Kroz istoriju ljudske civilizacije ponavljali su se određeni trendovi, koji su u suštini psihološki i duhovni, ali su se ispoljavali društveno i ekonomski. Smatramo da se moraju razjasniti dva ključna principa ljudskog ponašanja za istoriju, pre svega Evroazije, ali i čitavog čovečanstva. To smo definisali kao princip zemlje i princip neba. Princip zemlje je ponašanje čoveka koji je vezan za zemlju. On je zemljoradnik, racionalan je, ekonomičan i u neku ruku materijalista, voli siguran dobitak, zavisi od prirode i od svog bližnjeg, zavistan je od civilizacije i od truda sebe i ljudi oko sebe. Princip neba je ponašanje čoveka koji nije vezan za zemlju, on je na zemlji ali mu je pogled ka nebu. On je stočar, ratnik i mislilac, maštovit je, hrabar i stoički posmatra na svet. Zavisi isključivo od svoje snage, hrabrosti i puke sreće i volje Božije. Ova dva tipa ljudi su oduvek krojila istorije civilizacije u Evroaziji. Oba principa imaju svoju negativnu i pozitivnu verziju.
Za opisivanje bilo kakve istorijske pojave, smatramo da je važno obratiti se naturalističkom determinizmu, dakle biologiji i geografiji. Time ćemo doći do slike organskog i logičnog razvoja ova dva principa. Zemljoradnik je nosilac sedentarne civilizacije. On se ne seli često, zavisi od zemlje koju obrađuje. Da bi u tome bio uspešan, on mora da zavisi od saradnje sa ljudima, od infastrukture, irigacije, trgovine i generalno od stepena razvijenosti svoje civilizacije. On strepi od prirode više nego trgovac ili stočar, plaši ga svaka suša, poplava, grad ili najezda štetočina, on se trudi, muči i radi sve da uspe u zemljoradnji. Isključivo zemljoradnička društva su uspela da stvore visoke stepene kulture, nauke i umetnosti. Filozofi, matematičari, arhitekte, slikari, političari, svi oni su rod sedentarnog društva koje samo sebi mora da obezbedi sve što ima. Psihologija zemljoradnika je dakle takva da on jednostavno ima svoj pravac koji je postavljen u nekoj dalekoj istoriji, možda u vreme Kaina i Avelja.
Sa druge strane, stočar ne radi mnogo. Njegovo je da stoku hrani i da je iskoristi kako mu je volja. Stočar se nije ničega plašio sem da mu neko ne ukrade stoku, a pomor stoke uopšte nije mogao da se spreči, te kada dođe, stočar je bio primoran da se sa time pomiri. Istorijski gledano, stočarski narodi su skoro uvek bili kradljivci stoke. Krali su drugim narodima i plemenima, ili jedni drugima. Stoga su glavni faktori njihovog preživljavanja bili njihova snaga i hrabrost. Posao čuvanja stoke je takav da se ne radi mnogo. Pastiri su dobar deo dana provodili gledajući u nebo, svirajući i dremajući. Otuda stereotip da su pastiri lenji u odnosu na zemljoradnike. Tako je Jovan Cvijić opisivao dinarske crnogorske pastire, kao lenje, ali sposobne ratnike i maštovite ljude. Većinu dana oni su maštali, gledali oblake, gledali zvezde, svirali instrumente koje naprave, izmišljali pesme i priče. Još su drevni Grci imali priče o idiličnom životu pastira u planinama. Zbog toga su oni generalno bili maštovitiji, idealisti i melanholici. Nisu zavisli od mesta, te su se kretali i uvek su živeli u nekoj vrsti promena, što im nije omogućavalo da diferenciraju kulture i razvijaju nešto potpuno svoje. Zato su se narodi koji su se bavili uzgojom stoke razvili u ratničke narode. Kao grupe, ali i kao pojedinci, ljudi principa neba deluju stihijski, prepuštaju se sudbini i sigurni su u sebe.
Da bi ova bila slika bila jasnija, moramo prikazati istorijske primere sukoba ova dva principa. Prvi primer je selidba Indoevropljana u Evropu. Veliki talasi stočara su krenuli ka zapadu i naselili su mnoge prostore od severne Indije do Atlantika. U Evropi su se sukobili sa Praevropljanima, narodima koji su bili na višem stupnju razvoja kulturno, ali ne i vojno. Indoevropljani su predstavljali princip neba u ovom slučaju, a Praevropljani princip zemlje. Indoevropljani su verovali u boga „oca neba“ Djeus-Pftera (Jupitera, Zevsa, Varunu, Ormuzda, Taranisa, Odina, Peruna) bili su patrijarhalni, bavili su se stočarstvom i jahali su konje. S druge strane, praevropski pacifisti koji su ih dočekali bili su matrijarhalno, zemljoradničko društvo i verovali su u „majku zemlju“ te je ovaj početni primer savršen i simbolički i činjenično. Indoevropljani su pokorili i porobili, a delom i uništili ove narode, inače potomke starčevačke, vinčanske, lepenske, kukutensko-tripilenske kulture. Konjička ratnička kasta je osvojila zemljoradničku kulturu i tek tada je uspela da procveta i da se skrasi, vremenom postavši sedentarna i preuzevši princip zemlje od njih.
