba zaboraviti značajan uticaj koji na ponašanje pojedinca imaju njihovi interesi, odnosno odluke koje donose kako bi poboljšali svoj društveni položaj. Bodrijar (u Demelenuere 2011) ističe upravo značaj koji racionalno odlučivanje u skladu sa ličnim interesima može da ponudi značajne odgovore upravo na postavljena pitanja opredeljenja u datim društvenim situacijama. U našem slučaju ova ideja omogućuje detaljnije analiziranje pojedinačnih odluka u sklopu već postojećeg klasnog, ili statusnog sistema.
U narednim odeljcima hipoteze će biti detaljnije formulisane, a na ovom mestu iznećemo osnovne pretpostavke prema kojima će hipoteze biti ocenjivane. Podaci ukazuju na činjenicu da obrazovaniji pojedinci, pretežno u Francuskoj, u sve većoj meri podržavaju partije levice, dok se radništvo u značajnoj meri okreće strankama koje se mogu svrstati desno (Piketi 2015, 2023). Dodatno, pojedinci koji obavljaju više funkcije ili zauzimaju viši klasni položaj, odnosno veću količinu kapitala (svih vrsta), barem prema ranijim istraživanjima u Srbiji, teže da se identifikuju sa konzervativnijim setom vrednosti (Pešić 2016), te da glasaju za partije koje se orijentišu ka desno (Ilić 1998). Naša hipoteza pretpostavlja suprotno, da će pojedinci koji poseduju veću količinu kulturnog kapitala imati više mogućnosti za kritiku, te da će racionalno delovanje za njih biti upravo promena status quo, drugim rečima, podržavanje leve strane političkog spektra.
- Kontekstualni okvir
Već je pomenuto nekoliko relevantnih nalaza koji utvrđuju faktore koji utiču na delanje pojedinaca u političkoj sferi. Počevši od istraživanja društvenog položaja radnika, i njihovog političkog opredeljenja Glasa i saradnika u Engleskoj, preko debate Goltorpa i Saundersa oko prirode političkog delanja pojedinaca na osnovu njihovog klasnog položaja, pa do savremenih proučavanja promena trendova u glasanju za partije levice i desnice u Evropi, bogata iskustvena evidencija može dodatno da odslika pravilnosti kada je u pitanju društveni položaj kao determinanta političkih preferenci (Antonić 2022, Goldthorpe 1968, Saunders 1990, Piketi, 2023). Ova istraživanja ukazala su na nekoliko trendova koje vredi detaljnije ispitati. Poput same promene viđenja liberalizma (koji je nekada predstavljao levi, a danas središnji ili blago desni deo političkog spektra, a za naše istraživanje ostaje deo “levih” ideologija), tako i društvene grupe menjaju svoje preference kada je u pitanju izbor predstavnika na političkoj sceni. Pojedinci koji pripadaju nižim klasama sve ređe podržavaju partije levice, kako smo ih definisali ranije, dok nacionalizam i konzervativne ideje postaju dominantne u sistemu vrednosti ovih klasa. Istovremeno, partije na desnoj strani spektra sve češće bivaju definisane kao populističke i otvorenije za više od jednog pitanja (single issue). Do sličnih zaključaka dolazi se i u domaćoj literaturi. U domaćoj literaturi značajni su već pomenuti radovi o klasnoj svesti radništva, ili klasama uopšte u periodu postsocijalističke transformacija, odnosno o konsolidaciji političkih i ekonomskih elita koje je pisao Mladen Lazić (2021, 2014), kao i o konsolidaciji kapitalističkog sistema koji su priredili Lazić i Cvejić (2019). Iako se pojedini radovi iz ovog zbornika ne odnose direktno na političke preference već na ideološka i vrednosna stanovišta radništva, moguće je odgovore interpretirati u odnosu na generalno pozicije političke levice i desnice. Na ovom temelju moguće je sprovesti uporednu analizu, te ispratiti promene u vrednostima i stavovima, ali i faktorima koji utiču na njih. Srbija iz tog razloga predstavlja plodno tle za dolaženje do statistički značajnih zaključaka o prirodi odnosa pripadnosti određenom društvenom sloju i racionalno odlučivanju kada je u pitanju naklonjenost jednom od dva pola političkog spektra. Srbija i Francuska uzete su kao relevante zemlje za sprovođenje naše analize iz dva razloga. Pre svega, obema zemljama se u parlamentu nalazi većinska desna koalicija, dok se u opoziciji mahom nalaze partije koje pripadaju levici, što daje stabilnu osnovu za uporednu analizu. Sa druge strane Srbija, sa svojom socijalističkom istorijom razlikuje se od (neo)liberalne političke tradicije Francuske. Upravo se na ovom mestu mogu bliže analizirati uzroci različitih obrazaca glasanja, te uticaji različitih ekonomskih i kulturnih faktora na političko opredeljenje pojedinaca.
