ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ПРОТЕКЦИОНИЗАМ ИЗ СВЕТСКО-СИСТЕМСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ: ТЕОРИЈА, ИДЕОЛОГИЈА И ПРАКСА

Огњен Миленковић

Апстракт

Главни циљ рада представља анализирање места и значаја протекционизма у контексту глобалних односа центра, периферије и полупериферије како би с. На трагу теорије светског система и Полањијеве идеје о држави као увек присутном фактору који утиче на тржишне исходе, показује се да протекционизам није никада изгубио на значају нити је нестао у пракси упркос донедавној идеолошкој доминацији неолиберализма која га се номинално одрицала. Истовремено се покушава аргументовати теза да земље центра на Западу, будући да зависе од, превасходно привредне, доминације над земљама периферије подижу баријере у односу на њих и у односу на своје противнике, очекујући да ови први своје привредне баријере спусте. Текст се посебно осврће и на утицај великих криза у последњих четврт века на наведене геополитичке процесе и односе – велике економске кризе 2008. године и пандемије ковида. Два питања на које се такође настоји пронаћи одговор су: да ли је посреди, како то Бранко Милановић тврди, политичка смрт неолиберализма и какво је место Србије у контексту ових промена глобалног поретка?

Рад пред читаоцима почива на неколико теза: Прва теза овог рада је да протекционизам, државна заштита привреде кроз њено уплитање у тржишне исходе у ширем смислу, никад није нестао чак ни у доба захукталог неолиберализма почетком и средином овог миленијума. На трагу теорија светског система, друга теза је та да постоји несразмера између земаља глобалног центра и периферије по питању протекционистичких мера које (смеју и могу да) уводе у одређеним периодима: земље периферије с обзиром на свој субмисиван положај прихватају и теорију и праксу “невидљиве руке” тржишта, док земље центра брижљиво контролишу шта увозе, премда истовремено тврде да делају по принципима слободног тржишта и трговине. Трећа теза би била та да установљен статус qуоније чврст и да ће, такође на трагу теорија светског система, доћи до његове промене, дакле до реконфигурације односа у свету, у овом случају економских. Најпре ће се у раду дефинисари протекционизам. Потом ће се направити историјски осврт на однос протекционизма и неолибералне идеологије. Иако неолиберализам своје корене вуче још од седамдесетих година прошлог столећа, биће направљен само штури осврт на тај период те ће кренути од деведесетих година када долази до пада социјализма и наводног тријумфа неолибералног капитализма. Део рада је посвеċен економским кризама као саставном делу неолибералног капитализма, посебно кризи 2008. године и њеном утицају на неолибералну и протекционистичку теорију и праксу. Упоредиће се потом случај Србије као земље периферије са земљама центра с којима ступа у трговинске и друге привредне односе како би се поткрепиле наведене тезе.

1. ПОДСЕТНИК: ШТА ЈЕ (БИО) ПРОТЕКЦИОНИЗАМ?

Грубо узев, протекционизам подразумева доктирну или скуп мера које имају за циљ заштиту домаће привреде науштрб конкурената из иностранства кроз високе царине или применом неких других мера (Вулетић, 2004: 46; Радић & Tomljanović, 2020: 116). Neki autori smatraju da se koreni protekcionizma mogu naći čak i u antici (Radić & Tomljanović, 2020: 115), premda je realnije reći da merkantilisti u Engleskoj, Francuskoj ili Italiji poput Tomasa Mana ili Žan-Batist Kolbera predstavljaju prve autentične protekcioniste (Vuletić, 2004: 48; Рогановић, Поповић, Гавриловић, 2017: 32). Треба такође имати у виду да бити протекциониста не значи нужно бити и противник слободног тржишта (Вулетић, 2004: 46). Другим речима, политике заштите домаћих произвођача немају монолитно обличје, већ су изузетно шаролике и зависе од поднебља до поднебља.

Са падом Берлинског зида[1], пали су и зидове велепне твђаве коју су многи називали државом благостања, како у свом социјалистичком, тако и у свом кејнзијанском обличју (Кољевић, 2019: 741), премда је заокрет ка неолибералним наративима и политикама уследио знатно раније. Пад државе благостања је омогућен како извесним привредним, политичким и друштвеним околностима (Харвеy, 2007: 14; Недовић, 2005: 294), тако и променама научних парадигми које су послужиле као идеолошко гориво[2]. Група интелектуалаца окупљена око америчког економисте и нобеловца Милтона Фридмана, полазећи од претпоставке да сваки вид мешања државе у тржишне исходе значи сигурну пропаст тржишта (или „пут у ропство“, како је то називао њихов савременик и истомишљеник Фридрих Хајек), је настојала да оповргне филозофски, хеуристички и херменутички значај марксистичких и, понајвише, кејнзијанских парадигми у економији (Клеин, 2007: 53; Харвеy, 2007: 20; Моулиер-Боутанг, 2011: 14). Писци читуља упућених Фридману 2006. године непосредно након његове смрти као да су се утркивали ко ће слаткоречивије глорификовати његову заоставштину слободног тржишта, слободне трговине и тоталног одсуства државе (Клеин, 2007: 52). Нарвно, наведене слободе су ишле руку под руку и са индивидуалним слободама, пре свега оним које се тичу стицања профита и максимизације властите користи (Недовић, 2005: 216; Кољевић, 2019: 742).

