Увод
Филм, као седма уметност, представља неку врсту кулминације различитих форма уметности, утолико што у себи укључује различите аспекте осталих шест врста уметности, које препознаје Ричото Канудо у свом раду из 1911. године Манифест седам уметности. Историја филма, иако миленијумима краћа од историје демократије и политичке теорије, прожета је покушајима приказивања и критиковања друштва. Италијански неокласицизам, покрети попут Црног таласау Југославији, па на крају и дистопијски прикази различитих могућих смерова развоја друштва, само су неки од приступа који на различите начине тумаче једну сличну тему – последице које долазе из свакодневног живота, њихове манифестације, развој, заплете и расплете. Са социолошке стране филмови (и други махом телевизијски програми) су били предмет анализе још од радова отаца седме уметности – Браће Лимије, Жоржа Мелијеа, Луја Ле Принца и других. Приказивање свакодневице, апстрактних идеја, хумор, драма, контемплација… утицали су на плодност проучавања филма међу друштвеним научницима. Многобројни радови (Звијер 2011, 2018) баве се филмом као значајним материјалом којим се могу тумачити друштвени односи, односи моћи, историјски (или боље рећи епохални) моменти, као и разумети разлози настанка одређених идеја у одређеним тренуцима. Филмови, иако не приказују стварност као реалну, већ у најбољем случају постају симулакруми(Бодријар 1991), и даље омогућују поуздану анализу одређених импликација и трендова у друшву. Када је у питању повезивање демократије и филмске уметности екранизације ове друштвене појаве могу се сврстати у две групе (уколико изузмемо документарне филмове као посебну категорију филмске уметности). Једну која се труди да идеализује демократију (Линцолн из 2012. године, Тхе Америцан Пресидентиз 1995. године, Давеиз 1993. године, да наведемо само неколико), и другу групу која демократију приказује кроз критички оквир (12 Ангрy Мен, Идиоцрацy, Тхе Цандидатеи други). Између ових очигледно подељених приступа налази се једна трилогија која на индиректан начин описује демократију из више углова, и то изразито посредно, у чему препознајемо њен највећи значај – Тхе Хунгер Гаме(Игре глади). Анализа демократије у овим филмовима могућа је, иако не делује очигледно, кроз екранизацију неколико различитих политичких система у борби за моћ. Детаљније о овом избору биће речи у контекстуалном делу рада. Овај рад имаће за циљ да прикаже различите видове екранизације борбе за демократију, те елементе демократије за коју се појединци боре, имајући у виду да се сам овај појам неможе јасно и прецизно одредити. Рад ће бити подељен на пет делова: контекстуални оквир, концептуални оквир, методологију, анализу и закључак, а покушаће да нађе одговорна питање која врста деморкатије (либерална, социјална или директна) остаје најприсутнија и најбоље описује тежње побуњеног народа у борби против ауторитарног режима. Ова трилогија, како смо нагласили на посредан начин обрађује тему демократије, док у првом плану остаје идеја борбе против ауторитарности, чиме додатно доприноси актуализацији ове анализе. На крају је важно напоменути да ће ова анализа иако социолошка (што значи научна), бити претежно квалитативна, без претензија на строгој квантификацији резултата и нуђењу прецизно дефинисаних хипотеза и резултата анализе.
Теоријски оквир
Иако се проучавање демократије чини туробним послом без пуно простора за уметничко изражавање, савремени концепти, поготово они политички, могу се проучавати управо кроз раван друштвеног дискурса који настаје кроз форму уметности, а посебно филма. Многа истраживања савремених и историјских политичких догађаја као полазиште узимају управо сагледавање екранизације догађаја и концепата на великом платну (Звијер 2011). За потребе наше анализе демократије у трилогији Игара гладибиће потребно дефинисати сам концепт демократије, али и појединачне њене облике како би се могли испунити основни циљеви рада. Демократије остаје неухватљив појам које је веома тешко прецизно одредити (Ферин и Криеси 2025, Дахл 2006). Овај појам остаје неухватљив због два симултана процеса који се називају демократијом. С једне стране стоји идеал демократије као “владавине народа” – историјски одређен још у виду протодемократских заједница у периоду номадских друштава (Дахл 1998, 2006). Са друге стране сусреће се идеја демократије као процеса одлучивања која се најчешће везује за идеје репрезентативности и делегирања моћи са народа на изабране представнике (Ферин и Криеси 2025). Ова два схватања деморкатије утичу на само виђење политичких, односно демократских политичких процеса, те потребе за постојањем демократија у свету. Ова виђења тешко је раздвојити јер иако различита заснивају се на сличним претпоставкама грађанског суверенитета и слобода, владавине права и закона. Оно што такође повезује ова два концепта јесте идеја опште воље народа, без које демократски процес не би био демократски (Русо 2016). Протодемократску фаза развоја карактерише управо појам опште воље, док се са развојем грађанског друштва општа воља ставља у други план, у корист владавине права као основног начела (Дахл 1998, 2006) Дефинисање саме демократије, дакле, неопходно мора пратити обе ове концептуализације. Демократија се, у најопштијем смислу, може схватити као процес одлучивања и управљања према унапред договореним правилима, у којем се општа воља народа и владавина права, односно једнакост актера узимају као највиши циљеви и покретачи овог процеса.
