- Увод
Проучавање политичких преференција појединих друштвених група укључујући и класе, једна је од сфера којој су социолози у значајној мери посветили свој рад (на пример, Голдтхорпе 1968, Саундерс 1990, Липсет 1960). Један од значајнијих доприноса овој теми свакако представља Лазарсфелдова књига Пеопле’с Цхоице(1968), у којој пореди изложеност одређеном садржају путем медија са изборним понашањем (Атлагић у Стојиљковић 2010). На домаћем социолошком терену студије вредносних оријентација могу се користити као основа за закључивање о политичким преференцијама популације (Лазић 2005, 2011, Илић 1998). Многа истраживања на овим просторима проучавала су идеолошко-вредносне оријентације посебне класе и њихове идеолошке или вредносне оријентације, а као најзначајније истичу се истраживања елита (Лазић 2014), али и заборављена књига Младена Лазића о радничкој класној свести (2021). Коначно, понашање гласача у друштвеном систему, односно појединим државама, окупирало је пажњу претежно политиколога, како са територије бивше Југославије, тако и на светском нивоу (Стојиљковић 2014, Калб и Халмаи 2020). Док се Стојиљковић у свом раду фокусира на различите облике политичког делања појединаца, те на објашњавање политичког живота у западним државама, у зборнику Калб и Халмаи детаљно се анализирају теме попут разлога давања подршке појединим политичким партијама, попут примера гласања за Српску радикалну странку, односно Социјалистичку партију Србије. Ова истраживања ипак имају заједничку карактеристику, а то је квантитативно изучавање повезаности класног (или друштвеног) положаја појединаца са његовим политичким или идеолошким/вредносним опредељењима. Следећи претходне примере, ово истраживање имаће за циљ да утврди да ли постоји повезаност између показатеља класног положаја и позиционирања на скали политичке левице/деснице, на примеру изабраних европских држава. Класни положај биће дефинисан на основу две групе показатеља: економског капитала и културног капитала појединца. На теоријском нивоу могуће је издвојити четири врсте капитала (економски, културни, социјални и симболички) који обликују друштвене односе, а последично усмеравају делање друштвених актера (Бирешев 2014; Боурдиеу 1972). Ова основа у Пикетијевом (2023) раду поприма конкретан облик мерног инструмента који ће бити коришћен и у овом раду, а који се фокусира на анализу утицаја економског и културног капитала на конкретне преференције друштвених актера. Иако би проширивање мерног инструмента тако да укључује и друга два Бурдијеова концепта капитала (симболички и социјални) омогућило боље објашњење односа класне/слојне припадности са гласачким праксама, за потребе ове анализе фокус ће остати на двама капиталима који се користе и у Пикетијевом раду. Овај избор настао је као резултат конфирматорне факторске анализе различитих фактора који утичу политичке преференције појединаца, а који ће ближе бити одређен у методолошком делу. План анализе биће следећи: на почетку бити дефинисани концептуални и контекстуални оквир, затим метод истраживања који укључује дефинисање хипотеза и одређивање извора података, те ће затим бити урађена анализа добијених података и оцена постављених хипотеза. Директан циљ рада представља креирање аналитичког апарата којим би се утврдила веза између поседовања економског и културног капитала и политичких преференција гласача, док се као посредни циљ издваја утврђивање општих пробабилистичких односа ових показатеља.
- Концептуални оквир
Политичко поље и наклоњеност друштевних група политичким странкама левице и деснице може се проучавати на неколико нивоа. Под друштвеном групом у овом раду подразумевамо конкретно класе, односно класни положај појединаца. Имајући у виду испитивање тезе о класном гласању, неопходно је разумети друштвене групе као класе, као друштвену категорију сачињену од појединаца који поседују сличне економске и културне карактеристике, и где постоје основе за заједничко интересно делање. Ипак, уколико тежимо да разумемо рано Липсетово (1960) предвиђање смањења значаја класа, поготово у политичкој сфери односно раскида левице и радничке класе, потребно је детаљније се позабавити факторима који утичу на сам друштвени положај. Посебно је интересантно Евансово наглашавање неадекватности класне анализе као последице нових друштвених разлика, које на узорку од 16 земаља показују превагу различитих фактора у одређењу понашања гласача (Еванс, 1999) Ипак се може рећи да “људи мисле политички према ономе што јесу друштвено” (Маyер, 2009: 168). Проналажење оног што у најбољем смислу представља друштвено тежак је задатак, а у тренутку доласка до одговора на питање: шта заправо представља класни положај појединца, сусрећемо се са великим бројем показатеља који могу бити корисни за анализу. И сам Младен Лазић истиче да “истраживач који жели непристрасно да приступи проучавању политичких, економских, друштвених и културних промена мора бити спреман да се непрестано суочава са противречностима” (Лазић, 2005: 5). Ипак, остаје неопходно дефинисати почетне категорије у оквиру којих ће се овај рад кретати. “латентних функција”, пронашла основна логика класификације.
