О немогућности коегзистенције социјалистичке мегаидеологије са „модерним“ мегаидеологијама: Распад мегаидеологија у Југославији и Вајмарској Немачкој

Андреј Стојановић

Октобар, 2025.

Апстракт[1]

Овај рад тежи да понуди теоријску основу за анализу развоја либералне, конзервативне и социјалистичке мегаидеологије, као фактора који неминовно обликују друштвену реалност различитих, и даље релевантних државних система. Сучељавајући појмове идеологије и утопије, и њиховим позиционирањем у односу на поменуте мегаидеологије описан је положај засебних мегаидеологије. Мегаидеологије не могу коегзистирати у савременом светском политичком систему због своје инхерентне конфликтне природе. Поред немогућности коегзистенције, социјалистичка мегаидеологија испоставља се више као утопистичко настојање ка одређеном систему него ли као права мегаидеологија. На примерима раста национализма у Вајмарској Немачкој и социјалистичкој Југославији покушаћемо да прикажемо узроке немогућности коегзистенције социјалистичке мегаидеологије са другим мегаидеологијама пре свега због унутрашњих неконзистетности и проблематизовања схватања социјалистичке мегаидеологије као идеологије уопште. Рад се базира на употреби аналитичког теоријског приступа, позивањем на секундарну историјску и социолошку грађу.

И. Увод

Развој идеолошке свести у различитим друштвима базира се на колективним системима вредности усвојеним од стране доминанте друштвене групе, а наметнутим ширим слојевима друштва уз њихов прећутни пристанак. На овај начин се може сумирати Грамшијев (Антонио Грамсци)[2]појам хегемоније, као оквир у којем се овај рад треба читати. Имајући у виду да се у анализи упоређују различити облици идеологије, односно мегаидеологије, које у својој основи имају идеју хегемоније, оваквко одређење представљаће окосницу рада. Парсонсијански (Талцотт Парсонс) део дефиниције, који потенцира улогу усвајања вредности као начина обликовања понашања актера представља други важан део анализе мегаидеологија.[3]Актери ће у складу са вредностиам које се представљају као опште-прихваћене водити своје животе, односно прихваћени корпус идеја/идеологија ће обликовати друштвене околности. Пре него пређемо на одређење појмова и концепата, на овом месту важно је нагласити да ће се на предстојећим страницама говорити о теоријским могућностима коегзистенције мегаидеологија, и то на два примера који иако временски одвојени, односно асинхрони, могу бити посматрани као делови континуираног процеса “кружења мегаидеологија”.[4]Асинхроност која ће бити основа овог рада односи се на анализу два веома различита друштва, једног чак не социјалистичког али социјализмом означеног — Вајмарског Немачког, и другог, представника тзв. стварне верзије социјализма у Југославији[5]. Директне везе између ових система тешко да може бити, но заговарање егалитарне политике довело је до једног сличног резултата, што ћемо покушати да појаснимо на наредним странама. Предстојећа дискусија ипак задржава континуитет аргументације у томе што се два различита временска тренутка у којима ови системи настају ипак могу схватити као сродни, утолико што ће бити прихваћена претпоставка Ерика Хобсбаума (Ериц Хобсбаwм) и других теоретичара позне модерности да су искрене традиције “јаче” и да боље увезују друштво од измишљених, или “мишљених” традиција блиских утопијским идеалима и са назначено нејасним корпусом вредности.[6]Другим речима, иако се заснивају на сличним полазним претпоставкама, односно на идеји да вредности детерминишу друштвену реалност, утопијске вредности, као и даље неостварене остају недовољно снажне да самостално (без уплива тоталитаризма, манипулација, или силе) управљају друштвом стабилно. Ова теза биће прихваћена и у нашем раду, у циљу утврђивања односа вредности у модерним друштвима и немогућношћу коегзистирања идеологија према моделу који ће бити изложен на наредној страни. За разлику од других радова који се на Карла Шмита (Карл Сцхмитт) позивају као на теоретичара политичког, било у контексту односа пријатељ/непријатељ или кроз улогу сабљоносца, у нашем раду ће његов однос према миту и идеологији преузети примат. Поред тога, континуитет ће се на наредним страницама пронаћи и у самом приступу критици, која не претендује квалитативно новом помаку у схватању односа мегаидеологија, већ у алтернативној интерпретацији неких старијих либералних критика. Мегаидеологије, како ћемо их користити у овом раду, односе се превасходно на шире скупове вредности којима се у конкретним друштвима даје предност, али ће се задржати и основни Манхајмов (Карл Маннхеим)[7]приступ појмовима идеологије и утопије као конструктима који служе разумевању стварно живљеног света. Како ће фокус у раду бити усмерен и на конкретне историографске податке, иако не у великој мери због ауторове жеље за задржавањем дискусије на вишем нивоу апстракције, биће могуће створити слику о узрочо-последичним односима кретања од социјализма ка национализму. Рад ће претпоставити једну тезу: егалитарне мегаидеологије су прелазни корак ка другим двема мегаидеологијама, због својих инхерентних недостатака, високо-апстрактних претпоставки, и форсирајућег односа моћи у друштву. Примери две државе из наслова илустроваће процесе којима ове мегаидеологије одумиру, остављајући простора другим двема мегаидеологијама.

ИИ. (Не)идеолошка природа мегаидеологија

Подела на мегаидеологије биће преузета од Милана Брдара[8]уз све њене недостатке и ограничености јер би полемика о овој теми превазишла циљ рада као приказа једног приступа критици социјализма. Његова подела наглашава међуодносе мегаидеологија које све деле поједине шире корпусе вредности, али предност дају различитим партикуларним идејама. Заједничке вредности које служе диференцирању мегаидеологија код Брдара јесу једнакост, заједништво и слобода. Ове вредности могу се извући као водеће за све три мегаидеологије, уколико се прихвати претпоставка да се идеологије развијају у односу на почетне претпоставке либералне идеологије.[9]Тако социјализам, или егалитаризам како га Брдар назива, предност даје вредности једнакости, на другом месту заједници, и коначно слободи, а ова мегаидеологија заснива се на начелима правде и економској сфери друштва. Либерализам, са друге стране, на врх ставља вредности слободе, затим једнакости и коначно заједнице, а које се постижу кроз право и улогу политике. Солидаризам, или конзервативизам остаје као природно/етички одређена мегаидеологија у којој су вредности заједнице изнад слободе и једнакости. Оваква подела мегаидеологија подразумева две ствари. Прва је „аксиоматски статус: узајамна независност, и синтетичка једнакост ових мегаидеологија“; ово се мора имати у виду током целокупне дискусије.[10]Ову поделу ћемо прихватити као релевантну јер се на сличан начин идеологијама приступа код више различитих аутора.[11]Управо се из ове немогућности мешања, односно неопходне једнакости и избалансираности ових вредности долази до проблема „нулте суме“ идеологија на којој ће почивати остатак аргументације. Мегаидеологије ће тежити свом одржању, али у оквиру претпоставке једнакости вредности на којима се различите мегаидеологије заснивају ваљано је очекивати нестабилност система. Другим речима, због тога што су све три вредности присутне у посебним мегаидеологијама цео систем ће остати нестабилан, утолико што ће са променама најзаступљенијих вредности бити неопходно променити целовитост друштвених односа. Аргумент који ћемо изнети односи се управо на немогућност егалитарне мегаидеологије, односно социјализма да успостави довољно стабилан (мега)идеолошки систем са доласком вредности једнакости на прочеље вредносног система. Овај рад додатно ће покушати да понуди тумачење којим егалитарна мегаидеологија може да се третира једино као псеудоидеологија, као много ближа идеји утопије него реалне идеологије. Даље продубљивање овог система превазилази циљ овог рада, но важно је предочити да је потребно преиспитати цео модел мегаидеологија како би будућа истраживања била плоднија.