Овако широко дефинисање појма тако да обухвата теоријски веома разуђене појмове (вид. Харисон 2004) не може изградити квалитетан аналитички апарат за фино разликовање различитих модела демократије. Из тог разлога, на трагу ранијих истраживања (Кониг ет ал 2022, Криеси ет ал 2013, Ферин и Криеси 2025), за потребе овог рада демократија ће бити подељена на три врсте: либералну, социјалну и директну демократију; а њима се као резидуална категорија може придодати и популистички облик демократије. Оно што Роберт Дал (Дахл, 2006) назива Медисонским обликом демократије у савременој науци чешће се идентификује као либерална демократија. Осоновне црте овог облика демократије представљају: репрезентативност, идеја ланаца одговорности и ланаца одговарања, вертикалне и хоризонталне одговорности, инклузивности, те брањење слобода говора, приступа информацијама и индивидуалних слобода. Како Шумпетер наводи (Дахл 2006, Харисон 2004), демократија представља политички метод, усклађени институционални оквир којим се долази до конкретних политичких одлука. Овај облик демократије истиче се дакле по својој инклузивности, тежњи ка владавини права, и у основи репрезентативности, односно могућности грађана да слободно бирају своје предстанике. Овај тип демократије као полазну вредност подразумева слободу појединаца, док се логиком цхецкс анд баланцес свим грађанима намећу одређене обавезе. Пратећи Хобсову и Локову филозофију овај приступ карактерише својеврсни анторполошки песимизам, који свој облик добија у потреби за једнаким ограничавањем слобода свих чланова друштва. Овај модел демократије представља полазну тачку за концептуализацију свих наредних модела.
Социјалдемократија, или социјална демократија друга је значајна врста демократског уређења. Она настаје у другој половини XX века, као последица Кејнзијанске економске политике у којој држава преузима значајнију улогу у привреди (Манкју 2007) чиме последично обезбеђује полазну претпоставку социјалдемократије – идеју једнакости. Оно што додатно карактерише овај облике демократије јесте њено одступање од појединих идеја либералне демократије. Пре свега, социјалдемократија критикује претпоставку процедуралности и институционализације друштвених односа као довољног услова за праведно политичко одлучивање у духу и по вољи народа. Из тог разлога се у првом плану ове врсте демократије налази пре свега политичка али и социјална једнакост учесника у процесу доношења политичких одлука (Дахл 1998, 2006). Карактеристично за овај модел демократије јесте управо то да се претпоставља да ће једино друштво које је у значајној мери једнако када је у питању класни положај, моћи да заобиђе несугласице и заправо одлучују у интересу целокупног друштва. О сличној идеји говори већ Алексис де Токвил, али и Торстен Веблен (вид Токвил 1990, Веблен 2008), упоређујући несразмерну поделу политичке моћи и власти са класним или сталешким положајем. Цивилно друштво је главни носилац ове врсте демократије, а социјална демократија заснива се на идејама економске и политичке једнакости, али и гаратновања права мањина, што либерална демократија прећутно одбија. (Ферин, Криеси 2025) Социјална демократија заговара већу улогу државе у регулацији јавне сфере, те се као њена основна вредност може узети идеја једнакости. Социјална демократија ипак задржава одређене претпоставке либералне демократије, односно демократије уопште, као што су избори, репрезентативност и гарантовање грађанских слобода.
Директна демократија може се сматрати најближим обликом демократије оном исконском, античком, или чак ранијем. Проналазећи своје изворе у Агори, а кроз савремену институцију референдума, директна демократија заснива се на ограничавању улоге репрезентативности, те заговара директно одлучивање о друштвеним питањима од стране народа. У радовима раних античких филозофа демократија се углавном описивала као директна, а као таквој придаване су јој пучке карактеристике, те је била критикована као мање квалитетна због укључивања целокупног народа (који су тада чинили само мушкарци са поседом) у процес одлучивања (Харисон 2004, Дахл 2006). Директна демократија такође је представљала важну карактеристику радничког самоуправљања у СФРЈ, а у асавременој политицо присутна је у многим мањим колективима, те је додатно актуализована у Србији са почетком студентских блокада 2024. године. Главне идеје ове врсте демократије налазе се у идејама заједништва, својеврсном антрополошком оптимизму, критици репрезентативности, и изградњи власти “одоздо”, а посебан модус операндиове врсте демократије јесте учестало коришћење референдум како би се одлука донела учешћем што већег број грађана (Ферин, Криеси 2025). Ова врста демократије такође је најближа Русоовом идеалу демократије као заштитнице опште воље, спрам воље свих која настаје извртањем овог модела у неки други (Русо 2016). У склопу директне демократије често се помиње и делиберативна демократија, као идеалан тип демократског уређења.
Као резидаулна категорија која се налази између поменутих модела постоји још и популистичка демократија. Њен историјат везан је за покрете који су у бити анти-елитистички, било политичко леви или десни, и који се представљају као носиоци праве воље народа, у смислу фолкили популус(Милер 2017). Први овакви покрети настају крајем XИX века у САД, а у XX и XXИ веку попримају карактеристичан облик у којем се на челу система налази јак вођа који брани интересе народа. Овај облик демократије присутан је у неким државама Јужне Америке, али и у Африци, Европи и Азији (Милер 2017, Криеси ет ал 2013). Популистичка демократија слична је директној и либералној демократији. Заговарање одлучивања које креће “одоздо”, од народа, основа је идеја ове врсте демократије, док се моћ путем репрезентативности преноси у руке владара. Овај модел је још почетком XX века детаљно описао немачки и нацистички теоретичар права Карл Шмит, проналазећи везу између пучке воље, владара као сабљносца, и могућности заговарања опште воље народа кроз потпуно искључивање грађана из доношења било каквих политичких одлука апострофирањем стања друштвене кризе и потребе за диктатуром вође (Шмит 1923, 1995). Она ипак задржава идеју репрезентативности, и у мањој мери прихвата идеје делиберативног облика демократије. Ова врста демократије нужно имполицира владавину народа у свом интересу, кроз референдумско одлучивање о представницима народа, који затим раде у њиховом интересу. Овај приступ прави значајан компромис између идеја либералне, социјалне и директне демократије, те као и идеолози који га граде поприма цатцх-алл карактер.
