ДА ЛИ ЈЕ ЗЕЛЕНИ КАПИТАЛИЗАМ МОГУЋ? ПО СВЕМУ СУДЕЋИ НИЈЕ.

Огњен Миленковић

Апстракт

Када се говори о капитализму најчешће се у први план истичу његове друштвене карактеристике, однос према најамном раду и капиталу, номинална, идеално-типска подела различитих области друштвеног живота, интереси различитих класа које се надмећу на политичком пољу, итс. Његов однос са природом или барем оним што се подразумева под појмом природног окружења је тумачен као нужно негативан опортунитетни трошак ког је ипак донекле неопходно поднети уколико желимо да привреда расте, барем у својим почетним фазама док још зависи од индустрије. Занемарују се, међутим, комплексни био-хемијски процеси у природи који осим што непосредно утичу на људе, имају утицај и на вредност одређених добара, а потом политичке и структуралне импликације које претходе и произилазе из дебата о зеленом капитализму и његовим границама. Овај рад представља својеврсну „уводну“ дискусију на тему могућности постојања таквог капиталистичког облика репродукције друштвеног живота који би у обзир узео и (негативан) људски утицај на природу, наравно, не тривијализујући га. Рад, самим тим, није нипошто исцрпан већ га треба схватити као експлораторан покушај да се мапирају нека битна места у овој доста комплексној дебати. Закључак који произилази из досадашњег прегледа радова и написа на ову тему сугерише да су аутори сагласни да зелени капитализам није могућ.

Капитализам се може дефинисати као друштвено-привредна форма, односно облик репродукције друштвеног живота заснован на специфичном односу између рада и капитала, релативној одвојености различитих области живота (културе, политике, привреде) и постојању многих политичких опција које своје спеицифичне, дакле класне, интересе приказују као опште значајне у циљу привлачења што ширих делова јавности који их прихватају или бе прихватају као легитимне носиоце моћи и доносиоце одлука. На привредном плану, значајна је диференцијација различитих тржишта (добара и услуга, новца, рада и капитала), као и укорењеност привредног живота и развоја у институцији приватног власништва и личној иницијативи многих предузетника који се надмећу на тржишту за наклоност потрошача (Лазић, 1988:1-3; Антонић, 1995; Лазић, 2011: 36; Лазић, 2016: 10; Кока, 2016; Мандић, 2025).

Читаоци ће, срећом, бити поштеђени икаквих даљих пишчевих упуштања у компликоване дебате о генези капитализма (уколико имају стрпљења или воље нека погледају Кока, 2016 и посебно Мандић, 2025). Дефинисати протагонисту овог кратког текста је било, ипак, нужно како би се мање обавештени кретали колико-толико утабаним стазама, а они боље обавештени подсетили неких ситница.

Боље обавештени читаоци ће истовремено бити упознати са, ако бих тако смео да је назовем, несрећном околности која представља главну тему овог текста: однос капитализма и онога што се обично зове Природом или природним окружењем, боље рећи упадљивим недостатком истог, као да се он подразумева или да, у најгорем случају, ни не постоји. Уџбеници друштвених наука, осим ако се не баве социологијом окружења, чији назив, узгред, не волим јер сматрам да је непрецизан и мисслеадинг, ће третирати штету нанету природној средини као опортунитетни трошак, попут несрећног уџбеника из економије Грергорија Манкјуа. Не можемо истовремено имати “и јаре и паре”, односно привредни развој напоредо са чистом животном средином, барем не у потпуности.

Прича се, међутим, битно компликује једном када се узме у обзир реална аутономија природе у односу на човека. Јан Мулије-Бутан у уводнику свог иконичног “Когнитивног капитализма” (Моулиер-Боутанг, 2011) читав засебан одељак посвећује критиковању економије која запоставља комплексне, дуготрајне метаболичке биохемијске процесе и циклусе који се одвијају независно од човека и који имају можда пресудан утицај на вредност одређених роба. Бруно Латур стога сматра да и неживе ентитете афирмисати у друштвеним наукама (или барем наукама које себе називају овако) и да људима треба одузети монопол над делањем: ветар, воде, сунчева светлост могу представљати актанте, делатнике које не карактерише нужно, ако бих тако снисходљиво смео да се изразим – душа.

