Демократија — тренутно најпожељнији систем управљања у „западним друштвима“ поред својих многобројних схватања, проблема, полемика и облика у свом корену садржи кључне и у савременом контексту неретко занемарене, а супротстављене идеје. Без одуговлачења поставићу неколико питања која је вредно вратити у центар полемике о овом друштвеном уређењу, или систему управљања, како год. Најближи филозофски приступ дефинисању појмова и њихове (самоспознате) суштине, проналазим у Хегеловој дијалектици (иако као аутор текста морам нагласити свој јасан рез са каснијим марксистичким тумачењем овог појма), те се питање односа демократије и тираније када је у питању обезбеђивање релевантних слобода, а са њима и просперитета друштва, мора поново актуелизовати. Уколико у демократији, како то виде још антички филозофи, а за њима и класици XВИИ и XВИИИ века, кључни положај заузима идеја слободе, која стоји противпостављена тиранији — уређењу које подразумева апсолутно непостојање исте; потребно је доказати да у овом дијалектичком односу демократија заправо осигурава испуњење ове идеје боље него што то чини тиранија. На први поглед овај задатак делује поприлично једноставно.
Лаички ток мисли брзоплето би закључио да уколико сви припадници друштва имају једнаке слободе и обавезе, нужно следи да демократија испуњава своју главну идеју, односно обезбеђује потребне слободе грађанима. Лаички одговор, једнако брзоплет, могао би да појасни да ситуација у демократији никада није у тој мери црно-бела, те да још у Атини од 30.000 грађана њих 300 активно учествује у заговарању, а тек неколицина заправо има моћ обликовања јавног мњења. Ипак, постављено питање много је сложеније него што се чини. Оно проналази свој извор код тројице отаца либералне филозофије демократије — Хобса, Лока, и Русоа; а интерпретација се може свести на неколико традиција у књижевности, и једно класично библијско питање.
Ниједна демократија није савршена. У зависности од конкретног приступа, слобода коју обезбеђује може бити и позитивна и негативна, мада чешће ова прва. За сврху даљег излагања претпоставићемо да је општи циљ демократског уређења обезбеђивање позитивне слободе грађанима, док ће у наредном делу тиранији бити придодата вредност негативне слободе. Као таква, демократија супстантивно тежи ослобађању грађана односа зависности, тежи изградњи друштвеног система подједнако слободних, једнако заштићених и усаглашених грађана који одлучују о својим интереисма. Русоова подела на волонте генерале и волонте де тоус, те идеја „приморавања на слободу“ у демократији овде прецизно одсликавају идеју да демократија подразумева неопходност слободе, али и зависност од општег, а тиме и заједничког интереса грађана. Могло би се закључити да „приморавањем“ на слободу, а додатно и приморавањем на поступање у општем интересу, односно према општем добру, демократија покушава да испуни просветитељски циљ постајања грађанске религије, односно језиком блиским античким филозофима, да обезбеди развој врлине (арете) међу грађанима. Па ипак, демократија све тројице отаца, а поготово Жан-Жака Русоа односи се на мале „градове-државе“. У Федералистичким списима(навод из списа број десет с разлогом је одабран за слоган овог одељења), Џејмс Медисон и Александер Хамилтон примећују да демократија, у њеном „класичном“ (савремено читање: директном) облику, не успева да осигура горенаведене претпоставке општости воље, те „приморавања на слободу“. Узрок се проналази управо у немогућности „велике државе“ да обезбеди да, послужићу се овде парафразирањем, масу образује у групу која може да препозна врлину, односно да лични интерес одвоји од оног општег. Достојевски је познат по својој идеји да је проналажење „сврхе“, илити врлине, упркос болу који је нужан да би се ова препознала, неопходност сваког човека. Демократија тежи да испуни егзистенцијалистичко претсказање Достојевског, али крилатица о вучјој природи човека ипак остаје тачна.
