Uvod
Film, kao sedma umetnost, predstavlja neku vrstu kulminacije različitih forma umetnosti, utoliko što u sebi uključuje različite aspekte ostalih šest vrsta umetnosti, koje prepoznaje Ričoto Kanudo u svom radu iz 1911. godine Manifest sedam umetnosti. Istorija filma, iako milenijumima kraća od istorije demokratije i političke teorije, prožeta je pokušajima prikazivanja i kritikovanja društva. Italijanski neoklasicizam, pokreti poput Crnog talasa u Jugoslaviji, pa na kraju i distopijski prikazi različitih mogućih smerova razvoja društva, samo su neki od pristupa koji na različite načine tumače jednu sličnu temu – posledice koje dolaze iz svakodnevnog života, njihove manifestacije, razvoj, zaplete i rasplete. Sa sociološke strane filmovi (i drugi mahom televizijski programi) su bili predmet analize još od radova otaca sedme umetnosti – Braće Limije, Žorža Melijea, Luja Le Princa i drugih. Prikazivanje svakodnevice, apstraktnih ideja, humor, drama, kontemplacija… uticali su na plodnost proučavanja filma među društvenim naučnicima. Mnogobrojni radovi (Zvijer 2011, 2018) bave se filmom kao značajnim materijalom kojim se mogu tumačiti društveni odnosi, odnosi moći, istorijski (ili bolje reći epohalni) momenti, kao i razumeti razlozi nastanka određenih ideja u određenim trenucima. Filmovi, iako ne prikazuju stvarnost kao realnu, već u najboljem slučaju postaju simulakrumi (Bodrijar 1991), i dalje omogućuju pouzdanu analizu određenih implikacija i trendova u drušvu. Kada je u pitanju povezivanje demokratije i filmske umetnosti ekranizacije ove društvene pojave mogu se svrstati u dve grupe (ukoliko izuzmemo dokumentarne filmove kao posebnu kategoriju filmske umetnosti). Jednu koja se trudi da idealizuje demokratiju (Lincoln iz 2012. godine, The American President iz 1995. godine, Dave iz 1993. godine, da navedemo samo nekoliko), i drugu grupu koja demokratiju prikazuje kroz kritički okvir (12 Angry Men, Idiocracy, The Candidate i drugi). Između ovih očigledno podeljenih pristupa nalazi se jedna trilogija koja na indirektan način opisuje demokratiju iz više uglova, i to izrazito posredno, u čemu prepoznajemo njen najveći značaj – The Hunger Game (Igre gladi). Analiza demokratije u ovim filmovima moguća je, iako ne deluje očigledno, kroz ekranizaciju nekoliko različitih političkih sistema u borbi za moć. Detaljnije o ovom izboru biće reči u kontekstualnom delu rada. Ovaj rad imaće za cilj da prikaže različite vidove ekranizacije borbe za demokratiju, te elemente demokratije za koju se pojedinci bore, imajući u vidu da se sam ovaj pojam nemože jasno i precizno odrediti. Rad će biti podeljen na pet delova: kontekstualni okvir, konceptualni okvir, metodologiju, analizu i zaključak, a pokušaće da nađe odgovorna pitanje koja vrsta demorkatije (liberalna, socijalna ili direktna) ostaje najprisutnija i najbolje opisuje težnje pobunjenog naroda u borbi protiv autoritarnog režima. Ova trilogija, kako smo naglasili na posredan način obrađuje temu demokratije, dok u prvom planu ostaje ideja borbe protiv autoritarnosti, čime dodatno doprinosi aktualizaciji ove analize. Na kraju je važno napomenuti da će ova analiza iako sociološka (što znači naučna), biti pretežno kvalitativna, bez pretenzija na strogoj kvantifikaciji rezultata i nuđenju precizno definisanih hipoteza i rezultata analize.
Teorijski okvir
Iako se proučavanje demokratije čini turobnim poslom bez puno prostora za umetničko izražavanje, savremeni koncepti, pogotovo oni politički, mogu se proučavati upravo kroz ravan društvenog diskursa koji nastaje kroz formu umetnosti, a posebno filma. Mnoga istraživanja savremenih i istorijskih političkih događaja kao polazište uzimaju upravo sagledavanje ekranizacije događaja i koncepata na velikom platnu (Zvijer 2011). Za potrebe naše analize demokratije u trilogiji Igara gladi biće potrebno definisati sam koncept demokratije, ali i pojedinačne njene oblike kako bi se mogli ispuniti osnovni ciljevi rada. Demokratije ostaje neuhvatljiv pojam koje je veoma teško precizno odrediti (Ferin i Kriesi 2025, Dahl 2006). Ovaj pojam ostaje neuhvatljiv zbog dva simultana procesa koji se nazivaju demokratijom. S jedne strane stoji ideal demokratije kao “vladavine naroda” – istorijski određen još u vidu protodemokratskih zajednica u periodu nomadskih društava (Dahl 1998, 2006). Sa druge strane susreće se ideja demokratije kao procesa odlučivanja koja se najčešće vezuje za ideje reprezentativnosti i delegiranja moći sa naroda na izabrane predstavnike (Ferin i Kriesi 2025). Ova dva shvatanja demorkatije utiču na samo viđenje političkih, odnosno demokratskih političkih procesa, te potrebe za postojanjem demokratija u svetu. Ova viđenja teško je razdvojiti jer iako različita zasnivaju se na sličnim pretpostavkama građanskog suvereniteta i sloboda, vladavine prava i zakona. Ono što takođe povezuje ova dva koncepta jeste ideja opšte volje naroda, bez koje demokratski proces ne bi bio demokratski (Ruso 2016). Protodemokratsku faza razvoja karakteriše upravo pojam opšte volje, dok se sa razvojem građanskog društva opšta volja stavlja u drugi plan, u korist vladavine prava kao osnovnog načela (Dahl 1998, 2006) Definisanje same demokratije, dakle, neophodno mora pratiti obe ove konceptualizacije. Demokratija se, u najopštijem smislu, može shvatiti kao proces odlučivanja i upravljanja prema unapred dogovorenim pravilima, u kojem se opšta volja naroda i vladavina prava, odnosno jednakost aktera uzimaju kao najviši ciljevi i pokretači ovog procesa.