U Srbiji se nakon raspada SFRJ primećuje porast podrške partijama koje su bliže desnom polu, što se može primetiti u izbornim rezultatima partija poput Srpskog pokreta obnove (SPO), Demokratske stranke Srbije (DSS), Srpske radikalne stranke (SRS), Srpske napredne stranke (SNS), i drugih u periodu početka devedesetih, pa do poslednjih izbora u Srbiji 2023. godine, a sličan trend primećuje se i u Francuskoj (Piketi 2023). Sa druge strane, sve se češće izdvajaju ekstremni odgovori na jačanje političke desnice, učestalim protestima i okupljanju sve većeg broja partija koje svoje delanje usmeravaju na borbu protiv “desnice”. Uslovi i kvalitet života u Srbiji kroz istoriju bili su presudni za formiranje sopstva građana, te za načine na koje oni proživljavaju društvene situacije. Značaj ekonomskog kapitala, ispostaviće se, svoj izvor pronalazi u teškom periodu ekonomske i drušvene krize u Jugoslaviji, odnosno SR Srbiji, tokom devedesetih godina XX veka. Nepoverenje građana u institucije, ali i u funkcionisanje ekonomskog i političkog sistema u ovom periodu raste (Mihailović 2011, Stanojević u Orlović, 2016, Orlović, 2016), a posledice nastavljaju da se osećaju i u godinama nakon kraja inflacije sa prolongiranom političkom krizom, koja u XXI veku dostiže gotovo perpetualni stepen. Kulturni kapital u slučaju Srbije relevantan je u periodu deblokirane transformacije i upliva neoliberalnih karakteristika u srpski političko-ekonomski sistem. Naznake mogućeg meritokratskog sistema, u smislu povećanja značaja ličnih kompetencija koje se mahom stižu obrazovanjem (Saunders 1990), ali i razumevanje važnosti transformacije različitih vrsta kapitala kako bi se ostvario najveći suficit vodili su oblike socijalizacije u Srbiji u smeru koji dodatno naznačava važnost obrazovanja (Tomanović, Stanojević 2024). Porast podrške desnici u srpskoj politici neupitno nastaje kao rezultat ekonomskih i kulturnih razlika pojedinaca. Ova tvrdnja očigledna je ukoliko se dublje analizira istorija izbora u Srbiji, te gotovo konstantno prisustvo desničarskih pokreta i stranaka pri samom vrhu po broju glasova na izborima (SPO i SRS devedesetih i početkom dvehiljaditih, DSS u prelaznom periodu tokom dvehiljaditih, SNS od 2012. godine, da napomenemo samo nekoliko). Upravo u momentima ekonomskih i društvenih kriza ovi pokreti i stranke osvajale su najbolje rezultate na izborima, no dalje istoriografsko diskutovanje značajno prevazilazi cilj ovog rada.
Kada je u pitanju Francuska kontekstualni okvir mahom potvrđuje Piketijeve zaključke i sledi logiku njegovog izlaganja. Slično Srbiji, francuski glasači poslednjih godina u značajnoj meri počinju da podržavaju desne opcije. Ovaj trend primećuje se s krajem XX veka i porastu podrške Nacionalnom frontu (FN), odnosno Nacionalnom okupljanju prvo oca, a zatim i ćerke Le Pen (Bakić 2019). Ono gde se Francuska razlikuje od Srbije, a na čemu počiva i različito formulisanje hipoteza, jeste upravo razlog ove podrške. Još od Alžirskog rata desne političke opcije u Francuskoj zasnivaju svoje političke programe na ideji držanja francuskih kolonija povezanih sa matičnom državom. Razvoj ove vrste nacionalizma nasledio je ksenofobični (mahom islamofobični) militantni nacionalizam u periodu nakon Alžirskog rata, da bi kulminirao pokretanjem pitanja radničkih prava Francuza kao dela catch all nacionalističke politike. Slično kao i u Srbiji, u trenucima društvenih i ekonomskih kriza dolazi do značajnog porasta podrške desnim političkim opcijama (Bakić 2019). Značaj ekonomskog kapitala kao prediktora ponašanja birača u Francuskoj različit je od očekivanog slučaja u Srbiji. Ono što smo ranije definisali kao rezultat konsolidovanijeg ekonomskog sistema primećuje se u Francuskoj. Neoliberalni ekonomski sistem u Francuskoj razvijen je i usklađen tako da se desne političke opcije retko bave suštinski ekonomskim aspektom političke sfere, već ekonomiju instrumentalizuju upravo kroz kulturne (ili preciznije rasne) političke borbe. Iz ovog razloga sama ekonomija u Francuskoj ne može biti uzeta kao ključni faktor za razvoj desnice, dok se kulturni kapital (ili njegov manjak) može shvatiti kao uticajan prediktor, što ćemo pokazati na narednim stranama.