Контекстуални оквир
Пре него почнемо са анализом трилогије важно је представити основу радњу филма, као и контекст у којем филм настаје. Игре гладинастају као дистопијска новела за младе 2008. године, а у иницијалну трилогију спадају прва три наслова: Тхе Хунгер Гамес, Цатцхинг Фире и Моцкингјаy, које се објављују до 2010. године. Још два наслова излазе 2020. и 2025. године, али филмови настали према овим делима неће бити предмет наше анализе из два разлога. Период писања ових новела почиње након снимања првих филмова, док се писање прва три дела одвија пре екранизације. Други разлог је практичне природе, а то је да се у прва три филма (од којих ће предмет наше анализе бити прва два), који настају на основу прва три наслова, демократија може анализирати као начин отпора, опоравка друштва и коначно кроз инхерентне проблеме овог процеса. Но, вратимо се контексту. Књиге по којима се касније снимају филмови настају у периоду кризе капиталистичког економског и демократског система, и управо ова кризе представља инспирацију ауторки Сузан Колинс.[1]Радња филмова одвија се у држави Панем, делу данашњих САД, и сачињена је од 12 области и главног града. У периоду пре радње филма дешава се устанак у области 13, након чега се цела област дословно брише са мапа. Капитол, главни град Панема представља центар економске, политичке, полицијске и пропагандне, а политичко уређење представља очигледан пример ауторитарности. Председник Панема државом управља “гвозденом шаком”, медијских слобода скоро да нема, а подела рада (као битан фактор покретања устанка и борбе за демократију) одређује се у Капитолу (Хилл 2018).
Прва два филма који ће бити предмет анализе приказују причу борбе против ауторитарног режима у Капитолу, као и покушаје успостављања новог поретка који обећава демократичност. Експолоататорски систем, подељен на области, ипак ни у једном тренутку нике промењен, због чега никада нике дошло до испуњавања обећања демократичности у трилогији. Целокупна радња филмова одвија се око Кетнис Евердин, боркиње за слободу, чије се пожртвовање и жеља за једнакошћу у значајној мери узимају као основа револуционарне борбе против ауторитарног режима. Ова борба са једне стране остаје усмерена ка демократији, док са друге подразумева много шири скуп вредности, махом феминистичких, које трансцедирају обичну природу демократских система и захтевају коренитију промену друштвених односа (Рутхвен 2017). Управо због своје секундарне природе и индиректног приказа борбе за демократичност ова трилогија представља плодно тле за непристрасну анализу овавких друштвених система. Иако је критика тоталитаризма или ауторитаризма еминентна, предложене алтернатнивне системе тешко је уочити као јасно диференциране. Деморкатија у трилогији остаје само посредно представљена, и то на три начина. Кроз њен либерални облик, додуше доведен до своје апсолутне границе у првом, ауторитарном режиму. На овом месту демократија, поготово њен либерални облик, трпи значајну критику због могућност њеног изопачења, о чему говоре многи аутори, од античке Грчке, до савременог доба (Дахл 2006, Платон 2013, Криеси ет ал 2013, Дал 1999). Друга два облика демократије предстаављају борбу Кетнис Евердин као представника директне демократије, и успостављени нови режим као неку врсту хибридне социјалдемократије. Управо ће диференцирање ових разлика представљати главни циљ овог рада.
Као део контекстуланог оквира корисно је представити и основе друптвеног и политичког система Панема. Панем је подељен на 12 дистриката. Тринаести дистрикт је 73 године пре почетка радње првог филма покренуо револуцију како би побољшао свој друштвени положај што је резултовало крвавим ратом и уништавањем 13. дистрикта. Од тада, Капитол сваке године организује “Жетву” (Реапинг) у којој се бирају двоје младих из сваког дистрикта како би се борили до смрти и тиме обележеили годишњицу победе, и одржали сећање на жртве побуне. Дистрикти су називани по сталешкој блискости Капитолу, где су први дистрикти намењени боље котираним групама, док се у последњим дистриктима често налазе само физички радници и основна занимања за опстанак дистрикта. Сваки дистрик је специјализован за једну доминантну врсту посла, док Капитол врши директну организацију ресурса и спроводи контролу. Овај систем изузетно подсећа на систем федералне, државне и локалне власти у САД (Токвил 1990). Победници Игара добијају прилику за бољи живот у свом дистрикту, као и веће могућности и слободе кретања у односу на остале припаднике дистрикта.