Ипак, овде се морамо вратити на поље политичког, дакле човечјег, условно речено антрополошког, будући да је тема интеграције неживих актера исувише комплексна да би се само у овом тексту могла подробно обрадити. Напослетку, ни сам Латур, без обзира на своју чувену флоскулу о томе како је „друштвени свет раван“, то јест како се не треба искључиво у друштвеним наукама задржавати на анализи односа доминације јер научник ризикује да заврши као теоретичар завере, не може а да не узме у обзир тврдоглаве бизнисмене и индустријалце који се са цивилним друштвом играју игре „врућег кромпира“, где „врућ кромпир“ представља питање одговорности за онтолошки смак света који је на помолу (Латоур, 2017: 26-27). А богами, ни реалан смак света нам не гине не будемо ли променили начин живљења – с обзиром на то да је у току ново масовно изумирање (Бернстеин, 2022; уп. Реллер & Холдингхаусен, 2011), оправдан је страх да ли ће се очувати човечанство. Као што Стефан Јанковић лепо илуструје у уводнику своје релативно новије књиге, иначе посвећене питању потребе за новим приступима у управљању просторима управо због наведених климатских промена, градови – повоји и обданишта капитализма – бивају на удару

Можемо поуздано претпоставити да корпорације, посебно транснационалне, немају намеру да одустану од згртања профита макар то значило да цело човечанство напослетку „стане под једну крушку“, чему нас и догађаји с почетка прошлог века уче (уп. Полањи, 2003), колико год ово звучало цинично или конспиративно у најмању руку. Онтолошка несигурност је тесно везана са климатским проблемима (Бецк, 1987). Маргарет Арчер није без разлога наглашавала значај рефлексивности у условима касне модерности с обзиром да се не можемо више ослањати на традицију или рутину очекујући неку (друштвену или практично-политичку) промену (Арцхер, 2007; Арцхер, 2013). Стога се појединци, чак и да су полусвесни или несвесни суштине проблема с којим се хватају у коштац, одлучују на неки вид политичког делања како би у крајњој линији освестили друге о томе да се то „нешто“ тиче свих. Једну од најразвијенијих форми оваквог делања би представљали друштвени покрети, али не треба заборавити ни еколошки освешћену потрошњу, еколошко грађанство које се још увек развија, итд. (Алеxандер & Ussher, 2012; Петровић, 2012: 17-20; Вукелић, 2022: 78-94).

Не лези враже – и овде има лоших вести. Најпре, по схватању неких аутора, живимо у постдемократском, односно постполитичком добу када је политички ангажман јалов уколико актери не баратају великим организационим или финансијским средствима. Речју, уколико нисте припадник економске или политичке елите, тешко да ћете направити било какву разлику у свету по овим ауторима[1](Бирешев, 2025: 19-35). Што нас доводи до другог проблема – еколошка потрошња је одавно постала пре знак дистинкције него начина да се направи нека промена (Вукелић, 2022: 81; в. такође Неугарт, 2022). Иако незанемарљив, тај део средње класе које се одлучује на еколошки начин живота је мањи у односу на оне који немају намеру да одустану од потрошње у уобичајеном смислу, какве год то ризике носило са собом (Реллер & Холдингхаусен, 2011). Чак се и за еколошке покрете понекад каже да су једном ногом већ у гробу, ако не и потпуно замрли (Петровић, 2012: 23).

Какав је, онда, однос одрживог развоја и капитализма? Да ли „зелени капитализам“ уопште могућ и на који начин? Теоретски гледано, један од проблема је тај што се подразумева да ће са смањењем количине доступних необновљивих ресурса доћи до технолошких промена које ће покушати да што ефикасније искористе то мало што им је преостало, односно да је неупитан долазак зеленог капитализма[2]. Зелени капитализам није, међутим, по Шону Свинију, неумитан већ да зависи од политичких интервенција које делају супротно неолибералним економским начелима. Тржишни механизми (попут тржишта дозвола за загађење; О.М.) нису успела да реше проблеме загађења јер не умањују моћ корпорација које контролишу енергетски сектор, инфраструктуре и тржиште. Да би се уопште установио климатски режим трговине, он мора почивати на пет принципа: 1) независност; 2) заснованост на научном сазнању; 3) интернационализам; 4) трансформативност и 5) ангажованост чланица (Сwеенеy, 2015: 12-14). Знатно радикалније су нпр. немачки социјал-демократи и левичари који сматрају да су климатска питања истовремено и друштвена, а будући да је капитализам инхерентно неправедан, израз „зелени капитализам“ представља оксиморон. Осим тога, капитализам не може да усклади високе профитне стопе и тежњу за растом и развојем са одрживом производњом. Историјски гледано, само су веће катастрофе, попут оне у Фукушими или Чернобилу нпр., водиле реформисању, али не и промени система. Зелени капитализам би у најбољем случају представљао, како каже Улрих Брант, нову фазу капиталистичког управљања природном средином која би резултирала новим неједнакостима будући да нису сва подручја једнако захваћена загађењем (Киппинг, Риеxингер, 2012; Веттер, 2025; уп. Еxнер, 2012; Вукелић, 2022: 56).