- Metod
Tok analize podataka pratiće logiku analitičke sociologije zbog prirode podataka na osnovu kojih će hipoteze biti ocenjivane. Analitički pristup omogućuju ustanovljvanje veza i odnosa između različitih pokazatelja, odnosno određivanje usmerenja i jačine veze koja nastaje između pokazatelja. Ovaj pristup kompatibilan je sa ranije iznesenim teorijskim pretpostavkama, a u konkretnoj primeni na analizu političkog delanja pojedinca primenjuje se uz pristupe bliske teorijama racionalnog izbora (Demelener 2011). Utvrđivanje probabilističke veze između pojedinih varijabli moguće je ukoliko se utvrdi postojanje statistički značajne veze između pojedinačnih varijabli i očekivanih ishoda analize. Postojanje veze ukazuje, u ovom slučaju, na mogućnost da varijable utiču na ishode, odnosno da ih mogu oblikovati i usmeravati u zavisnosti od jačine veze. Analitička sociologija na ovom mestu je korisna zbog uvezivanja velikog broja različitih faktora i varijabli prilikom objašnjavanja pojava, što će posebno biti istaknuto tokom diskusije. Svi podaci biće izdvojeni interpretirani na osnovu njihovih međusobnih odnosa, stavljanjem u zagradu pojedinih kontekstualnih razlika, kako bi se napravio “most” između objašnjenja na makro i mikro nivou (Demelener 2011). U analizi će biti korišćeni podaci 11. kruga Evropskog društvenog istraživanja (EDI) iz 2023/4 godine. Stepen obrazovanja, ekonomski položaj, i partije za koje su ispitanici glasali na poslednjim održanim izborima podaci su na kojima je vršena analiza. Ove države su: Srbija i Francuska.[1] Političko opredeljenje birača kodirano je prema uputstvu EDI, a koje sadrži grubo pozicioniranje svake od partija koje su učestvovale na poslednjim održanim izborima u datim zemljama, uz posebne dopune iz alternativnih izvora koje će biti naznačene na datim mestima. artije u obe zemlje klasifikovane u kategoriju “levo” i “ne-levo” orijentisanih partija i to prema uputstvu EDI, uz povremenu pomoć drugih alata poput komentara reelvatnih političkih aktera o samim strankama, te na osnovu ličnog iskustva kada su u pitanju partije u Srbiji. Vrednost “0” u varijalama SrbijaGlas i FrancuskaGlas (koje se odnose na pozicioniranje političkih partija u datim zemljama) odnosi se na partije koje pripadaju “levici”, dok se vrednost “1” odnosi na “ne-leve partije”. Tako su kao leve partije u Francuskoj izdvojene partije, i partije koje pripadaju koalicijama LO, NPA i NUPES[2], dok je ostalih 7 opcija određeno kao “ne-levo” orijentasane. Kada je u pitanju Srbija, a zbog posebno konfuznog i dvostrukog obračunavanja partija u podacima EDI, kao leve partije i koalicije izdvojene su: Ujedinjeni za pobedu Srbije, Muftijin amanet, Moramo, Zajedno za Vojvodinu, SDA Sandžak, Ajmo ljudi, Srbija Protiv Nasilja, Narodna stranka, Srbija na zapadu i Moramo drugačije. Sve ostale stranke i koalicije[3] obeležene su kao “ne-leve”.
Na osnovu podataka EDI o neto prihodu domaćinstva podeljenom na decile, i godina provedenih u procesu obrazovanja, gde osnovno obrazovanje odgovara završenom osnovnom i srednjem obrazovanju do upisa na fakultetu (13 godina obrazovanja), a visoko se odnosi na upisan i završen fakultet, odnosno viši stepen studija (više od 14 godina obrazovanja), kreirane su dve zasebne varijable koje će biti korišćene u analizi. Ove varijable obeležene su nazivima “tercili” i “EduBinar”. Varijabla tercili prekodirana je tako da se prvi, drugi i treći decil grupišu u prvi tercil, četvrti, peti i šesti decil u drugi tercil, i svi ostali decili u treći tercil. Varijabla o godinama provedenim u procesu obrazovanja kodirana je kao binarna imajući u vidu cilj istraživanja – ispitivanje mogućnosti utvrđivanja probabilističke veze između datih pojava, a ne nužno preciznog diferenciranja obrazaca ponašanja pojedinaca.
Sama analiza uključivaće faktorsku, regresionu, i analizu varijansi, kako bi se ocenile sledeće hipoteze: 1) Stepen obrazovanja i srazmerna visina zarade pouzdano će opisati različite preferencije glasača kada je u pitanju podrška “levici” i “desnici” na dan izbora, odnosno u zavisnosti od ova dva faktora biće moguće utvrditi različite preferencije različitih grupa glasača po ovom pitanju; 2) Kulturni kapital uticaće na veću podršku strankama političke levice, odnosno niži stepen obrazovanja biće u prediktor glasanja za partije desnice; 3) Niža količina ekonomskog kapitala uticaće na podršku strankama političke desnice; 4) U državama u kojima je kapitalistički ekonomski sistem konsolidovaniji (Francuska), ekonomski kapital biće u negativnom odnosu sa glasanjem za “levicu”, dok će u slučaju Srbije biti pozitivna.