Na Bliskom Istoku su se Hetiti spustili na svojim borbenim dvokolicama i napali gradske trgovačke civilizacije poput Asirije, Vavilona i Egipta. Oni su isto tako dojahali i porobili druge narode stvorivši Hetitsko carstvo. Dugo su se još bavili konjogojstvom i stočarstvom, a vremenom dok su nestajali su se sve više utopili u zemljoradničke narode Male Azije. Povratak Heraklida, ili najezda Doraca sa severa je predstavljala isti taj proces, ratnički narod je pokorio Helote i zavladao njima. Kada se raspadalo Rimsko carstvo brojni germanski stočarski narodi su osvajali rimsko ili romanizovano stanovništvo i nametali im svoje ratničke nepisane zakone i tako je nastao feudalizam. Franci su zavladali Galorimljanima i tako su nastali Francuzi, Langobardi su zavladali italskim Rimljanima i tako su nastali Italijani, Vizigoti su zavladali iberijskim Rimljanima i tako su nastali Španci. Na istoku, u ruska drvena sela je zaplovila stočarska ratnička kasta Varjaga i stvorila je Rusiju. Na britanskim ostrvima su drevne narode prvo osvojili ratnički Kelti, a kada su se oni skrasili, njih su osvojili germanski Angli i Sasi, a kada su oni preuzeli princip zemlje, njih su napali Normani iz Danske. Na kraju, Srbi su tako pokorili i asmilovali romanizovano ilirsko stanovništvo i postali su sedentarni. Važan momenat za sukobe ovih principa su elementi sa Dalekog Istoka i iz centralne Azije. Turanski narodi su u više navrata silom donosili svoj princip neba među civilizovane narode Evrope. Prva takva najezda je dolazak Huna, kasnije Avara, Bugara, Tatara, Mađara i Mongola. Svi ovi narodi su bili ratnici i stočari i imali su svoja nepisana „bogom dana“ pravila koja su se morala poštovati. Kad god su pokušali da budu sedentarni, njihove države su propale, a jedino su opstali Bugari koji su se slovenizovali i Mađari koji su se germanizovali.
Oba ova principa, kao što smo već rekli, imaju svoju negativnu i pozitivnu verziju. Pozitivna verzija principa zemlje će se oličiti u pojedincu, ili društvu, kom je najvažnije da radi i zaradi, da stvara i gradi nešto pozitivno. Stvoriće čoveka velike umne i fizičke sposobnosti, nekoga ko je tu da život drugima čini lakšim kroz svoju žrtvu, onoga ko gradi civilizacije. Ako se princip zemlje pervertira, on će stvoriti pojedinca ili društvo kom je važna samo dobit i lično zadovoljstvo, stvoriće civilizacioniste, gradske prevarante, sitne aparatčike, suve birokrate, lenštine, nesposobne ljude, degenerike i generalno ljude kojima je bitno da imaju od danas do sutra ili da gomilaju bogatsva bez razloga. Rast radi rasta je ideologija raka i princip zemlje tu ideologiju lako može da sakralizuje i načini društvo poput biblijskog Vavilona. Ako je princip neba pozitivan, on će stvoriti čoveka koji je vladar-filozof, ili ratnik-pesnik, stvoriće sanjara, viteza i čoveka posvećenog nadzemaljskom, u religioznim društvima čoveka iskreno posvećenog Bogu. On je tu da misli, da peva, da se bori za visoke ideje i da služi kao idealizovani primer uzvišenog čoveka drugima. Takva društva bila su retka i kratkotrajna u istoriji. Međutim, ovom tipu je lakše da sklizne u negativnu verziju sebe, a posledice su mnogo veće. Za razliku od negativnog zemaljskog principa koji je nizak i sitan kao zmija, negativni princip nebeskog je kao ljuta aždaja. On je razorazan i divlji, potpuno anarhistički sa svojim ličnim bolesnim osećajem za pravdu i ponos. Ako negativan princip neba uđe u čitavo jedno društvo, ono se otcepljuje od svega što ga okružuje i počinje sa razorom. Svoje „visoke“ ideje počinje silom da nameće drugima i da hara svetom po pravilu uz mnogo izgubljenih života. Njihov idealizam postaje utopizam, njihova religizonost postaje fanatizam, a njihova borbenost postaje krvožednost. Ovakvih primera je mnogo, a najbolje je uzeti za primer Džingis-Kana koji je svet „čistio“ od kukavica, lažljivaca i izdajnika, a u ustvari je ubio milione običnih ljudi radi zadovoljenja sopstvenog ega.