Иако левица, по схватању Дитера Клајна и Волфганга Метлинга, има очекивано развијен и јасан однос према капитализму и неједнакостима, има проблем да се постави према питању природе. За време Хладног рата у ДДР је питање животне средине било сасвим ефемерно, по Метлингу, у односу на питање социјалне заштите и неједнакости. Клајн, с друге стране, сматра да је оновремена опозиција у ДДР била изузетно јака у артикулисању проблема окружења. Данашња левица, пак, се пре бави прекарношћу радних услова приступајући окружењу на програмски начин. Са ведрије стране, овим се више не баве само интелектуалци већ људи свих друштвених позадина и профила. Левици је неопходно да иоле боље формулише своје ставове по питању окружења јер „социјалистичка политика који није еколошка није социјалистичка[3]“ (Клеин, Метхлинг, 2012).

Одрживост представља другу страну медаље. Да ли је могуће конструисати капитализам без сада већ стереотипичних слика уништених шума, река и сивих облака смога који плутају изнад градова? Тврдо језгро одрживог разоја као идеје чини антропоцентризам и етика правде из ког произилазе три димензије истог: економска, еколошка и друштвена. Штефан Бауер понавља оно што смо већ напоменули у претходним редовима: одрживост није могућа, или барем није могућа свугде на једнак начин јер глобални капитализам функционише по принципу сукоба између земаља глобалног Југа и Севера (Бауер, 2008). Глобалне неједнакости се изнова намећу као изазов за креирање адекватне еколошке политике, по мишљењу Франциске Венде, која наглашава да “експлоатација и неједнакости припадају капитализму” (Wенде, 2023). Герхард Шерхорн сматра да је основни проблем претерано ослањање на тржишне механизме који су слепи спрам уништавања природе и који загађење посматрају само као опортунитетни трошак и екстрналију, те да одрживост представља алтернативу капитализму (Хоффман, Хофманн, 2021).

Језгровитију и разгранатију расправу и аргументацију налазимо код Аустријанаца. Најпре, термин “одрживост” је вишезначан. Конкретно овде треба да означава пре свега вид економске, а не еколошке политике. Нема одрживости без “нултог дефицита”. Под утицајем тада актуелних конференција о клими, аустријска влада развија план са неколико циљева. На пољу животних стилова и квалитета живота, потрошачи би “у име правде” или трошили мање или променили образац трошења тако да воде рачуна о утицају властите потрошње, док би се предузећа и други непосредни чиниоци неолибералног капиталистичког поретка залагали за право на образовање и борбу против сиромаштва (Еxнер, Сцхриефл, 2004). Речју, потрошачко друштво се морало реформисати. Тек онда се могло прећи на еколошка питања, под паролом да “одрживост представља интернализацију еколошких и друштвених трошкова”. Треба се ослањати превасходно на домаћа предузећа која се могу ефикасније контролисати законским мерама од стране државе, за разлику од глобалних (или ако вам је драже – транснационалних) предузећа. Како аутори даље наводе, Аустрија је, упркос томе што је чланица, креирала модел који је у супротности са оним ког ЕУ прилично трапаво примењује покушавајући да балансира између тежњи крупног капитала и животне средине као апстрактног појма (Еxнер, Сцхриефл, 2004).