- Analiza
- Srbija
Dobijeni podaci za Srbiju ukazuju na postojanje statistički značajnog uticaja naših pokazatelja (tercila, EduBinar i SrbijaGlas) na ponašanje glasača tokom izbora u ovoj zemlji. Na slikama 2 i 3 mogu se videti rezultati logističke regresione analize, koji ukazuju da je statistička značajnost niža od 0.05, odnosno da je značajnost Hosmer i Lemeshow viša od 0.05 što pokazuje da model ima dobre predviđačke mogućnosti. Dodatno, Nagelkerkov R squared test pokazuje da ovaj model, koji sadrži samo dva parametra, objašnjava nešto više od 20% ukupne varijanse datim prediktorskim varijablama. Dalje, obe varijable predstavljaju statistički značajne pokazatelje veze između preferencija glasača i količine njihovog kapitala. Očekivana vrednost Beta u oba slučaja niža je od 1 što znači da se sa svakim podeokom na obe skale, šansa za glasanje za “ne-leve” opcije smanjuje, i to za 0.506 puta kada je u pitanju pokazatelj ekonomskog položaja, i za 0.239 puta kada je u pitanju kulturnog kapitala, odnosno nivo obrazovanja. Dodatno, histogram na slici 4 grafički prikazuje ovu situaciju. Na osnovu ovih podataka moguće je reći da se u slučaju Srbije, sa povećanjem kulturnog kapitala, odnosno sa rastom nivoa obrazovanja ugrubo, povećava i stopa prihvatanja “levih” političkih opcija. Isto se može reći i kada je u pitanju ekonomski položaj pojedinaca. Oni pojedinci koji poseduju veću količinu ekonomskog kapitala imaju veću šansu da budu “levičari”. Posebno je interesantna vizuelizacija ovih podataka, utoliko što u grupi najmanje obrazovanih i najlošije ekonomski pozicionirani gotovo da nema glasača “levog” opredeljenja, dok je situacija u grupi najobrazovanijih i najbolje ekonomski pozicioniranih situacija potpuno drugačija, te da “levica” u ovoj grupi ima veoma značajan udeo. Paradoksalno za Srbiju ostaje činjenica da su političke elite (koje poseduju više socijalnog i kulturnog kapitala), i ekonomske elite u procesu blokirane, odnosno deblokirane transformacije uspele da se konsoliduju, što može da pojasni i dalje visoku podršku “ne-levim” političkim opcijama u delu u kojem se nalazi ekonomska u kulturna elita društva. Ipak, sama činjenica da sa povećanjem nivoa obrazovanja i višim primanjima dolazi do značajne promene u preferencijama prilikom glasanja govori u korist našoj pretpostavci kako o uticaju, tako i o generalnom usmerenju uticaja ekonomskog i kulturnog kapitala na ponašanje glasača.
Ovakav trend objašnjiv je na više načina, a dodatna analiza usmerena na slične praske u zavinosti od sektora zaposlenja mogla bi da ponudi odogovore na pitanja zbog čega pojedinci koji se nalaze u najnižem tercilu, kao i oni sa niskim stepenom obrazovanja gotovo isključivo daju podršku političkoj desnici. Odgovor na ovo pitanje, pored sektora zaposlenja (uz pretpostavku decenijama duge tradicije partijskog zapošljavanja koja svoje izvore nalazi još u vreme SFRJ (Kuljić 2005), a koja se održala i danas), može se tražiti i u nepostojanju tradicionalne levice ili pozicija bliskih centru koje bi zagovarale određenu vrstu socijal-demokratske politike. Dodatno je moguće analizirati i vrednosne orijentacije pojedinaca, kao i konkretne interese koji uslovljavaju njihove izbore kada je u pitanju glasanje na izborima.