На теоријском плану раскид са крутом марксистичком претпоставком економског детерминизма допринео је разумевању утицаја различитих фактора на делање појединаца у друштвеној сфери, и њихово формирање класне свести. Овај раскид, који настаје као резултат рада Франкфуртске школе, посебно је обликовао Пјер Бурдије раздвајајући Марксову идеју капитала на више различитих делова. Бурдије дефинише четири врсте капитала који утичу на укупан класни положај појединца: економски, културни, симболички и социјални капитал (касније се, под његовим утицајем развијају и додатне подврсте – емоционални, политички, академски, да наведемо само неколико) (Боурдиеу 1972, Бирешев 2014). Ови капитали користе се од стране појединаца како би их “разменили” за друге врсте капитала, односно како би њима утицали на укупан капитал који поседују. Економски капитал се може узети као један од важнијих капитала који одређују укупни друштвени положај појединца. Ово се показује на више примера, од утицаја на образовне исходе и очекивања (Боурдиеу & Пассерон 1990), преко понашања у јавној и политичкој сфери (Стојиљковић 2014). Економски капитал лако је одредити и операционализовати као капитал који појединац поседује у облику новца или других материјалних добара, попут некретнина и других форми власништва која се могу користити у економској сфери. Сам овај појам задржава логику Марксовог концепта капитала, подразумевајући да (не)власништво над економским капиталом појединца у значајној мери издваја од других, те да служи примарној диференцијацији на класе или слојеве. Ентони Даунс (1957) истиче како понашање у политичкој сфери рефлектује социјални положај појединца, односно да се политичко опредељење појединца у значајној мери поклапа са социјалним положајем. Из овога се може закључити да ће поседовање економског капитала утицати на понашање појединца у политичкој сфери. Најпростије речено, припадност истој класи условљаваће проживљавање сличних искустава, које ће за последицу имати сличне политичке преференце. Ипак, Даунс додаје како и унутар социјалних група неминовно постоје разлике и одступања, на која највише утиче лична једначина појединца, односно његови лични интереси и преференце, а не искључиво заједничко, или другим речима класно искуство. Међутим, овако одређену личну једначину поред социјалне сфере, неминовно детерминише и економски положај, што додатно даје релевантност овој врсти капитала (Стојиљковић 2014, Доwнс 1957). Пикети додатно наглашава да “економска неједнакост производи идеолошку и политичку неједнакост”, те да “идеје и идеологије чине историју, да омогућавају да се замисле и структуришунови светови (Пикети, 2023:17). Пикети ово објашњава улогом економском капитала, прецизније висином плате као детерминантном опредељења за партије левице/деснице (Пикети 2023). Лошији економски положај се тако традиционално Може указати на преференције ка левим партијама. У новијим истраживањима приметан је супротан тренд (Пикети 2023, Пакулски & Wатерс 1996), те се десне политичке опције могу одредити као опције које подржавају актери са мање економског капитала. Додатно, поједина истраживања указују на значајну везу између економског положаја појединаца и њихових преференција приликом гласања (Еванс 2017). Економски капитал, дакле, укључује показатеље попут нивоа зараде, поседовања имовине, и могућности потрошње или пренамене капитала. Економски капитал на тај начин омогућава груписање појединаца у различите категорије на основу економских фактора.
Да би се друштвени фактори који утичу на политичко понашање појединаца обрадили на адекватан начин, неопходно је у анализу укључити и факторе који мапирају културне и статусне разлике између појединаца. Културни капитал, још један значајан Бурдијеов допринос, на овом месту омогућује додатну диференцијацију фактора који утичу на друштвени положај појединца, а самим тим и на друштвену стварност у којој постоји. Културни капитал најједноставни се дефинише као облик знања, искуства, или едукације коју појединац стиче, а која се могу објектификовати у виду дипломе, сертификата или на други начин, а која појединцу користе у процесу размене капитала (Боурдиеу 1972, Бирешев 2014). Важност културног капитала, поред његовог творца Бурдијеа истичу и Пикети (2023), Патнам (у Боwлинг Алоне) и Колман (Цолеман, 1990), као теоретичари социјалног капитала, али и. Културни капитал игра “кључну улогу у репродуковању међукласне неједнакости” (Стојиљковић, 2014: 271), а самим тим и у одређивању политичког делања појединаца. У склопу теорије рационалног избора, културни капитал представља начин на који се може утицати на друштвене односе, односно даље на друштвени положај појединца, тиме што би више звање омогућило рационално боље искоришћавање доступног капитала (Стојиљковић 2014). Патнам, који се више фокусира на вредности као одредницу културног капитала, схвата ову врсту капитала по угледу на Токвила и Вебера, као интериоризацију вредности и норми, како би се формирале друштвене мреже (Стојиљковић 2014). Овакво одређење иако релевантно, превише шири идеју културног капитала како ју је Бурдије замислио, али може бити корисно у објашњавању формирања и упошљавања културног капитала. Пикети наглашава како културни капитал преузима примат посебно у политичкој сфери, те га у одређеној мери изједначава са политичким капиталом. Он примећује значајну промену у природи гласача “левице” где је образовање некада било негативан, а данас позитиван предиктор гласања за партије левице (Пикети 2023). Културни капитал, у смислу едукације и формалног и образовања представља значајан фактор у одређењу природе политичког делања појединаца.
Класичне политичке странке (уколико занемаримо тзв. оне иссуепартије) углавном поседују политички програм, према коме се могу сврстати на неки од полова политичког спектра који се креће између левице и деснице. Другим речима, како је Берк још у XВИИИ веку приметио, партија представља групу људи коју уједињује начело око којег се сви слажу, односно око којих се формира одређена идеологија (Стојиљковић 2014). Подела на левицу и десницу настала је у Француској када је на заседању уставотворне скупштине 29. августа 1789. године дошло до физичке поделе посланика који подржавају краља и оних који су против њега на леву и десну страну приликом гласања (Бакић 2019). Оваква подела задржала се у модерном дискурсу у два облика. Према формалистичком схватању десници припадају конзервативне, а левици либералне идеје. Оваква подела остаје превише ригидна јер се либералне идеје данас могу пронаћи на обе стране спектра, те се у научном дискурсу ова подела све чешће дели према конкрентим оријентацијама, односно на структурни начин (Бакић 2019, Боббио 1995). Подела на левицу и десницу омогућује поједностављивање сложених политичких односа, и олакшава идентификовања позиција које појединци заузимају када учестувују у датом политичком процесу. Ова подела подразумева да ће они који подржавају левицу чешће интернализовати вредности повезане са слободом, једнакошћу, или социјалним правима, док ће са друге стране, заговорници деснице у први план стављати конзервативне вредности, хијерархију, и неретко одбојност према различитостима. Дубља анализа ових подела превазилазила би сврху овог рада, но није на одмет у неколико реченица детаљно одредити поделу на левицу и десницу. Подела на левицу и на десницу заснива се на “односу према темељним вредностима као што су једнакост и слобода” (Бакић, 2019: 25). “Левичар”, настаљва Бакић, “увек даје предност једнакости у односу на слободу, чак иако му је потоња веома важна”. За десничаре, са друге стране, подразумевано је схватање да су људска бића неједнака, и да на тој реалацији треба постојати разграничење. Додатно, левица се често асоцирала са питањима интереса радништва, иако је wелфаре шовинизам почео да преузима заговарање у корист ове друштвене групе, чиме десница постаје значајан представник радника (Бакић 2019, Пикети 2023). На Бакићевој подели базираће се и категоризација политичких партија на партије политичке левице и политичке деснице у даљем току анализе. Тако ће партије “деснице” бити окарактерисане као конзервативне, националистичке, патријархалне, и затворене према споља док ће “левица” подразумевати идеје социјалне једнакости, прерасподеле богатства и фокусирање на побољшање квалитета живота свих грађана, укључујући и мањинске групе, уз посебан нагласак на еколошка питања.