Изгледа да смо најближи зеленом капитализму уколико се вратимо поново Кејнзу, наравно, прилагођавајући га потребама и духу времена. Одрживост, с друге стране, а опет повезано са претходно изреченим, није последица теоретских или филозофских проблема данашњице већ стоји као одговор на проблеме узроковане делањем техно-економских карактеристика (или противречности) савремене цивилизације (Иррганг, 2003: 767). Да ли је онда „култура одрживости“ и неговање вредности и забринутости спрам животне средине заиста аутентично или представља неку форму одвлачења пажње или пролазног тренда (Wагнер, Андреас, 2012)? Одговор на ова питања је тесно повезан и са начином на који свако од нас види човека и његову суштину (Хобз ВС Русо дебата, нпр.), колико год ово широко или филозофски звучало. Ипак, на основу претходно изложених радова и дебата које представљају тек делић шире слике, може се закључити да већина одбацује могућности постојања зеленог капитализма.

ЛИТЕРАТУРА

  • Алеxандер, С., & Уссхер, С. (2012). Тхе Волунтарy Симплицитy Мовемент: А мулти-натионал сурвеy аналyсис ин тхеоретицал цонтеxт. Јоурнал оф Цонсумер Цултуре, 12(1), 66-86. https://doi.org/10.1177/1469540512444019
  • Антонић, С. (1995). Изазови историјске социологије: теоријско-методолошки проблеми проучавања еволуције предграђанских друштава. Институт за политичке студије.
  • Арцхер, М. С. (2007). Макинг оур Wаy тхроугх тхе Wорлд: Хуман Рефлеxивитy анд Социал Мобилитy. Цамбридге Университy Пресс.
  • Арцхер, М. С. (2013). Тхе Рефлеxиве Императиве ин Лате Модернитy. Цамбридге Университy Пресс.
  • Бауер, С. (2008). Леитбилд дер Нацххалтиген Ентwицклунг. Бундесзентрале фüр политисцхе Билдунг. https://www.bpb.de/shop/zeitschriften/izpb/umweltpolitik-287/8983/leitbild-der-nachhaltigen-entwicklung/
  • Бецк, У. (1987). Тхе Антхропологицал Схоцк: Цхернобyл Анд Тхе Цонтоурс Оф Тхе Риск Социетy. Беркелеy Јоурнал оф Социологy, 32, 153–165. http://www.jstor.org/stable/41035363
  • Бернстеин, Ј. (2022). Еартх мигхт бе еxпериенцинг 7тх масс еxтинцтион, нот 6тх: 550-милион-yеар-олд цреатурес’ мессаге то тхе пресент. УЦ Риверсиде Неwс. https://news.ucr.edu/articles/2022/11/22/earth-might-be-experiencing-7th-mass-extinction-not-6th
  • Бирешев, А. (2025). Зазивање политичког – историја и перспективе. Београд: Филозофски Факултет. ИСИ.
  • Еxнер, А., Сцхриефл, Е. (2004). Нацххалтигер Капиталисмус?.Стреифзüге. https://www.streifzuege.org/2004/nachhaltiger-kapitalismus-4/
  • Еxнер, А. (2012). Глеицххеит ист Грüн унд Рот. Луxембург: Геселлсцхафтсаналyсе Унд Линке Праxис. https://zeitschrift-luxemburg.de/artikel/gleichheit-ist-grun-und-rot/
  • Хоффманн, Ј., Хофманн, Г. (2021). Нацххалтиге Ентwицклунг ист дие Алтернативе зум Капиталисмус – Ериннерунген ан Герхард Сцхерхорн. Ин: Пиоркоwскy, МБ., Коллманн, К. (едс) Еигенсинниге унд унортходоxе Ворденкер фüр еине Критисцхе Консумтхеорие. Критисцхе Вербрауцхерфорсцхунг. Спрингер ВС, Wиесбаден. https://doi.org/10.1007/978-3-658-31537-5_6
  • Иррганг, Б. (2003). Нацххалтигкеит алс Идеологие?. Ревиста Португуеса де Философиа, 59(3), 763–784. http://www.jstor.org/stable/40337764
  • Киппинг, К., Риеxингер, Б. (2012). Грüнер Капиталисмус? Сyстемwецхсел статт Фарбwецхсел.Луxембург: Геселлсцхафтсаналyсе унд Линке Праxис. https://zeitschrift-luxemburg.de/artikel/gruener-kapitalismus/
  • Клеин, Д., Метхлинг, W. (2012). Дие Линке унд дие Натурфраге. Луxембург: Геселлсцхафтсаналyсе унд Линке Праxис. https://zeitschrift-luxemburg.de/artikel/die-linke-und-die-naturfrage/