Метод
Израда квалитетног аналитичког апарата један је од најважнијих делова рада, поготово када је у питању коришћење поступка анализе садржаја, у макојем облику. За потребе ове анализе биће коришћена квалитативна анализа садржаја, а основни предмет анализе представљаће сцене у својој целости. Овако одређене сцене подразумевају проучавање филмске слике, симболике, начина кадрирања, али и дијалог, и конкретну радњу која се одвија на екрану. Како је појам сцене тешко квантитативно одредити, поготово када је циљ рада проналажење елемената сложених друштвених концепата као што је демократија, било која врста квантификације отежала би анализу без додавања релевантних и јединствених оцена до којих не би било могуће доћи квалитативном анализом. Ипак, ово не значи да се у материјалу неће циљано идентификовати одређени обриси и карактеристике које најбоље описују демокрастки процес, којој год дефиницији овај процес био најближи. Из тог разлога ће, за потребе ове анализе бити извршена следећа операционализација појмова и дефиниција показатеља сваког од њих. Индикатори сваке од врсте демократија налазе се на десној страни следеће табеле:
Либерална демократија | Залагање за ограничавање и поделу власти у сценама, Слободна критика лидера у сценама, Залагање за владавину права у сценама, Институције |
Социјална демократија | Економска и социјална неједнакост приказана као неправедна у сценама, Захтеви за једнаким третирањем грађана у сценама, Наглашено благостање грађана у сценама, Солидарност као водиља у сценама. |
Директна демократија | Грађани директно одлучују, Непостојање вође, Самоорганизовање, Политичка промена креће са дна у сценама. |
Популистичка демократија | Појединац иступа у као сабљоносац, мобилизација против замишљеног непријатеља, популистички наступ у медијима, некритичка делиберација |
Резидуална питања која говоре о типу демократије | Ко је лидер и како се одлучује, које идеје се стављају у први план, на који начин се спроводи. |
Анализа садржаја биће коришћена као главни метод овог рада, као што је већ назначено. Она се састоји из анализе комуникације, која узима различите облике и форме. Пре даљег представљања анализе садржаја, треба објаснити шта се подразумева под друштвеном комуникацијом. „Комуникација се може одредити као процес у коме неки појединац или институција настоји да пренесе неку поруку (преко одређених техничких средстава) до одређене групе људи с намером да изазове одређене ефекте у њиховом веровању, ставовима и понашању” (Шушњић, 1973: 249). На основу оваког одређења комуникације, може се закључити да се анализом садржаја могу тумачити друштвене поркуке, чиме се даље може тумачити друштвена комуникација али и друштвени односи. Ово закључивање могуће је извести на два начина, поређењем концепата и поређењем контекста у којима се одвијају одређене ситуације (Звијер 2011), или, у нашем случају, у којем настаје предмет анализе. Дакле, свака примена анализе садржаја показује односе који настају између пошиљаоца поруке и публике, у нашем случају аутора филма и његових гледалаца. Као главни извор података анализе садржаја неретко се користи управо филмска слика, односно предмети који настају у сфери културе и уметности. Анализа садржаја, како смо раније поменули, може бити квалитативна и квантитативна, а за потребе наше анализе задржаћемо се на њеном квалитативном облику. Квалитативна анализа истражује присутност проучаваних категорија, неретко се заснива на мањим или недовољно репрезентативним узорцима, и почива на описивању садржаја комуникације уз помоћ термина којима се изражава квантитет. Док је у фокусу квантитативне анализе садржаја манифестни садржај анализиране комуникације, квалитативна анализа је више усмерена ка латентном садржају. Квалитативна анализа је често усмерена на идентификацију намера аутора, порука и њихових потенцијалних ефеката на публику, што је од изузетног значаја за наш рад (Манић, 2020). На основу овога, можемо закључити ,,да је квалитативна анализа заинтересованија за садржај као израз дубљих процеса, односно за садржај као њихов индикатор, него за садржај сам по себи” (Манић, 2017: 48).
У узорак ће, као што смо раније наговестили, ући само прва два филма трилогије, филмови Игре глади (2012) и Игре глади: Лов на ватру (2013). Преостала три филма неће бити предмет наше анализе, имајући у виду да прва два обезбеђују довољну количину грађе за успешну анализу садржаја. Оваква подела карактеристична је по томе што први филм на изузетно добар начин обухвата демократске идеје Капитола (власти Панема), док се други филм бави тематиком отпора, односно побуне која обухвата и њену демократску основу. Остали филмови, иако додају детаље, не представљају ништа квалитативно другачије од грађе која се може прикупити из прве две екранизације. Имајући то у виду наш узорак биће пригодан, намеран узорак.
Како је природа анализе квалитативна, овај рад се неће бавити постављањем хипотеза и њиховим оповргавањем и потврђивањем. Уместо тога, поставићемо неколико истраживачких питања чији ће одговори упутити на природу различитих облика демократије приказаних у датим филмовима. Ова истраживачка питања су: 1) Који облик “власти” је присутан међу побуњеницима у филмовима, 2) Који облик власти је присутан у Панему на почетку филма, 3) Да ли се ови системи могу назвати демократским, и ако да, којој врсти деморкатије припадају, 4) Да ли су побуњеницима важније идеје директне или социјалне деморкатије у борби за слободу, 5) Да ли се на анализираним примерима да закључити да различити облици демократије користе различитим циљевима?
Анализа
Ова анализа ће, као и сам узорак филмова, бити подељена на два дела. Један део фокусираће се на први филм у трилогији, и приказаће демократију режима Капитола, док ће се други део анализе бавити другим филмом у трилогији, и демократским назнакама побуњених грађана Панема. Овако постављена анализа омогућиће нам да прецизније уочимо облике демократије који носе највећу тежину у овим системима, као и њихов “природни” начин функционисања – Капитола као владајућег режима, те побуњеника као бораца за слободу и једнакост (две водеће идеје демократије према Далу (2006)). Као посредни, али вероватно најзначајнији допринос овог рада може се извући диференцирање демократије као два засебна процеса, процес доласка на власт, и процес владања. Демократски процес владања биће описан у првом делу анализе, док ће други део анализе сагледавати демократију као покретачку моћ тежње за променом.