Ovako široko definisanje pojma tako da obuhvata teorijski veoma razuđene pojmove (vid. Harison 2004) ne može izgraditi kvalitetan analitički aparat za fino razlikovanje različitih modela demokratije. Iz tog razloga, na tragu ranijih istraživanja (Konig et al 2022, Kriesi et al 2013, Ferin i Kriesi 2025), za potrebe ovog rada demokratija će biti podeljena na tri vrste: liberalnu, socijalnu i direktnu demokratiju; a njima se kao rezidualna kategorija može pridodati i populistički oblik demokratije. Ono što Robert Dal (Dahl, 2006) naziva Medisonskim oblikom demokratije u savremenoj nauci češće se identifikuje kao liberalna demokratija. Osonovne crte ovog oblika demokratije predstavljaju: reprezentativnost, ideja lanaca odgovornosti i lanaca odgovaranja, vertikalne i horizontalne odgovornosti, inkluzivnosti, te branjenje sloboda govora, pristupa informacijama i individualnih sloboda. Kako Šumpeter navodi (Dahl 2006, Harison 2004), demokratija predstavlja politički metod, usklađeni institucionalni okvir kojim se dolazi do konkretnih političkih odluka. Ovaj oblik demokratije ističe se dakle po svojoj inkluzivnosti, težnji ka vladavini prava, i u osnovi reprezentativnosti, odnosno mogućnosti građana da slobodno biraju svoje predstanike. Ovaj tip demokratije kao polaznu vrednost podrazumeva slobodu pojedinaca, dok se logikom checks and balances svim građanima nameću određene obaveze. Prateći Hobsovu i Lokovu filozofiju ovaj pristup karakteriše svojevrsni antorpološki pesimizam, koji svoj oblik dobija u potrebi za jednakim ograničavanjem sloboda svih članova društva. Ovaj model demokratije predstavlja polaznu tačku za konceptualizaciju svih narednih modela.
Socijaldemokratija, ili socijalna demokratija druga je značajna vrsta demokratskog uređenja. Ona nastaje u drugoj polovini XX veka, kao posledica Kejnzijanske ekonomske politike u kojoj država preuzima značajniju ulogu u privredi (Mankju 2007) čime posledično obezbeđuje polaznu pretpostavku socijaldemokratije – ideju jednakosti. Ono što dodatno karakteriše ovaj oblike demokratije jeste njeno odstupanje od pojedinih ideja liberalne demokratije. Pre svega, socijaldemokratija kritikuje pretpostavku proceduralnosti i institucionalizacije društvenih odnosa kao dovoljnog uslova za pravedno političko odlučivanje u duhu i po volji naroda. Iz tog razloga se u prvom planu ove vrste demokratije nalazi pre svega politička ali i socijalna jednakost učesnika u procesu donošenja političkih odluka (Dahl 1998, 2006). Karakteristično za ovaj model demokratije jeste upravo to da se pretpostavlja da će jedino društvo koje je u značajnoj meri jednako kada je u pitanju klasni položaj, moći da zaobiđe nesuglasice i zapravo odlučuju u interesu celokupnog društva. O sličnoj ideji govori već Aleksis de Tokvil, ali i Torsten Veblen (vid Tokvil 1990, Veblen 2008), upoređujući nesrazmernu podelu političke moći i vlasti sa klasnim ili staleškim položajem. Civilno društvo je glavni nosilac ove vrste demokratije, a socijalna demokratija zasniva se na idejama ekonomske i političke jednakosti, ali i garatnovanja prava manjina, što liberalna demokratija prećutno odbija. (Ferin, Kriesi 2025) Socijalna demokratija zagovara veću ulogu države u regulaciji javne sfere, te se kao njena osnovna vrednost može uzeti ideja jednakosti. Socijalna demokratija ipak zadržava određene pretpostavke liberalne demokratije, odnosno demokratije uopšte, kao što su izbori, reprezentativnost i garantovanje građanskih sloboda.
Direktna demokratija može se smatrati najbližim oblikom demokratije onom iskonskom, antičkom, ili čak ranijem. Pronalazeći svoje izvore u Agori, a kroz savremenu instituciju referenduma, direktna demokratija zasniva se na ograničavanju uloge reprezentativnosti, te zagovara direktno odlučivanje o društvenim pitanjima od strane naroda. U radovima ranih antičkih filozofa demokratija se uglavnom opisivala kao direktna, a kao takvoj pridavane su joj pučke karakteristike, te je bila kritikovana kao manje kvalitetna zbog uključivanja celokupnog naroda (koji su tada činili samo muškarci sa posedom) u proces odlučivanja (Harison 2004, Dahl 2006). Direktna demokratija takođe je predstavljala važnu karakteristiku radničkog samoupravljanja u SFRJ, a u asavremenoj politico prisutna je u mnogim manjim kolektivima, te je dodatno aktualizovana u Srbiji sa početkom studentskih blokada 2024. godine. Glavne ideje ove vrste demokratije nalaze se u idejama zajedništva, svojevrsnom antropološkom optimizmu, kritici reprezentativnosti, i izgradnji vlasti “odozdo”, a poseban modus operandi ove vrste demokratije jeste učestalo korišćenje referendum kako bi se odluka donela učešćem što većeg broj građana (Ferin, Kriesi 2025). Ova vrsta demokratije takođe je najbliža Rusoovom idealu demokratije kao zaštitnice opšte volje, spram volje svih koja nastaje izvrtanjem ovog modela u neki drugi (Ruso 2016). U sklopu direktne demokratije često se pominje i deliberativna demokratija, kao idealan tip demokratskog uređenja.
Kao rezidaulna kategorija koja se nalazi između pomenutih modela postoji još i populistička demokratija. Njen istorijat vezan je za pokrete koji su u biti anti-elitistički, bilo političko levi ili desni, i koji se predstavljaju kao nosioci prave volje naroda, u smislu folk ili populus (Miler 2017). Prvi ovakvi pokreti nastaju krajem XIX veka u SAD, a u XX i XXI veku poprimaju karakterističan oblik u kojem se na čelu sistema nalazi jak vođa koji brani interese naroda. Ovaj oblik demokratije prisutan je u nekim državama Južne Amerike, ali i u Africi, Evropi i Aziji (Miler 2017, Kriesi et al 2013). Populistička demokratija slična je direktnoj i liberalnoj demokratiji. Zagovaranje odlučivanja koje kreće “odozdo”, od naroda, osnova je ideja ove vrste demokratije, dok se moć putem reprezentativnosti prenosi u ruke vladara. Ovaj model je još početkom XX veka detaljno opisao nemački i nacistički teoretičar prava Karl Šmit, pronalazeći vezu između pučke volje, vladara kao sabljnosca, i mogućnosti zagovaranja opšte volje naroda kroz potpuno isključivanje građana iz donošenja bilo kakvih političkih odluka apostrofiranjem stanja društvene krize i potrebe za diktaturom vođe (Šmit 1923, 1995). Ona ipak zadržava ideju reprezentativnosti, i u manjoj meri prihvata ideje deliberativnog oblika demokratije. Ova vrsta demokratije nužno impolicira vladavinu naroda u svom interesu, kroz referendumsko odlučivanje o predstavnicima naroda, koji zatim rade u njihovom interesu. Ovaj pristup pravi značajan kompromis između ideja liberalne, socijalne i direktne demokratije, te kao i ideolozi koji ga grade poprima catch-all karakter.