Немогућност синтезе по Брдаревом моделу упућује на немогућност одржања система као стабилне целине. Вратимо ли се на прву реченицу која одређује системе вредности као доминантне у схватању идеологија, увиђамо њихову важност за саму анализу. Системи вредности су ти који дају оквир разумевању и виђењу света, али и интерпретацији друштвених појава као чињеница.[12]Вредносне стандарде у неком друштву, симболичким насиљем, наметаће доминантне друштвене групе.[13]Ови стандарди подразумеваће вредносне оријентације које се могу интерпретирати као „либералне, социјалистичке или конзервативне“ у зависности од тога какви ће се ставови заговарати. Сама изложеност садржају који је оријентисан у вредносном систему довољна је за ширење поједине идеологије. Прихваћени модел, у складу са тим, упућује нас на изворе ових вредности у различитим мегаидеологијама. Социјализам ће, пратимо ли Брдарев модел у облику егалитаризма, извор своје покретачке снаге у неправедности економије, која је последично најслабији универзални носилац вредности, у смислу држања заједнице на окупу.[14]Она је најслабија због њених ограничења у дефинисању припадности друштвеној групи, јер укључује много шири скуп варијабли које треба узети у обзир приликом идентификовања са групом. Контрастно, идеје слободе и заједништва једноставије су за разумевање, односно за стварање реалних разлика измешу група, било на основу етницитета, сећања, или једноставно у борби за слободу. Са друге стране, либерална мегаидеологија ће, економију као област користити инструментално као надоградњу примарној вредности слободе. Инстурментализација економије као средства додатно утемељује идеју слободе, кроз “измишљање” личне имовине, док иста имовина узета у контексту егалитарне мегаидеологије стоји у јукстапозицији са остатком корупса вредности.[15]Оно што се не може одузети социјализму јесте покретачка снага економије у смислу убрзане модернизације друштва, но дискусију нећемо продубљивати у том смеру.[16]Ипак, либерализам и конвзервативизам задржаће већи потенцијал изградње стабилнијих система вредности, један проналазећи свој извор у праву и слободи, а други у вери, односно наглашавењем јединства заједнице.

Како би биле идеолошки искоришћене идеологије морају да налазе свој основ у стабилнијим агрегатима вредности.[17]Како не бисмо запали у проблем у који запада и Шмит, разумевајући политику више кроз сукобе него кроз заједничне вредности, као агрегате вредности подразумеваћемо вредносне обрасце који идеологије усвајају и као пожељне намећу друштвеним актерима.[18]За Шмита је важно већ сада поменути његов карактеристичан однос према политичкој филозофији, у којој као извор заједништва увиђа постојање непријатеља.[19]Шмит погрешно закључује да је изједначавање политике и етике питање децизионизма и односа пријатељ/непријатељ, не остављајући простора за другачија разматрања улоге коју играју вредности, економија, култура итд.[20]Ипак “заједници” је неопходан „сабољоносац“, суверен који у једној врсти тоталитарног режима намеће себе као „оца нације“, али и као неко ко усмерава на непријатеља и води борбу против њега, била она схваћена непосредно или посредно.[21]Либералне идеологије које се заснивају на некој врсти републиканизма сувереност остављају ширим грађанским слојевима.[22]Ова кратка концептуализација послужиће нам нешто касније, када будемо говорили о улози заједнице као ономе што недостаје егалитарној мегаидеологији, односно о тоталитаризму као супституту заједници.

Пре него наставимо са анализом идеологија и конкретног утицаја који вредносне оријентације овде играју важно је препознати идеологију као концепт. У свом капиталном делу Идеологија и утопија Карл Манхајм поставио је основ метода, али и концептуалног оквира у којем се овај рад развија. Социологија знања, а уз њу блиско повезан појам идеологије нуде истраживачу пре свега могућност разумевања живљеног света узимајући у обзир све специфичности друштвеног система које обликују социјално окружење. Тако, оно што се често назива идеологијом, скупом вредности које се узимају као пожељне и заступљене у друштву, обликује свакодневицу кроз обликовање перцепције живљеног света.[23]Ово се постиже на два начина, кроз појмове идеологије и утопије. У најосновнијем схватању идеологија и утопија су сродни појмови који се налазе на супротним странама временског спектра. Док идеологија долази пре разумевања живљеног света, постављајући правила и обликујући односе у друштву као доминантан идејни актер, утопија долази као квалитативно различит циљ, склоп нових идеала који неко друштво мењају како би оно изашло из тренутног “статус qуо”.[24]Оно је будуће стање, а разумевање односа у друштву формира се на основу будућих жеља друштвених актера. У том контексту, могуће је поставити мегаидеологије у однос са стварним светом. Идеологије које потенцирају егалитаризам махом преузимају облик утопије, где чак и реал социјалистички системи не успевају у потпуности да испуне предуслове постанка идеологијом. Ове идеологије ни у једном трнутку нису могле да се развију у потпуности, да достигну стабилан систем вредности који, као што је изнад назначено, долази пре разумевања друштва. Један је разлог овога, а то је немогућност коегзистирања социјалистичких система са осталим системима мегаидеологија, односно претпоставка коју износи и сам Маркс да пролетерска револуција мора да се изнесе у цео свет, односно да не остане изузетак из светског друштвеног система.[25]Са друге стране, дајући примат сроднијим вредностима, либерализам и конзервативне идеологије лакше прелазе на страну идеологије, уколико уопште могу да иступе из овог концепта и постану утопије.[26]Ове идеологије по својој дефиницији не виде будући свет као квалитативно нови, а својим ригидним заснивањем на стабилнијим врендостима обезбеђују своје место међу идеологијама.