Демократија Капитола може се описати двема категоријама: популизам и либерална демократија. Ове карактеристике присутне су у свим екранизацијама, и готово да не постоји сцена у којој се наглашавају вредности социјалне или директне демократије. При том, готово свака сцена која на било који начин описује демократију Капитола показује изразите тенденције контрапозиционирања у односу на социјалну и директну демократију. Ово се најбоље да приметити у сценама које приказују екстравагантно одевање становника првих дистриката, односно самог Капитола, уз косу дречавих боја и показивање животног стандарда управо кроз могућност конзумације новонастајућих трендова готово апострофирајући Вебленову идеју “друштва доколице”. Хајмич, тутор и бивши победник из 12. дистритка изговорио је карактеристичну реченицу на почетку другог филма – “Ви сте дистракција од проблема”, чиме је потврдио основну популистичку нит валсти Капитола, да се спектаклом замагљују друштвени проблеми и недостаци. Централизација све моћи у рукама “предесдника” Сноуа екранизована је на више начина. Вероватно најкарактеристичнији приказ ове централизације долази од директне одлуке да се прекрше правила игре, те да се дозволи да двоје изабраних преживе игру (спрам једне особе која је могла да преживи у дугој традицији игара). Могућност промене прописа и закона без утицаја и мишљења јавности (иако уз посредни утица жеље јавности), показујуе да се моћ задржава у рукама неколицине, иако на папиру постоје закони и владавина права.
Владајући систем у Капитолу ипак можемо оценити и као демократски. Поред саме владавине права и закона, што представља саму основу демократских режима, и процес избора учесника игара изузетно је демократски. Овај процес приказан је у неколико сцена, где се, по угледу на изборе у функције у античкој Грчкој, “добровољци” бирају насумично из групе легитимних учесника. Као контролни фактор, Капитол обезбеђује и институцију волонтирања, што додано ојачава идеју да, барем у начелу, капитолски режим остаје демократски. Додатна карактеристика демократије у Капитолу, а што се примећује у последњим сценама филма, јесте идеја смењивости и испуњавања воље народа, односно постојања полуге контроле моћи која се идентификује управо у народу. Овде се на готово Токвиловски начин примећује значај поделе власти и улоге народа као контролора опште воље друштва. У последњим сценама филма, како је већ назначено, омогућује се промена правила игре тако да двоје учесника могу преживети уколико долазе из истог дистрикта. Као образложење ове одлуке, у сцени се јасно наводи да је неопходно послушати оно што “гледаоци” желе да виде, а што ће у другој екранизацији приметити и сам председник Сноу, када од Кетнис тражи да у својим јавним наступима пропагира вредности јединства државе.
До сада су биле приказиване карактеристике либералне демократије, међу којима се може интерпретирати и постојање одређеног хијерархијског система када је у питању власт, као и улога председника, која се традиционално везује за могућност избора, смењивост, и промену власти. И сам кабинет председника је на сличан начин мењан што додатно потврђује јаку либерално демократску основу. Оно што можда најбољи одсликава управо оваку врсту демократије у Капитолу јесте и јасно наглашавање идеје слободе избора, али не у смислу укупне слободе (америчке либертy), већ слободе у једнакој ограничености (француске либерте). Становници дистрикта слободни су да поседују имовину, организују свој рад у оквирима дистрикта, врше трансакције и у одређеној мери одлучују о својим животима (што се примећује у великом броју сцена на почетку филма, приказивањем различитих приватних радњи, либералне економије, различитих занимања и сл.). Ипак, како је целокупан систем у значајној мери централизован, утолико је потребно нагласити и ограничења, поготово кретања и могућности за рад унутар самих дистрикта, који су унапред одређени. Да бисмо у потпуности приказали начин функционисања демократије Капитола, потребно је осврнути се и на популистичке елемент овог система.
Велики број сцена приказује огромну наѕорну моћ Капитола, као и давање легитимате моћи полицији (пеацекееперс) да врше контролу онога што се одвија на терену у дистриктима. Један од најочигледнијих популистичких елемената демократије Капитола јесте сцена у којој се приказује филм о важности Игара, у којој се 13. дистрикт, онај који је 73 године пре почетка радње филма покренуо револуцију против Капитола, приказује као рушилачки режим, док се Капитол, иако ауторитаран приакзује као једини валидан и етички “добар” избор за вршење власти. Приказивање Капитола као онога ко “спречава крвопролиће” и ради на “процвату свих дистрикта”, како се у сцени наводи, основа је целокупног популистичког демократског режима. Уз све то, и сама уводна сцена филма која приказује медијатизацију спектакла као производа којим се врши деполитизација свакодневног живота, а уз то искључиво позитивно говори о Играма и власти у Капитолу, у значајњој мери обележава овај систем као популистички – намењен народу, од стране елите, како би се припадници елите барем привидно приближили народном човеку. На сличан начин Милер (2017) дефинише циљно делање популистичких режима како би се обезбедила представа да су они само појединци из народа. Вероватно најпознатија сцена филма, парада пре почетка игара, још један је у низу спектакала којима се врши деполитизација коришћењем популистичких метода за политичку борбу. Ова парада представља кретање изабраника народа против замишљеног непријатеља, оног пораженог 73 година раније, док истовремено подсећа да ће сваки будући отпор пратити иста судбина. Управо се у овом тренутку најбоље примећује популистички сентимент Капитола, сталним подсећањем на непријатеља друштво, иако добар његов део живи у обиљу стално остаје упозорено на присуство непријатеља. Док се грађани Капитола и првих дистрикта контролишу деполитиацијом, популизам се у последњим дистриктима огледа управо у контроли и страху.