Ваља, напоменути да осамдесетих година, међутим, у економији долази истовремено и до нове неокласичне синтезе која представља ревидирани амалгам кејнзијанских и (нео)класичних економских постулата: теза о савршеном тржишту се напушта, макроекономски модели се допуњавају претпоставкама о актерима који вагају опортунитетне трошкове у различитим временским тренуцима, односно задржава се претпоставка рационалног актера (Косановић, 2021: 34). Ову ревизију никако не треба мешати са неолиберализмом, премда би придев “неокласична” могао неке читаоце навести на то: за разлику од неолиберализма који представља идеологију, дакле визију пожељног друштва засновану на идејама слободе и што мањег мешања државе у тржишне механизме (в. Харвеy, 2007), неокласична синтеза не жели (нити може) да одбаци утицај државе, посебно када су у питању монетарна и фискална политика. Наведени моменат „фантомске државе“, која истовремено постоји и не постоји, наравно, у зависности од тога коликом и каквом моћи државе-актери располажу, ће доћи до изражаја у једном од последњих одељака овог текста, који се бави протекционизмима држава глобалног центра и периферије. Наравно, комплексне идеје и није тако лако “рекламирати” политичкој елити и јавности, тако да су оне морале бити поједностављене. Када смо већ на теми монетарних и фискалних политика, које су, нота бене, важне за регулацију оних “опаснијих” тржишта, посебно новца и капитала, чије дисторзије, препуштене саме себи, доводе до криза и чак привредних крахова, неокласична синтеза на трагу Фридмана и монетариста ставља већи нагласак на контролу понуде новца (и последично брзине његовог оптицаја) науштрб опорезивања, односно фискалне политике која је сматрана неефикасном на краћи рок када дође до привредних нестабилности (Косановић, 2021: 36-38). С обзиром на кризе које ће наступити нешто више од две деценије доцније, ово делује као својеврстан бад омен. Никола Косановић (2021: 38) добро примећује како је посреди утицај политичких мотива. Наведени приступ се посебно показао недостатним са успоном интернет-привређивања (дот-цом мехур, на пример), а претпоставке које су успевале на политичком плану не само да нису помагале када је дошло до кризе већег обима, већ ни након исте није дошло до озбиљнијег преиспитивања (Косановић, 2021: 41 ет пассим). Косановић такође сугерише, колико сам у стању да запазим, да је доминантан (неокласични) приступ такође исувише једноставан јер велик број значајних фактора једноставно не узима у обзир.

Упркос релативној доминацији неолибералне парадигме (са свим својим варијацијама) у тренутку након пада социјализма, дебате на тему његових унутрашњих противречности, мана и судбине нису јењавале, мада су поједини теоретичари развили дебелу љуштуру којом су се штитили од свих критика. Крајем деведесетих, Стоукс (Бруце Стокес) са подсмехом напомиње да је бесмислено говорити о поновном успону протекционизма у време невиђеног привредног раста у свету (Стокес, 1999: 90). Напомиње и да су и ЕУ и САД на путу да у потпуности неутралишу тарифне линије којих у том тренутку свакако има све мање (Стокес, 1999: 91), што је са данашњег становиштва и више него интересантно имајући у виду скорашње повећање тарифа у САД од стране председника Доналда Трамп. По Строуксовом мишљењу, будући да је привреда већ увелико глобализована, бесмислено је и непрактично уводити било какве протекционистичке политике (Стокес, 1999: 96). Ипак, он не одбацује у потпуности могућност да протекционизам поново постане актуелан у светлу успореног привредног раста и незапослености које морају наступити после извесног времена (Стокес, 1999: 97). Наведена запажања су и више него занимљива, те ћемо им посветити мало више пажње доцније, у последњем одељку. Руку на срце, колико год били очито идеолошки и емотивно импрегнирани, претходно наведени Стоуксови коментари и аргументи нису сасвим неутемељени. Почетком овог столећа, склапа се све већи број трговинских споразума, креирају се нове зоне слободне трговине (Радоњић, 2002: 177; Радоњић, 2004: 169), што последично значи и повећање међузависности учесника на глобалном тржишту. Наравно, наведени аутори који су почетком миленијума писали о глобализованој привреди су имали у виду и опасности које вребају иза паравана ког су сачињавали идеје о слободном, неспутаном тржишту и индивидуализам, попут растућих неједнакости, како на глобалном тако и на локалном нивоу, незапослености, притисака које велике корпорације могу вршити на државу (Вулетић, 2004: 66). Посебно упечатљиво је Вулетићево запажање да протекционизам земаља у развоју није толико проблематичан као протекционизам великих сила (Вулетић, 2004: 67; упор. Рогановић, Поповић, Гавриловић, 2017: 31), на шта ћемо се у завршном делу посебно осврнути.