Понашање гласача такође је важно теоријски обрадити. Са једне стране потребно је обартити пажњу на већ наглашени утицај социјализације, односно на припадност друштвеним групама како је појашњено изнад. Ипак, улога рационалног избора, односно делања према интересу не би требало да остане занемарена. Теорија рационалног избора, поготово она приказана у опису теорије игара објашњава да појединци теже да побољшају свој лични положај, те да је њихово делање усмерено ка испуњавању овог циља (Баудриллард у Демеленеуере 2011). У том делању, њихови партикуларни интереси обликоваће и њихове политичке изборе. На овом месту важно је поставити две важне одреднице. Пратећи ову теорију појединци могу следити два пута како би осигурали испуњење свог политичког интереса. Рационални избор претпоставља да ће усклађивање са другим “играчима” довести све “играче” у бољи положај. Рационални избор у контексту политичког делања представља делање усклађено са интересима друштвене групе којој појединац припада. Овај образац очекује се и међу припадницима других друштвених група, тако да се може рећи да делање у политичкој сфери барем у одређеном делу политичко одлучивање остаје рационално. Из свега наведеног остаје пуно простора за анализу сразмере утицаја класног положаја и рационалног интереса. Класно гласање уступа простора савременијим теоријама и факторима који не одговарају нужно искључиво класним предикторима, остављајући тако простора за одлучивање према личним интересима, који ће се поново, у складу са теоријом игара, често усклађивати са групним интересима.
Теоријско повезивање свих назначених концепата лакше је након упознавања са сваким од њих. Пратећи Бурдијеову логику размене капитала, појединци са већом количином једне врсте капитала моћи ће на лакши начин да га размењују како би испуњавали своје потребе и циљеве. Делање појединаца на тај начин остаје рационално, односно предмет рационалног избора, јер се у калкулисању приликом размене капитала тежи “профитирању” (Стојиљковић 2014, Колман 1990). Када је у питању делање појединаца са мањом количином капитала, стриктно говорећи њихово делање остаје мање рационално, и то искључиво као последица мање могућности избора. Појединци који се налазе у тежим животним условима рационално ће се пре окупљати око питања која утичу на њихову иманентну егзистенцију, а значајно промишљање других вредности приликом гласања биће мање заступљено (вид. Рот 2008 за ближе објашњење психолошке стране понашања појединаца у политичкој сфери). “Калкулисање” ове групе односиће се первасходно на делање ка задовољању основних потреба, док се “профитирање” друге групе задржава раније назначени облик. Поседовање различитих капитала, ипак, обликује циљеве појединаца и тиме усмерава њихово делање. Парсонсијански елемент образаца варијабли као елемената који утичу на усмерење делања појединаца представља својеврстан мост између Бурдијеовског и приступа рационалног избора, имајући у виду да друштво структурише делање појединца, али и да бива мењано у самом процесу (Парсонс 1949, Пешић у Милић 1990). На овом месту могуће је повезати различите количине капитала, односно сам друштвени положај појединца са делањем у политичкој сфери. У наслову је наглашено анализирање посредног утицаја друштвеног положаја на политичко делање појединаца. Под овим подразумевамо да капитал и друштвени положај предодређују усвајање образаца варијабли, односно вредности, које заправо детерминишу политичко опредељење. Ипак, тражењем везе између узрока и последица можемо да испунимо претпоставку аналитичке социологије која говори о утврђивању различитих фактора који обликују одређену везу између варијабли (Демеленер 2011). Коначно, различито позиционирање у друштвеном систему утицаће на позиционирање појединаца у систему левица-десница, чиме се омогућује оцењивање хипотеза. Додатно, не треба заборавити значајан утицај који на понашање појединца имају њихови интереси, односно одлуке које доносе како би побољшали свој друштвени положај. Бодријар (у Демеленуере 2011) истиче управо значај који рационално одлучивање у складу са личним интересима може да понуди значајне одговоре управо на постављена питања опредељења у датим друштвеним ситуацијама. У нашем случају ова идеја омогућује детаљније анализирање појединачних одлука у склопу већ постојећег класног, или статусног система.
У наредним одељцима хипотезе ће бити детаљније формулисане, а на овом месту изнећемо основне претпоставке према којима ће хипотезе бити оцењиване. Подаци указују на чињеницу да образованији појединци, претежно у Француској, у све већој мери подржавају партије левице, док се радништво у значајној мери окреће странкама које се могу сврстати десно (Пикети 2015, 2023). Додатно, појединци који обављају више функције или заузимају виши класни положај, односно већу количину капитала (свих врста), барем према ранијим истраживањима у Србији, теже да се идентификују са конзервативнијим сетом вредности (Пешић 2016), те да гласају за партије које се оријентишу ка десно (Илић 1998). Наша хипотеза претпоставља супротно, да ће појединци који поседују већу количину културног капитала имати више могућности за критику, те да ће рационално деловање за њих бити управо промена статус qуо, другим речима, подржавање леве стране политичког спектра.
