“Avaj, koliko leta minu
otkako filozofiju, prava,
a sa njima i medicinu
revno i trudno izučavah”
Gete, Faust
Postoji jedan greh koji se danas gotovo više i ne smatra grehom. Naprotiv, nagrađuje se titulama, grantovima, gostovanjima u medijima i mestima na univerzitetima. To je greh davanja imena onome što još nije postalo stvar. Čovek ugleda nekoliko rasutih pojava, nekoliko sličnih rečenica, nekoliko autora koji se međusobno jedva poznaju, i već sutradan pred nama stoji nova škola, novi pokret, nova opasnost ili novo spasenje. Svet još nije stigao ni da se dogodi, a njegovo ime već obilazi naslovne strane.
Nije to samo slabost ideologa. Naprotiv. Ideolog je ovde tek jedan od učesnika mnogo šire predstave.
Novinar želi naslov. Akademski karijerista želi citat. Korporacija želi proizvod. Univerzitet želi projekat. Algoritam želi pažnju. Svi oni imaju zajednički interes: da stvar bude imenovana što pre, jer ime postaje brend, a brend se prodaje i kupuje lakše nego neizvesnost. Samo onaj koji zaista traga za znanjem ima razloga da bude spor u imenovanju pojava.
Još uvek postoji rasuta nauka koja služi razumevanju sveta. Njena najveća vrlina nije genijalnost, već strpljenje. Ona dopušta da pojava dugo ostane nejasna, da se opire definiciji, da protivreči prethodnim pretpostavkama. Takva nauka ne smatra neznanje sramotom, već polaznom tačkom svakog ozbiljnog istraživanja, što se do nedavno, bar u smislu trajanja civilizacije, smatralo normalnim.
Ali postoji i druga orijentacija naučnog života. Ona ne proizvodi toliko razumevanje koliko proizvodnju. Njena valuta nisu pojmovi koji objašnjavaju svet, već pojmovi koji će biti citirani, finansirani i umreženi. U takvom poretku novo ime postaje intelektualni patent. Nije presudno da li odgovara stvarnosti; dovoljno je da organizuje konferenciju, otvori istraživački projekat ili proizvede još jedan tematski broj časopisa.
Tada pojam prestaje da bude oruđe mišljenja i postaje roba. A roba mora brzo na tržište.
Otuda žurba. Otuda nestrpljenje. Otuda neprekidna proizvodnja novih kategorija koje jedva da su preživele sopstveno rođenje.
Kakvo siromaštvo duha! Kakva glad za imenima, a kakva ravnodušnost prema čudu!
Najveća ironija jeste što prerano imenovanje ne ostaje bez posledica. Poput Efijalta, ovi konceptualni bogalji počinju da menjaju samu stvarnost koju navodno opisuju. Kada dovoljno puta ponovite da određeni pokret postoji, ljudi će početi da se prema njemu odnose kao da postoji. Dodajte tu tešku medijsku mašineriju, potpomognutu finansijskim interesima i nastaju odgovori na nešto što još nije sasvim nastalo. Pišu se kritike nečega što još nema jasne granice. Brani se ili napada protivnik koji je velikim delom sastavljen od naših sopstvenih pojmova.
Ime tada više ne opisuje pojam, ono ga proizvodi.
U tome leži opasnost koja daleko prevazilazi dnevnopolitičke sukobe. Pogrešan pojam ne zavodi samo javnost. On zavodi istraživača. Jednom kada poverujemo da znamo šta tražimo, svuda ćemo nalaziti potvrde i protivnike. Razlike će izgledati kao sitnice, izuzeci kao slučajnosti, a protivdokazi kao smetnje. Um se tada više ne kreće prema predmetu; predmet se prisiljava da se kreće prema umu. Tako nastaje naučna fikcija. Ne ona koja sanja budućnost, već ona koja sopstvene hipoteze prerušava u činjenice.
Ni dobri mediji (o tempora, o mores!) nisu nevini. Njihova glad za jednostavnim pričama ne podnosi mutne granice. Nijedna naslovna strana neće sadržati tekst o tome da je fenomen možda tek u začetku, da mu nedostaje unutrašnja koherentnost i da istraživanja još nisu donela pouzdan zaključak. Takva rečenica ne prodaje novine. Potrebna je reč koja zvuči kao presuda. Potreban je prijatelj ili neprijatelj sa imenom. Potreban je novi “-izam”, novi “-neo”, novi “-kor”, “-vejv” (core, wave) i tako dalje.
Koliko je samo pojmova umrlo onoga dana kada su proglašeni besmrtnim! Koliko je samo privremenih intelektualnih moda predstavljeno kao nova epoha! Koliko je puta mapa zahtevala da se zemlja prilagodi njoj!
Još čekamo kraj istorije. Još čekamo epohalno postindustrijsko društvo. Primer treće opaske je nepotrebno navoditi, neka bude najlakša meta kritičara.
Prerano imenovanje nije obična metodološka omaška. Ono je oblik intelektualne, a time i duhovne oholosti. U njemu čovek odbija da prizna kako stvarnost ima pravo da bude složenija od njegovog rečnika. To je isti onaj poriv koji je Vavilonce terao i još uvek tera da podignu kulu do neba: ne zato što je bila potrebna, već zato što je bilo nepodnošljivo prihvatiti granice.
I zato svako novo ime mora najpre proći kroz dugo čistilište sumnje!
Neka bude osporavano! Neka bude rastavljeno!
Ako preživi sve to, možda je zaslužilo da opstane. Ako ne preživi, onda nije propala stvarnost, već ljudska uobrazilja. Pojam je poslednja stanica jednog dugog puta, a ne njegova polazna tačka. Sve drugo jeste trgovina rečima.