Kada bi uporedili pozitivne i negativne verzije ova dva principa sa četiri elementa, dobili bi ideju kako se oni ponašaju u prirodi. Pozitivni princip zemlje jeste element zemlje, jer je on čvrst, stalan, postojan, ali i dalje materijalistički. Negativni princip zemlje jeste element vazduha, jer je prolazan i nevidljiv, iako ima moć i da razara i da prijatno pirka. Sa druge strane, pozitivni princip neba jeste element vode, jer kao što voda može da oblikuje stene, tako i ovaj princip sporo dela, teče, menja svoj oblik i, na neki način, predstavlja silu života, pročišćenja i lečenja. Negativni princip neba jeste vatra, jer predstavlja razaranje, može biti koristan samo dok je kontrolisan i dobro praćen, ali tada on nije ono što prirodno teži da bude. Vatra je takav element koji teži tome da se širi, da guta sve oko sebe, ali ljudi su naučili da je kontrolišu. Međutim, ta vatra ne može biti večna. Kad-tad se mora ugasiti, kad-tad mora dospeti do nekih granica. Vatra je snažna, agresivna, ali i prolazna. Voda opet nije prolazna, jer u simbolici večna: „U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja bješe bez obličija i pusta i bješe tama nad bezdanom i duh Božji dizaše se nad vodom.“ (1. Moj. 1,1-2)
Ako govorimo o biblijskim alegorijama, princip zemlje i princip neba nalazimo već u Knjizi postanja. Kain, zemljoradnik, ubio je Avelja, stočara, jer je smatrao da Bog više voli Aveljove žrtve koje mu prinosi. Ovo bratoubistvo iz ljubomore je povezano sa zanimanjima dva čoveka, gde je očigledno stočar bio vrliji i bliži nebu. Ono što privlači pažnju je da je nakon svog greha, Kain uspostavio gradove, dakle zemljoradnika je stvorio civilizaciju ubivši stočara. Vrlo slično, Rim je nastao iz bratoubistva. Mnogo puta u istoriji su zemljoradnička društva zavidesla stočarskim na prostodušnosti i rasterećenom načinu života. Iz ova dva principa se takođe razvio i drugačiji pogled na državu i vlast kod ovih društava. Kako Fuko tvrdi, na istoku Sredozemlja je postojao „pastirski“ odnos prema vlasti u kom su ljudi svog vođu, jednog čoveka, posmatrali kao pastira. Smatramo da je ovakav pogled na vlast bio čest kod stočarskih naroda, iako su uglavnom ti pastiri bili birani „demokratski“, kako su radila germanska i slovenska plemena, ili čak crnogorska plemena u 19. veku. Tako su Jevreji odlučili da prate Bogoizabranika Mojsija, kasnije Isusa Navina, ili proroke, a hrišćani i danas Hrista zovu Dobrim pastirom, dok su njihovi sveštenici pastiri koji se staraju o stadu vernih. Takav odnos prema vođi su imale sve pravoslavne srednjovekovne države, bile one kompleksne političke tvorevine poput Vizantije, ili slovenske župe, kneževine i kraljevstva. Narodi principa neba su imali svog pastira, jednog vladara kom se verovalo i koji ih je vodio. Čak i kada su postali zemljoradnici usled formiranja države, ovi narodi bi zadržali takav odnos prema vlasti, odnos nebeski, odozgo na dole, sa neba ka zemlji. Suprotno tome, narodi principa zemlje su više težili jednakosti ove ili one vrste, ne uvek klasnoj jednakosti, ali često jednakosti unutar klase. Ova društva su neretko bila aristokratska, meritokratska, demokratska, oligarhijska i tome slično. Naravno, mnoga društva koja bi smatrali društvima principa zemlje su imale svoje diktatore, careve i autokrate, ali oni su više služili kao činovnici sa najvećim jurisdikcionim pravima, a ne pastiri iz naroda i za narod. S druge strane, mnoga društva principa neba su imala svoje vojne demokratije, ratničke aristokratije ili narodne sabore. Ali takve grupe nisu imale strogo političku funkciju, već su bile indikatori izraza narodne volje.
U današnjem svetu, ova dva principa ne postoje na nivou države ili naroda. To je posledica uvećavanja stanovništva, novih društveno-ekonomskih sistema, globalizacije i vesternizacije, rasta ateizma i agnosticizma i pojačane individualizacije na svetskom planu. Sva društva sveta danas jesu društva principa zemlje, osim određenih izolovanih plemena rasutih po svetu. Danas se ovi principi održavaju u pojedincima i postoje mnogi pojedinci principa neba koji su zatočeni u društvu negativnog principa zemlje, te se oni retko snalaze u tom potrošačkom, nemaštovitom i racionalnom svetu. Takvi pojedinci se rađaju i umiru bez mogućnosti da ostvare svoj potencijal, večito čekajući slom društva i romantizujući plemenitog divljaka.