- Контекстуални оквир
Већ је поменуто неколико релевантних налаза који утврђују факторе који утичу на делање појединаца у политичкој сфери. Почевши од истраживања друштвеног положаја радника, и њиховог политичког опредељења Гласа и сарадника у Енглеској, преко дебате Голторпа и Саундерса око природе политичког делања појединаца на основу њиховог класног положаја, па до савремених проучавања промена трендова у гласању за партије левице и деснице у Европи, богата искуствена евиденција може додатно да одслика правилности када је у питању друштвени положај као детерминанта политичких преференци (Антонић 2022, Голдтхорпе 1968, Саундерс 1990, Пикети, 2023). Ова истраживања указала су на неколико трендова које вреди детаљније испитати. Попут саме промене виђења либерализма (који је некада представљао леви, а данас средишњи или благо десни део политичког спектра, а за наше истраживање остаје део “левих” идеологија), тако и друштвене групе мењају своје преференце када је у питању избор представника на политичкој сцени. Појединци који припадају нижим класама све ређе подржавају партије левице, како смо их дефинисали раније, док национализам и конзервативне идеје постају доминантне у систему вредности ових класа. Истовремено, партије на десној страни спектра све чешће бивају дефинисане као популистичке и отвореније за више од једног питања (сингле иссуе). До сличних закључака долази се и у домаћој литератури. У домаћој литератури значајни су већ поменути радови о класној свести радништва, или класама уопште у периоду постсоцијалистичке трансформација, односно о консолидацији политичких и економских елита које је писао Младен Лазић (2021, 2014), као и о консолидацији капиталистичког система који су приредили Лазић и Цвејић (2019). Иако се поједини радови из овог зборника не односе директно на политичке преференце већ на идеолошка и вредносна становишта радништва, могуће је одговоре интерпретирати у односу на генерално позиције политичке левице и деснице. На овом темељу могуће је спровести упоредну анализу, те испратити промене у вредностима и ставовима, али и факторима који утичу на њих. Србија из тог разлога представља плодно тле за долажење до статистички значајних закључака о природи односа припадности одређеном друштвеном слоју и рационално одлучивању када је у питању наклоњеност једном од два пола политичког спектра. Србија и Француска узете су као релеванте земље за спровођење наше анализе из два разлога. Пре свега, обема земљама се у парламенту налази већинска десна коалиција, док се у опозицији махом налазе партије које припадају левици, што даје стабилну основу за упоредну анализу. Са друге стране Србија, са својом социјалистичком историјом разликује се од (нео)либералне политичке традиције Француске. Управо се на овом месту могу ближе анализирати узроци различитих образаца гласања, те утицаји различитих економских и културних фактора на политичко опредељење појединаца.
У Србији се након распада СФРЈ примећује пораст подршке партијама које су ближе десном полу, што се може приметити у изборним резултатима партија попут Српског покрета обнове (СПО), Демократске странке Србије (ДСС), Српске радикалне странке (СРС), Српске напредне странке (СНС), и других у периоду почетка деведесетих, па до последњих избора у Србији 2023. године, а сличан тренд примећује се и у Француској (Пикети 2023). Са друге стране, све се чешће издвајају екстремни одговори на јачање политичке деснице, учесталим протестима и окупљању све већег броја партија које своје делање усмеравају на борбу против “деснице”. Услови и квалитет живота у Србији кроз историју били су пресудни за формирање сопства грађана, те за начине на које они проживљавају друштвене ситуације. Значај економског капитала, испоставиће се, свој извор проналази у тешком периоду економске и друшвене кризе у Југославији, односно СР Србији, током деведесетих година XX века. Неповерење грађана у институције, али и у функционисање економског и политичког система у овом периоду расте (Михаиловић 2011, Станојевић у Орловић, 2016, Орловић, 2016), а последице настављају да се осећају и у годинама након краја инфлације са пролонгираном политичком кризом, која у XXИ веку достиже готово перпетуални степен. Културни капитал у случају Србије релевантан је у периоду деблокиране трансформације и уплива неолибералних карактеристика у српски политичко-економски систем. Назнаке могућег меритократског система, у смислу повећања значаја личних компетенција које се махом стижу образовањем (Саундерс 1990), али и разумевање важности трансформације различитих врста капитала како би се остварио највећи суфицит водили су облике социјализације у Србији у смеру који додатно назначава важност образовања (Томановић, Станојевић 2024). Пораст подршке десници у српској политици неупитно настаје као резултат економских и културних разлика појединаца. Ова тврдња очигледна је уколико се дубље анализира историја избора у Србији, те готово константно присуство десничарских покрета и странака при самом врху по броју гласова на изборима (СПО и СРС деведесетих и почетком двехиљадитих, ДСС у прелазном периоду током двехиљадитих, СНС од 2012. године, да напоменемо само неколико). Управо у моментима економских и друштвених криза ови покрети и странке освајале су најбоље резултате на изборима, но даље историографско дискутовање значајно превазилази циљ овог рада.
Када је у питању Француска контекстуални оквир махом потврђује Пикетијеве закључке и следи логику његовог излагања. Слично Србији, француски гласачи последњих година у значајној мери почињу да подржавају десне опције. Овај тренд примећује се с крајем XX века и порасту подршке Националном фронту (ФН), односно Националном окупљању прво оца, а затим и ћерке Ле Пен (Бакић 2019). Оно где се Француска разликује од Србије, а на чему почива и различито формулисање хипотеза, јесте управо разлог ове подршке. Још од Алжирског рата десне политичке опције у Француској заснивају своје политичке програме на идеји држања француских колонија повезаних са матичном државом. Развој ове врсте национализма наследио је ксенофобични (махом исламофобични) милитантни национализам у периоду након Алжирског рата, да би кулминирао покретањем питања радничких права Француза као дела цатцх алл националистичке политике. Слично као и у Србији, у тренуцима друштвених и економских криза долази до значајног пораста подршке десним политичким опцијама (Бакић 2019). Значај економског капитала као предиктора понашања бирача у Француској различит је од очекиваног случаја у Србији. Оно што смо раније дефинисали као резултат консолидованијег економског система примећује се у Француској. Неолиберални економски систем у Француској развијен је и усклађен тако да се десне политичке опције ретко баве суштински економским аспектом политичке сфере, већ економију инструментализују управо кроз културне (или прецизније расне) политичке борбе. Из овог разлога сама економија у Француској не може бити узета као кључни фактор за развој деснице, док се културни капитал (или његов мањак) може схватити као утицајан предиктор, што ћемо показати на наредним странама.
