Дело „Аскетика“ тадашњег јеромонаха Атанасија Јевтића а каснијег епискога захумско-херцеговачког и приморског, говори о основама хришћанске етике и аскетике. Написано је на основу његових предавања из аскетика са Православног Богословског института Светог Сергија у Паризу академске 1971/2. године. Владика је овде описао шта је аскетика, шта су врлине и греси, каква је природа човека као Божје творевине и какво је човеково путовање кроз карактерно и духовно усавршавање. Уместо простих упутстава о побожном животу, овде читамо детаљно теолошко рашчланавање комплексних теорија о аскези и човеку. Књига се може користити као приручник за упознавање основа христологије, персонологије и иконологије, као и многих других концепата хришћанске теологије.
У православљу аскетика има много дубље корене него што је моралистичко-етичко схватање аскезе. Аскеза није само наука о човековом моралном животу, она је део хришћанске антропологије. Православна аскетика је мистика и тесно је повезана са догматима цркве и богооткривеним истинама хришћанског живота. Спасење и обожење човека је једно од основних ствари православног живота и теологије. Божанска икономија о свету и човеку има тријадолошки карактер, али се открива у свету као „тајна Христова“ или јединство Христове Божје и људске природе. Свети оци су подвлачили христолошки и христоцентрични карактер Божанске икономије у човеку, дакле човек и Отац кроз Сина и са Сином. Име Христос значи помазаник и садржи у себи Бога Оца који Га помазује, Сина који је помазан и помазање које је сам Дух Свети, дакле већ у имену Исус Христ ми имамо сва три Божја лица. Учење о човеку као икони Божјој се појављује у Старом и Новом Завету.
Даље, пратећи основе раног хришћанства, владика Атанасије пише да хришћански Бог није само „Божанство“ или „природа“ или „суштина“, већ је Он личност Оца и личност Сина и личност Светог Духа које имају једну божанску суштину и свака од тих личности поседује Божанску природу у потпуности. Људско биће такође постоји у природи и личности и та два се не могу одвојити, та реална онтолошка разлика у човеку остаје заувек. Свети Григорије Ниски, један од најнапреднијих филозофа свог доба, писао је да је Бог по природи један, а та природа постоји у три личности. Исто тако људска природа је једна, али постоји у милијардама личности. Ова идеја је кључна за све даље што ће у делу бити написано. У основи православне антропологије стоји да у човеку постоји разлика између природе (физис) и личности (ипостас) и да је човек створен да по природи буде сличан Богу. Платон је учио о сродству човека и Бога, али није познавао појам стварања из небића (еx нихило) који је основа хришћанског учења о односу Бога и човека. У учењима о божанском лику се морамо чувати антропоцентризма и натурализма, а морамо истицати трансцедентност тајне Тројичног Бога. На основу апофактичке теологије, само у Христу Богочовеку открива се за нас тајна Бога и тајна човека створеног по „образију и подобију“ Божјем. Како пише у 23. стиху 2. поглавља Књиге премудрости Соломонових: „Бог створи човјека за нетрулежност и сазда га сликом сопствене вечности.”
Човек је створен Божјим енергијама, он је жива икона божанских савршенстава. Човек је биће добро, духовно, разумно и слободно. Човечја боголика природа претпоставља благодат. Свети Григорије Палама, најпознатији заштитник исихазма, каже да се Син није оваплотио, Бог не би био објављен у својој суштини и личностима, већ би био енергија или дејство у створењима. Човекова суштина, пише владика, може се остварити у сједињењу са Христом у једном Телу, дакле цркви. Човек је теоцентрично биће и живи природно и нормално само у уској заједници са Богом, а Адамов грех је био пад и отуђење које је то пољуљало. Тим странствовањем, људи су љубав према Богу заменили самољубљем, некад личним, некад цивилизацијским. Човеков пад је био узрок сотериолошког Христовог доласка. Долазак Бога Логоса је имало месијански карактер и у човековој је природи да се спасе својом слободном вољом. Западна црква појашњава жртву Сина не само као искупљење већ и задовољење „разљућености“ Бога јурисдиктивистичким, скоро феудално-ритерским, појмовима.