Kontekstualni okvir
Pre nego počnemo sa analizom trilogije važno je predstaviti osnovu radnju filma, kao i kontekst u kojem film nastaje. Igre gladi nastaju kao distopijska novela za mlade 2008. godine, a u inicijalnu trilogiju spadaju prva tri naslova: The Hunger Games, Catching Fire i Mockingjay, koje se objavljuju do 2010. godine. Još dva naslova izlaze 2020. i 2025. godine, ali filmovi nastali prema ovim delima neće biti predmet naše analize iz dva razloga. Period pisanja ovih novela počinje nakon snimanja prvih filmova, dok se pisanje prva tri dela odvija pre ekranizacije. Drugi razlog je praktične prirode, a to je da se u prva tri filma (od kojih će predmet naše analize biti prva dva), koji nastaju na osnovu prva tri naslova, demokratija može analizirati kao način otpora, oporavka društva i konačno kroz inherentne probleme ovog procesa. No, vratimo se kontekstu. Knjige po kojima se kasnije snimaju filmovi nastaju u periodu krize kapitalističkog ekonomskog i demokratskog sistema, i upravo ova krize predstavlja inspiraciju autorki Suzan Kolins.[1] Radnja filmova odvija se u državi Panem, delu današnjih SAD, i sačinjena je od 12 oblasti i glavnog grada. U periodu pre radnje filma dešava se ustanak u oblasti 13, nakon čega se cela oblast doslovno briše sa mapa. Kapitol, glavni grad Panema predstavlja centar ekonomske, političke, policijske i propagandne, a političko uređenje predstavlja očigledan primer autoritarnosti. Predsednik Panema državom upravlja “gvozdenom šakom”, medijskih sloboda skoro da nema, a podela rada (kao bitan faktor pokretanja ustanka i borbe za demokratiju) određuje se u Kapitolu (Hill 2018).
Prva dva filma koji će biti predmet analize prikazuju priču borbe protiv autoritarnog režima u Kapitolu, kao i pokušaje uspostavljanja novog poretka koji obećava demokratičnost. Ekspoloatatorski sistem, podeljen na oblasti, ipak ni u jednom trenutku nike promenjen, zbog čega nikada nike došlo do ispunjavanja obećanja demokratičnosti u trilogiji. Celokupna radnja filmova odvija se oko Ketnis Everdin, borkinje za slobodu, čije se požrtvovanje i želja za jednakošću u značajnoj meri uzimaju kao osnova revolucionarne borbe protiv autoritarnog režima. Ova borba sa jedne strane ostaje usmerena ka demokratiji, dok sa druge podrazumeva mnogo širi skup vrednosti, mahom feminističkih, koje transcediraju običnu prirodu demokratskih sistema i zahtevaju korenitiju promenu društvenih odnosa (Ruthven 2017). Upravo zbog svoje sekundarne prirode i indirektnog prikaza borbe za demokratičnost ova trilogija predstavlja plodno tle za nepristrasnu analizu ovavkih društvenih sistema. Iako je kritika totalitarizma ili autoritarizma eminentna, predložene alternatnivne sisteme teško je uočiti kao jasno diferencirane. Demorkatija u trilogiji ostaje samo posredno predstavljena, i to na tri načina. Kroz njen liberalni oblik, doduše doveden do svoje apsolutne granice u prvom, autoritarnom režimu. Na ovom mestu demokratija, pogotovo njen liberalni oblik, trpi značajnu kritiku zbog mogućnost njenog izopačenja, o čemu govore mnogi autori, od antičke Grčke, do savremenog doba (Dahl 2006, Platon 2013, Kriesi et al 2013, Dal 1999). Druga dva oblika demokratije predstaavljaju borbu Ketnis Everdin kao predstavnika direktne demokratije, i uspostavljeni novi režim kao neku vrstu hibridne socijaldemokratije. Upravo će diferenciranje ovih razlika predstavljati glavni cilj ovog rada.
Kao deo kontekstulanog okvira korisno je predstaviti i osnove druptvenog i političkog sistema Panema. Panem je podeljen na 12 distrikata. Trinaesti distrikt je 73 godine pre početka radnje prvog filma pokrenuo revoluciju kako bi poboljšao svoj društveni položaj što je rezultovalo krvavim ratom i uništavanjem 13. distrikta. Od tada, Kapitol svake godine organizuje “Žetvu” (Reaping) u kojoj se biraju dvoje mladih iz svakog distrikta kako bi se borili do smrti i time obeležeili godišnjicu pobede, i održali sećanje na žrtve pobune. Distrikti su nazivani po staleškoj bliskosti Kapitolu, gde su prvi distrikti namenjeni bolje kotiranim grupama, dok se u poslednjim distriktima često nalaze samo fizički radnici i osnovna zanimanja za opstanak distrikta. Svaki distrik je specijalizovan za jednu dominantnu vrstu posla, dok Kapitol vrši direktnu organizaciju resursa i sprovodi kontrolu. Ovaj sistem izuzetno podseća na sistem federalne, državne i lokalne vlasti u SAD (Tokvil 1990). Pobednici Igara dobijaju priliku za bolji život u svom distriktu, kao i veće mogućnosti i slobode kretanja u odnosu na ostale pripadnike distrikta.
