Nauka može da bude odlično sredstvo za postizanje korisnih ili beskorisnih ciljeva. Ona je glavno sredstvo koje imamo za razumevanje prirode i čovečanstva. Isto tako, ona može da bude sredstvo za zatupljivanje ljudskog genija. Previše hrane stvara gojaznost, previše pića aloholizam, a previše nauke stvara masovno zatupljivanje. Povećanje broja diploma i naučnih ustanova je stvorila poseban fenomen 20. veka, a to je hiperprodukcija naučnih radova. U ovom tekstu ćemo se ograničiti na društvene nauke i humanistiku. Hiperprodukcija naučnih radova kao rezultat daje neprekidan priliv intelektualnih splačina. Pod time podrazumevamo naučne radove i prikaze koji nemaju nikakvu vrednost, a služe samo da popune brojke koje su potrebne studentu, naučniku, časopisu, ili institutu. Naši društveni fakulteti su naštelovani da stvaraju takve „naučnike“. Od istraživanja i potrage za istinom, cilj nauke je postao proizvodnja radova koje niko ne čita i koji nikome nisu potrebni. Profesionalni mislioci današnjice nisu ništa drugo do parodija mudraca, jeftina uvreda za svakoga ko želi da ima i deli znanje.
Prvo je potrebno objasniti tačno šta su naučne splačine i zašto su opasne. Kao što smo rekli, naučne splačine su naučni radovi i prikazi koji ne služe ničemu sem da omoguće naučniku da prima platu: njihova tema je nešto minorno, banalno i nebitno, poenta rada ne postoji, to njihovo otkriće ne doprinosi razvoju pojedinca, društva, ili civilizacije. Uglavnom su u pitanju usko specifične stručne teme koje ne zanimaju nikoga. Istoričari istražuju jednu rečenicu koju je njihov pokojni profesor pre 20 godina napisao i razmatraju je na trista načina, kudeći ili hvaleći njegov zastareli ili vanvremenski metod diplomatičke analize. Istoričari umetnosti po stoti put govore o privatnoj zbirci slika jednog malog šumadijskog mesta, svaki put nalazeći novi razlog da napišu rad o istoj, ne tako staroj ili originalnoj, slici pejzaža. Sociolozi se bave brojkama i procentima u anketama koje nikoga ne zanimaju i promatraju kakve veze sa klasom imaju babe u odnosu na broj žaba po metru kvadratnom na prostoru jugoistočne Srbije 2004. godine. Antropolozi s ponosom nalaze tragove mizoginije i toksične muževnosti u vicevima o Perici i s najvećom pažnjom traže veze između pandemije 2020. i porasta prodaje čačkalica. Svaki ovaj naučnik godišnje proizvede nekoliko desetina ovih gotovih proizvoda i potom ih plasira na tržište, ali kupaca nema. Njihovi šefovi i direktori su zadovoljni, institucija nastavlja da dobija pare od države, ili nevladinih organizacija. Splačine se gomilaju i zatrpavaju stranice brojnih časopisa koje retko ko čita. Naravno, čim ponestane splačina, naši sumorni kuvari su spremni da napišu par prikaza monografija svojih kolega, u kojima neće reći ama baš ništa i u kojima zaključak ne može da postoji. Planeta se okreće, urobor jede svoj rep, a naučnici proizvode nauku na pokretnoj traci.
Ove fabrike nauke su samo intelektualne jaslice. One su produženi boravak za ljude koji na svoju nauku gledaju kao što kuvarica u menzi gleda na svoj pasulj. Samo trpa stvari u lonac i ništa je ne zanima, jer to ionako servira drugima. Oni nauku koriste kao svoj proces moći, kako je Teodor Kačinjski to nazvao. Razlog zbog kojih su ušli u istoriju, ili lingvistiku, jeste da bi se uhlebili i imali svoje mesto pod suncem. To će im obezbediti nešto novca i određeno poštovanje u nekim krugovima, ali ono glavno, osećaće se kao da rade nešto korisno, kao da su uspeli. Takvi naučnici nemaju istinsku radoznalost i ne zanima ih kako svet funkcioniše, oni su tu samo da muzu institute i fakultete. Čak i ako su nekada strasno voleli svoju nauku, na fakultetu su ih primorali da skrenu s tog puta idealizma i traženja istine ili pravde. Nisu mogli da se bave istraživanjima, morali da skraćuju i prilagođuju tekstove, u nedogled su sužavali teme, kako slučajno profesor ne bi video pokazivanje svog stava. Ova intelektualština ne samo da uništava generacije studenata, ona i kroji sliku o datoj nauci u javnom mnjenju. Plaše se da pišu bilo kakve sinteze ili da donesu malo šire zaključke, a pogotovo ih je strah da priznaju da stvarno misle nešto i da je to tako. Skeptičnost je u savremenoj nauci najveća vrlina, makar bilo reči o sumnji u najosnovnije istine postojanja. Umesto da sa fakulteta izlaze revolucionari i državotvorci, nama izlaze bezbojni „akademski građani“ lišeni svakog stava i hrabrosti da argumentovano prikažu svoja saznanja. Oni koji se tome odupru, često postaju cinici koji ismevaju nauku ili fakultet u kom nisu umeli da se izbore za svoj stav. Njima se još manje veruje i oni bivaju razočarenje i meta podsmeha svojih kolega koji su uspeli da postanu cenjeni kuvari splačina u jaslicama za intelektualce.
Oni su puni realizma, racionalizma, dokaza, teza, uzroka i posledica kada se govori o problemu, ali rešenje za njega, ili stav o njemu ne mogu da se čuju. O čemu god da je reč, ova farisejska pešadija je tu da iskritikuje svačiji stav o aktuelnoj temi. Čuće se tu razni anglicizmi, citiranje Kanta ili Adorna, možda se čuje i poneka dovitljiva šala ili igra rečima, ali neće se čuti mišljenje mudrog čarobnjaka iz kule od slonovače. Ovi brojni pojedinci, zavisni od tekovina tehnološke civilizacije i atlantskog mentaliteta, uvek su tu da razuvere nekog da prost zaključak može da se donese. Ako se nešto dešava, mora se u nedogled promatrati, meriti, secirati i istraživati, ali nikako se ne sme ništa preduzeti. Skoro kao da ove jaslice služe kao zatvor, da nekako osakate i zbune, a zatim da zarobe, intelektualce koji inače treba da menjaju svet. Umesto da istoričar istražuje ustanke protiv tirana, da psiholog izučava samoubistvo, da sociolog saznaje stavove svog naroda, svi oni sede i piju kafe dok se društvo oko njih raspada. Ovi uhlebi i civilizacionisti ne prihvataju kritiku na njihov račun i gledaju da odstrane svakoga ko na drugi način istražuje njihove teme. Novi varvari, kako ih je nazvao Serafim Rouz, tu su da bez prestanka učine svako pravo interesovanje za istine duše i kosmosa jalovim i nezainteresovanim. Nauka je narodu data kao korisno oružje protiv problema, ali nama su je uzeli i dali pištolj na vodu. Naučnici današnjice se njime prskaju i prepiru ko je koga prvi poprskao, a ceo arsenal pravog oružja stoji zaključan. „Teško vama, književnici i fariseji!“ (Mt. 23,13)