- Метод
Ток анализе података пратиће логику аналитичке социологије због природе података на основу којих ће хипотезе бити оцењиване. Аналитички приступ омогућују установљвање веза и односа између различитих показатеља, односно одређивање усмерења и јачине везе која настаје између показатеља. Овај приступ компатибилан је са раније изнесеним теоријским претпоставкама, а у конкретној примени на анализу политичког делања појединца примењује се уз приступе блиске теоријама рационалног избора (Демеленер 2011). Утврђивање пробабилистичке везе између појединих варијабли могуће је уколико се утврди постојање статистички значајне везе између појединачних варијабли и очекиваних исхода анализе. Постојање везе указује, у овом случају, на могућност да варијабле утичу на исходе, односно да их могу обликовати и усмеравати у зависности од јачине везе. Аналитичка социологија на овом месту је корисна због увезивања великог броја различитих фактора и варијабли приликом објашњавања појава, што ће посебно бити истакнуто током дискусије. Сви подаци биће издвојени интерпретирани на основу њихових међусобних односа, стављањем у заграду појединих контекстуалних разлика, како би се направио “мост” између објашњења на макро и микро нивоу (Демеленер 2011). У анализи ће бити коришћени подаци 11. круга Европског друштвеног истраживања (ЕДИ) из 2023/4 године. Степен образовања, економски положај, и партије за које су испитаници гласали на последњим одржаним изборима подаци су на којима је вршена анализа. Ове државе су: Србија и Француска.[1]Политичко опредељење бирача кодирано је према упутству ЕДИ, а које садржи грубо позиционирање сваке од партија које су учествовале на последњим одржаним изборима у датим земљама, уз посебне допуне из алтернативних извора које ће бити назначене на датим местима. артије у обе земље класификоване у категорију “лево” и “не-лево” оријентисаних партија и то према упутству ЕДИ, уз повремену помоћ других алата попут коментара реелватних политичких актера о самим странкама, те на основу личног искуства када су у питању партије у Србији. Вредност “0” у варијалама СрбијаГлас и ФранцускаГлас (које се односе на позиционирање политичких партија у датим земљама) односи се на партије које припадају “левици”, док се вредност “1” односи на “не-леве партије”. Тако су као леве партије у Француској издвојене партије, и партије које припадају коалицијама ЛО, НПА и НУПЕС[2], док је осталих 7 опција одређено као “не-лево” оријентасане. Када је у питању Србија, а због посебно конфузног и двоструког обрачунавања партија у подацима ЕДИ, као леве партије и коалиције издвојене су: Уједињени за победу Србије, Муфтијин аманет, Морамо, Заједно за Војводину, СДА Санџак, Ајмо људи, Србија Против Насиља, Народна странка, Србија на западу и Морамо другачије. Све остале странке и коалиције[3]обележене су као “не-леве”.
На основу података ЕДИ о нето приходу домаћинства подељеном на дециле, и година проведених у процесу образовања, где основно образовање одговара завршеном основном и средњем образовању до уписа на факултету (13 година образовања), а високо се односи на уписан и завршен факултет, односно виши степен студија (више од 14 година образовања), креиране су две засебне варијабле које ће бити коришћене у анализи. Ове варијабле обележене су називима “терцили” и “ЕдуБинар”. Варијабла терцили прекодирана је тако да се први, други и трећи децил групишу у први терцил, четврти, пети и шести децил у други терцил, и сви остали децили у трећи терцил. Варијабла о годинама проведеним у процесу образовања кодирана је као бинарна имајући у виду циљ истраживања – испитивање могућности утврђивања пробабилистичке везе између датих појава, а не нужно прецизног диференцирања образаца понашања појединаца.
Сама анализа укључиваће факторску, регресиону, и анализу варијанси, како би се оцениле следеће хипотезе: 1) Степен образовања и сразмерна висина зараде поуздано ће описати различите преференције гласача када је у питању подршка “левици” и “десници” на дан избора, односно у зависности од ова два фактора биће могуће утврдити различите преференције различитих група гласача по овом питању; 2) Културни капитал утицаће на већу подршку странкама политичке левице, односно нижи степен образовања биће у предиктор гласања за партије деснице; 3) Нижа количина економског капитала утицаће на подршку странкама политичке деснице; 4) У државама у којима је капиталистички економски систем консолидованији (Француска), економски капитал биће у негативном односу са гласањем за “левицу”, док ће у случају Србије бити позитивна.
- Анализа
- Србија
Добијени подаци за Србију указују на постојање статистички значајног утицаја наших показатеља (терцила, ЕдуБинар и СрбијаГлас) на понашање гласача током избора у овој земљи. На сликама 2 и 3 могу се видети резултати логистичке регресионе анализе, који указују да је статистичка значајност нижа од 0.05, односно да је значајност Хосмер и Лемесхоw виша од 0.05 што показује да модел има добре предвиђачке могућности. Додатно, Нагелкерков Р сqуаред тест показује да овај модел, који садржи само два параметра, објашњава нешто више од 20% укупне варијансе датим предикторским варијаблама. Даље, обе варијабле представљају статистички значајне показатеље везе између преференција гласача и количине њиховог капитала. Очекивана вредност Бета у оба случаја нижа је од 1 што значи да се са сваким подеоком на обе скале, шанса за гласање за “не-леве” опције смањује, и то за 0.506 пута када је у питању показатељ економског положаја, и за 0.239 пута када је у питању културног капитала, односно ниво образовања. Додатно, хистограм на слици 4 графички приказује ову ситуацију. На основу ових података могуће је рећи да се у случају Србије, са повећањем културног капитала, односно са растом нивоа образовања угрубо, повећава и стопа прихватања “левих” политичких опција. Исто се може рећи и када је у питању економски положај појединаца. Они појединци који поседују већу количину економског капитала имају већу шансу да буду “левичари”. Посебно је интересантна визуелизација ових података, утолико што у групи најмање образованих и најлошије економски позиционирани готово да нема гласача “левог” опредељења, док је ситуација у групи најобразованијих и најбоље економски позиционираних ситуација потпуно другачија, те да “левица” у овој групи има веома значајан удео. Парадоксално за Србију остаје чињеница да су политичке елите (које поседују више социјалног и културног капитала), и економске елите у процесу блокиране, односно деблокиране трансформације успеле да се консолидују, што може да појасни и даље високу подршку “не-левим” политичким опцијама у делу у којем се налази економска у културна елита друштва. Ипак, сама чињеница да са повећањем нивоа образовања и вишим примањима долази до значајне промене у преференцијама приликом гласања говори у корист нашој претпоставци како о утицају, тако и о генералном усмерењу утицаја економског и културног капитала на понашање гласача.
