Pomeni demona u žitijima svetog Simeona Mirotočivog

Dragoš Robović

Apstrakt

Rad se bavi analizom demonoloških predstava u žitijima sv. Simeona Mirotočivog koja su napisali sv. Sava i Stefan Prvovenčani. Polazeći od činjenice da je demonologija u srpskoj medievistici znatno manje istražena nego u drugim evropskim tradicijama, cilj rada jeste da identifikuje, klasifikuje i protumači sve pomene demona, besova, đavola i sotone u navedenim hagiografskim tekstovima. Posebna pažnja posvećena je kontekstu njihovog pojavljivanja i ulozi koju igraju u tim delima.

Uvod

Primetili smo kako su teme demonologije u srednjem veku podrobno proučene širom Evrope, ali u slučaju srpske medievistike, ta tema ostaje zagonetka i ostaje jedna vrsta Pandorine kutije. Ako bi se dublje proučila demonologija u izvorima, kao što se to uradilo za vizantijske, ruske, francuske ili nemačke izvore, došli bi do zaključka da srpska srednjovekovna književnost ima svoje osobenosti u ovom pogledu, a ipak prati šire trendove hrišćanske kulture srednjeg veka. Demoni se pojavljuju u mnogim hrišćanskim tekstovima, a u žitijima svetih često mogu imati poseban značaj. Ovaj rad teži da identifikuje, klasifikuje i objasni sve pomene demona u žitijima svetog Simeona Mirotočivog. Koristićemo žitija koja su pisali arhiepiskop Sava i kralj Stefan Prvovenčani. Ova dva žitija se dosta razlikuju, kao i njihovi autori, te oba nose određene karakteristike svojih autora. Zato Sava i Stefan drugačije pišu o svom ocu i njegovim delima, ali mi ćemo se naročito osvrnuti na njihov pogled na demone. Srednjovekovna književnost predstavlja jedan od najvažnijih izvora za proučavanje duhovnog, kulturnog i društvenog života hrišćanskih naroda. U njoj se ogledaju verska uverenja, moralni ideali i pogled na svet koji je oblikovao čitavu epohu. Posebno mesto u toj književnosti zauzimaju žitija svetih, koja su imala ne samo književnu već i poučnu i didaktičku ulogu. Hagiografski tekstovi nastojali su da predstave život svetitelja kao primer hrišćanske vrline i pobožnosti. Istovremeno, oni su bili sredstvo širenja verskih i moralnih vrednosti. U takvim delima često se pojavljuju različiti natprirodni motivi. Među njima značajno mesto zauzimaju demoni i njihovo delovanje u svetu.

Posebno su značajna žitija u kojima se opisuju sukobi svetitelja sa demonskim silama. Takvi motivi bili su prisutni još u ranohrišćanskoj književnosti i nastavili su da žive tokom čitavog srednjeg veka. U pravoslavnoj tradiciji oni su bili tesno povezani sa asketskim idealima i borbom protiv strasti. Srpska srednjovekovna književnost prihvatila je mnoge vizantijske uzore i motive. Među njima su se našli i različiti oblici demonoloških predstava. Ipak, srpski pisci nisu uvek na isti način koristili motive demona. Njihova učestalost i funkcija zavisile su od teme dela, ličnosti autora i ciljeva koje je tekst trebalo da ostvari. Jedno od najznačajnijih dela srpske srednjovekovne književnosti predstavljaju žitija sv. Simeona Mirotočivog. Simeon, odnosno veliki župan Stefan Nemanja, imao je izuzetno mesto u istoriji srpskog naroda i Srpske pravoslavne crkve. Cilj ovog rada jeste da identifikuje i analizira sve pomene demona u oba žitija sv. Simeona Mirotočivog. Posebna pažnja biće posvećena kontekstu u kome se pojavljuju pojmovi besa, đavola i sotone. Takođe će biti razmotreno na koji način ovi motivi doprinose predstavljanju svetosti Simeonove ličnosti. Rad će ukazati i na razlike između Savinog i Stefanovog pristupa demonologiji. Pored analize samih tekstova, biće predstavljen i širi okvir srednjovekovnog shvatanja demona. U tom cilju biće korišćeni primeri iz Svetog Pisma, asketske literature i drugih srpskih žitija.