Metod
Izrada kvalitetnog analitičkog aparata jedan je od najvažnijih delova rada, pogotovo kada je u pitanju korišćenje postupka analize sadržaja, u makojem obliku. Za potrebe ove analize biće korišćena kvalitativna analiza sadržaja, a osnovni predmet analize predstavljaće scene u svojoj celosti. Ovako određene scene podrazumevaju proučavanje filmske slike, simbolike, načina kadriranja, ali i dijalog, i konkretnu radnju koja se odvija na ekranu. Kako je pojam scene teško kvantitativno odrediti, pogotovo kada je cilj rada pronalaženje elemenata složenih društvenih koncepata kao što je demokratija, bilo koja vrsta kvantifikacije otežala bi analizu bez dodavanja relevantnih i jedinstvenih ocena do kojih ne bi bilo moguće doći kvalitativnom analizom. Ipak, ovo ne znači da se u materijalu neće ciljano identifikovati određeni obrisi i karakteristike koje najbolje opisuju demokrastki proces, kojoj god definiciji ovaj proces bio najbliži. Iz tog razloga će, za potrebe ove analize biti izvršena sledeća operacionalizacija pojmova i definicija pokazatelja svakog od njih. Indikatori svake od vrste demokratija nalaze se na desnoj strani sledeće tabele:
Liberalna demokratija | Zalaganje za ograničavanje i podelu vlasti u scenama, Slobodna kritika lidera u scenama, Zalaganje za vladavinu prava u scenama, Institucije |
Socijalna demokratija | Ekonomska i socijalna nejednakost prikazana kao nepravedna u scenama, Zahtevi za jednakim tretiranjem građana u scenama, Naglašeno blagostanje građana u scenama, Solidarnost kao vodilja u scenama. |
Direktna demokratija | Građani direktno odlučuju, Nepostojanje vođe, Samoorganizovanje, Politička promena kreće sa dna u scenama. |
Populistička demokratija | Pojedinac istupa u kao sabljonosac, mobilizacija protiv zamišljenog neprijatelja, populistički nastup u medijima, nekritička deliberacija |
Rezidualna pitanja koja govore o tipu demokratije | Ko je lider i kako se odlučuje, koje ideje se stavljaju u prvi plan, na koji način se sprovodi. |
Analiza sadržaja biće korišćena kao glavni metod ovog rada, kao što je već naznačeno. Ona se sastoji iz analize komunikacije, koja uzima različite oblike i forme. Pre daljeg predstavljanja analize sadržaja, treba objasniti šta se podrazumeva pod društvenom komunikacijom. „Komunikacija se može odrediti kao proces u kome neki pojedinac ili institucija nastoji da prenese neku poruku (preko određenih tehničkih sredstava) do određene grupe ljudi s namerom da izazove određene efekte u njihovom verovanju, stavovima i ponašanju” (Šušnjić, 1973: 249). Na osnovu ovakog određenja komunikacije, može se zaključiti da se analizom sadržaja mogu tumačiti društvene porkuke, čime se dalje može tumačiti društvena komunikacija ali i društveni odnosi. Ovo zaključivanje moguće je izvesti na dva načina, poređenjem koncepata i poređenjem konteksta u kojima se odvijaju određene situacije (Zvijer 2011), ili, u našem slučaju, u kojem nastaje predmet analize. Dakle, svaka primena analize sadržaja pokazuje odnose koji nastaju između pošiljaoca poruke i publike, u našem slučaju autora filma i njegovih gledalaca. Kao glavni izvor podataka analize sadržaja neretko se koristi upravo filmska slika, odnosno predmeti koji nastaju u sferi kulture i umetnosti. Analiza sadržaja, kako smo ranije pomenuli, može biti kvalitativna i kvantitativna, a za potrebe naše analize zadržaćemo se na njenom kvalitativnom obliku. Kvalitativna analiza istražuje prisutnost proučavanih kategorija, neretko se zasniva na manjim ili nedovoljno reprezentativnim uzorcima, i počiva na opisivanju sadržaja komunikacije uz pomoć termina kojima se izražava kvantitet. Dok je u fokusu kvantitativne analize sadržaja manifestni sadržaj analizirane komunikacije, kvalitativna analiza je više usmerena ka latentnom sadržaju. Kvalitativna analiza je često usmerena na identifikaciju namera autora, poruka i njihovih potencijalnih efekata na publiku, što je od izuzetnog značaja za naš rad (Manić, 2020). Na osnovu ovoga, možemo zaključiti ,,da je kvalitativna analiza zainteresovanija za sadržaj kao izraz dubljih procesa, odnosno za sadržaj kao njihov indikator, nego za sadržaj sam po sebi” (Manić, 2017: 48).
U uzorak će, kao što smo ranije nagovestili, ući samo prva dva filma trilogije, filmovi Igre gladi (2012) i Igre gladi: Lov na vatru (2013). Preostala tri filma neće biti predmet naše analize, imajući u vidu da prva dva obezbeđuju dovoljnu količinu građe za uspešnu analizu sadržaja. Ovakva podela karakteristična je po tome što prvi film na izuzetno dobar način obuhvata demokratske ideje Kapitola (vlasti Panema), dok se drugi film bavi tematikom otpora, odnosno pobune koja obuhvata i njenu demokratsku osnovu. Ostali filmovi, iako dodaju detalje, ne predstavljaju ništa kvalitativno drugačije od građe koja se može prikupiti iz prve dve ekranizacije. Imajući to u vidu naš uzorak biće prigodan, nameran uzorak.
Kako je priroda analize kvalitativna, ovaj rad se neće baviti postavljanjem hipoteza i njihovim opovrgavanjem i potvrđivanjem. Umesto toga, postavićemo nekoliko istraživačkih pitanja čiji će odgovori uputiti na prirodu različitih oblika demokratije prikazanih u datim filmovima. Ova istraživačka pitanja su: 1) Koji oblik “vlasti” je prisutan među pobunjenicima u filmovima, 2) Koji oblik vlasti je prisutan u Panemu na početku filma, 3) Da li se ovi sistemi mogu nazvati demokratskim, i ako da, kojoj vrsti demorkatije pripadaju, 4) Da li su pobunjenicima važnije ideje direktne ili socijalne demorkatije u borbi za slobodu, 5) Da li se na analiziranim primerima da zaključiti da različiti oblici demokratije koriste različitim ciljevima?
Analiza
Ova analiza će, kao i sam uzorak filmova, biti podeljena na dva dela. Jedan deo fokusiraće se na prvi film u trilogiji, i prikazaće demokratiju režima Kapitola, dok će se drugi deo analize baviti drugim filmom u trilogiji, i demokratskim naznakama pobunjenih građana Panema. Ovako postavljena analiza omogućiće nam da preciznije uočimo oblike demokratije koji nose najveću težinu u ovim sistemima, kao i njihov “prirodni” način funkcionisanja – Kapitola kao vladajućeg režima, te pobunjenika kao boraca za slobodu i jednakost (dve vodeće ideje demokratije prema Dalu (2006)). Kao posredni, ali verovatno najznačajniji doprinos ovog rada može se izvući diferenciranje demokratije kao dva zasebna procesa, proces dolaska na vlast, i proces vladanja. Demokratski proces vladanja biće opisan u prvom delu analize, dok će drugi deo analize sagledavati demokratiju kao pokretačku moć težnje za promenom.