Ситуација је драстично другачија у редовима побуњеника у другом филму. Као основна покретачка снага узима се управо неједнакост и непостојање политичке слободе већине грађана Панема, а поготово радника који живе у другој половини дистриката. Овај мотив несумјниво је карактеристика социјалне демократије. Са друге стране грађани Панема окупљени око побуњеника организују се директно демократски. Сам почетак побуне лоци се управо међу најгоре позиционираним припадницима дистриката, у класи радништва. Другим речима, а у складу с препоставком директне демократије, промена креће одоздо, као резултат уједињеног деловања великог броја појединаца, уз постојање (прећутног) прећутног консензуса око опште воље народа. Иако први филм поставља основу, тек се у другој екранизацији примећују реални облици демократског делања међу побуњеницима. Једна од почетних сцена филма, појављивање графита (што у првом филму није био случај) и симболика подизања три прста и интонирања песме птице кукавице јасни су показатељи латентне функције директне и социјалне демократије. Окупљањем око симбола и све већа мобилизација ширих народних маса по моделу заговарања лицем у лице карактеристике су грассроотс покрета који се неретко користе директном деморкатијом како би организовали борбу за испуњавање социјалних циљева, односно у корист социјал демократије.
Други филм нуди још две и те како карактеристичне сцене којима се показује директно демократски и социјал демократски сентимент побуњеника. Сцена у којој Кетнис и Пита држе говоре, те одлучују да део своје зараде из солидарности дају родитељима убијених из једног од дистрикта показује свест за социјалну правду и политичку једнакост која недостаје. Овај сентимент бива угушен у истој сцени, након што један грађанин показује симбол три прста, због чега бива убијен. Резулата ове акције остаје растуће незадовољство и све већи број побуњеника – ширење директно демократског организовања међу дистриктима. Други караткеристични моменат јесте непостојање вође, и идеја да се одлуке доносе прећутним консензусом или након делиберације. Овај моменат није присутан и политици Капитола. Док се масе побуњеника организују демократским гласањем и разговором о најбољим опцијама, власт Капитола то чини преко изабраних, или именованих извршилаца. Ипак, оно што оставља дозу популизма у редовима побуњеника јесте угледање на појединце да изнесу борбу до краја. Како Хајмич говори председнику Сноуу, “немојте да убијете Кетнис, тако од ње правите мученика”. Мучеништво је, пратећи теорију Милера и Шмита, један од основних елемената сабљоносца, односно популистичког вође. Иако Кетнис декларативно одбија улогу вође, њене акције активно појачавају популистички елемент борбе против Капитола. Ово се додатно примећује кроз њене наступе на церемонијама отварања, по којима добија надима “Гирл он фире”, када активно ради на приказивању себе као кључног играча у Играма. Није ово једини приказ популизма у редовима побуњеника, јер се на листу могу одати и сцене лажирања љубави Кетнис и Пите, као и циљано ширење новог стила одевања и стилизовања косе које се примећује у разговру председника Сноуа са његовом унуком, која сада готово да одбацује моду Капитола и прихвата стил дистрикта 12. Ролан Барт (1972, 1983) и Херберт Блумер (1969) дају велики значај управо моди као средству класне и друштвене диференцијације, те у њој проналазе клицу друштвеног уједињавања око специфичног проблема. У анализираној екранизацији управо се овај ефекат може приметити у промени моде, и тиме у смени доминантних друштвених сила у политичком животу Капитола[2]. Ова промена највљује и радњу трећег филма, који остаје ван наше анализе.
Дискусија
Овај део рада фокусираће се на одговарање на истраживачка питања на основу раније изнесене анализе и приказа значајних сцена које одговарају датим облицима демократије. Посебан део дискусије биће посвећен раније поменутом истраживачком налазу о различитој природи демократије у односу на њен циљ – долазак на власт, спрам останка на власти. Одговори на прва два истраживачка питања утицаће на све остале одговоре утолико што од њих зависи могућност спровођења даље анализе. Како је анализа већ успешно представила оба система као барем релативно демократска, важно је финије прецизирати о каквим се системима ради. Начин организовања власти зависиће од самог циља друштвене групе. Побуњеници као свој циљ имају одређену врсту борбе за слободу, док је циљ режима у Капитолу да остане на власти уз реалтивно стабилне друштвене околности. Из овог разлога одговори на прва два истраживачка питања специфичнији су него што може деловати на први поглед. Иако се оба система могу оценити као демократски они су у својој суштини различити. Демократија међу побуњеницима огледа се у готово парадигматском примеру Русоове демократије, уз подразумевану општу вољу, једнаку могућност одлучивања и учествовања свих, и без истицања вођа који тумаче вољу народа. Ова врста демократске власти ипак остаје само начин извршења процеса демократије, док уз њу неминовно треба размотрити и поједине популистичке тенденције које се огледају највише у манифестовању идеје ширења побуне изван кругова директно погођених социјалном неправдом. Под овиме подразумевамо да се диретктна демократија сусреће са проблемом увећавања популације чиме се општа воља више не може самостално формирати, већ је потребно користити се другим средствима како би се ова одржала – на том месту на снагу ступају популистички облици владавине (вид. Бакић 2019, поглавља о популизму). Коначно, да би се у потпуности препознали сви квалитети овог система потребно је осврнути се на идејно/идеолошко залеђе побуњеника, које се заснива на идеји социјалне и политичке једнакости. Ови идеали, екранизовани у јасно одвојеним дистриктима који упркос разликама сарађују како би дошли до заједничког циља, представљају саму окосницу социјалдемократског карактера борбе побуњеника у Панему. Да закључимо одговор на прво, и први део трећег питања, “власт” међу побуњеницима се може узети као добар пример демократске власти, где се на идејно/идеолошком нивоу проналази социјалдемократија, док се у практичном смислу ова демократија ослања на идеје директне али и популистичке демократије.