Srednjovekovna demonologija u književnosti

Prvo moramo definisati šta se podrazumeva pod demonom. U hrišćanskoj veri, demon je zao duh i pali anđeo koji služi đavolu kao nosilac zla i greha. Pored eksplicitnih pomena demona u Svetom Pismu, verovanja u njih su se prenosila i kroz Sveto Predanje među Jevrejima, a kasnije među svim hrišćanskim narodima koji su poistovetili svoje mitološke duhove sa demonima. U srednjovekovnoj književnosti, demoni su bili čest motiv i pominjali su se na različite načine. Najviše o srednjovekovnoj demonologiji saznajemo upravo iz književnosti, a pre svega iz žitija. Takav trend je postojao širom hrišćanskog sveta od pozne antike, još sa prvim književnim žitijem sv. Antonija Velikog koje je pisao sv. Atanasije Aleksandrijski, u kom su demoni i borba sa njima bili centralna tema fabule. Ne samo da su se demoni tretirali kao stvarna bića, često su se pominjali u vidu alegorija i metafora. Važno je razdvojiti same demone i đavola u književnosti. Dok su demoni mnogi i različiti, đavo ili sotona je samo jedan i on je njihov predvodnik. Za potrebe ovog rada ćemo računati i pomene đavola zajedno sa demonima, jer je i on u suštini demon. Demonima su srednjovekovni pisci često pripisivali sve vidove greha, ali naročito bes, bogohuljenje i jeres.

U Svetom Pismu, oni se takođe pojavljuju kao stvarna bića, ne proste alegorije koje treba da opišu osećanje ili psihološki proces. Navešćemo par poznatih primera. Prvo je sotona naveo Adama i Evu na greh.[1] Zbog toga ga je Bog nazvao ubicom ljudskim.[2] On je isto prouzrokovao stradanje pravednog Jova.[3] Pokušao je da kuša Gospoda Isusa Hrista u pustinji.[4] Zgrčio je ženu i mučio osamnaest godina.[5] Mariju Magdalenu je mučilo sedam demona.[6] Gadarinskog paćenika je mučio demon Legion sa još mnogo demona pre nego što ih je Isus isterao u svinje.[7] Mučili su kćer žene Sirofeničanke.[8] Demon je čoveku oduzeo govor i vid.[9] Mučio je jednog jedinca od oca.[10] Takođe demon može da krade seme Božje nauke iz srca ljudi[11] ili da seje kukolj jeresi, sujeverja i neverja.[12] Demon je čak ušao u Judu i naterao ga da izda Isusa.[13] Pored toga se pominju na još mnogo mesta. Svi ovi susreti su poslužili kao inspiracija za korišćenje demona kao motiva ili likova u kasnijoj hrišćanskoj književnosti.

Dok su rimokatolici razvijali zasebnu zainteresovanost za pale anđele, u pravoslavnom svetu, ona je bila potiskivana, posmatrana kao suvišna i rezervisana samo za monahe i učene teologe. O demonima su opširno pisali Mihailo Psel, sv. Jovan Zlatousti, sv. Jefrem Sirin, sv. Jovan Lestvičnik i mnogi drugi učeni svetitelji. Za naše potrebe, važno je obraditi pogled sv. Jovana Lestvičnika na demone, jer su prepisi Lestvice u srpskoj književnosti bili česti. Upravo tu možemo da vidimo kako se demoni tretiraju kao stvarna bića protiv kojih se preduzimaju praktični koraci poput posta i molitve, a nisu samo metafora za greh, ili za zlo. Sv. Jovan Lestvičnik (525-605) je bio vizantijski mislilac, monah i iguman sinajski. Njegovo čuveno delo „Lestvica“ predstavlja kulminaciju znanja o praktičnom asketizmu.[14] Reč je dakle o svojevrsnom priručniku za monahe kako da, korak po korak, napreduju u duhovnom životu. Delo je tako nazvano po lestvicama koje je starozavetni Jakov video u snu.[15] Lestvica ima 30 glava, tj. 30 stepena uzdizanja. Od 7. veka ova knjiga je postala uzor monaškog života sve do današnjih dana.

Jovanova filozofija i teologija su prepune činjenica o zlim duhovima. Zlo njega ne zanima kao apstraktan pojam filozofske etike, već ga zanima kako se praktično ispoljava.[16] Prihvata veoma aktivno sudelovanje duhovnog sveta u svakodnevnom životu. Na ljude i njihove misli utiču anđeli i demoni. Suprotno anđelima, demoni nemaju soteriološku funkciju, već vuku duše ljudi u ponor.[17] Za razliku od teocentričnih anđela, demoni su geocentrični. Smatrao je da je moguće da demoni, ako su već pali s neba zbog gordosti, smernošću dobiju oproštaj, ali na drugom mestu tvrdi da demoni ne mogu biti smerni, te je jasno da do njihovog spasenja neće doći, iako je po prirodi moguće. Njihova bogoprotivna inteligencija je toliko velika, da bi čovek očajavao kada bi je istinski spoznao. Ipak, njihova moć je uslovljena našim sudelovanjem. Demoni ne mogu proricati, u tome je saglasan sa Kasijanom i iskustvenom tradicijom egipatskog monaštva.[18] Jovan objašnjava da se često neka snoviđenja koja mladi iskušenici u manastirima imaju stvarno obistine. To je delo demona sujete koji znaju šta se dešava po duhovnom svetu, te ubace neke informacije u san neiskusnom monahu, da bi se pogordio i mislio da je vidovit. Zapravo ništa ne znaju o budućnosti.[19] Lestvica ne daje objašnjenje za neprijateljstvo demona i ljudi, ona ga tretira kao prostu iskustvenu činjenicu.[20] U knjizi se sreću razne grupe demona i pojedinačni demoni, kao sveokaljani demon hule, slastoljubivi demon skitanja, demon preteča, demon sujete, zmija tela, trorogi duh gordosti, duh očajanja, hiljaduglavi demon srebroljublja[21] itd.