Demokratija Kapitola može se opisati dvema kategorijama: populizam i liberalna demokratija. Ove karakteristike prisutne su u svim ekranizacijama, i gotovo da ne postoji scena u kojoj se naglašavaju vrednosti socijalne ili direktne demokratije. Pri tom, gotovo svaka scena koja na bilo koji način opisuje demokratiju Kapitola pokazuje izrazite tendencije kontrapozicioniranja u odnosu na socijalnu i direktnu demokratiju. Ovo se najbolje da primetiti u scenama koje prikazuju ekstravagantno odevanje stanovnika prvih distrikata, odnosno samog Kapitola, uz kosu drečavih boja i pokazivanje životnog standarda upravo kroz mogućnost konzumacije novonastajućih trendova gotovo apostrofirajući Veblenovu ideju “društva dokolice”. Hajmič, tutor i bivši pobednik iz 12. distritka izgovorio je karakterističnu rečenicu na početku drugog filma – “Vi ste distrakcija od problema”, čime je potvrdio osnovnu populističku nit valsti Kapitola, da se spektaklom zamagljuju društveni problemi i nedostaci. Centralizacija sve moći u rukama “predesdnika” Snoua ekranizovana je na više načina. Verovatno najkarakterističniji prikaz ove centralizacije dolazi od direktne odluke da se prekrše pravila igre, te da se dozvoli da dvoje izabranih prežive igru (spram jedne osobe koja je mogla da preživi u dugoj tradiciji igara). Mogućnost promene propisa i zakona bez uticaja i mišljenja javnosti (iako uz posredni utica želje javnosti), pokazujue da se moć zadržava u rukama nekolicine, iako na papiru postoje zakoni i vladavina prava.
Vladajući sistem u Kapitolu ipak možemo oceniti i kao demokratski. Pored same vladavine prava i zakona, što predstavlja samu osnovu demokratskih režima, i proces izbora učesnika igara izuzetno je demokratski. Ovaj proces prikazan je u nekoliko scena, gde se, po ugledu na izbore u funkcije u antičkoj Grčkoj, “dobrovoljci” biraju nasumično iz grupe legitimnih učesnika. Kao kontrolni faktor, Kapitol obezbeđuje i instituciju volontiranja, što dodano ojačava ideju da, barem u načelu, kapitolski režim ostaje demokratski. Dodatna karakteristika demokratije u Kapitolu, a što se primećuje u poslednjim scenama filma, jeste ideja smenjivosti i ispunjavanja volje naroda, odnosno postojanja poluge kontrole moći koja se identifikuje upravo u narodu. Ovde se na gotovo Tokvilovski način primećuje značaj podele vlasti i uloge naroda kao kontrolora opšte volje društva. U poslednjim scenama filma, kako je već naznačeno, omogućuje se promena pravila igre tako da dvoje učesnika mogu preživeti ukoliko dolaze iz istog distrikta. Kao obrazloženje ove odluke, u sceni se jasno navodi da je neophodno poslušati ono što “gledaoci” žele da vide, a što će u drugoj ekranizaciji primetiti i sam predsednik Snou, kada od Ketnis traži da u svojim javnim nastupima propagira vrednosti jedinstva države.
Do sada su bile prikazivane karakteristike liberalne demokratije, među kojima se može interpretirati i postojanje određenog hijerarhijskog sistema kada je u pitanju vlast, kao i uloga predsednika, koja se tradicionalno vezuje za mogućnost izbora, smenjivost, i promenu vlasti. I sam kabinet predsednika je na sličan način menjan što dodatno potvrđuje jaku liberalno demokratsku osnovu. Ono što možda najbolji odslikava upravo ovaku vrstu demokratije u Kapitolu jeste i jasno naglašavanje ideje slobode izbora, ali ne u smislu ukupne slobode (američke liberty), već slobode u jednakoj ograničenosti (francuske liberte). Stanovnici distrikta slobodni su da poseduju imovinu, organizuju svoj rad u okvirima distrikta, vrše transakcije i u određenoj meri odlučuju o svojim životima (što se primećuje u velikom broju scena na početku filma, prikazivanjem različitih privatnih radnji, liberalne ekonomije, različitih zanimanja i sl.). Ipak, kako je celokupan sistem u značajnoj meri centralizovan, utoliko je potrebno naglasiti i ograničenja, pogotovo kretanja i mogućnosti za rad unutar samih distrikta, koji su unapred određeni. Da bismo u potpunosti prikazali način funkcionisanja demokratije Kapitola, potrebno je osvrnuti se i na populističke element ovog sistema.
Veliki broj scena prikazuje ogromnu nadzornu moć Kapitola, kao i davanje legitimate moći policiji (peacekeepers) da vrše kontrolu onoga što se odvija na terenu u distriktima. Jedan od najočiglednijih populističkih elemenata demokratije Kapitola jeste scena u kojoj se prikazuje film o važnosti Igara, u kojoj se 13. distrikt, onaj koji je 73 godine pre početka radnje filma pokrenuo revoluciju protiv Kapitola, prikazuje kao rušilački režim, dok se Kapitol, iako autoritaran priakzuje kao jedini validan i etički “dobar” izbor za vršenje vlasti. Prikazivanje Kapitola kao onoga ko “sprečava krvoproliće” i radi na “procvatu svih distrikta”, kako se u sceni navodi, osnova je celokupnog populističkog demokratskog režima. Uz sve to, i sama uvodna scena filma koja prikazuje medijatizaciju spektakla kao proizvoda kojim se vrši depolitizacija svakodnevnog života, a uz to isključivo pozitivno govori o Igrama i vlasti u Kapitolu, u značajnjoj meri obeležava ovaj sistem kao populistički – namenjen narodu, od strane elite, kako bi se pripadnici elite barem prividno približili narodnom čoveku. Na sličan način Miler (2017) definiše ciljno delanje populističkih režima kako bi se obezbedila predstava da su oni samo pojedinci iz naroda. Verovatno najpoznatija scena filma, parada pre početka igara, još jedan je u nizu spektakala kojima se vrši depolitizacija korišćenjem populističkih metoda za političku borbu. Ova parada predstavlja kretanje izabranika naroda protiv zamišljenog neprijatelja, onog poraženog 73 godina ranije, dok istovremeno podseća da će svaki budući otpor pratiti ista sudbina. Upravo se u ovom trenutku najbolje primećuje populistički sentiment Kapitola, stalnim podsećanjem na neprijatelja društvo, iako dobar njegov deo živi u obilju stalno ostaje upozoreno na prisustvo neprijatelja. Dok se građani Kapitola i prvih distrikta kontrolišu depolitiacijom, populizam se u poslednjim distriktima ogleda upravo u kontroli i strahu.