Одговор на друго истраживачко питање нешто је нијансиранији. Основно питање овде односи се на упоређивање демократске и ауторитарне власти као антипода. Међутим, широка дефиниција појма демократије, а поготово у комбинацији либералне демократије и популизма омогућује да се систем власти у Капитолу ипак окарактерише као демократски. Пре свега на примерима начина избора, назива и описа државних функција, као и општих премиса либералне демократије као што су владавина права и поседовање имовине, а додатно на начину контроле наратива у медијима и усмеравању политике од стране “сабљоносца”, Капитол јесте пример демократије, односно полиархије – система у којем се воља грађана пребацује на изабране представнике, а који осигуравају поштовање начела и закона око којих у друштву постоји консензус, чиме се штите грађанска права без нужног ангажовања грађана у процесу “владања” (Дал 1999). Са друге стране, компатибилност демократије и ауторитарности је изразито ниска. Готово да не постоји мерни инструмент који ова два појма држи на релативно блиским позицијама. Па ипак, ауторитарност Панема долази популизма, из акламације председника и закона, и чврстог придржавања начела поделе власти и владавине права. Иако закони не поштују идеје социјалдемократије, оне саме нису нити неопходан, нити довољан услов да се поједини систем окарактерише као демократски. Сам систем обављања власти кроз ранију анализу показао се као изузетно демократски. Историјски се може покренути полемика око демократичности социјалистичких режима, а исход те полемике може се учитати и у тренутну полемику о демократичности Панема. Из тог разлога, сматрамо да је одговор на друго постављено истраживачко питање да је систем власти у Панему либерално демократски, са примесама античке теорије демократије, и уз употребу популистичких метода за опстајање на власти. Из овог одговора произилази и одговор на трћее истраживачко питање, а то је да се оба система, парадоксално, могу назвати демократским.
Четврто истраживачко питање уводи нас у детаљнију анализу примарне покретачке силе демократије. Да ли се демократија појављује као резултат идејног/идеолошког делања или као средство за практично долажење до одређених циљева? Анализа је показала да се побуњеници демократијом користе како би се изборили за своја права, али управо та права представљају саму окосницу њихове потребе за демократским удруживањем. Директна демократија први пут се појављује у дистрикту 11, када се готово униформно долази до консензуса да у тренутном систему друштвени односи не представљају фер поделу друштвене моћи. Како би се изборили са овим проблемом појединци се удружују, а промена консензусом и наизглед једногласно бива изабрана као пожељна. Идеје директне демократије побуњеницима у овом случају дају основу за брзо и ефикасно организовање, али оно што омогућује управо овакав развој радње јесте управо окупљање око јединственог циља, такорећи око монолитног питања социјалне нејднакости[3]. Из овакве интерпретације могуће је рећи да су оба корпуса идеја важна за различите периоде развоја демократског покрета, али да идеје социјалне демократије представљају и иницијалну капислу, и финални циљ друштвеног превирања у настанку. Директна демократија представља средство да се до датог циља дође, али и она у појединим тренуцима остаје недовољно јака да изнесе целокупну промену.
Последње, пето питање, представља вероватно најзначајнији допринос ове анализе. Као што се могло приметити на претходним странама, поред великог броја дефинциија и идедја о томе шта је демократија заправо, потребно је поставити питање за шта је демократија заправо. Док су многи аутори ово питање постављали погрешно (у облику “за кога је демократија”), прелазећи тако преко Платона, Аристотела, Хобса, Лока, Токвила, Томе Аквинског, Ролса, Ероуа, Дала, и многих других ретко се постављало питање о различитим могућностима демкратије. Како је анализа наговестила демократију могу користити најразличитији друштвени актери за испуњавање својих циљева и уверења. Тако се, како је раније показано, и једна и друга врста “власти” у датој трилогији могу назвати демократијом. У екранизацији која приказује борбу једне стране да опстане на власти, да задржи статус кво, те друге стране да унесе одређене, корените, промене у друштву, апострофира се чињеница да процес назван истим именом у различитим околностима служи различитим стварима. У зависности од циљева домети и врсте демократије неминовно се разликују. Оно што је анализа омогућила јесте да се претпостави које врсте демократије најбоље обављају различите “послове”. Тако се директна демократија (као и у реалном свету), често користи као иницијална идеја која омогућује бро ширење и увећавање капацитета, уз поштовање свих како би се одржала унутрашња кохерентност групе. Међутим, у тренутку када група довољно нарасте, а услед других посредних или непосредних потешкоћа, сама директна демократија остаје недовољно снажна те ју је потребно допунити и помоћи јој другим идејама. Са друдге стране либерална демократија, као и либерализам као идеја, одлична је у одржавању статуса кво. Античка идеја да и сам статус qуо заправо не представља стање непромењивости и стабилности већ присилно придржавање тренутног система овде долази до изражаја. Из тог, као и свих раније наведених разлога, одговор на последње истраживачко питање јесте тај да се у зависности од циља исте или различите врсте демократије могу користити на алтернативне начине. Ова идеја, уколико се покаже тачном, са собом вуче додатни суд да демократија као универзална вредност заправо не представља пожељан систем, већ да уз њу друштво мора подразумевати и друге вредности, често обухваћене алтернативним идејама демократије, попут решавање Далове дебате примарности личних слобода или опште једнакости како би се у демократији праведно одлучивало. О овом, као и многим другим раније покренутим питањима потребно је додатно полемисати, те ове оцене поткрепити додатним подацима из других релевантних извора.