Овакав тренд објашњив је на више начина, а додатна анализа усмерена на сличне праске у завиности од сектора запослења могла би да понуди одоговоре на питања због чега појединци који се налазе у најнижем терцилу, као и они са ниским степеном образовања готово искључиво дају подршку политичкој десници. Одговор на ово питање, поред сектора запослења (уз претпоставку деценијама дуге традиције партијског запошљавања која своје изворе налази још у време СФРЈ (Куљић 2005), а која се одржала и данас), може се тражити и у непостојању традиционалне левице или позиција блиских центру које би заговарале одређену врсту социјал-демократске политике. Додатно је могуће анализирати и вредносне оријентације појединаца, као и конкретне интересе који условљавају њихове изборе када је у питању гласање на изборима.
- Француска
Као и подаци који се односе на Србију, подаци о понашању гласача у Француској (као земљи у којој је неолиберални политички и економски систем консолидованији) показују статистичку значајност оба контролна параметра. На сликама 5 и 6 може се видети да је статистичка значајност нижа од 0.05, односно да је значајност Хосмер и Лемесхоw виша од 0.05 што показује да модел има добре предвиђачке могућности. Карактеристично за случај Француске јесте то да два одабрана параметра сада у значајно мањој мери објашњавају гласачко понашање. Наиме, свега 5 % укупне варијансе објашњено је овим двама параметрима. Иако су цео модел, као и засебни параметри статистички значајни, ови параметри објашњавају мањи део варијансе у односу на Србију. На овом месту корисно би било искористити и друге предикторске варијабле издвојене током факторске анализе, међутим, имајући у виду обим рада, као и пилотни карактер истраживања, ова разлика између Србије и Француске може послужити за отварање полемике о узроцима ове разлике. Још једна карактеристичност примера Француске јесте да са повећањем количине економског капитала гласача расте шанса да ће гласати за “не-леве” политичке партије, што је супртоно случају Србије. Очекивана вредност Бета у овом случају износи 1.359, што значи да је са повећањем економског положаја за један подеок шанса подршке “ле-левим” политичким партијама већа за једну трећину. У случају културног капитала ситуација је обрнута, односно подршка “левим” политичким партијама расте, као и у Србији. Очекивана вредност Бета у овом случају износи 0.383, што показује да ће са повећањем количине културног капитала, односно стицањем вишег образовања за сваки подеок доћи до раста шансе да појединац подржава “леве” политичке опције. Хистограм на слици 7 показује управо овај тренд. Гласачи који се налазе у групи најмање образованих и најмање богатих већински бирају “не-леве” политичке опције, а ситуације се не мења значајно са побољшањем економског положаја. Сразмерно мали пораст подршке “левим” опцијама у другом терцилу бива коригован повећањем подршке “не-левим” опцијама у трећем терцилу. Ово значи да међу економски најбоље позиционираним гласачима са “основним” нивоом образовања долази до веће подршке “не-левим” партијама. Узрок овоме може се тражити, како је већ назначено, управо у консолидованијем економском систему, који за последицу има тежњу ка одржању статус qуокада је у питању економска политика. Паралела се може повући и са Лазићевим закључцима о значајном утицају преовлађујућег вредносног система на појединце, у смислу да ће њихова подршка економском систему који у неолибералним друштвима дефинитивно не може бити изједначен са идејама “левих” партија узети облик подршке “не-левим” политичким партијама. Иако Лазић говори о Србији, образац делања који описује може важити и у случају Француске, управо због своје објашњавајуће могућности, односно кроз идеју да ће устаљени обрасци понашања вођени већ усвојеним вредностима тежити да задрже своје тренутни облик. Они који се боље позиционирају у економском систему последично ће бити укљученији у исти, те ће ређе тежити променама система какве леве партије желе. Управо разлика у јачини утицаја економског и културног капитала на гласачко понашање објашњава овакву ситуацију у Француској. Са друге стране, као и у случају Србије, а по узору на Бурдијеов и Пасеронов рад (1990), појединци са вишим степеном образовања имаће веће могућност да критички преиспитују тренутни систем, што ће се одразити и на позитивнију преференцију “левих” партија. Ово се примећује управо у доњем делу хистограма, где се подршка “левим” партијама значајно повећава. Ипак, пример категорије која се може назвати елитом (трећи терцил са вишим обраозвањем) и даље значајно обликује понашање гласача, тако да подршка “не-левим” политичким опцијама у овој групи остаје значајно висока.
- Дискусија
На основу одрађене анализе података долази се до следећих закључака. Прва хипотеза се може прихватити као тачна, имајући у виду да је степен поузданости модела, као и појединачних параметара у свим обрађеним случајевима показао као адекватан. Вредност поузданости у свим случајевима нижа је од 0.005, док је вредност поузданости Хосмер и Лемесхоw у оба случаја виша од задате. Ово значи да се параметри, као и сам модел могу сматрати поузданим, односно да су резултати анализе статистички значајни. Модел као такав може поуздано да предвиђа понашање гласача када је у питању количина економског и културног капитала. Важна напомена остаје да се у случају Србије овај модел може сматрати значајнијим него у случају Француске, имајући у виду да модел у првој земљи објашњава више од 20% варијансе. У случају Француске, упркос поузданости модела, значајност предвиђања остаје нижа, имајући у виду да параметри поуздано објашњавају тек 5% укупне варијансе. Оно што може бити значајно за даља истраживања сигурно јесте укључивање додатних показатеља, како би већи део варијансе био објашњен, поготово када је у питању Француска. Овај закључак такође упућује на важност разматрања раазлог због којих исти параметри у две различите земље у значајној мери различито успешно објашњавају исту друштвену појаву.