Jovanov antropocentrizam se ogleda u tome što je Bog središte sveg bića, ali je središte zbivanja u kosmosu čovek. Njegova antropologija polazi od ideje bogolikosti čoveka. Jovan je verovao i u mitarstva koja se na više mesta pominju.[22] On ne krivi demone da su izvor strasti, već našu prirodu.[23] Tuđ, spoljašnji, element u nastajanju strasti je demon. Određene strasti prave određeni demoni. Lestvičnikova patologija greha se ne može razumeti bez demonologije. Prema njemu, demon doslovno ubacuje misli u nas.[24] Izdvaja gordost kao vrhunski greh koji je čak i Lucifera oborio sa nebesa. Gordost, prema Jovanu, započinje tamo gde se samoljublje završava. Samoljubiv je sam sebi dovoljan, a gord nameće sebe svima drugima. Demonska originalnost ovog smrtnog greha je stvarno originalna.[25] Opasan je i demon uninija koji neobjašnjivom zamorenošću i defetizmom tereti naše misli. Taj demon tokom molitve izaziva u nama jezu, glavobolju i grčeve u stomaku.[26] Ovog duha je Jovan nazvao jednim od osam „prednjaka zla“.[27] Demoni stomakougađanja se podsmevaju sveštenicima koji mnogo jedu i piju.[28] Jovan dovitljivo piše da ne dozvoljavaju čoveku da oseti sitost „makar pojeo ceo Misir i reku Nil popio.“[29]

Ipak, Jovan neće slepo da krivi demone za sve ljudske loše misli, on pokušava prepoznati razne vrste misli koje su od Boga, koje od savesti, a koje od demona. Pokušava i da prepozna grupe zlih duhova i načine kako ih suzbiti. Sve ovo se ne završava na nivou teološkog mozganja, već konkretnih radnji. Neki demoni nas čak teše, uče, ili bodre, ali sve u svrhu zla i našeg propadanja.[30] Njegova psihologija je metafizička, jer priznaje demonska delovanja na ljude.[31] Tu psihologiju odlikuje metoda posmatranja i samoposmatranja. I demoni se isto tako bave posmatranjem ljudskog govora tela i samih reči.[32] Demoni ubeđuju monahe da se vrate kući da vide porodicu, ubacuju im nostalgične misli i koriste se sličnim racionalnim i naizgled dobronamernim sredstvima da monaha odvrate od manastira.[33] Tu se pomalo mešaju demonska delovanja i slobodna volja monaha.[34] Najbolji predstavnik iskonskih demonskih sila je seksualni nagon. Asketa se sukobljava sa dva najjača prirodna nagona u sebi, a to su nagon za prehranom i za razmnožavanjem. Demona bluda naziva i „zmijom tela“ i ovu strast opisuje kao dosadnu i zamornu. Njegovo psihofiziološko dejstvo je izraženo kroz pohotu, žudnju i „vatru“ u telu.[35] U ovoj knjizi su mnoga oštroumna objašnjenja funkcionisanja ljudskog uma i tela prekrivena demonološkim ruhom i uvode nas u psihološku genezu asketizma.[36]