Свети Атанасије Александријски је у 4. веку написао: „Тело Христово је било од исте материје као и тело свих људи… И он је умро по природи људској која је заједничка Њему сличнима.“ Људско избављење и искупљење нису кључни моменат спасења, већ је то сама личност Христа. Када би нас само Христова смрт спасила, онда васкрсење не би имало смисла, али Он је васкрсао. Светим тајнама чије је испуњење и врхунац евхаристија, ми се сједињујемо са Спаситељем и учествујемо у спасењу његовом теандричком животу и благодати. Хришћански живот је уз Светог Духа и кроз Светог Духа и ми се са Њим сједињујемо када Га призивамо епиклезом. Исус нас је позвао да се покајемо и верујемо и стога је цео православни живот подвиг, он је схваћен на динамички, синергичан и богочовечански начин. Свети апостол Павле грешан живот назива „живот по телу“, а дејствовање у складу с тим назива „телесним мишљењем“. То се односи на живот по страстима које су злоупотреба енергије и способности тела које нам је дато. Свети Исак Сирин каже да су врлине природне човеку, а да су страсти као болест. Човек је динамичко биће створено са потенцијалом за обожење, што су православне аскете доживеле и схватиле дубље од психоанализе и егзистенцијализма. Постоји неколико различитих степена настанка страсти:
- Напад – лоша идеја се појављује у уму
- Спајање – са идејом се преговара
- Пристајање – идеја побеђује
- Поробљавање – падање под утицај
- Борба – предомишљање и вагање
- Страст – идеја је прихваћења и страст је већ развијена
Скуп страсти се симболично назива „светом“, јер је свет оно што нас вуче у страсти. Од свих грехова, гордост је грех најближи демонском размишљању, а то је и први грех који је починио сам Сатана. Страсти подстичу једна другу и органски су везане. Тако настаје порочни круг и везе смрти које нас гоне дубље у провалију. Владика даље објашњава које су то велике страсти и којим врлинама се треба против њих борити. То су:
- Сластољубље – суздржљивост
- Разврат – чедност
- Похлепа – милостиња
- Гнев – милосрђе
- Туга – стрпљење
- Малодушност – радост
- Славољубље – скромност
- Гордост – смирење
Две последње страсти и врлине су само различит степен истог греха, али се могу рачунати као једна страст и једна врлина. Гордост као највиша често изазива ове друге страсти. Ова шема представља генетичку градацију страсти у човековом телу и души, почиње са најчешћом и најлакшом за победити и иде до оне најгоре. Прво се боримо са сопственим стомаком и лењошћу, онда са блудом и тако све до убиства сопственог ега помоћу адекватних врлина и Божје помоћи. Прождрљивост или сластољубље је веома распрострањем грех, а суздржљивост не сме да се претвори у манихејску негацију плотског, тако да је потребно бити умерен и у суздржавању. Човек је створен да живи и да не нестане, да буде оличен и обоголичен, да бесмртује и да личностује, или како апостол Јован каже:„Логос постаде тело и настани се међу нама и видесмо славу Његову.“ Човек није само природно, већ лично и личностно биће, Икона Бога која има сопствену вољу и по томе је сличан Богу. Примарна Божја егзистенција је лична и триипостасна, док је човек неупоредиво једноставније природе. Како је закључио Григорије Палама, подвижништво није бежање од света, ни просто мистичко искуство, већ еклисиолошко и црквено сједињење с Богом. Из овог надасве комплексног и интелектуално захтевног дела, можемо да извучемо просте и нама блиске закључке о суштини човека, Бога и аскезе. Владика Атанасије је овом књигом оставио споменик свима који не знају одакле да почну и закораче у дубоку теологију након што су научили основе, његова предавања могу да утабају пут ка читању светих отаца и тежих догматичких дела које православна библиотека може да понуди.