Додатно, Шмит наслућује још један важан део идеологије неколико година пре Манхајма, а то је да идеологија нужно гради и одржава стабилност, док би утопија циљала ка Бакуњиновом (Микхаил Бакунин) креативном рушењу.[27]На основу тога, закључићемо да се егалитаризам може сагледати само у контексту утопије, док се друге две мегаидеологије могу наћи на обе стране, али да углавном узимају облик идеологије, конкретног, реалног друштвеног система. Изузетак могу бити реал социјалистички и социјалдемократски системи о којима ће бити речи надаље, и то само у стварању псеудоидеологије коју ћемо касније одредити, а која узима облике тоталитарних режима, и у којима хегемонија игра улогу вредносне интеграције.[28]Последња напомена коју треба имати на уму јесте идеја да се идеологија и утопија базирају на ирационалним вредностима, а разликују се у начину њихове примене. Рационални системи користиће управљање ирационалним вредностима како би изградили стабилност идеологије, док ирационална идеологија црпећи енергију креативног хаоса не долази у прилику да рационализује своје делање.[29] Дифферентиа специфицаова два концепта огледаће се у Тадићевом изводу да се политичке теорије „преисторије“ често описују нормативним карактером, да су засноване на утопијским идеалима, док се „модерне“ теорије схватају као вредносно рационалне и аналитичке.[30]Егалитарна идеологија, мада је боље рећи утопија, стога ће се огледати ирационалношћу теорије која је рационализована праксом тоталитаризма, док ће друге две мегаидеологије бити тумачене као пар еxцелленцеидеолошке.

ИИИ. Егалитарна мегаидеологија као корак ка национализму

Вредности које су темељније социјализоване, обрасци понашања који су чешће истицани, дакле, као део идеологије ствараће својеврстан облик друштва.[31]Тиме ће идеологија, пре него утопија обликовати живљени свет. Утопија, која долази тек након схватања живљеног света не даје јасан систем који би требало да одржава стабилност друштва, већ се заснива на идеалима до којих треба доћи, а чија је примена спекулативна поготово у социјалистичком облику. На овом месту Молнар се, по угледу на Шмита позива на Бакуњинову тезу о деструктивној креативности.[32]Он истиче да деструкција заправо отвара врата новој креацији која се у егалитарним системима базира на правди и праведности, у смислу праведности расподеле. Креативна деструкција распарчава постојећи систем, правећи од њега нови, којем су потребне довољно јаке заједничке вредности, или довољно јак механизам принуде. Видећемо касније да егалитарна мегаидеологија не поседује ниједан од ових предуслова. Ипак, као поприлично широк и апстрактан концепт, праведност расподеле средстава није довољно развијена да би по себи носила и интегришућу функцију. Иако Ролс (Јохн Раwлс) тврди да се правда као основа политичког делања огледа управо у једнакој расподели (имајући у виду његову параболу са непознатим исходом рођења), аутори попут Нозика (Роберт Нозицк) опонирају овом становишту истичући у први план супротстављеност са индивидуалним правима, али и нелегитимност полазне претпоставке јер рационални актери не би учествовали у таквој прерасподели.[33]Додатно праведност у овом концепту би морала бити везана са другим склоповима друштвеног управљања, идеологијом или централизацијом управљања што је у случају Југославије била реалност.[34]Стога, сама праведна расподела не даје довољно везивног ткива да одржи друштво на окупу, већ захтева додатну инструментализацију. Њена удаљеност од свакодневног искуства или идентификације са заједницом не дозвољава јој да самостално интегрише актере. Алтисеровски (Лоуис Алтхуссер) говорећи, у недостатку јаке заједничке вредности, или вредносне кохерентности, идеологија мора, посредством у његовом примеру “државних идеолошких апарата”, директно да утиче кохерентност вредности, неретко симболичким насиљем.[35]Оне вредности које су у склопу идеологије боље социјализоване, а чији се вредносни обрасци усвоје у друштву даље ће обликовати друштвене процесе.[36]Статичност која можда произилази из овакве употребе идеје социјализације главни је део тумачења идеологија из угла буржоаског конзервативизма, али је неопходна за интерпретацију идеологије као концепта који хегемонијом тежи да се одржи.[37]Стога ће вредности које су ближе актерима лакше бивати усвајане, док ће оне утопијске и даље остати апстрактне и далеке. Само инсистирање на праведности расподеле, као апстрактном концепту, спрам појма заједнице или слободе (мада и ова друга носи висок ниво рапстракције) превише је удаљено да би се узело као елементарни појам мегаидеологије. Додатна отежавајућа околност јесте и предоминантан положај друге две мегаидеологије, односно њихових корпуса вредности. Слобода, лични посед, заједништво, традиција… много су заступљенији, а тиме и отпорнији на промене, односно стабилнији, скупови вредности.

Шмит[38], иако само наговештава ово тумачење, даје веома сликовит пример. Он говори да класна неједнакост може да буде изузетно мотивишућа, али да сама не може да направи темељитије промене у друштву јер није довољно опипљива, диркемовским речима није довољно елементарна да би се могла узети као полазна тачка. Њој се као супротно поставља национално јединство или јединство заједнице које ће пре успети да образује друштвену групу. Не треба залутати превише на трагу Шмита, јер је суштина критике у прихватању елементарнијих вредности као кључних за развој идеологије, а не апологија социјалдарвинизма.[39]Наглашавање улоге заједништва нације једнако је, ако не и опасније од наглашавања једнакости и солидарности, пре свега јер националистичка мегаидологија често као свој саставни део подразумева изопачене, екстремне ставове, ксенофобију, расизам, фундаментализам… Но, како је циљ овог рада пре идентификација разлога распада егалитарне мегаидеологије, полемика о системима који долазе наместо исте преваизлази могућности рада. Важан закључак на овом месту остаје да се (егалитарна) утопија не може сагледати као идеологија јер се окупљањем око апстрактних појмова заједница теже интегрише и нужно претпоставља посредни утицај неке друдге, примарније вредности.