2. КРИЗЕ КОЈЕ ОБЛИКУЈУ

Дебате на тему судбине неолиберализма и могућег увођења протекционистичких мера су добиле на значају посебно након кризе 2008. године, (која је тек кулминација великог броја других привредних криза које су јој претходиле, нота бене[Radonjić, 2013b: 2049]) и након пандемије ковида 2020. године које су послужиле као катализатор претходно наведених проблема. Инфлација, која је с једне стране узрокована растом цене енергената, климатским променама и нескладом између понуде и потражње (Радоњић, 2024: 99), а са друге шпекулативним активностима на (иначе) монополизованом светском тржишту (Радоњић, 2024: 101), је долила уље на ватру. Последњи (за сад) ексер у сандуку светске привреде представља рат у Украјини који је свима ставио до знања у којој мери су сви актери светског тржишта повезани и зависни једни од других (Радоњић, 2024: 108). Светска привреда је изнова и изнова не толико пред изазовима и искушењима, колико је на један корак од пада у провалију из које нема повратка.

Када је у питању одговор на кризу 2008. године, по мишљењу неких аутора протекционистичке мере су уведене као одговор на финансијске кризе и да нису имале везе са трговином, те да се увођење протекционистичких мера опрезно, али сигурно убрзавало почев од следеће године (Рогановић, Поповић, Гавриловић, 2017: 35). До 2015. године уведено је 1080 рестриктивних мера које се углавном тичу већих пореза на увоз робе и стриктније контроле на границама (Рогановић, Поповић, Гавриловић, 2017: 41). Куриозитет је да су највећи број наведених мера увеле, у приближно сличном обиму, Аргентина (15,96%) и Русија (14,83%), док је САД увео свега двадесетак нових мера у наведеном периоду. Није изненађење, са ове дистанце гледано, да је најзаштићенији сектор привреде у том тренутку био информационо-комуникацијски (Рогановић, Поповић, Гавриловић, 2017: 40). САД и државе централне и западне Европе, које су до кризе безбрижно уживале статус неприкосновеног хегемона, сада су морале да се поново ухвате у коштац са проблемима незапослености и најбитније банкарског система жестоко осакаћеног шпекулативним активностима које су претходиле самој кризи (Иоанноу & Цхараламбоус, 2024: 140)[3]. Ипак, неке лекције се уче теже него друге. Након што је америчка привреда спашена колико-толико, нови кривац је постала несавесна и претерана јавна потрошња, а проблеми шпекулација и осионости банкара су гурнути под тепих (Иоанноу & Цхараламбоус, 2024: 140). Слично је поступала и политичка елита Европе која је растућу незапосленост посматрала као „малу жртву“ с којом би свакако морали да се суоче на дуге стазе. Сматрало се да су велике банке Европе исувише велик залогај да бих актуелна привредна криза могла тако лако прогутати (Иоанноу & Цхараламбоус, 2024: 141). По мишљењу немачког историчара Карла Хајнца Рота, међутим, криза не само да је поново подсетила на цикличну природу капитализма и његових криза, већ је отпочела годину и по дана раније услед проблема са хипотекама као и са тржиштима некретнина у САД и Западној Европи (Ротх, 2023а: 156).

Ипак, односи моћи нису били једнаки, како то најчешће претпоставља (нео)класична парадигма, посебно на подручју југоисточне Европе, где су приватизација и увођење тржишта још увек били у зачетку (Радоњић, 2004: 175). Осим тога, либерализација трговине и склапање споразума између држава на Балкану су вероватно били подстакнути (гео)политичким факторима, као својеврстан начин зацељивања старих рана отворених деведесетих година прошлог века (Радоњић, 2004: 172). Сложићемо се са овом константацијом, будући да су, још од Бизмарковог доба, ови простори својеврстан трн у оку великих сила. Премда нису толико богати сировинама, барем у односу на неке друге, попут оних у Африци, Јужној Америци или Азији, екстракција сировина и отварање мултинационалних предузећа на овим просторима је више симболичан него практичан потез којим се тежи контроли држава Балкана, између осталог и преко локалних власти (в. Антонић, 2022), како би се било какви крупни неспоразуми и сукоби неутралисали и пре него што почну. По мишљењу Ноама Чомског, склапање великог броја трговинских споразума је увертира у тоталну доминацију великих корпорација (Радоњић, 2002: 177).