U slučaju srpskog srednjeg veka, reč demon se nije koristila. Bila je zamenjena rečima poput bes, zloduh, đavo ili sotona. Pre hrišćanstva, bes je bilo mitološko biće kod starih Slovena koje je zaposedalo ljude i činilo ih besnima. Ono što razlikuje srpska srednjovekovna žitija od vizantijskih je minimalno korišćenje demona kao motiva. U žitiju Sv. Petra Koriškog koje je pisao Teodosije u 13. veku, demoni se udružuju progonjeni mržnjom prema podvižniku. Petar Koriški se naselio u jednu pećinu gde se neprestano molio. Tada su besovi, kako se demoni nazivaju u srpskim srednjovekovnim žitijima, nagovorili jednu zmiju da ga napada i plaši.[37] Zmija nije natprirodna pojava u ovom žitiju, već obična životinja pod demonskim uticajem. Zmija je neprestano siktala i plašila ga, a demoni su pravili buku, vrištali i čak su imitirali glas njegove sestre i dozivali ga. On ih je ignorisao i molio psalme.[38] Kada mu je zmija već dosadila, molio se 40 dana i onda je došao Sv. Arhanđel Mihailo sa mačem i oterao zmiju i demone. Kasnije su dolazili u obliku divljih zveri i pojavili su se kao „oblak vrana“.[39] Besovi su ga kasnije čak gurali s litice, a Petar bi padao nepovređen. Na kraju su došli u obliku čitave vojske koja je nosila kacige u obliku medveđih i veprovskih glava.[40] Kada im je objasnio da ih se ne plaši i da zna da se oni plaše Gospoda, oni se podsmevaju njegovom podvižništvu. Ovo kratko srednjovekovno žitije ima mnogo paralela sa žitijem Svetog Antonija Velikog o kom će biti reči kasnije. Postoji još mnogo srpskih žitija koja pominju neka dela demona, ali ne u ovoj meri i sa ovoliko detalja.

Pomeni demona u žitijima svetog Simeona Mirotočivog

Postoje dva žitija sv. Simeona Mirotočivog, oba su pisala njegovi sinovi. Jedno je pisao sv. Stefan Prvovenčani, njegov drugorođeni sin i naslednik, prvi kralj svih Srpskih zemalja i svetovni vladar, a drugo sv. Sava, njegov trećerođeni sin i miljenik, prvi srpski arhiepiskop i verski vođa. Ono što je iznenađujuće i neočekivano i što pravi ogromnu razliku između ova dva pisca i dela, a često je previđeno, jeste to da se demoni potpuno drugačije tretiraju u ova dva žitija. Ono što još više začuđuje je to da se u žitiju koje je pisao sv. Sava besovi pominju samo jednom, dok se u žitiju njegovog brata pominju čak osamnaest puta.

To nas dovodi do zaključka, da je sv. Sava dobro pazio kako i gde će iskoristiti tu strašnu reč koju su mnogi sveti ljudi pažljivo koristili. Vrlo verovatno, kao učeni i iskusni teolog i podvižnik, sv. Sava nije hteo olako da pominje demone, naročito ne jer se verovalo da i samo pominjanje njihovog zajedničkog imena može da ih prizove. Naime, sv. Sava u svojoj pokajničkoj molitvi govori stih u Slovu o mukama: „Lišen Božje slobode, osuđen od Boga, oplakan od anđela, na smeh bivajući besovima…“[41] U ovom jednom jedinom pomenu demona, naglašen je pokajnički ton autora koji tu reč u upravnom govoru koristi u doslovnom značenju. Dakle u ovoj rečenici, demon se tretira kao duhovno biće. Bivajući na podsmeh besovima znači da je lirski subjekt grešio i time se izložio duhovnom padu, ili se čak „pomešao sa stokom nerazumnom“[42]. Da li iz monaške skromnosti ili svesti o svojoj stvarnoj grešnosti, Sava pominje besove kao bića koja se rugaju njegovim nesavršenostima. To je jedini put da ih on pominje i koristi ono što se o besovima zna da opiše svoju ličnu duhovnu borbu. Nasuprot besovima koji se podsmevaju Savi, anđeli ga oplakuju, što je dodatno podsećanje na razliku između slugu Božjih i slugu đavoljih u žitiju.