Очекивано је, након свега изнесеног да ће друге две мегаидеологије преузети примат, односно да ће се у оквирима које оне налажу креирати и обликовати живљени свет. Апстрактност и удаљеност система вредности који треба да буде основ егалитаристичке мегаидеологије препознао је и сам Маркс, наглашавајући на неколико места да су чланови интелигенције, они просвећени, неопходни како би се пролетерска револуција могла изнети јер они треба да стварају наративе који ће повући шире масе на делање.[40]У друга два примера то није случај, јер су вредности и њихова примена као део идеологије готово саморазумљиве. Што јесте случај је да улога интелигенција, органске или традиционалне, али у модерни претежно органске, служи примарно одржању хегемоније у култури, наговештавајући тоталитаристичку природу социјалистичких (и нацистичких) режима.[41]Критике егалитаризма слева долазе примарно фокусиране на две ствари, бирократизацију и ревизионизам.[42]Додатно, социјалдемократске и либералне критике често наглашавају демократичност као главну димензију критике, док се у конзервативним деловима идеологије потенцира на неуспешности егалитарности да направи јединствени систем. Сходно томе, управо у бирократији која настаје око демократије, а која не успева да довољно брзо и у довољној мери распространи заједничке вредности, односно због немогућности, Диркемовски речено, стварања колективне свести, егалитарна друштва која своје постојање заснивају на солидарност не успевају да направе наредни корак ка механичкој врсти солидарности. Друге две мегаидеологије због мање апстрактности успеваће да брже развију колективну свест, односно да кроз своје вредности одрже кохерентан друштвени систем. О специфичностима ових идеологија у овом раду неће бити више речи јер би нас то значајно удаљило од теме, али је битно препознати квалитативну разлику измешу идеологија и на овом месту.

Бирократизација ће, уколико прихватимо Михелсов „гвоздени закон“ увек довести до урушавања у себе једне непотребно увеличане структуре.[43]Бирократија реал социјалистичке системе неретко доводи у „етатизам“, у централизацију све извршне моћи у једну институцију.[44]Напетост у том централизованом систему без чврсте колективне свести може довести само до јаког пуцања тог система и испливавања утицаја друге две мегаидеологије које се, како смо установили, заснивају на мање апстрактним вредностима. Изврћући Марксову тезу о примарности економске базе, а на трагу Хобсбаума[45], надградња је та која ће одиграти пресудну улогу у одржању, односно промени мегаидеологије.

Вредносне оријентације које настају као одговор на сложеније концепте и друштвене ситуације биће слабије наглашене од неких које свој основ проналазе у изворним значењима. Ово се да наслутити у повећаној раширености ксенофобије и шовинизма у бившим социјалистичким (или у нашем случају социјалдемократским) земљама, за разлику од наглашавања питања класне борбе, егалитарности и солидарности. Емпиријски се ово може потврдити и у Вајмарској Немачкој са порастом популарности нацистичке партије двадесетих и почетком тридесетих година XX века. У случају Југославије „коперникански обрт“ Милошевићеве СПС, популаризација ХЅ, а затим и истраживања о прихватању конзервативних ставова код младих упућују на потврду ове претпоставке.[46]Конзервативне идеологије, и оне које свој извор налазе у традицији и заједници, или у раширености вредносних оријентације стога ће преузети примат и нужно представљати засебан, и према тренутним схватањима финални облик идеологије у „модерним“ друштвима. Социјалистичка друштва која су дуго постојала под велом тоталитаризма, а без успешне социјализације вредности које би их приближиле класичним идеологијама распадала би се, неретко насилно. У корист тврдњи о неминовном утицају тоталитаризма на опстанак егалитарне утопије иде и навод да је „класно питање имало безуслован приоритет над националним“, односно да је партијско право било начин супротстваљању конзервативизму.[47]Међу изворима нестабилности егалитарне утопије у реал социјалистичкој Југославији налази се и веома рана супротстављеност националних ентитета, односно њихова тежња ка независности, као у случају МАСПОК-а или Меморандума Српске академије наука и уметности. Као резултат распада долазило би до развоја нових покрета који су у својој сржи имали мање апстракне, идеолошке вредности које би директно упућивали на разлику „ми“/„они“, у случају Југославије на националној основи, а у случају Немачке на расној. Катализатор промене у оба друштва била је комбинација спољних утицаја и унутрашњих превирања проузрокованих недовољно успешном социјализацијом идеолошких вредности. Егалитарна мегаидеологија се на овом месту можда најочигледније поставља као слаба карика модела, не успевајући да на довољно стабилан начин социјализује своје апстрактне полазне вредности.

У тренутку пуцања оваквог система налази се континуитет који смо нагласили на почетку. И социјалдемократија обојена егалитарним вредностима, и реал социјализам као тоталитарна утопија у свом неуспеху доласка у положај идеологије подижу у први план једну од најочигледнијих подела, ону на „нас“ и „њих“. Вратимо ли се на идеју да је позна модерност само пренаглашена модерност, квантитативно убрзана и усложњена можемо анализирати на који начин су егалитарни системи само сувишни корак у цикличном кретању наглашавања појединих система вредности. Кроз историју, либерализам и социјализам били су изузетно блиски, али се након Првог светског рата и настанка првих социјалистичких држава ова веза удаљила, а конзервативизам и либерализам постали су сродни.[48]Социјалистички системи тежили су да кроз своју централизацију и тоталитаризам постану контролори друштва, односно да силом преузму улогу идеологије. Како смо раније поменули, утопијска основа идеологије, поготово она заснована на економском егалитаризму по себи није довољно садржајна да би се око ње изградила потпуна идеологија. Мит о непријатељу који се заснива на елементарнијим разликама „нас“ и „њих“ много је примењивији од мита о неједнакости и класног рата.[49]Ипак, Шмита треба интерпретирати са задршком. Он не успева да увиди да постојање непријатеља није једини предуслов интеграције друштва. Важно је на овом месту имати на уму да је Шмит своју политичку теорију градио на основама, најблаже речено, социјалдарвинизма, односно расизма. Нека тумачења наговештавају да непријатељ, према Шмиту, може бити било ко на ког се „упери сабља“, но у пракси непријатељ је увек био неко ко је видно другачији.[50]Наше прихватање Шмитовог приступа тежи да задржи основни приступ, да непријатељ помаже интеграцији друштвених група и формирању идеологије, но критички се осврћемо на даље Шмитово тумачење примене „непријатеља“ за обрачуна са различитостима. Раније наговештени Парсонов утицај преузима примат у тренутку удаљавања од Шмитове идеје, где ће социјализација у оквиру идеологије, спрам „будуће социјализације“ утопистичких система однети превагу у одређивања односа „нас“ и „њих“ и тиме похрањивати поједине облике идеологија, односно отпор утопистичким идејама.[51]