Другу страну медаље чини пандемија ковида која је почела 2020. године и трајала практично до трећег квартала 2022. године, у зависности од поднебља. Непосредних последица пандемије је толико да би дискусија о свакој представљала превелику дигресију. Ипак, увођење ванредног стања и карантина и последично затварање граничних прелаза је оставило трага и на привреди и (понајвише) на политици. Баш као и деценију раније, наведене мере нису биле ништа друго до „нужно зло“ у очима политичке елите (Иоанноу & Цхараламбоус, 2024: 144). Држава је поново постала важан фактор када су привредне активности у питању, будући да је могла и морала да се ангажује по питању решавања горућих проблема изазваних пандемијом. Решавање наведених проблема изискује стратешко делање и размишљање унапред, те је постало неумесно очекивати да ће „невидљива рука“ моћи сама да спасе свет (Јосепх, 2023: 38). Наравно, није се могло остати равнодушан ни спрам опасности које су вребале од надолазећег популизма и ауторитаризма којима је криза послужила као одличан катализатор (Јосепх, 2023: 50), а имамо и, по мишљењу неких аутора, довољно разлога да верујемо да је пандемија ковида довела у питање и саму неолибералну парадигму (Иоанноу & Цхараламбоус, 2024: 146).

3. СМРТ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА?

На трагу наведеног, коментари Бранка Милановића о политичкој смрти неолиберализма су посебно актуелни. Милановић сматра да је посреди стварање нове идеологије за коју још увек немамо назива с обзиром да је неолиберализам сведен само на привредну сферу и да је интернационализам и мултикултурализам на политичком плану одменио, односно одмењује национализам и меркантилизам (Милановиц, 2025а). Трампове тарифе уведене почетком 2025. године представљају “симболичну смрт неолиберализма”, који “није био идеологија крви и земље, али је убио многе”. Економски принципи које су сви студенти економије и сродних наука морали да науче у неком тренутку свог академског развоја су де иуре напуштени. Ни САД ни њихова привредна елита не гледају благонаклоно на успон ривала са Истока. Осим тога, додаје Милановић, неолиберализам је унутар самих држава које су се до јуче за њега залагале био штетан, посебно по средњу класу (Милановиц, 2025б). Земље глобалног центра на западу се одавно сучељавају са Кином и Русијом као најопаснијим противницима који су свој успех градили на сличним, ако не и идентичним темељима као и они (уп. Харвеy, 2007). Идеолошки, дакле, земље глобалног центра на западу су сада у дилеми да ли да наставе са наративима о слободи тржишта или да их ипак донекле обуздају како својим ривалима не би дали идеје или подстрек за нешто што им не би ишло на руку.

Зато се баријере подижу према великима док се од малих очекује да они исте спуштају, или их посредством домицилне политичке и појединих огранака економске елите спуштају сами. Иста је ситуација и у Немачкој. Унутрашњи протекционизам у виду подизања тарифа и других трговинских препрека је начин борбе против Кине која им је постала конкурент[4], док им на спољашњем плану проблеме прави дојучерашњи савезник САД (Демарy ет ал., 2021: 90 ет пассим). У контексу овог рада који се бави и идеолошким наративима, важно је споменути да они отворено сматрају протекционизам једним од узрока текућих де-глобализацијских трендова, упоредо са – Брегзитом и кризом СТО (Демарy ет ал., 2021: 94).

4. ПРОТЕКЦИОНИЗАМ ИЗ СВЕТСКО-СИСТЕМСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

У тренутку када је писана прва верзија овог текста, још увек су трајале расправе на тему тарифа које је амерички председник Доналда Трамп увео крајем јула и почетком августа 2025. године. На производе из ЕУ су се примењивали порези до 15%. Србија је прошла прилично тешко кроз овог економског „топлог зеца“ с обзиром на тарифе од чак 35% на производе које би увозила у САД. БиХ и Македонија такође нису прошле ништа боље са тарифама од 30%, док су Хрватска, Словенија, Грчка, Мађарска, Румунија и Бугарска као чланице ЕУ добиле 15%[5]. Чак ни уобичајено схваћени „савезници“ попут Немачке или Канаде[6]нису могли да избегну последице. Већина економиста наведених у овом раду су пореклом американци или у крајњој линији задојени на идејама које су никле у САД, тако да је са теоријског становишта (премда не и практичног) донекле необичан потез постербоy-а глобалног центра да се одлучи на протекционистичке мере[7].