- Francuska
Kao i podaci koji se odnose na Srbiju, podaci o ponašanju glasača u Francuskoj (kao zemlji u kojoj je neoliberalni politički i ekonomski sistem konsolidovaniji) pokazuju statističku značajnost oba kontrolna parametra. Na slikama 5 i 6 može se videti da je statistička značajnost niža od 0.05, odnosno da je značajnost Hosmer i Lemeshow viša od 0.05 što pokazuje da model ima dobre predviđačke mogućnosti. Karakteristično za slučaj Francuske jeste to da dva odabrana parametra sada u značajno manjoj meri objašnjavaju glasačko ponašanje. Naime, svega 5 % ukupne varijanse objašnjeno je ovim dvama parametrima. Iako su ceo model, kao i zasebni parametri statistički značajni, ovi parametri objašnjavaju manji deo varijanse u odnosu na Srbiju. Na ovom mestu korisno bi bilo iskoristiti i druge prediktorske varijable izdvojene tokom faktorske analize, međutim, imajući u vidu obim rada, kao i pilotni karakter istraživanja, ova razlika između Srbije i Francuske može poslužiti za otvaranje polemike o uzrocima ove razlike. Još jedna karakterističnost primera Francuske jeste da sa povećanjem količine ekonomskog kapitala glasača raste šansa da će glasati za “ne-leve” političke partije, što je suprtono slučaju Srbije. Očekivana vrednost Beta u ovom slučaju iznosi 1.359, što znači da je sa povećanjem ekonomskog položaja za jedan podeok šansa podrške “le-levim” političkim partijama veća za jednu trećinu. U slučaju kulturnog kapitala situacija je obrnuta, odnosno podrška “levim” političkim partijama raste, kao i u Srbiji. Očekivana vrednost Beta u ovom slučaju iznosi 0.383, što pokazuje da će sa povećanjem količine kulturnog kapitala, odnosno sticanjem višeg obrazovanja za svaki podeok doći do rasta šanse da pojedinac podržava “leve” političke opcije. Histogram na slici 7 pokazuje upravo ovaj trend. Glasači koji se nalaze u grupi najmanje obrazovanih i najmanje bogatih većinski biraju “ne-leve” političke opcije, a situacije se ne menja značajno sa poboljšanjem ekonomskog položaja. Srazmerno mali porast podrške “levim” opcijama u drugom tercilu biva korigovan povećanjem podrške “ne-levim” opcijama u trećem tercilu. Ovo znači da među ekonomski najbolje pozicioniranim glasačima sa “osnovnim” nivoom obrazovanja dolazi do veće podrške “ne-levim” partijama. Uzrok ovome može se tražiti, kako je već naznačeno, upravo u konsolidovanijem ekonomskom sistemu, koji za posledicu ima težnju ka održanju status quo kada je u pitanju ekonomska politika. Paralela se može povući i sa Lazićevim zaključcima o značajnom uticaju preovlađujućeg vrednosnog sistema na pojedince, u smislu da će njihova podrška ekonomskom sistemu koji u neoliberalnim društvima definitivno ne može biti izjednačen sa idejama “levih” partija uzeti oblik podrške “ne-levim” političkim partijama. Iako Lazić govori o Srbiji, obrazac delanja koji opisuje može važiti i u slučaju Francuske, upravo zbog svoje objašnjavajuće mogućnosti, odnosno kroz ideju da će ustaljeni obrasci ponašanja vođeni već usvojenim vrednostima težiti da zadrže svoje trenutni oblik. Oni koji se bolje pozicioniraju u ekonomskom sistemu posledično će biti uključeniji u isti, te će ređe težiti promenama sistema kakve leve partije žele. Upravo razlika u jačini uticaja ekonomskog i kulturnog kapitala na glasačko ponašanje objašnjava ovakvu situaciju u Francuskoj. Sa druge strane, kao i u slučaju Srbije, a po uzoru na Burdijeov i Paseronov rad (1990), pojedinci sa višim stepenom obrazovanja imaće veće mogućnost da kritički preispituju trenutni sistem, što će se odraziti i na pozitivniju preferenciju “levih” partija. Ovo se primećuje upravo u donjem delu histograma, gde se podrška “levim” partijama značajno povećava. Ipak, primer kategorije koja se može nazvati elitom (treći tercil sa višim obraozvanjem) i dalje značajno oblikuje ponašanje glasača, tako da podrška “ne-levim” političkim opcijama u ovoj grupi ostaje značajno visoka.
- Diskusija
Na osnovu odrađene analize podataka dolazi se do sledećih zaključaka. Prva hipoteza se može prihvatiti kao tačna, imajući u vidu da je stepen pouzdanosti modela, kao i pojedinačnih parametara u svim obrađenim slučajevima pokazao kao adekvatan. Vrednost pouzdanosti u svim slučajevima niža je od 0.005, dok je vrednost pouzdanosti Hosmer i Lemeshow u oba slučaja viša od zadate. Ovo znači da se parametri, kao i sam model mogu smatrati pouzdanim, odnosno da su rezultati analize statistički značajni. Model kao takav može pouzdano da predviđa ponašanje glasača kada je u pitanju količina ekonomskog i kulturnog kapitala. Važna napomena ostaje da se u slučaju Srbije ovaj model može smatrati značajnijim nego u slučaju Francuske, imajući u vidu da model u prvoj zemlji objašnjava više od 20% varijanse. U slučaju Francuske, uprkos pouzdanosti modela, značajnost predviđanja ostaje niža, imajući u vidu da parametri pouzdano objašnjavaju tek 5% ukupne varijanse. Ono što može biti značajno za dalja istraživanja sigurno jeste uključivanje dodatnih pokazatelja, kako bi veći deo varijanse bio objašnjen, pogotovo kada je u pitanju Francuska. Ovaj zaključak takođe upućuje na važnost razmatranja raazlog zbog kojih isti parametri u dve različite zemlje u značajnoj meri različito uspešno objašnjavaju istu društvenu pojavu.