У складу са претходно прихваћеном хипотезом могуће је прихватити и другу. Већ је установљено да модел доводи до поузданих и значајних предикција. Сам културни капитал у обе државе испоставио се као предиктор гласања за “леве” политичке опције. Са растом образовања на примерима обе државе дошло је до повећања шансе да појединци подрже партије “левице”, односно опадала је шанса за давање подршке “не-левим” политичким партијама. Обе државе имале су у сличне вредности Бета, што указује на устаљен значај нивоа образовања на понашање гласача. Потврђивањем ове хипотезе додатно се потврђује претпоставка да ће образованији појединци чешће подржавати опције на политичкој “левици”. Степен образовања као предиктор исхода гласања показао се као релевантан. На основу овога могуће је додатно разматрати утицај нивоа едукације на доношење политичких и других одлука појединаца. Било би вредно у даљим истраживањима фокусирати се на друге облике културног капитала, поготово на Патнамову интерпретацију истих, као културних образаца, а не стечених звања/знања, али се може претпоставити да се закључци неће у значајној мери разликовати. До ове претпоставке се долази посредно, уколико се осврнемо на поменути рад Бурдије и Пасерона, који наглашава да степен едукације сам по себи утиче на промену хабитуса појединца, односно на његово усвајање или одбацивања појединих образаца и вредносних усмерења, а што се слаже и са Парсонсовом претпоставком из Структуре друштвене акције. Културни капитал у оба случаја остаје важнији предиктор од економског, што показују вреднсоти Wалдове статистике. Ипак, економски капитал остаје изузетно релевантан, поготов у оквиру четврте хипотезе, имајући у виду да је у оквиру те хипотезе дошло до значајне разлике између случајева Србије и Француске.
И трећа хипотеза се може прихватити на основу изнетих података и изведене анализе. Нижа количина економског капитала у обе земље готово без изузетка предвиђа гласање за “не-леве” политичке партије, што се јасно види на приложеним хистограмима. И у случају Србије, као и Француске, припадници најнижег терцила готово искључиво дају подршку “не-левим” политичким опцијама, док се разлике појављују тек са порастом количине капитала које појединци поседују. Овај налаз остаје посебно интересантан јер наговештава важност културног капитала за опредељивање за “леве” политичке партије. Истовремено, на основу анализе се може извући претпоставка да припадници најнижег терцила остају окупљени око сличног система вредности који остаје ближи “не-левим” партијама. Тражење одговора на ово питање морало би да буде предмет неких будућих истраживања, но узроци се могу тражити на више места. Пре свега, пратећи теорију друштвене акције, усвојене вредности које често свој извор проналазе у заједничкој социјализацији у оквиру засебних друштвених група утичу на прихватање идеја, те сходно томе и на делање, у нашем случају у политичком систему. Даље, теорија рационалног избора такође може послужити за проналажење објашњења ове појаве утолико што “не-леве” политичке опције чешће потенцирају очување статус qуоу смислу одржања постојећег система вредности који се заснива на неолибералном и претежно патријархалном усмеравању личних интереса. Тако се међу појединцима из овог терцила у Саундерсовим (1990), али и Лазићевим (2011) и истраживањима Јелене Пешић (2016) чешће идентификују вредности традиционализма, патријахалности и сл. Додатно би на овом месту било корисно проучити и родну димензију ових налаза.
Четврта хипотеза се такође може прихватити. Подаци су показали разлику између утицаја економског капитала на понашање бирача у Србији и Француској. Као што је очекивано, економски капитал у Србији, држави у којој економски систем и даље није консолидован на истом нивоу као у западним земљама, па је економски капитал био значајан предиктор гласања за опције политичке левице. Ово се може објаснити на два начина. Пре свега, појединци који поседују већи економски капитал у Србији чешће подржавају опције политичке левице управо због усмерења левих партија у Србији ка прозападним вредностима које би као последицу имале додатно развијање политичке левице у земљи. Другим речима, вредносне оријентације појединаца који припадају вишим слојевима ближе су оним идејама грађанског либерализма (Пешић 2016), те идејама које пропагирају “лево” оријентисане партије у Србији. Додатно, пратећи сличне налазе, појединци са мањом количином економског капитала чешће ће бити ближи вредносним оријетнацијама попут традиционализма, патријархалности, конзервативизма и сл. Када је у питању Француска, ситуација је супротна. С једне стране већ је назначен утицај функционалистичке теорије на понашање бирача, тако да ће у државама у којима је економски систем развијенији, а са њим усклађен и систем вредности, доводити до тога да вредносне оријентације не воде гласаче у супротном смеру. Тако економски капитал делује као негативни предиктор гласања за партије “левице”.
На основу свих приказаних података могуће је формирати једну тезу која описује целокупан однос овде изнесених података, уз додатне претпоставке и очекиване исходе приликом укључивања додатних података. Чињеница да се аналитички апарат показао као поуздан, те да дата два фактора у свим случајевима утичу на укупну варијансу, може се очекивати да ће додавањем променљивих које детаљније описују ове врсте капитала варијанса бити јасније описивана. Из јачине степена поузданости и јачине везе ове две вероватно најзначајније променљиве са политичким опредељењем гласача може се очекивати да ће додавањем варијабли јасније бити објашњен овај однос. Рационално делање у политичкој сфери остаје предмет за будућа теоријска разматрања, јер је питање разлога политичког опредељења појединаца и даље отворено. Пример Србије се може протумачити као изузетак који потврђује правило, односно као први сигнал који упућује на значајност културног капитала као детерминанте политичког опредељења. Чињеница да се у једном подељеном друштву у толико назначеној мери издвајају два фактора који обликују политичку сферу, назнака је вредности оваквог тумачења за разумевање политичког понашања и резоновања појединаца приликом избора “стране” на политичком спектру. Сматрамо да се одговор на питање рационалности избора полова политичког спектра може наћи у упоређивању овде изнесених података са подацима о поверењу у политичке институције, те да ће узрок велике значајности нивоа образовања и економског положаја бити управо способност и могућност образованијих, или економски боље позиционираних појединаца да траже алтернативе устаљених обрасцима понашања, и да производе своје, Парсонсовим речником, паттерн варибалес. Примери Немачке, Француске и Хрватске послужили су како би указали на латентно присуство, али и релативну снагу два изолована фактора који описују одређене теоријске концепте. Они су послужили ојачавању тврдње да теоријски концепти културног и економског капитала остварају утицај на политичко одлучивање појединаца.
Литература
Антонић, Слободан (2022). Досадна социологија: о једној заморној теми каква је класа.Београд: Филозофски факултет.
Атлагић, Синиша (2010). “Изборна понуда у светлу Мичигенске парадигме изборног понашања пред изборе у Србији 2012.”. У “Зашто гласам, како гласам, ако уопште гласам: зборник радова са конференције”. Ур. Зоран Стојиљковић. Београд: Фриедрицх Еберт Стифтунг.