Док једна од најјачих привреда на свету, ако не и најјача, САД, уводи тарифе, дакле мере које су у основи протекционистичке, Србија потписује са представницима других земаља глобалног центра уговоре којима се отклања још један део баријера које спутавају светску трговину. Крајем јуна 2025. године, министар финансија Србије Синиша Мали и амбасадорка Немачке Анке Конрад су присуствовали потписивању споразума којим се избегава двоструко опорезивање немачких увезених производа. Није на одмет споменути да је у Србији око 800 предузећа са више од 80000 радника у већинском власништву Немаца, као и 1014 привредних друштвава и 100 предузетника, такође из Немачке[8]. Два месеца раније, почетком априла исте године, је најављено од стране председника Александра Вучића да се планира потписивање споразума исте врсте и са представником краља Бахреина за хуманитарна права Насером бин Хамадом Ал Калифом који је споменуо како краљ Бахреина намерава да „узврати“ услугу Србији отварањем бахреинске амбасаде у Београду[9]. С обзиром на прилично оскудне капацитете наше државе (Мандић, 2015: 91-98), овде се не може говорити о било каквој компаративној предности[10].

5. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Упркос, можемо слободно рећи, ритуалном одбацивању било каквог вида мешања државе у тржишне исходе, ни садашњи глобализовани капитализам га није ослобођен. Полањи нас је одавно упозорио да препуштање друштва доминацији тржишта значи срљање у пропаст. Стога се у одређеним областима попут пољопривреде, било да се ради о земљама глобалног центра или периферије, морају примењивати протекционистичке мере, барем номинално. Ипак, у раду смо покушали да изложимо и аргументујемо и тезу да у већини других привредних области, превасходно трговини која се још увек посматра кроз призму концепта компаративне предности, влада приличан несклад између онога што се прича и онога што се ради. Земље центра, попут САД, уводе тарифе као увертиру у „трговински рат“ са Кином, док земље периферије, у овом случају Србија, поступају у складу са неолибералним начелима чак и када немају шта да понуде или када би чак биле и на губитку. Увођење протекционистичких реформи, с друге стране, као што смо сугерисали у другом одељку, у земљама центра неће проћи без извесних турбуленција. Мере се стога не могу уводити ад хоц и изненада као што је то недавно учињено у САД, већ постепено и прорачунато. Не слажем се са наводима Милоша Рогановића, Јованке Поповић и Милана Гавриловића који сматрају да треба бити опрезан спрам „акумулације ограничавајућих трговинских мера“ (Рогановић, Поповић, Гавриловић, 2017: 43). Далеко већи проблем представља успон шпекулација и шпекулативне привреде, нпр. на тржиштима некретнина, које и доводе до појаве криза (в. Радоњић, 2009; Радоњић, 2013а). Сама идеологија по себи, или утицај неког „покојног пискарала“, као што наглашава Огњен Радоњић цитирајући Кејнза, није узрок криза (Радоњић, 2013б: 2048-2049) већ комплексна структура различитих тржишта (он је пре свега говорио о финансијским), као и, по мом схватању, примена конкретних политика у циљу регулације истих.