Упркос недостацима идеологије егалитаризма, а уз окретање ка централизованим, или тоталитарним видовима друштвене организације могуће је креирање, назовимо то, псеудоидеологије. Ниједна идеологија по себи није антиетатистичка, а уколико етатизам схватимо као централизацију и долажење у хегемони положај одређене (маколико развијене) идеологије[52], оне идеологије које остају неразвијене по питању јачине интегришуће фунцкије својих полазних претпоставки (у нашем случају егалитарна мегаидеологија), попримају само неке карактеристике идеологије. Како би се надоместили недостаци, централизација социјалистичких друштава била је рационално решење. Тоталитарна друштва по својој природи су рационална, али се неретко користе ирационалним алатима како би опстала. Критике социјализма, чак и оне слева фокусиране на демократију теже да друштво гледају као ирационалну масу, а ова се контролише рационалним коришћењем ирационалних средстава.[53]Централизујући се и бирократизујући систем управљања социјалистички системи тежили су да задрже моћ дезавуишући рационалност идеологије утопијом која остаје надохват руке. Ово пак није успело дугорочно да помогне одржању идеологије. Присила која настаје у тоталитарним системима временом ће постати кобна по систем, али уколико је она базирана на већ устаљеној идеологији, она ће бити дуговечнија. Тоталитарни режими служе у овом смислу претежно како би обезбедили истрајност (псеудо)идеологије. Они ојачавају, боље рећи приморавају, социјализацију појединих вредности под претњом репресије. Ови режими имају могућност промене идеологије, односно могућност уношења утопијских вредности на „велика врата“, долазећи у хегемони положај у друштву.[54]Куљић[55]примећује да тоталитарни режими настају на оба екстрема „политиког спектра“, и у фашизму и социјализму. У фашизму режим је заснован на устаљеној ирационалној „бескласној“ идеологији заснованој на митској прошлости, док се у социјализму тоталитаризам појављује као средство принуде и репресије за увођење новог „бескласног“ система. Кроз свој хегемони положај обе идеологије наметаће своје системе вредности, али ће урушавањем социјалистичких система, због апстрактности својих вредносних основа као одговор чешће долазити до враћања старим идеолошким вредностима.

Још један је разлог овога, латентност, прикривеност ограничавајућих функција иза идеолошки усвојених и устаљених вредности. Са друге стране, утопијске вредности, које своју покретачку снагу црпе из живљеног система остају манифестне. Као одговор на наметање манифестних репресивних функција од апстракног класног непријатеља (према канону социјализма), непријатељ ће постати бирократија, или касније колективно-власнички слој (уколико се позовемо на Лазићеву терминологију). У тој клими солидарност која настаје узима облик заједнице нама сличних. „Ми“ постаје делатна група, а вредности које се усвајају тичу се у основи те групе. Тако радничко питање пар еxцелленце питање егалитарних идеологија постаје срж савремених конзервативних националистичких питања, али само питање радника унутар заједнице.[56]Питање (социјалне) правде такође заузима ново значење и уместо правде за све постаје питање правде за „нас“. Идентитетска питања такође преузимају наглашенији облик, где је пожељно градити сопство у оквирима заједнице. Ипак, све оно страно, што се може сматрати удаљеним од „нас“ постаје додатни извор заједништва и очувања јединства.

ИВ. Оглед о распаду мегаидеологија: Југославија и Вајмарска Немачка

Тоталитаризам, оваплоћен у Југославији у идеји култа личности Јосипа Броза Тита одржавао је идеолошку слику јединственог егалитарног друштва. О овоме сведоче многи примери Титовог деловања у партији и према народу.[57]Не чуди што ће до распада овог социјалистичког система доћи након његове смрти, независно од давања првенства унутрашњим или спошљашњим разлозима.[58]Готово одмах након Титове смрти, у тренутку слабљења државних идеолошких апарата и (псеудо)идеологије егалитаризма на површину испливавају националистичке тенденције двеју најзначајнијих држава Југославије, Србије и Хрватске. Масовни покрет, умирен за Титова живота, поново се популаризује у Хрватској, док се у Србији пише Меморандум Српске академије наука и уметности, документ који глорификује српство, подвлачи „српско страдање“ и „занемаривање Србије“, а у најекстремнијим деловима непријатељство осталих народа према Србији.[59]Меморандум је критиковао цепање Србије, величао српску историју (у светлу онога што Мајкл Билиг касније назива „баналним национализмом“[60]), а у потенцирању идеје Србије и српства види се застрашујућа количина до тада прикриваног Шмитовог непријатељства.

Из раније изнесеног теоријског разматрања лако је фокусирати неке од кључних фактора који су утицали на овакав развој догађаја. Социјализам је потенцирањем идеала братства и јединства свих народа и народности покушао да помири и изједначи два елементарна дела свих мегаидеологија: једнакост и заједницу. Као елементарнија, једнакост је неминовно преузела водећу улогу у тренутку када хегемонија у Југославији слаби. Не би било погрешно претпоставити да је однос мегаидеологија од самог настанка Југославије на принципима егалитарне мегаидеологије, чак упркос хегемонији партије био неједнак, односно да је националистички корпус вредности латентно надјачавао појавни ниво јединствене нације. Немогућност успостављања контроле након потреса хегемоног система показала се пресудном за даљи убрзани распад Југославије. Слабија способност социјализовања појединаца унутар високо апстрактног вредносног система, недостатак “присиле”, и посве јачи утицај елементарнијих вредносних оријентација у народној маси створили су услове за убрзану промену доминантног вредносног система. Конкретан избор национализма спрам либерализма одредио је будућност распада Југославије на крвав начин, стављајући у први план све негативне аспекте Шмитовог раног и касног рада, као и све екстремне елементе националистичке, прецизније десничарске политике.[61]

Са друге стране пораст конзервативне националистичке вредносне оријентације проналазе се и у Хрватској још од настанка Краљевине Југославије. Ови обриси задржавају се и у периоду пред сам распад мегаидеологије и државе. Увидевши себе као економски развијенију[62], као савезну државу која “вуче” Србију и друге државе унапред Хрватска је неминовно тежила развоју конзервативне и либералне мегаидеологије. Инструментализацијом економски развијенијег положаја, али и велике историје, по сличном принципу као и Србија, Хрватска је подривала већ ослабљену егалитарну мегаидеологију раздвајајући западне савезне републике од источних. Овај процес оријентализације источних република кретао се у супротоности са идејама егалитаризма, поготово у слоју радништва, те је резултирао значајном разликом између развијених “нас” и неразвијених “њих”.[63]Извор ових процеса, као што ће касније бити приказано у случају Вајмарске Немачке, може се тражити и у осећају културне узвишености, на првом нивоу у оријентацији према Европи, али и у ранијем прихватању западних, либералних вредности у сфери културе. Оваква ситуација проузроковала је активно сукобљавање доминантних хегемоних вредности егалитарног режима, и вредности нових мегаидеологија које се у том периоду развијају. Са порастом нетрпељивости, а поготово са избијањем ратова на територији Југославије егалитарна мегаидеологија у Југославији потпуно нестаје и претвара се у конзервативну, а касније у неким државама мирним путем у либералну.