Situacija je drastično drugačija u redovima pobunjenika u drugom filmu. Kao osnovna pokretačka snaga uzima se upravo nejednakost i nepostojanje političke slobode većine građana Panema, a pogotovo radnika koji žive u drugoj polovini distrikata. Ovaj motiv nesumjnivo je karakteristika socijalne demokratije. Sa druge strane građani Panema okupljeni oko pobunjenika organizuju se direktno demokratski. Sam početak pobune loci se upravo među najgore pozicioniranim pripadnicima distrikata, u klasi radništva. Drugim rečima, a u skladu s prepostavkom direktne demokratije, promena kreće odozdo, kao rezultat ujedinjenog delovanja velikog broja pojedinaca, uz postojanje (prećutnog) prećutnog konsenzusa oko opšte volje naroda. Iako prvi film postavlja osnovu, tek se u drugoj ekranizaciji primećuju realni oblici demokratskog delanja među pobunjenicima. Jedna od početnih scena filma, pojavljivanje grafita (što u prvom filmu nije bio slučaj) i simbolika podizanja tri prsta i intoniranja pesme ptice kukavice jasni su pokazatelji latentne funkcije direktne i socijalne demokratije. Okupljanjem oko simbola i sve veća mobilizacija širih narodnih masa po modelu zagovaranja licem u lice karakteristike su grassroots pokreta koji se neretko koriste direktnom demorkatijom kako bi organizovali borbu za ispunjavanje socijalnih ciljeva, odnosno u korist socijal demokratije.
Drugi film nudi još dve i te kako karakteristične scene kojima se pokazuje direktno demokratski i socijal demokratski sentiment pobunjenika. Scena u kojoj Ketnis i Pita drže govore, te odlučuju da deo svoje zarade iz solidarnosti daju roditeljima ubijenih iz jednog od distrikta pokazuje svest za socijalnu pravdu i političku jednakost koja nedostaje. Ovaj sentiment biva ugušen u istoj sceni, nakon što jedan građanin pokazuje simbol tri prsta, zbog čega biva ubijen. Rezulata ove akcije ostaje rastuće nezadovoljstvo i sve veći broj pobunjenika – širenje direktno demokratskog organizovanja među distriktima. Drugi karatkeristični momenat jeste nepostojanje vođe, i ideja da se odluke donose prećutnim konsenzusom ili nakon deliberacije. Ovaj momenat nije prisutan i politici Kapitola. Dok se mase pobunjenika organizuju demokratskim glasanjem i razgovorom o najboljim opcijama, vlast Kapitola to čini preko izabranih, ili imenovanih izvršilaca. Ipak, ono što ostavlja dozu populizma u redovima pobunjenika jeste ugledanje na pojedince da iznesu borbu do kraja. Kako Hajmič govori predsedniku Snouu, “nemojte da ubijete Ketnis, tako od nje pravite mučenika”. Mučeništvo je, prateći teoriju Milera i Šmita, jedan od osnovnih elemenata sabljonosca, odnosno populističkog vođe. Iako Ketnis deklarativno odbija ulogu vođe, njene akcije aktivno pojačavaju populistički element borbe protiv Kapitola. Ovo se dodatno primećuje kroz njene nastupe na ceremonijama otvaranja, po kojima dobija nadima “Girl on fire”, kada aktivno radi na prikazivanju sebe kao ključnog igrača u Igrama. Nije ovo jedini prikaz populizma u redovima pobunjenika, jer se na listu mogu odati i scene lažiranja ljubavi Ketnis i Pite, kao i ciljano širenje novog stila odevanja i stilizovanja kose koje se primećuje u razgovru predsednika Snoua sa njegovom unukom, koja sada gotovo da odbacuje modu Kapitola i prihvata stil distrikta 12. Rolan Bart (1972, 1983) i Herbert Blumer (1969) daju veliki značaj upravo modi kao sredstvu klasne i društvene diferencijacije, te u njoj pronalaze klicu društvenog ujedinjavanja oko specifičnog problema. U analiziranoj ekranizaciji upravo se ovaj efekat može primetiti u promeni mode, i time u smeni dominantnih društvenih sila u političkom životu Kapitola[2]. Ova promena najvljuje i radnju trećeg filma, koji ostaje van naše analize.
Diskusija
Ovaj deo rada fokusiraće se na odgovaranje na istraživačka pitanja na osnovu ranije iznesene analize i prikaza značajnih scena koje odgovaraju datim oblicima demokratije. Poseban deo diskusije biće posvećen ranije pomenutom istraživačkom nalazu o različitoj prirodi demokratije u odnosu na njen cilj – dolazak na vlast, spram ostanka na vlasti. Odgovori na prva dva istraživačka pitanja uticaće na sve ostale odgovore utoliko što od njih zavisi mogućnost sprovođenja dalje analize. Kako je analiza već uspešno predstavila oba sistema kao barem relativno demokratska, važno je finije precizirati o kakvim se sistemima radi. Način organizovanja vlasti zavisiće od samog cilja društvene grupe. Pobunjenici kao svoj cilj imaju određenu vrstu borbe za slobodu, dok je cilj režima u Kapitolu da ostane na vlasti uz realtivno stabilne društvene okolnosti. Iz ovog razloga odgovori na prva dva istraživačka pitanja specifičniji su nego što može delovati na prvi pogled. Iako se oba sistema mogu oceniti kao demokratski oni su u svojoj suštini različiti. Demokratija među pobunjenicima ogleda se u gotovo paradigmatskom primeru Rusoove demokratije, uz podrazumevanu opštu volju, jednaku mogućnost odlučivanja i učestvovanja svih, i bez isticanja vođa koji tumače volju naroda. Ova vrsta demokratske vlasti ipak ostaje samo način izvršenja procesa demokratije, dok uz nju neminovno treba razmotriti i pojedine populističke tendencije koje se ogledaju najviše u manifestovanju ideje širenja pobune izvan krugova direktno pogođenih socijalnom nepravdom. Pod ovime podrazumevamo da se diretktna demokratija susreće sa problemom uvećavanja populacije čime se opšta volja više ne može samostalno formirati, već je potrebno koristiti se drugim sredstvima kako bi se ova održala – na tom mestu na snagu stupaju populistički oblici vladavine (vid. Bakić 2019, poglavlja o populizmu). Konačno, da bi se u potpunosti prepoznali svi kvaliteti ovog sistema potrebno je osvrnuti se na idejno/ideološko zaleđe pobunjenika, koje se zasniva na ideji socijalne i političke jednakosti. Ovi ideali, ekranizovani u jasno odvojenim distriktima koji uprkos razlikama sarađuju kako bi došli do zajedničkog cilja, predstavljaju samu okosnicu socijaldemokratskog karaktera borbe pobunjenika u Panemu. Da zaključimo odgovor na prvo, i prvi deo trećeg pitanja, “vlast” među pobunjenicima se može uzeti kao dobar primer demokratske vlasti, gde se na idejno/ideološkom nivou pronalazi socijaldemokratija, dok se u praktičnom smislu ova demokratija oslanja na ideje direktne ali i populističke demokratije.