S druge strane, Stefan Prvovenčani poprilično slobodno i često koristi reči bes i đavo. Pojam bes, đavo i satana se koristi osamnaest puta, od toga đavo devet, četiri puta kao prisvojni ili opisni atribut, bes šest puta i sotona tri puta. Sve ove reči se koriste na različite načine i u različitim kontekstima. Već na prvoj strani, na samom početku žitija, Stefan piše: „Jer je sveubilački đavo nasejao štetnu plevu i ukorenio je u srca njihova, i odvratio ih od Tvorca svojega, da služe gluhim kumirima, pa ih je, štaviše, i doveo do pisanja njihova, da ih rine na dno skrovišta adovih“[43]. Ovde autor govori i o đavolu, prethrišćanskim ljudima i idolima, ili kumirima. Ovaj slučaj je izuzetak, jer će kasnije pojam đavola i besova biti rezervisan uglavnom za protivnike Stefana Nemanje. Kada govori o građanskom ratu između Stefana Nemanje i njegove braće pre nego što će postati veliki župan, autor kaže: „Odvrgav zlobu đavolju u napadanju braće njegove…“[44]. Vrlo brzo se pominje kako su njegova braća činila različite radnje „podsticanjem đavoljim“.[45] Ponovo autor krivi đavola za dela svojih stričeva: „I življaše zahvaljujući Bogu i Presvetoj i svetome arhijereju i čudotvorcu Nikolaju, dok ne stiže revnost đavolja i već rigaše zmija svoju zlobu.“[46] Ovde vidimo kako autor razne primere zlobe opisuje kao nešto đavolje, bez dubljeg ulaska u to da li je taj neko bio zaista zaposednut, ili je to direktno uradio đavo. Reč koju tražimo se pominje u nešto jačem smislu kada autor opisuje šta se desilo pre bitke kod Pantina 1168. godine objasnivši da su neprijatelji „nagovorom sotoninim ostvarili zle misli“[47]. Ova pojava će se videti još mnogo puta u ovom žitiju, ali i u mnogim drugim žitijima. Time se dodatno potvrđuje vladarski legitimitet, jer buntovnici koji su protiv pravog i od Boga potrvrđenog vladara, bivaju okarakterisani kao đavolje sluge koje se bore protiv Božjeg poretka.

Optužbe na račun demona za odluke ljudi susrećemo i u epizodi sa bogumilima. Već na početku Stefanovog pripovedanja kako je došlo do iskorenjivanja bogumilske jeresi, čitaocima postaje jasno da je reč o mešanju duhovnog u fizičkog, istorijskog i političkog. Pre svega, Stefan pominje đavola: „Da se ne poseje kukolj lukavog i odvratnog đavola“[48], zatim kaže da se „lukavi brzo ukorenio“[49]. Time čitaocima jasno daje do znanja da bogumilska jeres nije prosta društvena pojava, već nešto planirano od strane neljudskog faktora. Nakon toga, Stefan potvrđuje to rečima ženskog svedoka pred saborom gde kaže da „bogumili služe samome sotoni“ i sam narator ih poredi sa pratiocima Arija koji su završili „na dnu skrovišta adovih“.[50] Ovde se ne može reći da je reč o jednostavnom korišćenju stilskih figura i pokazivanju poznavanja hrišćanske istorije, ili Svetog Pisma, u ovoj sceni, autor nedvosmisleno pokazuje da su neprijatelji njegovog oca služili đavolu i bili protiv Boga. Ovo nije banalna izjava da su samo bogumili uz đavola, te je iz toga Stefan Nemanja uz Boga, već se ova izjava dokazuje i istorijskim poređenjem bogumila sa arijancima.

U kasnijem delu žitija, gde Stefan Nemanja više ne ratuje, već se podvižava, upotreba nečistih sila kao motiva postaje malo češća. Sada već monah Simeon razgovara sa sinom i daruje mu njegov krst, što je čest motiv u srpskoj srednjovekovnoj prozi, pa i srpskoj epskoj poeziji od pretkosovskog ciklusa nadalje. Tada mu Simeon poručuje da uzme krst: „Ovaj neka ti bude čuvar i utvrđenje, i pobedilac, i pomoćnik u borbama protivu vidljivih i nevidljivih neprijatelja, i čedima tvojim na veke, iscelilac bolesti telesnih i rana duševnih, i zemlji tvojoj tvrdo utočište i stena, i knezovima tvojim oštro koplje, i vojnicima tvojim štit vere i smela pobeda, i mir i tišina životu tvojemu, i da te dovede i predstavi neporočna Hristovu prestolu, razgoneći silom svojom pred tobom vazdušne carinike, i uvek da ti pomaže kao Davidu i drevnome caru Konstantinu, progoneći od tebe na svakom mestu besovske pukove. Budi ograđen silom ovoga na veke! Amin!“[51] Pod vazdušnim carinicima, Simeon misli na carinike koje duša sreće tokom mitarstava, i na „poglavarstva i vlasti i gospodara tame ovoga svijeta“ i na „duhove zlobe u podnebesju“.[52] U kontekstu zaštite od zlih sila, autor Stefan piše da su se Hristos i Bogorodica molitvama Simeona i Save umilosrdili „zaštićujući od svakog đavoljeg dela“.[53] U toj rečenici, Stefan pokazuje zahvalnost Bogu, ali i priznaje svom bratu Savi njegove duhovne zasluge pre prenošenja moštiju sada već pokojnog Simeona.