Бакић, Јово. (2019). Европска крајња десница. Београд: Цлио.
Бирешев, Ана (2014). Орионов водич: откривање доминације у социологији Пјера Бурдијеа. Београд: Институт за филозофију и друштвену теорију.
Боббио, Норберто. (1995). Либерализам и демократија. Београд: Завод за уџбенике.
Боудон, Раyмонд. (2011). “Ординарy ратионалитy: тхе цоре оф аналyтицал социологy”. У Аналyтицал Социологy анд Социал Мецханисм, Ур Пиерре Демеленеуере. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс.
Боурдиеу, Пиерре. (1972). Оутлине оф а Тхеорy оф Працтице. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс.
Боурдиеу, Пиерре; Пассерон, Јеан-Цлауде (1990). Репродуцтион ин Едуцатион, Социетy анд Цултуре.Лондон: Саге Публицатионс.
Цолеман, Јамес (1990). Фоундатионс оф Социал Тхеорy. Цамбридге: Университy Пресс.
Доwнс, Антхонy (1957). Ан Ецономиц Тхеорy оф Демоцрацy.Неw Yорк: Харпер.
Еванс, Геоффреy (1999). Тхе Енд оф Цласс Политицс? Цласс Вотинг ин Цомпаративе Цонтеxт. Оxфорд: Университy Пресс.
Еванс, Г. (2017). “Цласс анд Вотинг”. У Тхе Блацкwелл Енцyцлопедиа оф Социологy, (Ур.) Г. Ритзер. https://doi.org/10.1002/9781405165518.wbeosc054.pub2
Голдтхорпе, Јохн (1968). Тхе аффлуент wоркер: индустриал аттитудес анд бехавиоур.Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс.
Гундоган, Драгана (2022). Друштвено порекло студената у Србији: неједнакости у приступу и исходу студирања.Дисертација.
Илић, Владимир (1998). Облици критике социјализма.Зрењанин: Градска народна библиотека “Жарко Зрењанин”.
Калб, Дон; Халмаи, Габор (2020). Наслов: нација, подтекст: класа.Сарајево: удружење мрежа за изградњу мира.
Куљић, Тодор (2005). Тито: социолошко-историјска студија. Зрењанин: Градска библиотека “Жарко Зрењанин”.
Лазарсфелд, Паул; Берелсон, Бернард; Гаудет Хазел (1968). Тхе пеопле’с цхоице: хоw тхе вотер макес уп хис минд ин а пресидентиал цампаигн.Неw Yорк: Цолумбиа Университy Пресс.
Лазић, Младен (2005). Промене и отпори: Србија у трансформацијским односима.Београд: Филип Вишњић.
Лазић, Младен (2011). Чекајући капитализам: Настанак нових класних односа у Србији. Београд: Службени гласник.
Лазић, Младен (2014). Економска елита у Србији у периоду консолидације капиталистичког поретка.Београд: Чигоја штампа.
Лазић, Младен (2021). Прилог историји изгубљеног времена: класна свест радништва у самоуправном социјализму.Београд: Албатрос Плус.
Лазић, Младен. Цвејић, Слободан (2019). Стратификацијске промене у периоду консолидације капитализма у Србији.Београд: Филозофски факултет.
Липсет, Сеyмоур Мартин. (1960). Политицал ман. Неw Yорк: Доубледаy анд Цомпанy.
Маyер, Нонна (2019). “Wхат ремаинс оф цласс вотинг”. Пасцал Перринеау; Луц Роубан. Политицс ин Франце анд Еуропе, Палграве Мацмиллан, пп.167 – 181, 2009, 9781403962164. ⟨хал-02299019⟩
Мертон, Роберт (1998).О теоријској социологији.Београд: Плато.
Михајловић, Срећко (2011). Како грађани Србије виде транзицију: Истраживање јавног мњења транзиције.Београд: Фриедрицх Еберт Стифтунг.
Милић, Анђелка. (1990). Социологија друштвене акције Талкота Парсонса.Београд: Институт за социолошка истраживања.
Орловић, Славиша (2016). Социјална демократија у Европи и концепт “доброг друштва”.Београд: Фондација Фридрих Еберт.
Парсонс, Талцотт (1949). Тхе Струцтуре оф Социал Ацтион. Иллиноис: Тхе Фрее Пресс.
Петровић, Ирена (2013). “Могуцности примене факторске анализе у социологији”. Социологија. Вол. 55. Но 4.
Пешић, Јелена (2016). Вредносне оријентације у пост-социјалистичким друштвима Србије и Хрватске. докторска дисертација.
Пикети, Тома (2015).Капитал у XXИ веку. Нови Сад: Академска књига.
Пикети, Тома (2023).Капитал и идеологија.Нови Сад: Академска књига.
Рот, Никола (2008). Основи социјалне психологије.Београд: Завод за уџбенике.
Саундерс, Петер (1990). Социал Цласс анд Стратифицатион. Лондон: Роутледге.
Славујевић, Зоран (2010). “О чиниоцима који опредељују изборну логику – уопште и конкретно” .У “Зашто гласам, како гласам, ако уопште гласам : зборник радова са конференције”. Ур. Зоран Стојиљковић. Београд: Фриедрицх Еберт Стифтунг.
Станојевић, Драган (2016). “Социјални капитал као извор кохезије или репродукције неједнакости”. У Орловић, Славиша (ур.) Социјална демократија у Европи и концепт “доброг друштва”. Београд: Фондација Фридрих Еберт.
Стојиљковић, Зоран (2014).Политичка социологија савременог друштва.Београд: Завод за уџбенике.
Томановић, Смиљка. Станојевић, Драган (2024). Социологија породичног живота.Београд: Филозофски факултет.
- Мађарска, Аустрија, Словачка, као и државе попут Грчке нису узете у разматрање због неупоредивости података, док су подаци за Немачку и Хрватску, иако релеватни, изузети због пилотног карактера анализе. ↑
- Лутте Оувриере, Ноувеау Парти антицапиталисте и Ноувелле Унион Популаире Ецологиqуе ет Социале. ↑
- Српска напредна странка, Српрска радикална странка, Социјалистичка партија Србије, НАДА, Заветници, Суверенисти, СВМ, МИ — Глас из народа, Руска странка. ↑