Odgovor na drugo istraživačko pitanje nešto je nijansiraniji. Osnovno pitanje ovde odnosi se na upoređivanje demokratske i autoritarne vlasti kao antipoda. Međutim, široka definicija pojma demokratije, a pogotovo u kombinaciji liberalne demokratije i populizma omogućuje da se sistem vlasti u Kapitolu ipak okarakteriše kao demokratski. Pre svega na primerima načina izbora, naziva i opisa državnih funkcija, kao i opštih premisa liberalne demokratije kao što su vladavina prava i posedovanje imovine, a dodatno na načinu kontrole narativa u medijima i usmeravanju politike od strane “sabljonosca”, Kapitol jeste primer demokratije, odnosno poliarhije – sistema u kojem se volja građana prebacuje na izabrane predstavnike, a koji osiguravaju poštovanje načela i zakona oko kojih u društvu postoji konsenzus, čime se štite građanska prava bez nužnog angažovanja građana u procesu “vladanja” (Dal 1999). Sa druge strane, kompatibilnost demokratije i autoritarnosti je izrazito niska. Gotovo da ne postoji merni instrument koji ova dva pojma drži na relativno bliskim pozicijama. Pa ipak, autoritarnost Panema dolazi populizma, iz aklamacije predsednika i zakona, i čvrstog pridržavanja načela podele vlasti i vladavine prava. Iako zakoni ne poštuju ideje socijaldemokratije, one same nisu niti neophodan, niti dovoljan uslov da se pojedini sistem okarakteriše kao demokratski. Sam sistem obavljanja vlasti kroz raniju analizu pokazao se kao izuzetno demokratski. Istorijski se može pokrenuti polemika oko demokratičnosti socijalističkih režima, a ishod te polemike može se učitati i u trenutnu polemiku o demokratičnosti Panema. Iz tog razloga, smatramo da je odgovor na drugo postavljeno istraživačko pitanje da je sistem vlasti u Panemu liberalno demokratski, sa primesama antičke teorije demokratije, i uz upotrebu populističkih metoda za opstajanje na vlasti. Iz ovog odgovora proizilazi i odgovor na trćee istraživačko pitanje, a to je da se oba sistema, paradoksalno, mogu nazvati demokratskim.
Četvrto istraživačko pitanje uvodi nas u detaljniju analizu primarne pokretačke sile demokratije. Da li se demokratija pojavljuje kao rezultat idejnog/ideološkog delanja ili kao sredstvo za praktično dolaženje do određenih ciljeva? Analiza je pokazala da se pobunjenici demokratijom koriste kako bi se izborili za svoja prava, ali upravo ta prava predstavljaju samu okosnicu njihove potrebe za demokratskim udruživanjem. Direktna demokratija prvi put se pojavljuje u distriktu 11, kada se gotovo uniformno dolazi do konsenzusa da u trenutnom sistemu društveni odnosi ne predstavljaju fer podelu društvene moći. Kako bi se izborili sa ovim problemom pojedinci se udružuju, a promena konsenzusom i naizgled jednoglasno biva izabrana kao poželjna. Ideje direktne demokratije pobunjenicima u ovom slučaju daju osnovu za brzo i efikasno organizovanje, ali ono što omogućuje upravo ovakav razvoj radnje jeste upravo okupljanje oko jedinstvenog cilja, takoreći oko monolitnog pitanja socijalne nejdnakosti[3]. Iz ovakve interpretacije moguće je reći da su oba korpusa ideja važna za različite periode razvoja demokratskog pokreta, ali da ideje socijalne demokratije predstavljaju i inicijalnu kapislu, i finalni cilj društvenog previranja u nastanku. Direktna demokratija predstavlja sredstvo da se do datog cilja dođe, ali i ona u pojedinim trenucima ostaje nedovoljno jaka da iznese celokupnu promenu.