  • Кока, Ј. (2016). Историја капитализма. Цлио.
  • Латоур, Б. (2017). Фацинг Гаиа: Еигхт Лецтурес он тхе Неw Цлиматиц Региме. Цамбридге: Политy Пресс.
  • Лазић, М. (1988). Капитализам у еволуцији. Истраживачко-издавачки центар ССО Србије.
  • Лазић, М. (2011). Чекајући капитализам: настанак нових класних односа у Србији. Службени гласник.
  • Лазић, М. (2016). Увод: консолидација либерално-демократског поретка и формирање нове политичке елите у Србији. У: Лазић, М. (ур.) Политичка елита у Србији у периоду консолидације капиталистичког поретка. Београд: ИСИ ФФ. Чигоја Штампа.
  • Мандић, С. (2024). Теорије о настанку капитализма: порекло савременог света. Београд: Филозофски Факултет. Институт за Социолошка Истраживања.
  • Моулиер-Боутанг, Y. (2011). Цогнитиве Цапиталисм. Цамбридге: Политy Пресс.
  • Неугарт, А. (2022). Симплy Греен: Вон Ацхтсамкеит бис Зеро Wасте: Нацххалтиге Лебенсстиле им Фактенцхецк. Мüнцхен: Оеком Верлаг.
  • Петровић, Ј. (2020). „Екологија“ на периферији Европе: стварање еколошког покрета у Србији. Београд: Филозофски факултет, Институт за Социолошка Истраживања.
  • Полањи, К. (2003). Велика трансформација: политичка и економска исходишта нашег времена. Београд; Филип Вишњић.
  • Полети, Д., Лазић, С., & Вукелић, Ј. (2016). Делатни потенцијал политичке елите. У: Лазић, М. (ур.). Политичка елита у Србији у периоду консолидације капиталистичког поретка. Београд: ИСИ ФФ. Чигоја Штампа.
  • Реллер, А., Холдингхаусен, Х. (2011). Wир Консумиерен Унс Зу Тоде: Wарум Wир Унсерен Лебенсстил Äндерн Мüссен, Wенн Wир Üберлебен Wоллен. Франкфурт: Wестенд Верлаг.
  • Сwеенеy, С. (2015). Греен Цапиталисм Wон’т Wорк. Неw Лабор Форум, 24(2), 12–17. http://www.jstor.org/stable/24718591
  • Веттер, Ф. (2025). Политикwиссенсцхафтлер üбер Öко-Крисе„Дер öкологисцхе Фуßабдруцк ист еине Фалле“. Дие Тагесзеитунг. https://taz.de/Politikwissenschaftler-ueber-Oeko-Krise/!6091478/
  • Вукелић, Ј. (2022). Социологија окружења: од теорије до праксе. Београд: Филозофски Факултет. Институт за Социолошка Истраживања.
  • Wагнер, Ф., & Андреас, М. (2012). А Цултуре оф Сустаинабилитy. РЦЦ Перспецтивес, 8, 57–72. http://www.jstor.org/stable/26240434
  • Wенде, Ф. (2023). Нацххалтиге Ентwицклунг им Капиталисмус – гехт дас?. ворwартс. https://www.vorwaerts.de/meinung/nachhaltige-entwicklung-im-kapitalismus-geht-das
  1. Чак и домаћа истраживања су донедавно говорила у прилог овој тврдњи (Петровић, 2012: 111-131; посебно погледати Полети, Лазић, Вукелић, 2016: 215). Кажем донедавно, зато што су актуелни протести широм Србије довели донекле у питање песимистичне наративе везане за делатни потенцијал других класа, а по мом схватању су чак поново отворили дебату о употребљивости појма класе у контексту испитивања протеста (и последичних промена), будући да су главни покретач истих били – млади. Какве су њихове вредности и ког су друштвеног порекла је тема за неки други напис. У контексту овог рада је такође значајно напоменути да су поново отворене полемике у вези Рио Тинта и његовог доказано деструктивног утицаја ког би имао по животну средину у Србији. ↑
  2. Ваља имати у виду да је контекст у ком су се ове идеје обликовале био под утицајем финансијске кризе 2008. године (Сwеенеy, 2015: 12). ↑
  3. У овом, као и неким другим текстовима, се отвара дебата о „зеленом социјализму“, коју нисмо у стању због обима рада да тренутно обрадимо. ↑