Jedna od poslednjih celina svakog srednjovekovnog žitija jeste opis čuda koja su se desila posthumno. Kao i kod drugih posvedočenih svetaca, mošti sv. Simeona su ostale očuvane. Na godišnjicu njegove smrti, sabor se okupio da ga se seti i proslavi, kada je njegova raka počela da ispušta prijatan miris. Tako je utvrđeno da njegove mošti toče „miro koje progoni besne duhove“.[54] Osim toga što je njegovo miro isceljivalo fizički obolele ljude, ono je pomagalo i u egzorcizmu. To je dokazano kada je ono izlečilo čoveka „obuzetog besom“ i „poraboćena besu lukavome“ kog „svagda bes progonjaše“.[55] Autor ne pridaje mnogo prostora opisu ove situacije, ona se tretira kao nešto svakodnevno i ne tako fantastično, kako bi se očekivalo. Prosto, u stvarnosti srednjeg veka gde je onostrano bilo podrazumevano u mističkoj realnosti, autor ne pridaje mnogo značaja ovoj, čini se, učestaloj pojavi. Zaposednuti čovek je zavapeo Bogu i svetima uz reči: „Ne daj nas besovima na radost.“[56]

Poslednji pomeni nečistih sila se susreću u različitim kontekstima. Ponovo se vraća motiv demonskog podsticaja određene odluke sa Strezom koji „đavolom nagovoren odvrže se u bunu“ protiv Stefana Prvovenčanog.[57] Dalje Stefan nabraja pohvale svom ocu kao svetom čoveku i ne zna kako da ga nazove od svih svetačkih titula. Tu onda kaže: „Da li mučenikom? – Ali ko će izbrojiti stradanja tvoja bezbrojna, koja izdrža, raspaljujući se ljubavlju Hristovom, borivši se i ubiv do kraja mučioca đavola, rastrgav zamke njegove i lajanja do kraja, sasušiv telo svoje uzdržavanjem, obliv se kao krvlju mučeničkom suzama svojim i razagnav mrak tamnih besova, koji se bore s nama.“[58] U daljim pohvalama svetog Simeona, Stefan podvlači da je njegov otac bio zastupnik koji je „isceljivao svako svezivanje sotonino“ i „progonio besna maštanja“.[59] Ova „besna maštanja“ nismo pobrojali kao pomen besova, jer možda mogu da se protumače kao maštanja koja su besna, ljuta, hirovita, pre nego nužno „demonska maštanja“. Za kraj u poslednjem poglavlju, Stefan ostavlja budni podsetnik za vernike da se „neprijateljski đavo trudi da rine ljudski rod u rov pogibaoni“[60]. Time se pominjanje demona u žitiju završava.

U hagiografskim delima je nasuprot dobrog protagoniste koji služi Bogu, zli antagonista koji služi đavolu, svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno. Nebitno je da li je u pitanju nevernik, inovernik, jeretik ili žrtva đavolskog nagovora.[61] Protivnici bogoizabranog i pravednog vladara su po pravilu grešnici i sluge nečastivog.[62] Sličan šablon prate Savini hagiografi, Teodosije i Domentijan, kada opisuju scenu sukoba sa odmetnikom Strezom koji je „đavolji sin“.[63] Time se ovozemaljski politički konflikti odražavaju na duhovne, ili bolje reći obratno, jer se kroz protagonistu i antagonistu vodi jedan duhovni rat, između Božjih sila i demonskih sila.

Zaključak

Ovako različito tretiranje nečistih sila ili besova u žitijima sv. Simeona Mirotočivog potvrđuje razlike između ova dva važna autora. Dok se Sava drži rezervisano i obazrivo prema pominjanju besova, Stefan Prvovenčani često koristi taj izraz i u političke svrhe kada opisuje svoje neprijatelje, ali i u duhovnom kontekstu, kada doslovno pominje egzorcizam. Na osnovu analize žitija Svetog Simeona Mirotočivog koje su napisali Sava i Stefan Prvovenčani, može se zaključiti da motiv demona zauzima značajno mesto u razumevanju srednjovekovne srpske duhovnosti i književnosti. Iako broj pomena demona nije podjednak u oba dela, njihovo prisustvo svedoči o shvatanju sveta koje je podrazumevalo stalno prožimanje vidljive i nevidljive stvarnosti. Demoni nisu bili shvatani kao apstraktni simboli ljudskih slabosti, već kao stvarna duhovna bića koja deluju u istoriji i životu pojedinca. Upravo zato njihovo pominjanje u hagiografskim tekstovima ima posebnu težinu. Analiza je pokazala da se Sava i Stefan Prvovenčani različito odnose prema ovoj temi. Kod Save se ne primećuje težnja da se demoni koriste kao čest književni motiv. Naprotiv, njihovo prisustvo svedeno je na minimum. To pokazuje da je za Savu naglasak bio na čovekovom odnosu prema Bogu, a ne na detaljnom opisivanju sila zla. Njegovo žitije ima izražen duhovni i poučni karakter. U njemu je svetost sv. Simeona prikazana pre svega kroz smirenje, pokajanje i podvig. Demoni se javljaju samo kao suprotnost tom idealu. Zbog toga je njihova uloga ograničena i strogo kontrolisana.