U skladu sa prethodno prihvaćenom hipotezom moguće je prihvatiti i drugu. Već je ustanovljeno da model dovodi do pouzdanih i značajnih predikcija. Sam kulturni kapital u obe države ispostavio se kao prediktor glasanja za “leve” političke opcije. Sa rastom obrazovanja na primerima obe države došlo je do povećanja šanse da pojedinci podrže partije “levice”, odnosno opadala je šansa za davanje podrške “ne-levim” političkim partijama. Obe države imale su u slične vrednosti Beta, što ukazuje na ustaljen značaj nivoa obrazovanja na ponašanje glasača. Potvrđivanjem ove hipoteze dodatno se potvrđuje pretpostavka da će obrazovaniji pojedinci češće podržavati opcije na političkoj “levici”. Stepen obrazovanja kao prediktor ishoda glasanja pokazao se kao relevantan. Na osnovu ovoga moguće je dodatno razmatrati uticaj nivoa edukacije na donošenje političkih i drugih odluka pojedinaca. Bilo bi vredno u daljim istraživanjima fokusirati se na druge oblike kulturnog kapitala, pogotovo na Patnamovu interpretaciju istih, kao kulturnih obrazaca, a ne stečenih zvanja/znanja, ali se može pretpostaviti da se zaključci neće u značajnoj meri razlikovati. Do ove pretpostavke se dolazi posredno, ukoliko se osvrnemo na pomenuti rad Burdije i Paserona, koji naglašava da stepen edukacije sam po sebi utiče na promenu habitusa pojedinca, odnosno na njegovo usvajanje ili odbacivanja pojedinih obrazaca i vrednosnih usmerenja, a što se slaže i sa Parsonsovom pretpostavkom iz Strukture društvene akcije. Kulturni kapital u oba slučaja ostaje važniji prediktor od ekonomskog, što pokazuju vrednsoti Waldove statistike. Ipak, ekonomski kapital ostaje izuzetno relevantan, pogotov u okviru četvrte hipoteze, imajući u vidu da je u okviru te hipoteze došlo do značajne razlike između slučajeva Srbije i Francuske.
I treća hipoteza se može prihvatiti na osnovu iznetih podataka i izvedene analize. Niža količina ekonomskog kapitala u obe zemlje gotovo bez izuzetka predviđa glasanje za “ne-leve” političke partije, što se jasno vidi na priloženim histogramima. I u slučaju Srbije, kao i Francuske, pripadnici najnižeg tercila gotovo isključivo daju podršku “ne-levim” političkim opcijama, dok se razlike pojavljuju tek sa porastom količine kapitala koje pojedinci poseduju. Ovaj nalaz ostaje posebno interesantan jer nagoveštava važnost kulturnog kapitala za opredeljivanje za “leve” političke partije. Istovremeno, na osnovu analize se može izvući pretpostavka da pripadnici najnižeg tercila ostaju okupljeni oko sličnog sistema vrednosti koji ostaje bliži “ne-levim” partijama. Traženje odgovora na ovo pitanje moralo bi da bude predmet nekih budućih istraživanja, no uzroci se mogu tražiti na više mesta. Pre svega, prateći teoriju društvene akcije, usvojene vrednosti koje često svoj izvor pronalaze u zajedničkoj socijalizaciji u okviru zasebnih društvenih grupa utiču na prihvatanje ideja, te shodno tome i na delanje, u našem slučaju u političkom sistemu. Dalje, teorija racionalnog izbora takođe može poslužiti za pronalaženje objašnjenja ove pojave utoliko što “ne-leve” političke opcije češće potenciraju očuvanje status quo u smislu održanja postojećeg sistema vrednosti koji se zasniva na neoliberalnom i pretežno patrijarhalnom usmeravanju ličnih interesa. Tako se među pojedincima iz ovog tercila u Saundersovim (1990), ali i Lazićevim (2011) i istraživanjima Jelene Pešić (2016) češće identifikuju vrednosti tradicionalizma, patrijahalnosti i sl. Dodatno bi na ovom mestu bilo korisno proučiti i rodnu dimenziju ovih nalaza.
