Sredinom prošle decenije Džordan Piterson ulazi u kulturni rat sa namerom da brani slobodu govora. Nakon te bitke odlučuje da ostane u javnoj areni, vodeći različite rasprave na strani desnice. Kao jedno od oružja kojim se koristi jeste termin “postmoderni neomarksizam” kako bi opisao svog protivnika, a time i protivnika Zapadne civilizacije. Naravno, ovaj termin je bio predmet raznih kritika i nije uspeo da se zadrži u savremenoj kulturnoj klimi, delom zbog kritika, ali delom i zbog opadanja popularnosti i poverenja prema Pitersonu. Nije mi cilj da pravdam Pitersona, koji je kao intelektualna figura podbacio u mnogim aspektima, već mi je cilj da ukažem na stvarnu pojavu, kako u srpskoj akademiji, tako još više u zapadnoj, iz koje trendovi uglavnom i kucaju na naša vrata, shodno kolonijalnom položaju u kom se Srbija nalazi.
Kritika ovog termina uglavnom se zasniva na tvrdnji da je izraz oksimoronsko spajanje koje pogrešno predstavlja intelektualnu istoriju dva pomenuta filosofska pravca. Kritičari ističu kako su ovi pravci antagonistički jedan prema drugom. Naime, postmodernizam karakteriše duboka skepsa prema “velikim narativima”, što je zapravo temelj na kom počiva marksizam. Marksizam polazi od ideje objektivne materijalističke istorije koja se kreće ka određenom cilju (linearna istorijska progresija ka utopiji), dok postmodernizam naglašava fragmentisane, subjektivne i lokalne interpretacije istine. Naravno, ovo nije jedino mešanje baba i žaba kod Pitersona i njegovog kruga. Podjednako netačna je i njegova ideja judeo-hrišćanske civilizacije koja se potom prevodi u Zapadnu, evro-atlantsku civilizaciju, ali o toj temi nekom drugom prilikom.
Postmodernizam je teško odrediti i bez uvođenja drugih pravaca. Shodno svom dekonstruišućem nagonu, on beži od bilo kakve čvrste kategorizacije. Mnogi autori koji su svrstavani u ovaj pravac su ga se javno odricali. Neomarksizam je, međutim, dosta lakše odrediti. Kada nije došlo do očekivanih efekata proleterskih revolucija u Istočnom bloku, koji je ostao autoritaran i klasno podeljen, zagovornici marksizma su tražili krivca. Shvatili su da nije dovoljna promena ekonomske baze, već je potrebna promena i u kulturi. Gramši, Markuze, članovi Frankfurtske škole i drugi shvataju da se na kulturnom nivou i dalje skrivaju buržoaske i nazadne ideje koje ne dozvoljavaju korenitu promenu društvenih odnosa. Ovde vidimo prvu dodirnu tačku između postmodernizma i neomarksizma, a to je ulaz u kulturnu sferu, sferu simbola i značenja. Naravno, ovo ne rešava jaz oko meta-narativa. Neomarksisti veruju da bolje sutra može doći uspostavljanjem novog sistema, dok postmodernistički pristup ne dozvoljava konačna rešenja, te takva i ne nudi. Pored kulture kao preseka ova dva pravca, imamo i oslanjanje na istu intelektualnu tradiciju. Mnogi mislioci koji kasnije bivaju dovođeni u vezu sa postmodernizmom u svojim ranijim danima bili su (ili ostali) simpatizeri marksizma i drugih socijalističkih ideja. Odgojeni na takvoj teoriji, oni usvajaju vrednosti koje su vezane za tu tradiciju: kritika moći i vladajućih struktura, kritika kapitalizma, emancipacija potčinjenih (kako god “potčinjeni” bili definisani).
Danas postoji jedno “neutralno” i nepostojano mesto iz kog savremeni akademski kadrovi crpe kritiku. To mesto je izgrađeno na temelju ova dva pravca; može se govoriti i o poststrukturalizmu ili intersekcionalnoj teoriji kao dodatnim temeljima, ali oprostićete mi manjak preciznosti, te ću i ove teorije grubo ubaciti u postmodernu kategoriju. Tako savremeni akademski radnik po potrebi se služi idejama jednog ili drugog pravca: neomarksizam za napad sistema, a postmodernizam za izbegavanje intelektualne odgovornosti nuđenja kakvog mišljenja, zaključka i tome slično. Neko ovde može uputiti kritiku kakvu je i Piterson dobijao: “navedi neke autore koji pripadaju rečenom” , i to je fer kritika. Ovo mesto i oni koji to mesto posećuju još uvek su u nastajanju i moguće je da će se vremenom razviti u koherentan teorijski pravac ili da će ovo mesto zamreti. No, danas ono još uvek postoji, a oni koji ga koriste su većina mladih asistenata i vanrednih profesora koji svoje ime još uvek nisu izgradili, ali čiji su radovi dostupni svima. Potrebno je samo pratiti nova izdanja domaćih i stranih socioloških, antropoloških, filosofskih časopisa. Upravo to nepostojano mesto je Piterson pogrešno, ali sa razlogom, oslovio postmoderni neomarksizam. Bez obzira na motive Džordana Pitersona, verujem da je bilo nužno dati jasan oblik i ime fenomenu koji se kritikuje. Ako jednu društvenu pojavu ne nazovemo pravim imenom, ona ostaje nevidljiva i neistražena, ne samo za širu javnost, već i za nas kao istraživače. Zbog toga imenovanje ovog pojma vidim kao prvi i ključni korak ka njegovom daljem razumevanju. Potreban je samo bolji termin, jedan koji je očišćen od nepreciznosti i političke nabojenosti.