ЛИТЕРАТУРА

  • Антонић, С. (2022). Компрадори као део ТНКК: Случај Србије. Социолоски Преглед 56 (4): 1169-1191. дои: 10.5937/соцпрег56-41448.
  • Болтански, Л., Цхиапелло, Е. (2007). Тхе Неw Спирит оф Цапиталисм. Лондон, Неw Yорк: Версо.
  • Дадусх, У., Али, С., & Оделл, Р. Е. (2011). ИС ПРОТЕЦТИОНИСМ ДYИНГ?. Царнегие Ендоwмент фор Интернатионал Пеаце. http://www.jstor.org/stable/resrep12980
  • Демарy, В., Маттхес, Ј., Плüннецке, А., & Сцхаефер, Т. (2021). Глеицхзеитг: Wие виер Дисруптионен дие деутсцхе Wиртсцхафт верäндерн: Хераусфордерунген унд Лöсунген.Кöлн: ИW-Студиен, Институт дер деутсцхен Wиртсцхафт (ИW).
  • Ерјавец, К., Ерјавец, Е., Јуванчић, Л. (2009). Неw Wине ин Олд Боттлес: Цритицал Дисцоурсе Аналyсис оф тхе Цуррент Цоммон ЕУ Агрицултурал Полицy Реформ Агенда. Социологиа Руралис, 49(1):42–55. ДОИ: 10.1111/ј.1467–9523.2008.00477.x
  • Ерјавец, К., Ерјавец, Е. (2020). Тхе Нобле ор Соур Wине: Еуропеан Цоммиссион’с Цомпетинг Дисцоурсес он тхе Маин ЦАП Реформс. Социологиа Руралис, 60(3):661–679. ДОИ: 10.1111/сору.12300
  • Харвеy, Д. (2007). А Бриеф Хисторy оф Неолибералисм. Оxфорд Университy Пресс.
  • Иоанноу, Г., & Цхараламбоус, Г. (2024). Цритицал Јунцтурес, Идеологицал Цонтинуитy анд Цханге ин Wестерн Еуропе: Цомпаринг тхе Пандемиц анд тхе Глобал Финанциал Црисес. Глобал Социетy, 39(2), 130–157. https://doi.org/10.1080/13600826.2024.2359953
  • Јосепх, Ј. (2024). Аутхоритарианисм, Говернменталитy анд тхе ЦОВИД-19 Респонсе. Глобал Социетy, 39(1), 36–53. https://doi.org/10.1080/13600826.2024.2383241
  • Кољевић, Г. Б. Н. (2019). Неолиберал анд пост-либерал Еуропе. Социолошки преглед, 53(3), 741-761.
  • Косановић, Н. (2021). Неw неоцлассицал сyнтхесис анд ецономицс полицy афтер Греат Рецессион 2008. Економске идеје и пракса, 42, 31–45. https://doi.org/10.54318/eip.2021.nk.304�
  • Клеин, Н. (2007). Схоцк Доцтрине. Метрополитан Боокс. Хенрy Холт анд Цомпанy. Неw Yорк.
  • Куљић, Т. (2002). Превладавање прошлости: узроци и правци промене слике историје крајем XX века. Хелсиншки одбор за људска права у Србији.
  • Мандић, С.. (2015). Положај Србије у светском капиталистичком систему. Култура. Завод за проучавање културног развитка, Београд.(148), 80-101. https://doi.org/10.5937/kultura1548080M
  • Мандић, С. (2024). Економски и идеолошки положај неразвијених земаља и потенцијал за њихову еманципацију. У: Звијер, Н. (ур.): Неизбежност интеркултуралности. Институт за социолошка истраживања. Београд. 323-347.
  • Манкју, Г. (2005). Принципи економије.Београд. Економски факултет.
  • Милановиц, Б. (2025а). “То тхе Финланд Статион”: Трумп ас а тоол оф хисторy. Глобал Инеqуалитy анд Море 3.0. Јануарy 6. https://branko2f7.substack.com/p/to-the-finland-station(приступљено 5.3.2026.)
  • Милановиц, Б. (2025б). Хоw тхе маинстреам абандонед универсал ецономиц принциплес. Глобал Инеqуалитy анд Море 3.0. Јануарy 8. https://branko2f7.substack.com/p/how-the-mainstream-has-abandoned?utm_source=post-email титле&публицатион_ид=371309&пост_ид=154385191&утм_цампаигн=емаил-пост-титле&исФреемаил=труе&р=1урxр7&триедРедирецт=труе&утм_медиум=емаил(приступљено 5.3.2026.)
  • Моулиер-Боутанг, Y. (2011). Цогнитиве Цапиталисм. Цамбридге: Политy Пресс.
  • Недовић, С. (2005). Држава благостања: идеје и политика. Центар за унапређивање правних студија; Центар за слободне изборе и демократију.
  • Рац, И., Ерјавец, К., & Ерјавец, Е. (2020). Доес тхе пропосед ЦАП реформ аллоw фор а парадигм схифт тоwардс а греенер полицy. Спанисх Јоурнал оф Агрицултурал Ресеарцх, 18(3), е0111.
  • Радић, С., & Томљановић, М. (2020). Развој унутарњега тржишта ЕУ у увјетима прикривенога протекционизма. у: Цвечић, И., Томљановић, М. (ур.): Либерализација, интеграција, глобализација и афирмација протекционизма?, 115-204.
  • Радоњић, О. (2002). Технолошка развијеност као важан услов конкурентности на међународном тржишту. Социологија, 44(2), 175-192.
  • Радоњић, О. (2004). Глобализација на Балкану: зона слободне трговине и перспективе привлачења крупних институционалних инвеститора на домаће тржиште капитала. Социологија, 46(2), 167-182.
  • Радоњић, О. (2009). Узроци текуће глобалне финансијске кризе: магла која је успешно продата. Нова српска политичка мисао, 17(03+04), 25-54.
  • Радоњић, О. (2013а). Гвоздени закон финансијских тржишта: самоиспуњавајућа предвиђања и шпекулативни успони и падови. Етноантрополошки проблеми, 8(4), 1111-1136.