Литература
Бакић, Јово (2019). Европска крајња десница. Београд: Цлио.
Бартхес, Роланд (1972). Мyтхологиес. Неw Yорк: Фаррар, Страусс & Гироуx.
Бартхес, Роланд (1983). Сyстем оф фасхион. Неw Yорк: Хилл анд Wанг.
Бодријар, Жан (1991). Симулација и симулакруми.Нови Сад: Светови.
Блумер, Херберт (1969). “Фасхион: Фром Цласс Дифферентиатион то Цоллецтиве Селецетион”. Тхе Социологицал Qуартерлy Вол 10. Но. 2.
Дахл, Роберт (1998). Он Демоцрацy. Њу Хејвен: Yале Университy Пресс.
Дал, Роберт (1999). Полиархија: партиципација и опозиција. Београд: Филип Вишњић.
Дахл, Роберт (2006). А Префаце то Демоцратиц Тхеорy. Чикаго: Университy Пресс.
Феррíн, Моница, & Криеси, Ханспетер. (2025). Хоw Еуропеанс Виеw анд Евалуате Демоцрацy Ревиситед: Тен Yеарс Латер. Оксфорд: Университy Пресс.
Харисон, Рос (2004). Демократија. Београд: Цлио.
Хилл, Ребецца (2018). “Цапитал ор тхе Цапитол?: “Тхе Хунгер Гамес” Фандом анд Неолиберал Популисм”. Америцан Студиес. Вол 57. Но 1.
Криеси, Ханспетер; Лавенеx, Сандра; Ессер, Франк; Маттхес Јорг; Бухлманн, Марц; Боцхслер Даниел (2013). Демократија у ери глобализације и медијатизације. Београд: Албатрос плус.
Кониг, Пасцал; Сиеwерт, Маркус; Ацкерманн Катхрин (2022). “Цонептуализинг анд Меасуринг Цитизиенс Преференцес фор Демоцрацy”. Цомпаративе Политицал Студиес. Вол 55. Но 12.
Манкју, Грегори (2007). Принципи економије.Београд : Центар за издавачку делатност Економског факултета.
Манић, Жељка (2017). Анализа садржаја у социологији. Београд: Чигоја штампа.
Манић, Жељка (2020). “Извођење квалитативне анализе садржаја”. Социологија. Вол 62. Но 1.
Милер, Јан-Вернер (2017). Шта је популизам. Београд: Фабрика књига.
Платон (2013). Држава. Београд: Дерета.
Русо, Жан Жак (2016). Друштвени уговор. Београд: Филип Вишњић.
Рутхвен, Андреа (2017). “Тхе цонтемпорарy постфеминист дyстопиа: дисруптионс анд хопефул гестурес ин Сузанне Цоллинс’ “Тхе Хунгер Гамес”. Дyстопиас анд Утопиас. Но 116.
Сцхмитт, Карл (1923). „Тхе политицал тхеорy оф мyтх“. Тхе Неw Полис, приступљено 20. јул 2025, https://thenewpolis.com/.
Сцхмитт, Карл (1995). Тхе Цонцепт оф тхе Политицал.Цхицаго: Университy Пресс.
Стојановић, Андреј (упцоминг). “Мода, одећа и друштвене промене: Врањска ношња пре ослобођења 1878.” Врањски гласник Вол. 35, Но 1.
Шушњић, Ђуро (1973). Критика социолошке методе. Београд: Ниш: Градина.
Токвил, Алексис де (1990). О демократији у Америци. Сремски Карловци : Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Веблен, Торстен (2008). Теорија доколичарске класе. Нови Сад: Медитерран Публисхинг.
Звијер, Немања (2011). Идеологија филмске слике: социолошка анализа партизанског ратног спектакла. Београд: Филозофски факултет.
Звијер, Немања (2018). Филмске представе постјугословенског простора.Београд: Филозофски факултет.
-
Пуну причу иза настанка серијала књига можете пронаћи на следећем линку: https://www.sparknotes.com/lit/the-hunger-games/context/ ↑
-
Више о улози моде у сврхе револуционарног делања вид. у Стојановић, Андреј (упцоминг). “Мода, одећа и друштвене промене: Врањска ношња пре ослобођења 1878.” Врањски гласник Вол. 35, Но 1. ↑
-
Ако се на овом месту може дозволити краћи осврт на актуелну ситуацију у земљи, верујем да се управо на овом месту може повући прилично јасна паралела са ониме што је представљао рани студентски покрета са почетка студентских блокада. У периоду пре релативног расцепа “монолитног покрета” директна демократије представљала је не само неопходан, већ овог пута и довољан услов за значајно увећање капацитета покрета. У тренутку када долази до све значајнијих идеолошких разлика унутар покрета директна демократија престаје да буде довољно јако везивно ткиво, те се све чешће мора иступати са неким алтернативним вредностима и покушајима да се популистички конструише другачији уједињујући наратив од оног првобитног. Тако и студентски покрета, а као што смо приказали, и побуњеници у Играма глади долазе пред избор: ући у популистичку арену, или ограничити своје капацитете на величину која одговара директној демократији. Обе групе донеле су прву одлуку. Трећи филм трилогије крије одговор на питање шта ће се даље догодити. ↑