Sa druge strane, Stefan Prvovenčani znatno češće koristi pojmove besa, đavola i sotone. U njegovom delu ovi pojmovi imaju više različitih funkcija. Ponekad označavaju stvarne duhovne sile koje deluju u svetu. Ponekad služe za objašnjavanje ljudskih postupaka i istorijskih događaja. Često su upotrebljeni kao sredstvo moralnog vrednovanja pojedinih ličnosti i pojava. Posebno je upadljivo da su politički protivnici Stefana Nemanje prikazani kao ljudi koji deluju pod demonskim uticajem. Na taj način se njihova pobuna ne predstavlja samo kao politički prestup već i kao duhovni pad. Takvo tumačenje doprinosi učvršćivanju legitimiteta Nemanjine vlasti. Istovremeno, ono naglašava njegovu ulogu Božjeg izabranika. U tom smislu demonološki motivi dobijaju i jasnu ideološku funkciju. Oni služe da istaknu razliku između pravednih i nepravednih, vernih i nevernih, Božjih slugu i slugu nečastivog. Poseban značaj ima i prikaz bogumilske jeresi. U opisu borbe protiv bogumila demonska delatnost predstavljena je kao glavni uzrok širenja jeresi. Na taj način verski sukob dobija kosmičku dimenziju. Borba protiv jeretika nije samo borba za političku stabilnost države već i borba za očuvanje istinite vere. Takvo razumevanje bilo je karakteristično za srednjovekovno hrišćansko društvo. U njemu su istorijski događaji često tumačeni kroz prizmu duhovne borbe. Sličan obrazac može se uočiti i u drugim hagiografskim delima tog perioda. Zato se Stefanovo žitije uklapa u širu tradiciju pravoslavne književnosti.

Čitanje izvora je takođe pokazalo da su pojedini pomeni demona povezani sa verovanjem u čudotvornu moć svetitelja. Miro koje ističe iz moštiju sv. Simeona predstavljeno je kao sredstvo isceljenja i zaštite od zlih duhova. Takvi opisi nisu izolovani primeri, već deo šire hrišćanske tradicije. Oni služe kao dokaz svetosti i Božje blagodati koja počiva na svetitelju. Ujedno, oni pokazuju da su srednjovekovni pisci smatrali duhovne bolesti jednako stvarnim kao i telesne. Iz tog razloga čudo izgnanja demona nije predstavljeno kao nešto neobično već kao prirodna posledica svetiteljske blagodati. To svedoči o posebnom pogledu na svet koji je vladao u srednjem veku. Granica između materijalnog i duhovnog nije bila oštro postavljena. Svet ljudi i svet duhovnih bića posmatrani su kao deo iste stvarnosti. Poređenje sa učenjem sv. Jovana Lestvičnika dodatno potvrđuje ovakvo shvatanje. Kao što je pokazano u prvom delu rada, Lestvičnik je demone smatrao stvarnim učesnicima duhovne borbe. Oni su podsticali strasti, ubacivali pomisli i pokušavali da čoveka odvoje od Boga. Slične predstave mogu se prepoznati i u žitijima Svetog Simeona. Iako su manje razvijene nego u asketskoj literaturi, one ipak predstavljaju važan deo duhovnog okvira u kojem su dela nastala. To pokazuje da srpska srednjovekovna književnost nije bila izolovana od vizantijskih i opštehrišćanskih duhovnih tokova.

Na kraju se može zaključiti da su pomeni demona u žitijima Svetog Simeona Mirotočivog daleko više od sporednih književnih ukrasa. Oni otkrivaju način na koji su srednjovekovni pisci razumevali istoriju, politiku, veru i ljudsku prirodu. Razlike između sv. Save i sv. Stefana Prvovenčanog pokazuju da su demonološki motivi bili različito korišćeni, ali i dalje važni za fabulu književnog dela. Kod Save oni imaju prevashodno duhovnu i molčatnu funkciju. Kod Stefana su istovremeno duhovni, politički i ideološki instrument. U oba slučaja oni služe da istaknu svetost Simeonove ličnosti i njegovu bliskost Bogu. Stoga proučavanje ovih motiva u hagiografijama doprinosi boljem razumevanju ne samo Nemanjićkog doba ili verovnja hrišćana, već i celokupne kulture srednjeg veka. Analiza je pokazala da su demoni bili važan deo simboličkog i religijskog jezika tog vremena. Njihova uloga nije bila slučajna niti površna, oni su predstavljali neophodan element srednjovekovnog pogleda na svet. Upravo zbog toga njihovo proučavanje ostaje značajno za razumevanje srpske književne i duhovne baštine.