Poslednje, peto pitanje, predstavlja verovatno najznačajniji doprinos ove analize. Kao što se moglo primetiti na prethodnim stranama, pored velikog broja definciija i idedja o tome šta je demokratija zapravo, potrebno je postaviti pitanje za šta je demokratija zapravo. Dok su mnogi autori ovo pitanje postavljali pogrešno (u obliku “za koga je demokratija”), prelazeći tako preko Platona, Aristotela, Hobsa, Loka, Tokvila, Tome Akvinskog, Rolsa, Eroua, Dala, i mnogih drugih retko se postavljalo pitanje o različitim mogućnostima demkratije. Kako je analiza nagovestila demokratiju mogu koristiti najrazličitiji društveni akteri za ispunjavanje svojih ciljeva i uverenja. Tako se, kako je ranije pokazano, i jedna i druga vrsta “vlasti” u datoj trilogiji mogu nazvati demokratijom. U ekranizaciji koja prikazuje borbu jedne strane da opstane na vlasti, da zadrži status kvo, te druge strane da unese određene, korenite, promene u društvu, apostrofira se činjenica da proces nazvan istim imenom u različitim okolnostima služi različitim stvarima. U zavisnosti od ciljeva dometi i vrste demokratije neminovno se razlikuju. Ono što je analiza omogućila jeste da se pretpostavi koje vrste demokratije najbolje obavljaju različite “poslove”. Tako se direktna demokratija (kao i u realnom svetu), često koristi kao inicijalna ideja koja omogućuje bro širenje i uvećavanje kapaciteta, uz poštovanje svih kako bi se održala unutrašnja koherentnost grupe. Međutim, u trenutku kada grupa dovoljno naraste, a usled drugih posrednih ili neposrednih poteškoća, sama direktna demokratija ostaje nedovoljno snažna te ju je potrebno dopuniti i pomoći joj drugim idejama. Sa drudge strane liberalna demokratija, kao i liberalizam kao ideja, odlična je u održavanju statusa kvo. Antička ideja da i sam status quo zapravo ne predstavlja stanje nepromenjivosti i stabilnosti već prisilno pridržavanje trenutnog sistema ovde dolazi do izražaja. Iz tog, kao i svih ranije navedenih razloga, odgovor na poslednje istraživačko pitanje jeste taj da se u zavisnosti od cilja iste ili različite vrste demokratije mogu koristiti na alternativne načine. Ova ideja, ukoliko se pokaže tačnom, sa sobom vuče dodatni sud da demokratija kao univerzalna vrednost zapravo ne predstavlja poželjan sistem, već da uz nju društvo mora podrazumevati i druge vrednosti, često obuhvaćene alternativnim idejama demokratije, poput rešavanje Dalove debate primarnosti ličnih sloboda ili opšte jednakosti kako bi se u demokratiji pravedno odlučivalo. O ovom, kao i mnogim drugim ranije pokrenutim pitanjima potrebno je dodatno polemisati, te ove ocene potkrepiti dodatnim podacima iz drugih relevantnih izvora.
Literatura
Bakić, Jovo (2019). Evropska krajnja desnica. Beograd: Clio.
Barthes, Roland (1972). Mythologies. New York: Farrar, Strauss & Giroux.
Barthes, Roland (1983). System of fashion. New York: Hill and Wang.
Bodrijar, Žan (1991). Simulacija i simulakrumi. Novi Sad: Svetovi.
Blumer, Herbert (1969). “Fashion: From Class Differentiation to Collective Selecetion”. The Sociological Quarterly Vol 10. No. 2.
Dahl, Robert (1998). On Democracy. Nju Hejven: Yale University Press.
Dal, Robert (1999). Poliarhija: participacija i opozicija. Beograd: Filip Višnjić.
Dahl, Robert (2006). A Preface to Democratic Theory. Čikago: University Press.
Ferrín, Monica, & Kriesi, Hanspeter. (2025). How Europeans View and Evaluate Democracy Revisited: Ten Years Later. Oksford: University Press.
Harison, Ros (2004). Demokratija. Beograd: Clio.
Hill, Rebecca (2018). “Capital or the Capitol?: “The Hunger Games” Fandom and Neoliberal Populism”. American Studies. Vol 57. No 1.
Kriesi, Hanspeter; Lavenex, Sandra; Esser, Frank; Matthes Jorg; Buhlmann, Marc; Bochsler Daniel (2013). Demokratija u eri globalizacije i medijatizacije. Beograd: Albatros plus.
Konig, Pascal; Siewert, Markus; Ackermann Kathrin (2022). “Coneptualizing and Measuring Citiziens Preferences for Democracy”. Comparative Political Studies. Vol 55. No 12.
Mankju, Gregori (2007). Principi ekonomije. Beograd : Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta.
Manić, Željka (2017). Analiza sadržaja u sociologiji. Beograd: Čigoja štampa.
Manić, Željka (2020). “Izvođenje kvalitativne analize sadržaja”. Sociologija. Vol 62. No 1.
Miler, Jan-Verner (2017). Šta je populizam. Beograd: Fabrika knjiga.
Platon (2013). Država. Beograd: Dereta.
Ruso, Žan Žak (2016). Društveni ugovor. Beograd: Filip Višnjić.
Ruthven, Andrea (2017). “The contemporary postfeminist dystopia: disruptions and hopeful gestures in Suzanne Collins’ “The Hunger Games”. Dystopias and Utopias. No 116.
Schmitt, Karl (1923). „The political theory of myth“. The New Polis, pristupljeno 20. jul 2025, https://thenewpolis.com/.
Schmitt, Karl (1995). The Concept of the Political. Chicago: University Press.
Stojanović, Andrej (upcoming). “Moda, odeća i društvene promene: Vranjska nošnja pre oslobođenja 1878.” Vranjski glasnik Vol. 35, No 1.
Šušnjić, Đuro (1973). Kritika sociološke metode. Beograd: Niš: Gradina.
Tokvil, Aleksis de (1990). O demokratiji u Americi. Sremski Karlovci : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Veblen, Torsten (2008). Teorija dokoličarske klase. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Zvijer, Nemanja (2011). Ideologija filmske slike: sociološka analiza partizanskog ratnog spektakla. Beograd: Filozofski fakultet.
Zvijer, Nemanja (2018). Filmske predstave postjugoslovenskog prostora. Beograd: Filozofski fakultet.
-
Punu priču iza nastanka serijala knjiga možete pronaći na sledećem linku: https://www.sparknotes.com/lit/the-hunger-games/context/ ↑
-
Više o ulozi mode u svrhe revolucionarnog delanja vid. u Stojanović, Andrej (upcoming). “Moda, odeća i društvene promene: Vranjska nošnja pre oslobođenja 1878.” Vranjski glasnik Vol. 35, No 1. ↑
-
Ako se na ovom mestu može dozvoliti kraći osvrt na aktuelnu situaciju u zemlji, verujem da se upravo na ovom mestu može povući prilično jasna paralela sa onime što je predstavljao rani studentski pokreta sa početka studentskih blokada. U periodu pre relativnog rascepa “monolitnog pokreta” direktna demokratije predstavljala je ne samo neophodan, već ovog puta i dovoljan uslov za značajno uvećanje kapaciteta pokreta. U trenutku kada dolazi do sve značajnijih ideoloških razlika unutar pokreta direktna demokratija prestaje da bude dovoljno jako vezivno tkivo, te se sve češće mora istupati sa nekim alternativnim vrednostima i pokušajima da se populistički konstruiše drugačiji ujedinjujući narativ od onog prvobitnog. Tako i studentski pokreta, a kao što smo prikazali, i pobunjenici u Igrama gladi dolaze pred izbor: ući u populističku arenu, ili ograničiti svoje kapacitete na veličinu koja odgovara direktnoj demokratiji. Obe grupe donele su prvu odluku. Treći film trilogije krije odgovor na pitanje šta će se dalje dogoditi. ↑