Četvrta hipoteza se takođe može prihvatiti. Podaci su pokazali razliku između uticaja ekonomskog kapitala na ponašanje birača u Srbiji i Francuskoj. Kao što je očekivano, ekonomski kapital u Srbiji, državi u kojoj ekonomski sistem i dalje nije konsolidovan na istom nivou kao u zapadnim zemljama, pa je ekonomski kapital bio značajan prediktor glasanja za opcije političke levice. Ovo se može objasniti na dva načina. Pre svega, pojedinci koji poseduju veći ekonomski kapital u Srbiji češće podržavaju opcije političke levice upravo zbog usmerenja levih partija u Srbiji ka prozapadnim vrednostima koje bi kao posledicu imale dodatno razvijanje političke levice u zemlji. Drugim rečima, vrednosne orijentacije pojedinaca koji pripadaju višim slojevima bliže su onim idejama građanskog liberalizma (Pešić 2016), te idejama koje propagiraju “levo” orijentisane partije u Srbiji. Dodatno, prateći slične nalaze, pojedinci sa manjom količinom ekonomskog kapitala češće će biti bliži vrednosnim orijetnacijama poput tradicionalizma, patrijarhalnosti, konzervativizma i sl. Kada je u pitanju Francuska, situacija je suprotna. S jedne strane već je naznačen uticaj funkcionalističke teorije na ponašanje birača, tako da će u državama u kojima je ekonomski sistem razvijeniji, a sa njim usklađen i sistem vrednosti, dovoditi do toga da vrednosne orijentacije ne vode glasače u suprotnom smeru. Tako ekonomski kapital deluje kao negativni prediktor glasanja za partije “levice”.
Na osnovu svih prikazanih podataka moguće je formirati jednu tezu koja opisuje celokupan odnos ovde iznesenih podataka, uz dodatne pretpostavke i očekivane ishode prilikom uključivanja dodatnih podataka. Činjenica da se analitički aparat pokazao kao pouzdan, te da data dva faktora u svim slučajevima utiču na ukupnu varijansu, može se očekivati da će dodavanjem promenljivih koje detaljnije opisuju ove vrste kapitala varijansa biti jasnije opisivana. Iz jačine stepena pouzdanosti i jačine veze ove dve verovatno najznačajnije promenljive sa političkim opredeljenjem glasača može se očekivati da će dodavanjem varijabli jasnije biti objašnjen ovaj odnos. Racionalno delanje u političkoj sferi ostaje predmet za buduća teorijska razmatranja, jer je pitanje razloga političkog opredeljenja pojedinaca i dalje otvoreno. Primer Srbije se može protumačiti kao izuzetak koji potvrđuje pravilo, odnosno kao prvi signal koji upućuje na značajnost kulturnog kapitala kao determinante političkog opredeljenja. Činjenica da se u jednom podeljenom društvu u toliko naznačenoj meri izdvajaju dva faktora koji oblikuju političku sferu, naznaka je vrednosti ovakvog tumačenja za razumevanje političkog ponašanja i rezonovanja pojedinaca prilikom izbora “strane” na političkom spektru. Smatramo da se odgovor na pitanje racionalnosti izbora polova političkog spektra može naći u upoređivanju ovde iznesenih podataka sa podacima o poverenju u političke institucije, te da će uzrok velike značajnosti nivoa obrazovanja i ekonomskog položaja biti upravo sposobnost i mogućnost obrazovanijih, ili ekonomski bolje pozicioniranih pojedinaca da traže alternative ustaljenih obrascima ponašanja, i da proizvode svoje, Parsonsovim rečnikom, pattern varibales. Primeri Nemačke, Francuske i Hrvatske poslužili su kako bi ukazali na latentno prisustvo, ali i relativnu snagu dva izolovana faktora koji opisuju određene teorijske koncepte. Oni su poslužili ojačavanju tvrdnje da teorijski koncepti kulturnog i ekonomskog kapitala ostvaraju uticaj na političko odlučivanje pojedinaca.
Literatura
Antonić, Slobodan (2022). Dosadna sociologija: o jednoj zamornoj temi kakva je klasa. Beograd: Filozofski fakultet.
Atlagić, Siniša (2010). “Izborna ponuda u svetlu Mičigenske paradigme izbornog ponašanja pred izbore u Srbiji 2012.”. U “Zašto glasam, kako glasam, ako uopšte glasam: zbornik radova sa konferencije”. Ur. Zoran Stojiljković. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung.
Bakić, Jovo. (2019). Evropska krajnja desnica. Beograd: Clio.
Birešev, Ana (2014). Orionov vodič: otkrivanje dominacije u sociologiji Pjera Burdijea. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju.
Bobbio, Norberto. (1995). Liberalizam i demokratija. Beograd: Zavod za udžbenike.
Boudon, Raymond. (2011). “Ordinary rationality: the core of analytical sociology”. U Analytical Sociology and Social Mechanism, Ur Pierre Demeleneuere. Cambridge: Cambridge University Press.
Bourdieu, Pierre. (1972). Outline of a Theory of Practice. Cambridge: Cambridge University Press.
Bourdieu, Pierre; Passeron, Jean-Claude (1990). Reproduction in Education, Society and Culture. London: Sage Publications.
Coleman, James (1990). Foundations of Social Theory. Cambridge: University Press.
Downs, Anthony (1957). An Economic Theory of Democracy. New York: Harper.
Evans, Geoffrey (1999). The End of Class Politics? Class Voting in Comparative Context. Oxford: University Press.