Вајмарска Немачка настаје поразом Немачке у Првом светском рату, а њен кратак живот може се поделити у три фазе.[64]Прва фаза у нашем раду неће бити анализирана, јер је због спољнополитичких притисака и “улоге пораженог” на унутрашњем плану било немогуће установити јединствени политички пандан било којој од три мегаидеологије. Тек се од 1923. године, са развојем привреде и уравнотежавањем унутрашње и спољне политике у Немачкој јављају мегаидеолошке тенденције блиске егалитаризму, а од 1930. ова мегаидеологија слаби под утицајем (као и у случају Југославије) дугогодишњег латентног утицаја национализма. Разлога за кратковечност ове државе је пуно, од сепаратизма и нестабилне политике, до успона јаких екстремно десних струја.[65]Ипак, за наш рад важан је увид који упућује на значајну разлику са Југославијом – непостојање тоталитарног режима који би заменио “меку” политику егалитарне мегаидеологије. Током времена процвата привреде, културе, уметности… социјалдемократе управљале су немачком политиком, задржавајући шири егалитарни корупс вредности (стављајући положај радника, квалитет живота, радна права… међу своје главне тачке фокуса).[66]“Мир је трајао само док су времена била добра”, а са кратом берзе у САД економске тешкоће убрзо су поново затекле Немачку.[67]Тако се у Вајмарској Немачкој из социјалдемократског система изродио национал социјалистички, на идејном нивоу ирационалан, али са веома рационалном применом. Економска криза покренула је раднички покрет који је убрзо попримио обрисе конзервативне идеологије, те га неки теоретичари и даље категоризују као националистички али и социјалистички систем[68]. Ипак, превагу у том систему, пратећи Шмитову логику преузима конзервативна идеологија, док су покушаји егалитаризма били само корак ка крајњем исходу.

Није чудно ни то што се Национал-социјалистичка Немачка радничка партија користила логиком коју је Шмит, тада незнајући, скицирао као најбољи начин доласка до “правог” суверенитета народа. Инструментално коришћење економије као извора вредности, уз проналажење видљивог непријатеља у политичкој и друштвеној сфери једне државе, а капитализујући на мобилизацијском фактору који представља нова криза након периода просепритета, градацијски, управо по концепту који је Брдар понудио, остављају простора за распад егалитарне мегаидеологије коју и у овом случају наслеђује конзервативизам. Радничко заједништво немачких радника, окупљених око корпуса вредности које величају националну припадност и велику историју одиграли су значајну улогу у распаду егалитарне мегаидеологије у Немачкој.[69]Као што је поменуто изнад, услед турбулентног раног развоја државе и значајно подељене унутрашње политике, социјализација егалитарних или грађанских вредности није успела да се развије до довољно значајних нивоа, а непостојање идеолошких апарата који би директније утицали на хегемоно вредносно оријентисање народа само је убрзало процес нестанка ове мегаидеологије и са њом Вајмарске Немачке. Нова ренесанса немачког идеализма била је одговор на краткотрајан просперитет и то не треба занемарити, међутим, она није била довољно јака да се супротстваи “елементарним” идејама конзервативне мегаидеологије.

Доласком на власт Адолфа Хитлера, а са друге стране порастом ултранационализма у појединим југословенским државама, отпочео је период насилног урушавања грађанских, либералних, егалитарних, па и неких конзервативних вредности у склопу ауторитарних милитантних режима. Оба ова режима дошла су на власт са распадом егалитарне мегаидеологије, пратећи сличан развој догађаја, и узрочно последични ток. О могућности одражвања егалитарних идеологија, као начинима супротстављану овој тенденцији било би добро посебно говорити.

В. Закључак

Водећи се апстракним идеалима, егалитаризам на кратак период успева да задржи свој положај мегаидеологије, додуше тоталитаристички, путем контроле. У супротном кратак период стабилности бива још краћи. Мегаидеологија заснована на утопији, упркос тежњи за одржањем не остаје довољно стабилна. Резултат њеног распада, у два предочена случаја увек је повратак некој од мегаидеологија заснованих на, манхајмовим језиком говорећи, правој идеологији. У случају распада СССР, или уједињена Немачке мегаидеологија либерализма преузела је водећу улогу, док је распадом два система из наслова конзервативна мегаидеологија преузела главну улогу. У моделу који је изнео Брдар, због некомпатибилности утопијске вредности праведности ова мегаидеологија представља само корак ка новом циклизму. Овај рад није имао за циљ да на било који начин велича било коју врсту конзервативне идеологије као надмоћне, већ да критикује природу политике и предочи једну латентну тенденцију да се егалитариан режими распадају и усмеравају ка изузетно опасним често екстремистичким конзервативним идеологијама. Изнети примери назиру ову тенденцију на једном ширем нивоу, те би у наредним радовима било корисно детаљније проучити појединачне случајеве и разлоге који доводе до ове тенденције. Као главни разлог распада егалитарне мегаидеологије овај рад идентификовао је, као што је претпостављено у тези изнесеној у уводу, да је због унутрашњих недостатака базирања егалитарне мегаидеологије на веома апстрактном, просечном актеру далеком, корпусу вредности који није на адекватан начин социјализован или који је чак присилно наметнут, ова мегаидеологија неодржива на дуги рок, те да је она само међукорак између друге две мегаидеологије. Као претпостављени смер даљег истраживања уочава се дуговечност традиције како либералне тако и конзервативне идеологије (које се такође међусобно смењују али уз значајно мања цепања стабилног тока промена) у савременом свету. Овај рад, за крај, резултирао је својеврсним упозорењем којим путем се егалитарна политика може кретати у тренуцима њеног распада, односно који је опасни и деструктивни системи могу наследити.

Литература

Антонић, Слободан. Досадна социологија. Београд: Филозофски факултет, 2022.

Алтхуссер, Луј. Идеологија и државни идеолошки апарати. Лозница: Карпос, 2015.

Бакић, Јово. Европска крајња десница.Београд: Цлио, 2019.

Бакић, Јово. Југославија: Разарање и његови тумачи: Београд: Службени гласника, 2011.

Бакић-Хаyден, Милица. Варијације на тему „Балкан“.Београд: ИФДТ, 2006.