  • Радоњић, О. (2013б). Социолошки поглед на светску економску кризу и назад: осврт из пера једног економисте. Теме-Часопис за Друштвене Науке, (04), 2045-2056.
  • Радоњић, О. (2024). Поремећаји у светској економији у пандемијском и постпандемијском периоду 2020-2022. Постепидемиолошки стрес: историјске и медицинске дилеме: зборник радова, 95-112.
  • Рогановић, М., Поповић, Ј., & Гавриловић, М. (2017). Експанзија протекционистичких мера као последица светске економске кризе. Пословна економија, 11(1).
  • Ротх, К. Х. (2023а). Дие глобале Крисе: Бисхеригер Верлауф – Ентwицклунгстендензен – Wахрнехмунген унд Хандлунгсмöглицхкеитен вон унтен. Ин: Сондерхефт зум 80. Гебуртстаг вон Карл Хеинз Ротх (Вол. 2022, Иссуе 33, пп. 155–194). https://doi.org/10.17185/duepublico/77472
  • Ротх, К. Х. (2023б). Гриецхенланд унд дие Еуро-Крисе. Ин: Сондерхефт зум 80. Гебуртстаг вон Карл Хеинз Ротх (Вол. 2022, Иссуе 33, пп. 195–215). https://doi.org/10.17185/duepublico/77473
  • Сханг, Ј. (2024) Тхе Импацт оф Рисинг Траде Протецтионисм он тхе Глобал Бусинесс Енвиронмент. иБусинесс, 16, 150-159. дои: 10.4236/иб.2024.164010.
  • Стокес, Б. (1999). Тхе Протецтионист Мyтх. Фореигн Полицy, 117, 88–102. https://doi.org/10.2307/1149564
  • Вукелић, Ј. (2022). Социологија окружења: од теорије до праксе. Институт за социолошка истраживања. Филозофски Факултет. Београд.
  • Вулетић, В. (2004). Протекционизам и слободна трговина у време глобализације. Социологија, 46(1), 45-70.
  • Wортх, О. (2002). Тхе Јанус-лике Цхарацтер оф Цоунтер-хегемонy: Прогрессиве анд Натионалист Респонсес то Неолибералисм. Глобал Социетy, 16(3), 297–315. https://doi.org/10.1080/09537320220148085
  1. Тешко је преценити значај овог догађаја који, по мишљењу Тодора Куљића, отвара пандорину кутију „старих рана“ из прошлости, које се сада тумаче на нов начин, а све у циљу легитимизације новог глобалног поретка (Куљић, 2002: 16, 19). ↑
  2. Лик Болтански (Луц Болтански) и Ив Шапело (Еве Цхиапелло) доводе у питање потребу за окретањем неолиберализму будући да, према подацима које излажу, светски капиталистички систем није био у кризи ни приближног интензитета каквим се неретко приказује. Штавише, ако им је веровати на реч, финансијско инвестирање је било исплативије од инвестирања у индустрију (Болтански, Цхиапелло, 2007: xxxиx). ↑
  3. Нота бене, по мишљењу наведених грчких аутора ово није нужно значило кризу самогнеолиберализма, колико кризу унутар њега (Иоанноу & Charalambous, 2024: 140; нагласак у оригиналу; за више о кризи у грчкој в. Ротх, 2023б). ↑
  4. Посебно на тржишту аутомобила, на пример, а ваља нагласити да ни Немачкој није било свеједно што је САД увео трговинске баријере у виду тарифа. ↑
  5. https://nova.rs/vesti/svet/trampove-tarife-stupile-na-snagu-srbija-u-vrhu-liste/(приступљено 5.3.2026.) ↑
  6. Канадски премијер Марк Карни (Цанеy) је на конференцији за штампу у Отави подсећао на то да су Канада и САД имали „до сада најбољи (трговински; О.М.) договор на свету“. Ипак, нагласио је да пре свега ради на решењу како би канадски предузетници и послодавци опстали, дакле пре свега у корист привреде сопствене државе (https://www.faz.net/aktuell/wirtschaft/trumps-us-zoelle-im-liveticker-kanada-hebt-zahlreiche- вергелтунгсзоелле-геген-уса-ауф-фаз-110405237.хтмл; приступљено 5.3.2026.). ↑
  7. Земље глобалног центра не могу у потпуности одустати од протекционизма, барем у одређеним областима које су остале запостављене, једним делом због неолиберализма, а понајвише због конкретних пракси које из идеологије извиру, попут – пољопривреде. Група словеначких аутора, истражујући однос ЕУ према пољопривреди спрам осталих сектора након увођења тзв. Заједничке аграрне политике (ЗАП; Цоммон Агрицултурал Полицy, ЦАП), је поделила дискурсе који чине срж ових политика на неомеркантилистички, неолиберални и мултифункционалистички (Ерјавец, Ерјавец, Јуванчић, 2009). Укратко, неомеркантилистички приступ доминира у државама чланицама ЕУ где је пољопривредни сектор мање такмичарски настројен, али где му се још увек придаје политичка и економска важност. Пример који аутори користе је Француска, дакле – земља глобалног центра, која штавише представља најбољи пример отпору неолиберализацији (Ерјавец, Ерјавец, Јуванчић, 2009: 43). Неолиберални дискурс подразумева ослобађање од стега државе и обнову снаге капиталистичких класа и овај дискурс је био најзаступљенији