Literatura

  1. Bogdanović, Dimitrije, Jovan Lestvičnik u vizantijskoj i staroj srpskoj književnosti, Banja Luka, Romanov, 2008
  2. Marjanović, Dušanić, Sveto i propadljivo, Beograd, Klio, 2017
  3. Vasilije Tatakis, Vizantijska filozofija, Beograd, Jasen, 2002

Izvori

  1. Sveto Pismo, Beograd, Arhijerejski sinod SPC, 2020.
  2. Sveti Sava, Sabrana dela, Beograd, Narodna knjiga, 2005
  3. Stefan Prvovenčani, Sabrani spisi, Beograd, Srpska književna zadruga, 1988
  4. Sveti Jovan Lestvičnik, Lestvica, Kragujevac, Stolp, 2017
  5. Teodosije, Žitija, Beograd, Srpska književna zadruga, 1988
  1. 1. Moj. 3, 1-15. ↑
  2. Jn. 8, 44. ↑
  3. Jn. 1, 6-19 i 2, 1-8. ↑
  4. Mt. 4, 3-11 i Mk. 1,13 i Lk. 4, 2-13. ↑
  5. Lk. 13, 11-16. ↑
  6. Lk. 8, 2 i Mk. 16, 9. ↑
  7. Mk. 5, 1-12 i Lk. 8, 26-30. ↑
  8. Mk. 7, 25-30. ↑
  9. Mt. 12, 22. ↑
  10. Mt. 17, 15-18 i Lk. 9, 38-42. ↑
  11. Lk. 8, 12 i Mk. 4, 15. ↑
  12. Mt. 13, 25-39. ↑
  13. Lk. 22, 3 i Jv. 13, 2-27. ↑
  14. Vasilije Tatakis, Vizantijska filozofija, (Beograd, Jasen, 2002), 80-82. ↑
  15. 1 Moj, 28, 12. ↑
  16. Dimitrije Bogdanović, Jovan Lestvičnik u vizantijskoj i staroj srpskoj književnosti, (Banja Luka, Romanov, 2008), 43. ↑
  17. Isto, 36. ↑
  18. Isto, 37. ↑
  19. Sv. Jovan Lestvičnik, Lestvica, (Kragujevac, Stolp, 2017), 38. ↑
  20. Dimitrije Bogdanović, nav. delo, 38. ↑
  21. Isto, 52. ↑
  22. Isto, 41. ↑
  23. Isto, 43. ↑
  24. Isto, 44. ↑
  25. Isto, 58. ↑
  26. Sv. Jovan Lestvičnik, nav. delo, 122. ↑
  27. Isto, 123. ↑
  28. Isto, 125. ↑
  29. Isto, 128. ↑
  30. Dimitrije Bogdanović, nav. delo, 71. ↑
  31. Isto, 100. ↑
  32. Isto, 102. ↑
  33. Isto, 109. ↑
  34. Isto, 113. ↑
  35. Isto, 111. ↑
  36. Isto, 159. ↑
  37. Teodosije, Žitija, (Beograd, Srpska Književna Zadruga, 1988), 272. ↑
  38. Isto, 273. ↑
  39. Isto, 276. ↑
  40. Isto, 278. ↑
  41. Sveti Sava, Sabrana dela, (Beograd, Narodna knjiga, 2005), 180. ↑
  42. Isto. ↑
  43. Stefan Prvovenčani, Sabrani spisi, (Beograd, Srpska književna zadruga, 1988), 63. ↑
  44. Isto, 65. ↑
  45. Isto, 66. ↑
  46. Isto, 67. ↑
  47. Isto, 69. ↑
  48. Isto, 70. ↑
  49. Isto, 71. ↑
  50. Isto. ↑
  51. Isto, 82. ↑
  52. Ef. 6:12. ↑
  53. Stefan Prvovenčani, nav. delo, 88. ↑
  54. Isto, 89. ↑
  55. Isto. ↑
  56. Isto. ↑
  57. Isto, 92. ↑
  58. Isto, 95. ↑
  59. Isto, 96. ↑
  60. Isto, 98. ↑
  61. Smilja Marjanović Dušanić, Sveto i propadljivo, (Beograd, Klio, 2017), 346. ↑
  62. Isto, 347. ↑
  63. Isto, 348. ↑