Тиранија се може борити за слободу. Ако ни у ком другом облику, онда макар као „тиранија већине“ — синоним за демократију. Ипак, слобода за коју се тиранија може борити никад није позитивна. Тиранија већине поготово, али и обична тиранија појединца, кроз историју су били у стању да обезбеде негативну слободу за све чланове друштва, а за конкретне примере не мора се ићи даље од прошлог века и „источног блока“. Уколико бисмо се ипак вратили кроз историју, примери задруга у предратној Југославији, мали земљишни поседи у Немачкој, па и „просвећени апсолутизам“ у Француској могу се сматрати обезбеђивањем негативних слобода „грађанима“. У сваком случају, историја деморкатије релативно је кратка. Два миленијума паузе између Атине и доба Револуција могу се интерпретирати као сигнал стабилности тиранија и њених „слобода“. Иако не гради врлину, тиранија успева да, у појединим „просветљеним“ случајевима обезбеди општи просперитет. Већ поменути Русо парадоксално је на трагу ове идеје када говори да општа воља у појединим инстанцама може бити искоришћена да се „моћ“ додели поједином вођи (из овога произилази касније Шмитово тумачење „сабљоносца“ као носиоца суверенитета у држави). Отуђење слободе у овом смислу не изједначава се са Хјумовом идејом немогућности појединца да добровољно постане роб, али остаје у складу са идејом да се склапањем „друштвеног уговора“ „грађани“ морају повиновати вишем ауторитету који их спречава да испуне горепоменуту крилатицу. Када се дотакнемо идеје отуђења слободе, нужно долазимо на Хегелов терен, у смислу да идентитет у демократији проналазимо управо у повиновању ономе који влада, односно демократија свој „идентитет“ гради управо у супротстављеном, али нужном односу према тиранији. У овој мастер анд славе дијалектици, слобода у демократији и тиранији постаје основни појам, полазна тачка неопходна за постојање ових система. Па ипак, на овом месту отвара се још једно важно питање, питање нужности избора и слободе бирања. Албер Ками послужиће овде као представник апсурдистичке идеје нужно одрицања активног бирања, како би се гарантовао срећан живот на идеалистичкој, пре него реалистичкој равни. Уколико је Русо у праву, а антрополошки оптимизам квалитетно описује људску врсту као инхерентно добру, логично је претпоставити да је сувишност сваког избора заправо рационална одлука. Па и сама идеја опште воље имплицира инхерентност заједничког интереса о којем полемисање није потребно, јер се подразумева да свако дела према овој „максими“ (избор Кантовог речника оправдан је уколико аутора тумачимо као хронолошког настављача појединих грађанских идеја Жан-Жака Русао, али и као добар опис категоричности идеје опште воље). У том случају, сизифа, или грађанина, морамо замислити као срећног управо јер му је „сврха“ задата, јер је лишен избора и принуђен да прихвати овакав свој положај. Са друге стране, вреди запитати се да ли је Сизиф односно „грађанин“ у систему у којем му је све унапред обезбеђено без преке потребе за одлучивањем или исказивањем својих жеља и потреба, заправо срећан. Самим прихватањем задате, или „лакше“ ситуације, Сизиф, или „грађанин“ испуњавају сврху њијма наметнуту, не њима инхерентну. Сизиф није срећан јер у гурању камена не испуњава своју суштину, не гради врлину коју мора да поседује. Да ли грађанин у тиранији већине заправо игра улогу „несрећног Сизифа“?
Из свега изнесеног назире се један лајтмотив демократије. Овај лајтмотив разликује се од досад постављаних питања, али их носи у својој основи. Ко је демократији бог? Иако је фокус у досадашњем излагању био претежно на грађанину, важно је поставити питање његове стварне улогу у овом систему. Демократија, насуптор тиранији, подразумева да је демократским богом сматра Устав, закон, писани скуп вредности и норми. Тиранија се често позива на другу, потенцијално једнако значајну заоставштину демократске мисли, на народ као онога ко активно одлучује, чак и пре Устава. Библијска прича о Авраму овде може заокружити тематику демокраског бога. Наиме, „Не убиј“, једна од десет заповести представља у нашој паралели начело конституционализма, примарности Устава у демократији. Ипак, Аврамова жеља за потомством и „царством“, те божји глас који га упућује на кршење заповести, али и више од тога, на инфантицид, представља тирански позив на одлучивање народа мимо задатих прописа. Аврам се одлучује за тиранију. Кроз историју људи прате Аврамов пут, те се опредељују за поштовање народа као бога. Ова логика промишљана је међу католичким филозофима, Тома Аквински као главни представник, поставља питање легитимитета свргавања тиранина, али тек са Марксом ова идеја добија финални облик оправдања „тираније потлачене већине“. Шта је заправо демократија? Да ли је апсурдна или поставља питања сврхе у први план? Ко је коме вук, и шта је бог?