деведесетих година прошлог века. Најизразитији представник овог правца је Велика Британија, али се као примери наводе Данска и Холандија (Ерјавец, Ерјавец, Јуванчић, 2009: 44). Мултифункционални дискурс посматра пољопривредни сектор не само као пуког произвођача хране, већ истовремено и заштитника руралних области. Иако креатори руралних политика ЕУ наглашавају значај тржишне утакмице и квалитете „својих“ пољопривредника, и премда се неомеркантилистички дискурс јавља само у траговима, оба дискурса се константно комбинују са мултифункционалним (Ерјавец, Ерјавец, Јуванчић, 2009: 48-52). Дакле, реч је не о чисто неолибералном, већ о хибридном моделу (Ерјавец, Ерјавец, 2020). Осим тога, 2018. године услед проблема изазваних климатским променама и очигледном повезаношћу масовне пољопривредне производње са истом се морало, ако ништа друго, отпочети промишљање о потенцијалној промени парадигме (Рац, Ерјавец, Ерјавец, 2020: 10). Ипак, ни периферне земље попут Србије не могу само оставити пољопривреду на милост и немилост тржишта. Јуна ове године је министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Србије Драган Гламочић посетио Египат и том приликом разматрао покретање иницијатива попут размене пољопривредних производа и знања у области агротехнике. Египат показује наводно велико интересовање за увоз српских житарица, сунцокретовог уља и других производа, али и за директно улагање у пољопривредни сектор. Овог месеца се такође разматрала сарадња са Словенијом по истом питању. Дакле, још један показатељ да протекционистичке политике не могу у потпуности ишчезнути, без обзира на доминантне дискурсе. Свакако, не треба испустити из вида да се ради о једној од најрањивијих области домаће привреде (https://www.danas.rs/vesti/ekonomija/egipat-zainteresovan-za-uvoz-srpskih-zitarica-suncokretovog-ulja-i-drugih-poljoprivrednih-proizvoda/, https://www.danas.rs/vesti/ekonomija/glamocic-i-calusic-srbija-i-slovenija-jacaju-saradnju-u-poljoprivredi-izlozeni-slicnom-izazovima/, https://novaekonomija.rs/vesti-iz-zemlje/srpska-poljoprivreda-pad-proizvodnje-izvoza-suficita, https://n1info.rs/biznis/potpisan-ugovor-o-izbegavanju-dvostrukog-oporezivanja-s-nemackom/(приступљено свим линковима 5.3.2026.) ↑
  8. https://n1info.rs/biznis/potpisan-ugovor-o-izbegavanju-dvostrukog-oporezivanja-s-nemackom/(приступљено 5.3.2026.) ↑
  9. https://n1info.rs/biznis/vucic-s-predstavnikom-bahreina-dogovorio-da-se-izbegne-dvostruko-oporezivanje/(приступљено 5.3.2026.) ↑
  10. Напослетку, постоји још једна група проблема која се налази у позадини свега поменутог – еколошки проблеми. Динамика и природа савреног неолибералног, глобалног капитализма подразумева и неопходност ограничавања и заштите домаћих ресурса и окружења које се разара све више под утицајем ширења капитализма у потрази за сировинама. Ипак, није свеједно ко ће “извући дебљи крај”. Социолози окружења одгојени на теоријама светског система упозоравају да је зелена политика земаља глобалног центра превасходно условљења порастом загађења у земљама периферије. Штавише, еколошки јаз између центра и периферије се наново повећава (Вукелић, 2022: 56). Једно од потенцијалних решења проблема са загађењем би представљало увођење или повећање пореза на загађење, што де фацто представља протекционистичку меру, која се, наравно, коси са неолибералним принципима немешања државе у тржишне исходе. Загађење се посматра само као опортунитетни трошак. Друго потенцијално решење би представљало тржиште дозвола за загађењем (в. Манкју, 2005) и које је знатно ближе неолибералним идеалима будући да би, теоретски гледано, сада силе понуде и потражње одређивале шта ће бити са природним окружењем. Ипак, ни други приступ није без својих недостатака. Тешко да би се велике корпорације „сажалиле“ на случај једне периферијске земље (Антонић, 2022: 1173; Мандић, 2015: 99) коју посматрају не само као велики (оријентални) рудник, већ и као ђубриште. Ипак, далеко од тога да треба бити песимистичан (Мандић, 2024: 340)…Дискутабилно у којој мери, будући да је зелени начин живота прилично скуп и да га најчешће могу приуштити само виши друштвени ешалон у развијеним земљама Запада, којима је такав стил живота постао пре знак дистинкције него практичан напор да се нешто промени на друштвено-политичком плану (детаљнија дискусија о односу економије према животној средини је дата код Моулиер-Боутанг, 2011). ↑