Evans, G. (2017). “Class and Voting”. U The Blackwell Encyclopedia of Sociology, (Ur.) G. Ritzer. https://doi.org/10.1002/9781405165518.wbeosc054.pub2
Goldthorpe, John (1968). The affluent worker: industrial attitudes and behaviour. Cambridge: Cambridge University Press.
Gundogan, Dragana (2022). Društveno poreklo studenata u Srbiji: nejednakosti u pristupu i ishodu studiranja. Disertacija.
Ilić, Vladimir (1998). Oblici kritike socijalizma. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka “Žarko Zrenjanin”.
Kalb, Don; Halmai, Gabor (2020). Naslov: nacija, podtekst: klasa. Sarajevo: udruženje mreža za izgradnju mira.
Kuljić, Todor (2005). Tito: sociološko-istorijska studija. Zrenjanin: Gradska biblioteka “Žarko Zrenjanin”.
Lazarsfeld, Paul; Berelson, Bernard; Gaudet Hazel (1968). The people’s choice: how the voter makes up his mind in a presidential campaign. New York: Columbia University Press.
Lazić, Mladen (2005). Promene i otpori: Srbija u transformacijskim odnosima. Beograd: Filip Višnjić.
Lazić, Mladen (2011). Čekajući kapitalizam: Nastanak novih klasnih odnosa u Srbiji. Beograd: Službeni glasnik.
Lazić, Mladen (2014). Ekonomska elita u Srbiji u periodu konsolidacije kapitalističkog poretka. Beograd: Čigoja štampa.
Lazić, Mladen (2021). Prilog istoriji izgubljenog vremena: klasna svest radništva u samoupravnom socijalizmu. Beograd: Albatros Plus.
Lazić, Mladen. Cvejić, Slobodan (2019). Stratifikacijske promene u periodu konsolidacije kapitalizma u Srbiji. Beograd: Filozofski fakultet.
Lipset, Seymour Martin. (1960). Political man. New York: Doubleday and Company.
Mayer, Nonna (2019). “What remains of class voting”. Pascal Perrineau; Luc Rouban. Politics in France and Europe, Palgrave Macmillan, pp.167 – 181, 2009, 9781403962164. ⟨hal-02299019⟩
Merton, Robert (1998). O teorijskoj sociologiji. Beograd: Plato.
Mihajlović, Srećko (2011). Kako građani Srbije vide tranziciju: Istraživanje javnog mnjenja tranzicije. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung.
Milić, Anđelka. (1990). Sociologija društvene akcije Talkota Parsonsa. Beograd: Institut za sociološka istraživanja.
Orlović, Slaviša (2016). Socijalna demokratija u Evropi i koncept “dobrog društva”. Beograd: Fondacija Fridrih Ebert.
Parsons, Talcott (1949). The Structure of Social Action. Illinois: The Free Press.
Petrović, Irena (2013). “Mogucnosti primene faktorske analize u sociologiji”. Sociologija. Vol. 55. No 4.
Pešić, Jelena (2016). Vrednosne orijentacije u post-socijalističkim društvima Srbije i Hrvatske. doktorska disertacija.
Piketi, Toma (2015). Kapital u XXI veku. Novi Sad: Akademska knjiga.
Piketi, Toma (2023). Kapital i ideologija. Novi Sad: Akademska knjiga.
Rot, Nikola (2008). Osnovi socijalne psihologije. Beograd: Zavod za udžbenike.
Saunders, Peter (1990). Social Class and Stratification. London: Routledge.
Slavujević, Zoran (2010). “O činiocima koji opredeljuju izbornu logiku – uopšte i konkretno” .U “Zašto glasam, kako glasam, ako uopšte glasam : zbornik radova sa konferencije”. Ur. Zoran Stojiljković. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung.
Stanojević, Dragan (2016). “Socijalni kapital kao izvor kohezije ili reprodukcije nejednakosti”. U Orlović, Slaviša (ur.) Socijalna demokratija u Evropi i koncept “dobrog društva”. Beograd: Fondacija Fridrih Ebert.
Stojiljković, Zoran (2014). Politička sociologija savremenog društva. Beograd: Zavod za udžbenike.
Tomanović, Smiljka. Stanojević, Dragan (2024). Sociologija porodičnog života. Beograd: Filozofski fakultet.
- Mađarska, Austrija, Slovačka, kao i države poput Grčke nisu uzete u razmatranje zbog neuporedivosti podataka, dok su podaci za Nemačku i Hrvatsku, iako relevatni, izuzeti zbog pilotnog karaktera analize. ↑
- Lutte Ouvriere, Nouveau Parti anticapitaliste i Nouvelle Union Populaire Ecologique et Sociale. ↑
- Srpska napredna stranka, Srprska radikalna stranka, Socijalistička partija Srbije, NADA, Zavetnici, Suverenisti, SVM, MI — Glas iz naroda, Ruska stranka. ↑