Брдар, Милан. Мегаидеологије и проблем синтезе: Нацрт за критичку ревалоризацију друштвено-научних парадигми. Тхеориа но.1, 1992.

Боурдиеу, Пиерре. Оутлине оф а Тхеорy оф Працтице.Цамбридге: Университy Пресс, 1998.

Билиг, Мајкл. Банални национализам. Београд: Библиотека XX век, 2009.

Диркем, Емил. Елементарни облици религијског живота. Београд: Просвета, 1982.

Димитријевић, Ненад. Речи и смрт: Националистичка конструкција стварности. Реч. но. 60. 2000. (138-159).

Евола, Јулијус. Зајахати тигра. Београд: Укронија, 2007.

Фехер, Ференц; Хелер, Агнес; Маркуш, Ђерђ. Диктатура над потребама. Београд: Печат: 1986.

Грамши, Антонио. Интелектуалци, култура, хегемонија. Нови Сад: Медитерран Публисхинг, 2018.

Хобсбаум, Ерик; Рејнџер, Теренс. Измишљање традиције.Београд: Бибилиотека XX век, 2011.

Илић, Владимир. Облици критике социјализма.Зрењанин: Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“, 1998.

Косцхорке, Албрецхт. Хитлеров Меин Кампф. Београд: Библиотека XX век, 2019.

Куљић, Тодор. Теорије о тоталитаризму. Београд: Истраживачко-издавачки центар ССО Србије, 1983.

Куљић, Тодор.Тито: Социолошка студија. Београд: Институт за политичке студије, 1988.

Лазић, Младен. Друштвени чиниоци распада Југославије.Социолошки преглед. Но. 12. 1994. (155-166).

Манхајм, Карл. Идеологија и утопија. Београд: Нолит, 1968.

Марx, Карл. Манифесто оф тхе Цоммунист Партy. Марxистс.орг. УРЛ https://www.marxists.org/archive/marx/works/1848/communist-manifesto/(приступљено 20. фебруар 2025), 1969

Мицхелс, Роберт. Политицал партиес. Неw Yорк: Хеарт’с Интернатионал Либрарy Цо, 1915.

Милић, Војин. Прилози историји социологије. Сарајево: Веселин Маслеша, 1989.

Милс, Рајт. Социолошка имагинација. Београд: Школска књига, 1964.

Митровић, Андреј. Време нетрпељивих. Подгорица: ЦИД, 1998.

Молнар, Александар. Расправа о демократској уставној држави.Београд: Б92, 2002.

Молнар, Александар. Сунце мита и дугачка сенка Карла Шмита.Београд: Службени гласник, 2010.

Нозик, Роберт. Анархија, држава и утопија. Подгорица: ЦИД, 2010.

Парсонс, Талкот. Друштвени систем и други огледи. Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2009

Русо, Жан-Жак. Друштвени уговор. Београд: Филип Вишњић, 2016.

Сцхмитт, Карл. Тхе политицал тхеорy оф мyтх. Тхе Неw Полис – тхенеwполис.цом(приступљено 20. фебруар 2025), 1923.

Сцхмитт, Карл. Тхе Цонцепт оф тхе Политицал.Цхицаго: Университy Пресс, 1995.

Тадић, Љубомир. Наука о политици. Београд: Рад, 1988.

Вебер, Макс. Власт. Нови Сад. Медитерран Публисхинг, 2014.

Wаллерстеин, Иммануел. Афтер либералисм.Неw Yорк: Тхе Неw Пресс, 1995.

Зиеглер, Луке. А хоусе дивидед: Хоw Хитлер Еxплоитед тхе Политицс оф Wеимар Германy. Тенор оф Оур Тимес: Но. 11, Артицле 18. 2022.

  1. Овај “младалачки рад” посвећен је професору В. Илићу. ↑
  2. Антонио Грамши. Интелектуалци, култура, хегемонија. (Нови Сад: Медитерран Публисхинг, 2018), 56-69. ↑
  3. Рајт Милс. Социолошка имагинација.(Београд: Школска књига, 1964). 33-58. ↑
  4. По угледу на идеју кружења елита представљеног у истоименом раду Вилфреда Парета (Нови Сад: Медитерран Публисхинг: 2017). ↑
  5. За детаљније о идеји асинхроности и континуалности у анализи појединих егалитарних система видети и Ференц Фехер; Агнес Хелер; Ђерђ Маркуш. Диктатура над потребама. (Београд: Печат: 1986), 21-79. ↑
  6. Ерик Хобсбаум и Теренс Рејнџер. Измишљање традиције.(Београд: Бибилиотека XX век. 2011), 5-27. ↑
  7. Карл Манхајм. Идеологија и утопија. (Београд: Нолит. 1968), 53-107, 235-243. ↑
  8. Милан Брдар. “Мегаидеологије и проблем синтезе: Нацрт за критичку ревалоризацију друштвено-научних парадигми”. Тхеориано.1. (1992), 69-96. ↑
  9. Љубомир Тадић. Традиција и револуција. (Београд: Српска књижевна задруга: 1972), 189-279; Јово Бакић. Европска крајња десница.(Београд: Цлио. 2019), 33-81; Војин Милић.Прилози историји социологије. (Сарајево: Веселин Маслеша. 1989), 168, 407-489; Wаллерстеин, Иммануел. Афтер Либералисм.(Неw Yорк: Тхе Неw Пресс: 1995), 72-93. ↑
  10. Брдар, “Мегаидеологије”, 74. ↑
  11. Бакић Европска крајња десница.33-81; Војин Милић.Прилози историји социологије. (Сарајево: Веселин Маслеша. 1989), 407-489; Владимир Илић. Облици критике социјализма.(Зрењанин: Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“. 1998), 5-55, 149-201. ↑
  12. Емил Диркем. Елементарни облици религијског живота. (Београд: Просвета. 1982), 377-403. ↑
  13. Пиерре Боурдиеу. Оутлине оф а Тхеорy оф Працтице.(Цамбридге: Университy Пресс. 1998). 72-96 ↑
  14. Карл Сцхмитт. “Тхе политицал тхеорy оф мyтх”. Децембер 2, 2025 (оригинално писано 1923) https://thenewpolis.com/2022/12/15/the-political-theory-of-myth-carl-schmitt/.

    Шмитов допринос овом раду никако не може бити политички, већ сушто аналитички. Фокус на једном раном раду задржава се због хеуристичке плодности тумачења идеологије и њене заснованости на вредностима које настају у заједници, радије него на апстрактним идејама. Његов касни рад као теоретичара права и апологете нацистичке идеологије биће Бартезијански остављен по страни (у делу Тхе Деатх оф тхе Аутхор). ↑

  15. Брдар, “Мегаидеологије”, 69-96. ↑
  16. Илић. нав. дело “Облици”, 149-201; Куљић, Тодор. Теорије о тоталитаризму. (Београд: Истраживачко-издавачки центар ССО Србије. 1983), 147-163. ↑
  17. Сцхмитт, “Политицал тхеорy оф мyтх”. ↑
  18. Милс “Имагинација” 33-58; Сцхмитт, “Политицал тхеорy оф мyтх” ↑
  19. Александар Молнар. Сунце мита и дугачка сенка Карла Шмита.(Београд: Службени гласник. 2010), 153-200. ↑
  20. Карл Сцхмитт. “Тхе Цонцепт оф тхе Политицал”.Децембер 2, 2025 (оригинално објављено 2006) https://archive.org/stream/schmitt-carl-concept-of-the-political.pdf-pdfdrive-1/Schmitt%2C%20Carl-%20Concept%20of%20the%20Political.pdf%20%28%20PDFDrive%20%29%20%281%29_djvu.txt ↑
  21. Молнар “Сунце мита”, 153-200; Куљић “Теорије о тоталитаризму”, 147-163. ↑
  22. Жан-Жак Русо. Друштвени уговор. (Београд, Филип Вишњић: 2016), 6-31. ↑
  23. Манхајм “Идеологија и утопија”, 53-107. ↑
  24. Манхајм “Идеологија и утопија”, 53-107; Милић “Прилози”, 407-489. ↑
  25. Карл Маркс. “Манифесто оф тхе Цоммунист Партy”. Децембер, 2 2025, (Оригинално објављено 1969)

    https://www.marxists.org/archive/marx/works/1848/communist-manifesto/. ↑

  26. Овде вреди указати на теоретичаре попут Јулијуса Еволе који у свом делу Зајахати тиграизноси схватање да традиционализам ни у ком случају не може да буде квалитативно нови циљ већ да се системи неминовно враћају традицији након сигурног урушавања вешатчких наратива. ↑
  27. Сцхмитт, “Политицал тхеорy оф мyтх”; Молнар, Александар. Расправа о демократској уставној држави.(Београд: Б92. 2002). ↑
  28. Милић “Прилози” 407-489; Илић “Облици”, 149-201; Куљић “Теорије о тоталитаризму”, 147-163. ↑
  29. Сцхмитт, “Политицал тхеорy оф мyтх”; Стојановић, Андреј. “Две заставе, једна Србија: Застава као тотем и национални мит”. Балканске синтезе 12. Но 1. 2025. 33-47. ↑
  30. Љубомир Тадић. Наука о политици. (Београд: Рад. 1988) 345-353. ↑
  31. Милс “Имагинација” 33-58. ↑
  32. Молнар “Расправа”. ↑
  33. Слободан Антонић. Досадна социологија. (Београд: Филозофски факултет. 2022); Роберт Нозик. Анархија, држава и утопија. (Подгорица: ЦИД. 2010). ↑
  34. Куљић, Тодор.Тито: Социолошка студија. (Београд: Институт за политичке студије. 2005) 43-69, 131-151. ↑
  35. Луј Алтисер. Идеологија и државни идеолошки апарати. (Лозница: Карпос, 2015) ; Пиерре Боурдиеу. Оутлине оф а Тхеорy оф Працтице.(Цамбридге: Университy Пресс. 1998). 72-96 ↑
  36. Милс “Имагинација” 33-58. ↑
  37. Милић “Прилози” 407-489.. ↑
  38. Сцхмитт, “Политицал тхеорy оф мyтх”. ↑
  39. Сцхмитт, “Тхе Цонцепт”. ↑
  40. Марx, “Манифесто” ↑
  41. Грамши “Интелектуалци”, 1-37. ↑
  42. Илић “Облици”, 149-201. ↑
  43. Роберт Мицхелс. Политицал партиес. (Неw Yорк: Хеарт’с Интернатионал Либрарy Цо. 1915), 377-393. ↑
  44. Илић “Облици”. 149-201 ↑
  45. Хобсбаум и Рејнџер “Измишљање”, 5-27. ↑
  46. Илић “Облици”, 279-365; Бакић-Хаyден, Милица. Варијације на тему „Балкан“.(Београд: ИФДТ. 2006), 31-75. ↑
  47. Куљић “Тито”, 148. ↑
  48. Wаллерстеин. Афтер Либералисм,72-93 ↑
  49. Сцхмитт, “Политицал тхеорy оф мyтх”.

    Молнар “Сунце мита”, 153-200 ↑

  50. Молнар “Сунце мита”, 153-200. ↑
  51. Милић “Прилози”, 407-489. ↑
  52. Куљић “Тито” 131-151, 194-215. ↑
  53. Албрецхт Косцхорке. Хитлеров Меин Кампф. (Београд: Библиотека XX век. 2019), 7-31. ↑
  54. Грамши “Интелектуалци” 56-69. ↑
  55. Куљић “Теорије о тоталитаризму”, 147-163. ↑
  56. Бакић “Европска крајња десница” 100-163. ↑
  57. Куљић “Тито” 131-151, 194-215. ↑
  58. Јово Бакић. Југославија: Разарање и његови тумачи. (Београд: Службени гласник. 2011) 41-105, Младен Лазић. Друштвени чиниоци распада Југославије.(Социолошки преглед. 1994) 155-166. ↑
  59. Ненад Димитријевић. Речи и смрт: Националистичка конструкција стварности.(Реч. 2000) 137-159. Српска академија наука и уметности. Меморандум Српске академија наука и уметности (нацрт). 11. јануар 2026. https://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/memorandum%20sanu.pdf ↑
  60. Мајкл Билиг. Банални национализам. (Београд: Библиотека XX век. 2009). ↑
  61. Бакић “Европска крајња десница” 100-163, Сцхмитт, “Политицал тхеорy оф мyтх”, Сцхмитт, “Тхе Цонцепт”. ↑
  62. Бакић “Југославија”. ↑
  63. Бакић-Хаyден “Варијације”. ↑
  64. Андреј Митровић. Време нетрпељивих. (Подгорица: ЦИД, 1998) 160. ↑
  65. Митровић. “Време” 158-162. ↑
  66. Митровић. “Време”, Луке Зиеглер. А Хоусе дивидед: Хоw Хитлер Еxплоитед тхе Политицс оф Wеимар Германy(Тенор оф оур тимес, но 11. 2022). ↑
  67. Зиеглер “Хоусе” 4 ↑
  68. Молнар “Расправа” ↑
  69. Зиеглер “Хоусе”, Митровић “Време”, Молнар “Расправа”. ↑